Reklama

Srećan 1. avgust, Dan državnosti Švajcarske

Dan državnosti švajcarske, slavi se svakog 1. avgusta, kao sećanje na dan rođenja švajcarske konfederacije.

Švajcarska je nastala kao konfederacija 1. avgusta 1291, iz “večitog saveza” tri prakantona Uri, Švic i Untervalden, posle zakletve na livadi Ritli, i od tada je stalno proširivana pristupanjem novih kantona.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao „Federalna povelja“, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom.

Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama poput Ahajskog saveza, bio vojno-odbrambeni, jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

U Švajcarskoj živi 61.304 državljana Srbije

(tvsvizzera)

Od početka februara do kraja juna 2019. godine, imigracija u okviru stalno nastanjenih stranaca u Švajcarskoj iznosila je 63.333 osobe, što predstavlja pad od 1,8 procenata u odnosu na isti period prethodoh godina. Iz EU/EFTA pristiglo je 44.321 osoba dok je ostalih 19 012 imigiralo iz trećih zemalja. Samim tim imigracija je opala za 3,9 odsto. 

Glavni razlog za migraciju ostaje zasnivanje radnog odnosa, kako za kratkoročne boravke tako i za dugoročne. 68.036 građana država članica EU imigriralo je u Švajcarsku radi zapošljavanja, što predstavlja smanjenje od 2,1 procenata u odnosu na kraj juna 2018. godine.

U istom vremenskom periodu, spajanje porodice predstavljalo je 28% imigracije koja se trajno nastanjuje. 17.010 osoba stiglo je u Švajcarsku tokom prve polovine 2019. godine od kojih 21,4% članova porodice nekog švajcarskog državljanina.

Krajem juna 2019. godine u Švajcarskoj je živelo 2.096.182 stranaca, od čega 323.384 Italijana, 308.532 Nemaca, 265.501 Portugalaca, 137.514 Francuza, 61.304 državljana Srbije. 

Živko M. Marković: Dr Arčibald Rajs – „Politički romantičar i moralista“ i iskreni prijatelj srpskog naroda

