Glavni savetnik ruskog imperatora Petra Velikog bio je kršni Hercegovac Savo Vladislavić Raguzinski, tvorac spoljne obaveštajne službe Rusije, koji se naročito istakao korisnim savetima u ratu Rusije sa Turskom, 1710-11. godine. Spremajući se za ratni sukob sa Turskom, Petar Veliki je poslušao svoga savetnika i odlučio da po svim hrišćanskim zemljama koje su bile pod okupacijom Osmanlija angažuje vešte ljude među lokalnim stanovništvom da dižu bune protiv Turaka, čime bi se smanjila njihova vojna moć, pa bi Rusija lakše došla do pobede nad njima. Tako je na području Stare Hercegovine digao ustanak protiv Turaka Mihailo Miloradović, pradeda slavnog Mihaila Miloradovića, o kome je u ovoj knjizi reč, a koji je nosio isto ime kao i njegov predak. Turci su ustanak krvavo ugušili, a trojica braće Miloradović morali su da beže u Rusiju.
Unuk ovog slavnog Hercegovca, bundžije protiv Turaka, Andrej Miloradović postao je gubernator Male Rusije, tj. današnje Ukrajine. Porodica Miloradović posedovala je veliku zemlju u Ukrajini, a kad je Andrej umro, njegovom sinu Mihailu Miloradoviću ostala je u nasledstvo velika zemlja i preko petnaest hiljada seljaka na ogromnom imanju.
Pošto je porodica Miloradović bila naklonjena vojnom pozivu, tako je i Andrej spremao svoga sina Mihaila za vojni poziv. Mihailo Miloradović rođen je 1771, i veoma mladog otac ga je poslao na školovanje u Keningsberg, a kasnije i u Getingen, gde je učio, pored aritmetike, geometrije, istorije i vojne nauke: utvrđenja, artiljerijska oruđa i istoriju ratovanja. Mihailo, iako je bio prilično mlad, “prvo je studirao na Univerzitetu u Kenigsbergu”, kako navodi A. Bondarenko, “pod vođstvom poznatog Kanta, potom je proveo dve godine u Getingenu, odakle ga je, zbog poboljšanja vojnog znanja, roditelj poslao u Strazburg i Mec, gdje je posebno izučavao fortifikaciju i artiljeriju”. U to vreme, profesor i rektor Univerziteta bio Emanuel Kant, čuveni nemački filozof, tvorac klasične filozofije. Mihailo je odlično govorio nemački i francuski jezik.
Kao vojnik, ubrzo se istakao u rusko-švedskom ratu 1788-1790, kao hrabar ratnik.
Brzo je napredovao u vojničkoj karijeri, munjevito sticao čin za činom dok nije dogurao do pukovnika i komandanta pukom vojske, 1798. godine. U jesen 1798, sa svojim pukom prešao je granicu Austrije, a već sledećeg proleća ušetao je u Italiju sa feldmaršalom Suvorovim. Vremenom je postao jedan od najboljih oficira pod komandom ruskog vojskovođe Aleksandra Suvorova, s kojim učestvuje u italijanskoj i švajcrskoj kampanji protiv Napoleonove vojske. Suvorov mu je poveravao najdelikatnije vojne zadatke koje je on uspešno završavao.
Miloradović se istakao u ratovima protiv Francuske i Turske. Učestvovao je u rusko-turskom ratu gde je pod njegovom komandom Dunavska vojska, 1806, zauzela Bukurešt, gde se Miloradović susreo sa Karađorđevim izaslanicima. U vreme Karađorđeve bune protiv Turaka, jedno vreme Dunavskom vojskom zapovedao je general Bagration, koji je cenio srpskog vožda, pa mu je, jednom prilikom, poklonio i dijamantsku sablju.
Mihailo Miloradović se naročito ističe kao vojskovođa u vreme cara Aleksandra I, u ratu sa Turcima, pa u ratu sa Napoleonom – kad postaje jedan od najvažnijih ruskih vojskovođa i učestvuje u bici kod Austerlica, pa u Borodinskoj bici i bitkama kod Tarutina, Vjazma, Kulma, Lajpciga i Pariza protiv francuske vojske. Pod vojnom komandom generala Kutuzova, general Miloradović je na belom konju ušao u Pariz.
General Mihailo Miloradović je za podvige u ratovima protiv Napoleona dobio grofovsko dostojanstvo, 1813. godine. Pre toga, imenovan je za vojnog guvernera grada Kijeva.