Povodom stogodišnjice od postavljanja prvog srpskog ambasadora u Švajcarskoj  i 100 godina od uručivanja pomoći Komiteta kantona Vo za pomoć Srbima, nakon albanske golgote 1916, čiji je osnivač bio dr Arčibald Rajs, karijerna ambasadorka Ministarstva spoljnih poslova Srbije dr LJiljana Nikšić priredila je knjigu “100 godina Srba i Švajcaraca”, organizovala promociju u Cirihu i u Lozani postavljanje biste ovom “najvećem Srbinu nemačko-švajcarskog porekla”.
Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji,  tekst o dr Arčibaldu Rajsu i njegovom životu po odlasku iz Švajcarske u Srbiju, 1914, u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku, objavio je dr Andreas Ernst, profesor Ciriškog univerziteta i poznati novinar, u dnevnom listu “Neue Zürcher Zeitung“: Des verlorene Herz des Kriminologen, 12. 02. 2000, str. 15. Andreas Ernst je odličan poznavalac zemalja Balkana i dugogodišnji dopisnik iz Beograda.
A. Ernst posetio je, u društvu sa dvojicom tadašnjih švajcarskih diplomata, jednog iz Ambasade Švajcarske u Beogradu (Amberg), i drugog – iz Ambasade Švajcarske u Sofiji (Vogelsanger) Kajmakčalan, najviši vrh planine Nidža sa 2.521 m nadmorske visine, na granici bivše Jugoslovenske Republike Makedonije prema Grčkoj, koji je poznat i kao mesto na kojem su se vodile najžešće borbe na Solunskom frontu u toku Prvog svetskog rata, 1916-1918. godine.
Sama poseta dvojice karijernih švajcarskih diplomata u društvu sa novinarom spomenutih ciriških novina Kajmakčalanu pomalo izaziva čuđenje ako se zna da dr Arčibald Rajs u javnosti nemačkog govornog područja u Švajcarskoj, kao uostalom i u samoj Nemačkoj, slovi kao izdajnik svoga naroda, i da se o njemu, izuzev nekoliko nekrologa nakon njegove smrti 1929, ćuti gotovo ceo jedan vek. Uostalom, nije se govorilo o ovom “najvećem prijatelju srpskog naroda”,  ni u Srbiji više od pola stoleća, pa zato nimalo ne čudi muk o njemu na Zapadu.
Poznato je o dr Arčibaldu Rajsu da je bio Nemac po svome poreklu i naturalizovani Švajcarac kome su čak četiri brata odabrali vojnu karijeru pred Prvi svetski rat i aktivno učestvovali u njemu, a dvojica od njih dali su i vlastite živote za ciljeve ondašnje nemačke politike.
Zašto je beogradski dopisnik švajcarskih novina Andreas Ernst odabrao da poseti Kajmakčalan i kapelu na spomenutom visokom planinskom prevoju sa dvojicom svojih zemljaka, tada diplomata u državama koje su u Prvom svetskom ratu bile na suprotnim stranama, i to baš neposredno posle zločinačke NATO agresije 1999. na SR Jugoslaviju (novembar-decembar) nije nam poznato, niti pisac članka to objašnjava.
Najverovatnije da je ona plod njihove znatiželje o tome da vide mesto koje je njihov sugrađanin dr Arčibald Rajs, u svome testamentu, označio da bude večno počivalište njegovog srca posle fizičke smrti. Sam naslov članka “Izgubljeno srce kriminologa” sugeriše nam takav zaključak. Poseta je, sama po sebi, i izraz poštovanja prema dr Rajsu, iako se to, eksplicitno. u spomenutom dopisu izričito ne podvlači, već samo sluti u rečima dvojice diplomata: “Šteta za svedočanstva istorije balkansko-švajcarskih odnosa… trebalo bi nešto preduzeti protiv njihovog propadanja”, pomislili su oni, a novinar “Neue Zürcher Zeitunga-a“ se složio s njima: “Imaju pravo”.
Nakon pojavljivanja ovog teksta u vodećem ciriškom dnevniku nije se ništa više učinilo na tome da se i švajcarska javnost bolje upozna sa likom i delom dr Arčibalda Rajsa.
Zvanična srpska delegacija posetila je Kajmakčalan tek krajem septembra 2014. godine, tačno sto godina posle dolaska dr Arčibalda Rajsa u Srbiju, i to ne sa vojnim ministrom na njenom čelu, već sa ministrom rada, čime je i sam čin posete spušten na znatno niži nivo, a sama poruka i smisao obezvređeni, u dobroj meri. Iako je poseta trojice Švajcaraca bila privatnog karaktera, mora se priznati da su oni ipak bili prva nezvanična delegacija koja je, samim svojim prisustvom, odala poštu čoveku koji je bio sinonim za pravdu i istinu, ne samo kao kriminolog, već i kao humanist i borac za slobodu. Iako je Srbima ostavio svoje srce, a šta smrtan čovek može više, Srbi su neopravdano ćutali tako dugo o dr Rajsu i ne može im se uzeti kao opravdanje to da nije bilo vreme za bilo kakvu glorifikaciju svega što se ticalo srpskog naroda u komunističkoj Jugoslaviji.
Dopisnik švajcarskih novina iz Beograda, na početku svoje zabeleške o putovanju na Kajmakčalan, naveo je opšte činjenice iz života i profesionalne karijere A. Rajsa: najpre je ukratko izložio njegov životni put i napredovanje u struci do odlaska u Srbiju, a zatim je spomenuo susret sa Nikolom Pašićem, Rajsov rad na otvaranju masovnih grobnica i verifikovanju stravičnih  zločina počinjenih nad srpskim narodom, prelaz preko Albanije i tragične posledice toga puta, ne zaboravljajući ni tekstove iz Srbije i ratne izveštaje sa fronta koje je pedantni Švajcarski kriminolog slao lozanskim novinama, kao i vojni sukob vojski dva ratna tabora na Kajmakčalanu i, na kraju, svoju posetu direktoru Istorijskog muzeja Srbije Miliću Petroviću, i razgovor sa njim.
U ovom izuzetno objektivnom tekstu, izdvaja se nekoliko činjenica koje ne bi, iz današnje perspektive, mogle da zadovolje kriterijum političke korektnosti i samocenzure. LJudi smelih ideja i slobodnog duha koji svoja uverenja i mišljenja ne  zasnivaju na projektovanim shemama od strane pojedinih cenatra svetske moći, nisu prihvatljivi za medije, niti u javnom životu mogu da imaju neku odlučujuću ulogu. Govor političke korektnosti koji nameće vladajući hegemon intelektualcima drugačijih uverenja ne pruža gotovo nikakvu slobodu izražavanja, izuzev u uskim krugovima ili na internetu, što veoma sužava, i svodi gotovo na statističku nulu, njihov uticaj na društvena kretanja.
Zato danas u Švajcarskoj  i nema tekstova o Rajsovom doprinosu kao ratnog izveštača i istražitelja zločina, čak ni onih koji se tiču njegovih zasluga u oblasti kriminologije i fotografije – tek poneki, i u sklopu neke izložbe ratnih fotografija ili memorijala posvećenog kriminalistici i forenzici. U današnjem razvoju tabloidnog novinarstva koje jedva da stiže da zadovolji razbuktalu glad svojih čitalaca, godinama usmeravanih ka  senzacijama u svemu i svačemu, podatak o tome da je jedan čovek bukvalno poklonio svoje srce drugom narodu kao izraz velike ljubavi, itekako bi bila činjenica koja bi se, s vremena na vreme, stalno rabila u listovima. spomenute provinijencije. To ne znači da se i ozbiljni filozofi i naučnici ne bi bavili fenomenom dr Rajsa, ali, eto – raspodela moći u svetu ne ide na ruku ovom neobičnom naučniku, kriminologu i humanisti. Da ništa nije ostalo od Rajsovih zasluga koje bi bile vredne da ih spominju potonje generacije, a znamo da ih je puno ostalo, na primer, uzmimo samo njegove knjige, istraživanja i dokaze o bestijalnostima neprijatelja, ma o kojoj strani u ratnom sukobu se radilo, trebalo bi, s vremena na vreme, podsećati se na njega. Setimo se i zamašne Rajsove tvorevine – Policijske akademije u Lozani (1909), u koju je uložio vlastita novčana sredstva, najstariju ustanovu sličnog tipa koje su, početkom XX veka, osnivane po svetu, a da nijedna od  njih nije preživela tegobna vremena spomenutog stoleća, izuzev Švajcarske, samo bi to bilo dovoljno za spominjanje njegovog imena u medijima, barem – s vremena na vreme.  Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu, koju je dr Rajs osnivao i po svojoj zamisli oblikovao kao vrhunsku visokoškolsku ustanovu toga doba, 1921, s ponosom se u svakoj prigodnoj prilici seća svoga osnivača, naročito u dane kad se održava međunarodni naučni skup “Dani dr Arčibalda Rajsa”, poput onog iz 2019. godine.
Novinar Andreas Ernst označava dr Arčibalda Rajsa kao čoveka koji je, po svojoj duhovnoj suštini, nesporni “politički romantičar i moralista”, a uporište o takvom zaključku nalazi u rečima poznatog kriminologa o karakteru Prvog svetskog rata: “Radi se o borbi dveju ideja: nasilje i državni imperijalizam, s jedne, i pravda i sloboda – s druge strane”. Pred Rajsom su, uoči i u početku Prvog svetskog rata, filozofski gledano, bila dva puta: on se odlučio za drugi – da brani pravdu i slobodu. Kada je, po pozivu Srpske vlade, dr Rajs došao u Srbiju da istraži zločine, video je razmere neprijateljskih zverstava nad Srbima a i kasnije, ratujući zajedno sa njima, kad je imao priliku da ih i pobliže upozna i zaviri u njihovu dušu, on je odlučio da ostane s njima i posle završetka Velikog rata. Kad je reč o toj Rajsovoj odluci, istraživačima je promakla jedna kratka zabeleška o tome u “Politici” od 5. februara 1927, u kojoj piše sledeće: “Kad je dr Rajs došao u Srbiju 1914. godine da utvrdi neprijateljska zverstva u Mačvi, njemu je kao tumač bio pridodat pokojni Živko Barlovac, koji je govorio nekoliko jezika. A kad su Rajs i Barlovac obišli Mačvu i videli onu bedu mačvanske dece čiji su roditelji poubijani, oni su se vratili u Štab Vrhovne komande u Kragujevac, sa utvrđenim i nepokolebljivim idejama: Barlovac da sve svoje imanje ostavi deci bez roditelja (hranitelja), a dr Rajs da zauvek ostane u Srbiji”. Ovaj detalj odslikava veliku humanost i osetljivost prema napuštenoj deci koja je prožimala dr Rajsa sveg života, iako on sam nije imao svoju, a što se potvrđivalo i njegovim upornim zalaganjem za to da se što više srpskih siročića dovede u Švajcarsku na oporavak i zbrinjavanje u