Mihailo Miloradović je, nakon svršetka vojevanja protiv Napoleona, po povratku iz Pariza, zbog vojnih zasluga imenovan za generalnog gubernatora Sankt Peterburga, 1818. Bio je gotovo najodlikovaniji aktivni oficir ruske armije: bio je nosilac Ordena svetoga Đorđa 2. reda, Ordena svetoga apostola Andreja Prvozvanog, Ordena svete Ane I reda, Ordena svetoga Vladimira I reda, Ordena svetoga Jovana Jerusalimskog i Ordena svetoga Aleksandra Nevskog sa dijamantima.
Zvanično se nije ženio, a pošto je voleo pozorište, često se družio sa glumicama, s kojima je imao povremene avanture. Čak su mu pripisivali da su pojedine sankpeterbuške glumice bile njegove milosnice, te je imao izvesnih problema zbog toga.
Smrt Mihaila Miloradovića
Kada je ruski car Aleksandar I umro, došlo je do komešanja oko nasledstva. Pošto je krunu trebalo da nasledi srednji sin cara Pavla I Konstantin koji je odbio krunu, na presto je stupio Nikolaj I, najmlađi sin.
Ruski oficiri, nezadovoljni autoritativnom čvrstom rukom u vladanju Rusijom cara Aleksandra I, želeli su ga svrgnuti i uvesti ustavnu monarhiju, a možda čak i republiku, pa su kovali zaveru protiv svoga vladara. Kad je Aleksandar I zvanično umro, 14/26. decembra 1825, zaverenici su pomislili da bi to mogao biti pravi trenutak za ostvarenje njihovog cilja. Nikolaj I, najmlađi sin ruskog cara Pavla, brat Aleksandra I, nakon odbijanja krune starijeg brata Konstantina, trebalo je taj dan da polaže zakletvu. Vođa pobunjenika bio je pukovnik Pavle Pestel, koji je bio zadojen idejom francuske revolucije i otvoreno je zagovarao ubistvo kraljevske porodice, Mladi oficiri i vojnici okupili su se na Senatskom trgu u Sankt Peterburgu, 14. decembra, a na ruskom se ovaj mesec zove dekabr, pa je zbog toga nastalo ime “dekabristi” za pobunjenike. Nikolaj I pokušao je sa oficirima pobunjenicima da pregovara, ali u tome nije uspeo, pa je poslao Mihaila Miloradovića da i on pokuša, a pošto je bio jako popularan – umalo da je u tome uspeo, ali ga je iznenada, pucnjem u leđa, ubio jedan od radikalnih pobunjenika. Mihailo je umro je od zadobijenih rana. Nije imao potomstva, pa je njegovom smrću bila ugašena grofovska kuća Miloradovića. Novi ruski car ugušio je pobunu, a pored kolovođe pukovnika Pestela, pogubljeno je i pet glavnih zaverenika, a ostali oficiri bili su prognani u Sibir. Na putu u izgnanstvo, većinu osuđenika pratile su njihove supruge, pa je tako nastao izraz
“dekabistrička supruga” u ruskoj kulturi koji je postao sinonim za vernost i požrtvovanost. Vojnici, za koje je utvrđeno da su morali da slušaju naređenja svojih pretpostavljenih, nisu bili osuđeni.
Imperator Aleksandar II Romanov, za “ovekovečenje uspomene na generala Mihaila Miloradovića” dozvolio je ukazom pravo na nošenje tigule grofa Ruske imperije potomku njegovog strica Petra – Gligoriju Miloradoviću, 1873, a smrću njegovog unuka Aleksandra Miloradovića, 1852, opet se bila ugasila plemićka kuća Miloradovića. Ali, ostali su potomci iz mnogih pobočnih strana porodice Miloradović, koji su se izmešali sa Ukrajincima i Rusima, a mnogi od njih su posle i zaboravili svoje poreklo.
Velikom državniku i vojskovođi, general–gubernatoru Sankt Peterburga, vitezu reda Andreja Prvozvanog grofu Mihailu Miloradoviću otkriven je spomenik u Sankt- Peterburgu, na trgu blizu Moskovskih vrata, u aprilu 2015. godine.
Aleksandar Suvorov i Mihailo Miloradović u Švajcarskoj 1799.
Francuske trupe su ušle u Švajcarsku 1798, srušile brojne mostove, opljačkali bogatije porodice, a svoje trupe smestile na okupirana imanja i proglasile Helvetsku Republiku. Tada su evropske sile, pod vođstvom austrijskog cara i ruskog imperatora, ušle u vojni savez u ratnom sukobu protiv Napoleona, u istoriji nazvanom “Drugi koalicioni rat”, s namerom da se sruši revolucionarna vlast u Parizu i uspostavi bivši poredak.