toplim domovima nesebičnih švajcarskih porodica. O njegovom otvorenom srcu prema slabim i nezaštićenim i bezgranična ljubav prema njima najviše nam može posvedočiti jedno slučajno sačuvano Rajsovo pismo koje je pisao malom kumčetu Andreju Opertiju, a koje “pokazuje koliko je taj čovek bio sposoban za iskrenost, snažna osećanja, nežna maštanja, ali ono govori i o njegovoj velikoj usamljenosti i očajanju koje je želeo da skrije pred svetom” (Levental, Zdenko: “Švajcarac na Kajmakčalanu : Knjiga o dr Rajsu”, Beograd 1984, str. 236). Iz spomenutog pisma, koje je Rajs pisao 25. februara 1927, saznajemo o velikom bolu koji je imao zbog smrti male Nade Favra, ćerkice bračnog para koji je živeo u njegovoj kući, zajedno s njim, o pustoj usamljenosti i manjku privrženosti najbližih dok je bio dete, i velikoj istini koju je spoznao srpski narod – da je bio čovek “koji se isuviše vezuje za one koje voli” (Levental, str. 237).  Gotovo rodbinski se vezao za svoje drugove, ratnike iz mnogih bitaka, prepoznajući u njima borce koji su davali živote za one vrednosti koje su i njemu osvetljavale smisao životnog stradanja.
Novinar A. Ernst drži da je dr Rajs bio “politički romantičar i moralista”, upravo zato što je bio tako iskren, tragalac za istinom i pravdom, rešenjima koja neće umanjiti ili povrediti dostojanstvo čoveka. A pošto je dr Rajs bio direktni učesnik u Velikom ratu – kao istražitelj ratnih zločina, pisac o njima u knjigama i novinama i ratnik u srpskoj vojsci u činu kapetana, i kao takav – on nije pristajao na to da učestvuje u zločinima, prljavim igrama, lažima i smicalicama koje su stvarne činjenice po kojima se odlikuju i oružani sukobi, ali i politika u miru i ratu. Nije imao one potrebne lukavosti za jednog realnog političara, niti političke korektnosti u izveštavanju za novine koja je i onda postojala u nekom svom drugačijem obliku nego danas. Zato je dr Rajs bio politički romantičar koji bi i 1999, stao uz Srbe i rekao isto, da su “nasilje i državni imperijalizam” bili ideja vodilja agresije na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je bila napadnuta od najjačeg mogućnog neprijatelja koji se do tada bio pojavio u svetu! A kao moralista – zavapio bi do neba zbog upotrebe uranijumskih bombi. Setimo se samo Rajsovog šokantnog zaprepašćenja kad je ugledao “zaspalu decu” u Bitolju koja su bila otrovana neprijateljskim gasnim bombama.
Švajcarski profesor i novinar Andreas Ernst, na kraju svoga članka, navodi i delove razgovora sa Milićem Petrovićem, koga je posetio u Istorijskom muzeju Srbije, kojom prilikom mu se upravnik spomenute ustanove žalio na to da mu Švajcarci nisu izišli u susret i prihvatili da veliku izložbu o dr Arčibaldu Rajsu Beograd prikaže u Bernu. “Nisu nas udostojili ni odgovora, dokumentacija nam je vraćena bez obrazloženja”, zaključio je u razgovoru upravnik Petrović.
Po povratku u Švajcarsku, Andreas Ernst posetio je zamenika direktora muzeja u Bernu, interesujući se za ono što mu je gospodin Petrović saopštio u razgovoru, na što mu je spomenuti švajcarski službenik odgovorio da je molba /o kojoj je govorio gospodin Petrović/ “odbijena s obrazloženjem da je politički osetljiva i tendenciozno propagandistička”.
Šta da se kaže na kraju ovog razmišljanja: jedno je sigurno, a to je da je ovakav tekst gospodina Andreasa Ernsta u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku prošao bez ondašnje stroge uredničke ocene o političkoj korektnosti nekih zaključaka u njemu verovatno zbog izvesne nelagodnosti javnog mnjenja na Zapadu, pa i u Švajcarskoj, zbog nepravednog bombardovanja male zemlje. To se osetilo u svakodnevnom razgovoru u zgradi gde Srbin stanuje, na nekoj blagajni, u bolnici, na ulici, svuda gde se pripadnik srpskog naroda susretao sa običnim ljudima – videli smo na licima mnogih, čak većine, Švajcaraca sažaljenje pomešano sa izrazom skrušene bespomoćnosti što se to tako dogodilo Srbiji i njenom narodu.
Na kraju, pored sve ozbiljnosti novinskog članka, da rečemo i ovo: Novinar “Neue Zürcher Zeitung-a“ i njegovi saputnici vozili su se, u prvom pokušaju da se popnu na Kajmakčelan, u džipu američke proizvodnje – u novembru 1999, i nisu uspeli zbog nepristupačnog terena i težine samog vozila, a mesec dana kasnije – ponovo su probali da stignu do vrha spomenutog planinskog visa, istim putem, ali sada sa džipom ruske proizvodnje – i uspeli su jer je vozilo bilo lakše. Protumačimo ovo kako hoćemo, ali i u ovome ima, gledano današnjim očima, političke nekorektnosti, zar ne? Nadajmo se tome da će simbolika o ruskom džipu današnjem svetu doneti barem ravnotežu straha, ako ne i nešto više, i trajnije.
O Vidovdanu 2019. godine
Mr Živko V. Marković

50 godina Srpske pravoslavne crkve u Švajcarskoj

Blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa austrijsko-švajcarskog, Gospodina Andreja, u hramu Svete Trojice u Cirihu 15. juna 2019. godine, priređena je svečana Akademija povodom 800-godišnjice autokefalnosti SPC i 50-godišnjice njenog prisustva u Švajcarskoj, kao i povodom proslavljanja hramovne slave. Akademiji je prethodilo praznično večernje bogosluženje koje je služio nastojatelj hrama Svete Trojice protojerej Branimir Petković, uz sasluženje protosinđela Mardarija, igumana manastira Svetog Jovana Bogoslova u selu Poganovo, Eparhija niška, protojereja-stavrofora dr Miroslava Simijonovića i protojereja-stavrofora Simeuna Prodanovića iz Svetouspenjskog hrama u Cirihu, jereja Đorđe Lukića i đakona Ivana Tolića. Pevnicu je predvodio Episkop Andrej zajedno sa sveštenstvom i doktorantom Milanom Kostreševićem.

Nakon večernjeg bogosluženja, usledio je program Akademije koji je pripremljen trudom i zalaganjem uprave i sveštenstva oba hrama. Program je otvorio Episkop Andrej svojom prigodnom besedom, a usledili su nastupi horova: Stevan Mokranjac i Bogorodičin, kao i oba ciriška dečija hora. Deca iz Uspenjskog hrama su izveli premijernu predstavu, autora o. Miroslava Simijonovića, pod nazivom „Ispraćaj kosovskih junaka“, dok su deca iz Svetotrojičinog hrama izveli predstavu „ Crkva kroz vekove“. Nakon Akademije za sve prisutne upriličeno je posluženje u crkvenoj sali.