Ruski imperator Pavle I, prilikom obrazovanja Druge antifrancuske koalicije, na molbu saveznika Austrije i Pruske, u februaru 1799, imenovao je Aleksandra Suvorova za glavnokomandujućeg ruske vojske upućene u Italiju; ovom feldmaršalu ruske vojske bile su potčinjene i austrijske jedinice. Dejstvujući umešno i odlučno, Suvorov je više puta porazio francusku vojsku i oslobodio od njih čitavu Severnu Italiju. Zbog nezavisne politike Austrije, koja je u Italiji imala sopstvene interese, Suvorov je bio prinuđen da prihvati plan pokreta i da pređe sa svojom vojskom u Švajcarsku.
U jesen 1799, ruska vojska ulazi u Švajcarsku sa 22.000 vojnika, sa nekoliko stotina boraca srpskog porekla. Za hranu su morali da se snalaze kako su znali i umeli, u čemu su im pomagali i stanovnici lokalnih mesta kroz koja su prolazili. Francuska vojska bila je znatno brojnija, a Suvorovljevi vojnici su se vrlo teško kretali po vrletima sa puno teškog prtljaga i nepodobnom odećom i posebno obućom koja je propadala po lošim stazama, prinuđeni da osposobljavaju za prelaz porušene mostove koje su se mogli da poprave, uz to – na visini velika hladnoća uzimala je svoj danak.
Suvorov je sa koalicionim partnerima oslobodio Lombardiju, pa se francuska vojska povukla u Švajcarsku. Po ulasku u Švajcarsku, ruske vojne snage su uspele da Francuze odgurnu još dalje od italijanske granice na Zapad. Suvorovljevih 2000 vojnika čekali su u kantonu Tićino šest dana, u blizini Lugana, da stignu mule koje je obećala austrijska komanda, ali one nisu mogle biti poslate. Hrabri ruski vojnici, a najviše je bilo kozaka i tatara, prešli su Gothard i smelo ušlo u sukob sa Francuzima na Đavoljem mostu (Teufelsbrücke) u klisuri Šelenen (Schöllenen), gde su se odvijale najkrvavije borbe. Ruske trupe su pobedile i ušle u Altdorf (Altdorf), gde se ruski feldmaršal proglasio “iskupiteljem Švajcarske” (Erlöser der Schweiz), tj. i spasiocem. U daljem pohodu, trebalo je da se od Urija (Uri) dođe do Švica (Schwyz), ali se to pokazalo gotovo neizvodljivim. U to vreme još nije postojao put koji bi povezivao sela Brunen (Brunnen) i Flien (Flüelen) i išao duž obale jezera Uri, južnog dela Firstetenzea (Vierwaldstättersee), pored Lucerna. Staze i bogaze su bile strme i praktično smrtonosne za vojnike koji su, u maršu, trebalo da sve to pređu. Francuzi su, pri povlačenju, potopili čamce. Suvorov je odlučio da se pomeri preko Kincigpasa (Kinzigpass) prema Mutatalu (Muotathal). Tu je saznao da se francuska vojska povukla u Cirih, a da je austrijska poražena kod Šenisa (Schänis). Suvorov je odlučio da pređe Pragelpas (Pragelpass) i uđe u kanton Glarus (Glarus), pa odavde da pokuša da se probije do jezera Valense (Walensee). Francuske trupe su, međutim, zaprečile izlaz iz kantona Glarus. Suvorovu je ostao samo jedan izlaz kako ne bi došlo do uništenja njegove vojske. To je bilo povlačenje ka Elmu (Elm) i preko Panikserpasa (Panixerpass) prema Graubindenu (Graubünden). Ovaj alpski prelaz mogao se koristiti samo leti, i to usamljeni pastiri sa svojim stadom. Kad su krenuli preko Panikserpasa, 5. oktobra, već je bio sneg, pa je ovaj pohod po svojoj težini i preprekama bio i najgori, dotad. Pojedini farmeri Elmera bili su prisiljeni da pomažu i usmeravaju marševanje Sovorovljeve vojske. Na kraju su i oni prekinuli pomaganje Rusima na Jacalpu (Jatzalp), te su ruske trupe ostavljene same da se dalje na putu snalaze, kako znaju i umeju.