Sutradan, na Praznik Silaska Svetog Duha na Apostole, Njegovo Preosveštenstvo Episkop Andrej, služio je Svetu Arhijerejsku liturgiju. Episkopu su sasluživali nastojatelj hrama protojerej Branimir Petković, protosinđel Mardarije, protojerej-stavrofor Miroslav Simijonović iz Uspenjskog hrama u Cirihu, jerej Đorđe Lukić, sabrat hrama Svete Trojice i đakon Ivan Tolić iz Iverdona. Čtečevi na ovoj veličanstvenoj Službi bili su doktoranti, ipođakon Saša Branisavljević, g. Milan Kostrešević i g. Vedran Grmuša. Odgovarao je hramovni hor Stevan Mokranjac pod vođstvom dirigenta Vernera Dudlia. Veliki broj vernika, dece i odraslih, pristupio je Svetoj Čaši i iz ruku svog Arhipastira pričestio se Časnim i Životvornim Darovima.

U svojoj bogonadahnutoj besedi, Vladika Andrej propovedao je o smislu i značaju Praznika. Posle kolenopreklonih molitava i pletenja venčića, kao što je običaj na praznik Pedesetnice, Preosvećeni Vladika je osveštao slavski kolač i žito, koje su u slavu Božiju pripremili kumovi ovogodišnje slave, članovi hora Stevan Mokranjac, koji su i sami proslavljali 50 godina svoga postojanja.

Hramovnu slavu su uveličali svojim prisustvom ambasador Bosne i Hercegovine u Bernu, Njegova Ekscelencija gospodin dr Boro Bronza, protinica Marijana Ćilerdžić, majka Vladike Andreja, predsednik srpskih privrednika u Švajcarskoj, gospodin Stojan Stevanović, predsednik Prosvjete, dr Čedomir Papović, predstavnici drugih konfesija kao i mnogi drugi ugledni i visoki gosti.

Predstava „Igranje rečima“ u Ambasadi Srbije u Bernu

U Ambasadi R. Srbije u Bernu, u subotu 1. juna u 12 časova, odigraće se predstava za decu „Igranje rečima“ u okviru akcije „Negujmo srpski jezik“.

Glumci Svetislav Goncić, Anita Stojadinović i Dušan Matejić kroz ovu interaktivnu predstavu uvode decu u razgovor o značaju negovanja srpskog jezika, čitaju i govore dečiju poeziju i izvode srpske narodne bajke.

Ovu akciju Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u kojoj učestvuje i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ambasada Srbije u Švajcarskoj sprovodi od 2016. godine, i prevashodno je namenjenima učenicima Dopunske škole na srpskom jeziku i njihovim vršnjacima.

Publici će se obratiti i prof. dr Kajoko Jamasaki Vukelić, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pesnik i književni prevodilac sa srpskog i japanskog jezika. Prof. Jamasaki Vukelić već skoro 40 godina živi i radi u Beogradu, izvrsno govori srpski jezik, dobitnik je brojnih nagrada za književne prevode na japanski i srpski, i učenicima će preneti poruku o značaju očuvanja maternjeg jezika u stranoj sredini, uz savladavanje jezika okruženja, kao i o lepoti i jedinstvenosti srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Pozivamo sve one koji imaju decu školskog i predškolskog uzrasta da se pridruže akciji „Negujmo srpski jezik“ i budu gosti Ambasade Srbije u Bernu.

Dani srpske kulture u Luganu

U Luganu će se 18. i 19. maja održati deseti po redu Dani srpske kulture – Desankini dani, koje ove godine organizuju SKU „Desanka Maksimović“ iz Lugana, SKU „Fokus“ iz Lokarna i Dopunska škola na srpskom jeziku u Tićinu.

Ovo je godina u kojoj se obeležava mnogo značajnih jubileja, a glavna tema manifestacije u Luganu biće osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve. O tome će govoriti pesnikinja Verica Mihajlović iz Beograda, koja će ujedno promovisati i svoju knjigu o Svetom Savi „Svetionik si naš”, i sveštenik Marko Knežević, paroh kantona Tićino.