Hiljade ruskih vojnika je stradalo, upravo na ovoj deonici puta, upadajući u planinske kanjone, ili umirući od iznemoglosti, bez hrane, ili se smrzavajući zbog pocepane odeće i propale obuće. Veliki teret bilo je i to što su sa sobom vodili i 1200 zarobljenih francuskih vojnika, koji su i sami postradali na vrletima planinskih venaca. Nekoliko stotina teglećih životinja je propalo u duboke planinske razvaline. Vojnici su odbacivali deo po deo vojničkog tereta kako bi živi stigli s druge strane prevoja. Na kraju su odbacili i svoje oružje. Vojnici su čak i svoja koplja morali da cepkaju na sitno, da potpaljuju vatru i ogreju se. Kad je se iznemogla ruska vojska spustila u klisure ispod Alp Ranasca (Alp Ranasca), i ušla u sela Panik (Panix) i Andest (Andest), pokupila je od seljana sve što je bilo otvoreno, na dohvat ruke. Zapalili su neke manje drvene kuće kako bi se zagrejali. Stanovnici su zbog toga protestovali kod Suvorova, koji im je obećao da će im biti sve nadoknađeno od Rusije. Cela Švajcarska je pomogla osiromašenim stanovnicima da tu zimu bezbrižno prežive. Kasnije su Švajcarci uputili pismo u Sankt Peterburg, tražeći da im se nadoknadi šteta koju su prouzrokovali ruski vojnici. Međutim, na to pismo nisu nikad dobili odgovor.
Sa svega 15.000 vojnika, od 22.000 koliko ih je bilo na početku septembra, Suvorov je, 10. oktobra 1799, stigao u Kur (Chur). Od Kura, ruska vojska se, preko Feldkirha (Feldkirch), vratila u Rusiju.
U Altdorfu postoji spomen obeležje na ovu tešku epopeju u kojoj je jedan od glavnih učesnika bio i mladi pukovnik Mihailo Miloradović, koji je u svome puku imao i potomke svojih Hercegovaca, a on sam bio je omiljeni učenik Aleksandra Suvorova. Najviše Srba, visokih oficira u ruskoj armiji, u borbama protiv Napoleona učestvovalo je u čuvenoj Borodinskoj bici – čak deset generala srpskog porekla, i više hiljada običnih vojnika.
U izuzetno teškim uslovima zavejanih Alpa, opkoljene trostruko nadmoćnijim neprijateljskim snagama, jedinice ruskog vojskovođe su pod borbom prešle Alpe, ovenčavši se večnom slavom. “Pobeđujući svugde i čitavog vašeg života neprijatelje Otadžbine – pisao je Suvorovu Pavle I – još vam je nedostajala jedna vrsta slave: da savladate samu prirodu; ali ste Vi i nju pobedili”.
Uskoro je ruski car, nezadovoljan politikom saveznika, povukao svoju vojsku u Rusiju. Suvorov je nagrađen titulom kneza Italijskog i zvanjem generalisimusa. Predviđajući da Francuska neće odustati od osvajačkih pohoda, generalisimus je govorio: “Tukao sam Francuze, ali ih nisam dotukao. Pariz je moj cilj. Teško Evropi!” Njegov ordonans grof Mihailo Miloradović ući će slavodobitnički u toliko sanjani Pariz generalsimusa Aleksandra Suvorova, 1813. godine.
Suvorov je i danas slavljen i poštovan kod stanovništva u kantonima Uri, Švic, Glarus i Graubinden kao veliki vojskovođa i oslobodilac, jer su Francuzi bili njihovi neprijatelji. Suvorov je umro, 1800. godine, i sahranjen je u manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu. Ispraćen je od mnoštva ljudi koji su ga poštovali.
Josip Visarionovič Staljin ustanovio je vojničko odličje “Suvorov” za izuzetno herojstvo, koje se i danas dodeljuje u Ruskoj Federaciji.
Još jedna zanimljivost o Mihailu Miloradoviću
Petrinjski kapelan Andrija Stipić našao je jedan tekst na nemačkom jeziku, pisan rukom. Bio je to opis ratovanja hrvatskih vojnika pod francuskom zastavom u Napoleonovoj vojsci, pa je to preveo i objavio u Zagrebu 1838. godine, u štampariji Franje Župana. Iz spomenute knjige, prenosimo deo koji se odnosi na bitku na reci Berezini kod Borisova (danas Belorusija), koja se vodila krajem novembra 1812. godine, u kojoj se istakao general Mihailo Miloradović (izvoran tekst):
“Bitva /bitka/ ova u šume bila je žestoka i strašna; vitežtvo bilo je dugo vreme za obodve stranke dvojno, dok su zadnjić Rusi s težkom mukom odbačeni iz šume proterani bili. U ovo vreme sjedini general Miloradović svoju iz Moldavie došavšu vojsku sa šeregom pod zapovedju Čičakovom stojećim. Na večer bila je pak bitka ponovljena i tako žestoko harcovano, da jedna stran drugoj bodake iz ruku otimaše, i jedino noćna tmica uzrok je bila, da se je razlućeno hervanje teda nekda ob desetom satu u noći dokončalo. Jedino skučanje i tužno jaukanje ranjenih od obu stran ter bez vsake pomoći na bojištju ležećih pertergavalo je strašnu tihoću tamne noći. Posle kak bi bile sprednje straže postavljene, potegnuše se obe vojske nekoliko natrag i naložiše vatru, da se i koliko u takvoj strogosti zime od smeržnjenja braniju. Pri ovoj prilike izgubiše Horvati 10 oficirov i 400 prostih… Dana 27-ga (novembra 1812) biaše iz oboju stran iz toga uzroka mirno, da franceska vojska još neprestano kroz moste prolaziaše, car (misli se na Napoleona koji je nadgledao dok su Francuzi pravili most preko reke Berezine) pako za dobro imaše, da se ovako stoji dok bi cela vojska prošla. Istim načinom ruski general Miloradović ostaše miran; čete bo njegve berzo iz Moldavie putujućuje i utruđene počinuti su tim bolje morale, da su jučer mnogo izgubile, vojska pako franceska mnogo vekša je bila”.
Loza Miloradovića ostala je do danas
Pre nekoliko godina, kako je opštirno pisao nemački Frankfurter algemeine Zeitung, a prenele Večernje novosti, u Nemačkoj je umrla Aleksandra Miloradović fon Kroj, poslednja grofica iz plemićke porodice Miloradović. NJen muž, bavarski vojvoda Rudolf fon Kroj, piše nemački list, potiče iz plemićkog roda francuskog porekla, koji je sada u prvom naslednom redu za titulu vladara Svetog rimskog carstva germanskog naroda, odnosno Habzburške imperije.
Sudbina Miloradoviće je slika seoba i deoba Srba od gašenja loze Nemanjića i raspada Dušanovog carstva. Srpski vlastelini u starom Humu, Zahumlju i Travuniji, da bi opstali, davali su vojnike mnogim državama u kojima su živeli.
O porodici Miloradović postoje brojni arhivski podaci o njihovom životu u Hercegovini, ali i u Malorusiji (Ukrajini). Turske arhivske knjige beleže vojvodu Stjepana Miloradovića već 1415. godine. Miloradovići su imali svoje posede na kojima su živeli u oblasti Trebinja i Kalinovika, danas u Republici Srpskoj. Postoje brojni zapisi o donatorstvu članova porodice Miloradović mnogim manastirima ondašnjeg teritorijalnog područja koje danas pripada Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
Potomak Stjepana Miloradovića, spahija Milisav Miloradović podigao je crkvu Preobraženja Gospodnjeg u selu Klepci kod Čapljine, i obnovio manastir Žitomislić 1563. godine. NJemu je Mehmed II, u drugoj polovini 16. veka, dao titulu spahije, a zauzvrat je zahtevao da ratuje za sultana. Knez Milisav je to prihvatio i napadao Dubrovčane kad su ovi bili u sukobu sa Osmanlijama, pa je udarao i na one Miloradoviće koji su, u to vreme, ratovali za Dubrovačku republiku. Kad su se Turci i Dubrovčani sporazumeli i prekinuli ratne sukobe, svi Miloradovići su uvideli da su prevareni, pa su se počeli iseljavati.
Ruski pešadijski general Mihailo Miloradović, o kome je ovde reč, poslao je novac, 1811, za popravku zadužbine Miloradovića u Klepcima. Po drugi put, ova crkva bila je obnovljena 1857. godine. Za vreme Drugog svetskog rata, 1942, spaljeni su inonostas, freske, ikone, bogoslužbeni predmeti, crkvene knjige i arhiv, a crkva je bila razorena. Potomci porodice Miloradović pomagali su pravoslavne crkve sa crkvenim tvarima u Hercegovini
i slali novčanu pomoć, ali su učestvovali i u srpsko-turskom ratu 1876, kao i u Prvom svetskom ratu na strani Srba.
Živko Marković