U drugom delu programa govoriće se o kulturi Vinče, biće predstavljene replike iz tog perioda, koje je napravio vajar Tomislav Gievski. Za muzički deo večeri zadužen je ansambl „Runo“, a rodoljubive stihove kazivaće učenice Dopunske nastave na srpskom jeziku u Tićinu.

U Sali „Multiuso” u Paradizu, gde se program inače I održava,  u subotu i nedelju biće izložena dela Slavice Plavšić,  Suzane Jovanović i Gordane Bojović.

U nedelju će program početi u 17 časova, a svojim koreografijama predstaviće se folkloraši SKU „Desanka Maksimović“ iz Lugana i Udruženja „Sveti Sava“ iz Belincone, kao i gosti iz Verone I Makedonije. U saradnji Dopunske škole na srpskom jeziku i SKU „Fokus“ iz Lokarna organizovan je hor, koji će prvi nastup imati upravo na Danima srpske kulture.

Švajcarska + Srbija = Ćuprija

Oni su švajcarsko- srpski gotik metal bend. Sastav Evolucija nastao 2007. godine iz Švajcarske seli se u Ćupriju.

„I onda smo mi krenuli sa daljim radom i onda eto, desila se ljubav i onda je to bila njena ideja, da ona ne želi više da živi u Švajcarskoj, da želi da živi u Srbiji i tako smo stigli u Ćupriju.“, započinje priču o povratku u rodni kraj Dragiša Marinjes, frontmen grupe Evolucija.

„Ja sam bila fascinirana kada sam prvi put došla u Srbiju, nikad nisam rekla ajde bolje da se vratimo, stvarno nikad,  imamo dvoje dece i za njih je to stvarno sloboda.“, na priču supruga nadovezuje se Ilana Marinjes.

Uređenu i strogu gradsku sredinu Švajcarske zamenili su seoskom idilom. Plodovi njihove bašte, pčele i uvek spremna zimnica za njih nema cenu.

„Ja to volim, sve radim sad, i U bašti i sa senom, učila sam da radim i sa pčelama. U početku sam imala veliki strah jer nisam znala da li ja to podnoosim ili ne. Učila sam malo da kuvam i sarmu i gibanicu i to sve mi se mnogo sviđa.“, kaže Ilana.

Ilana nije znala ni reč srpskog ali to je nije sprečilo da na istom otpeva ceo album jer po njoj, na srpskom, svaka pesma lepše zvuči.

„Stvarno je bilo teško, ja sam brzo naučila da kažem dobar dan, da naručim hleb da kupim ali da stvarno pričam sa ljudima bilo mi je mnogo teško sve dok nismo mi u kući poceli da pričamo srpski.“, kaže Ilana.

Svesni činjenice da se muzička scena u Srbiji od zapadne dosta razlikuje hrabro nastavljaju u svom stilu.

„Ja ne mogu da objasnim da smo mi autorski bend, npr. na zapadu niko ne zeli da živi od tuđih pesama, ceni se kreativnost i autorska muzika, ima mnogo više publike, niko ne želi da sluša plagijate, drugo, mi se bavimo muzikom koja još nije stigla nema ni širu publiku što je za nas jako teško.“, objašnjava Dragiša.

O kvalitetu benda govore pozitivne kritike koje stižu od inostranih rok kritičara širom sveta.

„Imamo jako dobre reakcije iz celog sveta i što je najnovije što se desilo, mi smo izabrani za najbolji album godine u Nemačkoj što je za nas neočekivano jer je velika konkurencija iz celog sveta.“, ponosno ističe Dragiša.

Posle rada u prestizniznim švajcarskim studijima, crvenog tepiha filmskog festivala u Minhenu, nastupa širom Evrope i Amerike, Dragiša još uvek čeka na ostvarenje jednog sna…. da zasvira u rodnoj Ćupriji.

25 godina postojanja Srpskog kulturnog kluba „Seti Sava“ iz Alštetena

Srpski kulturni klub „Sveti Sava“ iz Alštetena obeležio je, 04. maja 2019., 25 godina postojanja. Tim povodom, svečanosti je ispred Ambasade Srbije u Švajcarskoj prisustvovala ataše za kulturu Natalija Gunjić, koja je pozdravila prisutne, uputila čestitke domaćinima i istakla da je trud, rad i entuzijazam koji KUD „Sveti Sava“ već 25 godina unazad ulaže u očuvanje naše tradicije, kulture i jezika od velike važnosti za opstanak Srba u Švajcarskoj.

SKK „Sveti Sava“ se zahvalio na podršci Ambasadi R. Srbije u Bernu i Generalnom Konzulatu u Cirihu, nakon čega su dodeljene zahvalnice dugogodišnjim saradnicima kluba.

Kulturno-umetnički program koji su, pored KUD „Sveti Sava“, priredili i dečiji ansambli KUD „Homolje“ i KUD „Kolo“, naišao je na izuzetno topao prijem skoro pet stotina zvanica. Među prisutnima je bilo predstavnika Sekretarijata za migracije Švajcarske, lokalnih medija i srpske dijaspore.

Kako je Ljuba Nenadović doživeo Švajcarsku 1847. godine

Ljubomir Ljuba Nenadovic

Ljubomir Ljuba Nenadović rođen je 14.9.1826. u Brankovini kod Valjeva (Srbija), a umro 21.1.1895. u Valjevu. Gimnaziju je završio u Beogradu, a studije filozofije, istorije i književnosti na Univerzitetu u Hajdelbergu u Nemačkoj.  Zatim je radio u državnoj službi Srbije, uglavnom u sektoru obrazovanja. Pored toga, Nenadović je pisao udžbenike, ali i pesme i drame, i preveo brojne radove sa francuskog jezika. Bio je jedan od najpopularnijih pisaca Srbije u drugoj polovini 19. veka, a njegovi najistaknutiji radovi su njegovi putni izveštaji, između ostalog,  takođe i o Švajcarskoj, u koju je putovao 1847. godine, i opisao je kao poseban slučaj „jedinstva u raznolikosti“. Belešku o njegovom životu i radu napisala je švajcarska spisateljica Ana Pia Majsen, a objavljena je u Švajcarskom istorijskom leksikonu, 1991. godine. Interesantno je i to da je Ljubomir Nenadović jedan od nekoliko srpskih ličnosti o kojima je pisano u švajcarskoj enciklopediji.

Ljubomir Nenadović, sin poznatog valjevskog sveštenika Matije Nenadovića  učesnika Prvog srpskog ustanka i pisca čuvenog dela “Memoari Prote Matije”, bio je jedan  od prvih književnih stvaralaca koji su pisali narodnim jezikom vodeći se načelom „Piši kao što govoriš, čitaj kao što jenapisano“. Za sobom je ostavio raznovrstan stvaralački opus. Pored pesama i putopisa, pisao je i poučne priče, stihovane basne, humoristične i satirične poeme, epigram i druge književne vrste. Bavio se i prevođenjem. Značajan je njegov prevod Minjeove „Istorije Francuske revolucije“ i drame „Napoleon Bonaparta“, dela Aleksandra Dime Oca. Bio je ljubitelj planinarenja, osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, LJubomir se peo i na mnoge evropske planine i jedan je od začetnika planinarstva kod nas. Takođe, bio je i jedan od najpopularnijih pisaca srpskog romantizma. Nenadović je svoja putovanja opisivao i kasnije ih objavljivao u listu Šumadinka: 1850. “Pisma iz severne Nemačke”,  a 1852. i 1855. “Pisma iz Švajcarske”, te 1855. “Pisma iz Pariza”.

Pisma iz Švajcarske lepa su putnička pisma koja odaju vedar duh, mladićko raspoloženje i životnu radost. Propraćena su zanimljivošću, blagim humorom i prirodnošću. Za ova pisma, sam Nenadović rekao je, 1852, u Šumadinki: “Ova putnička pisma nisu pisana s tom namerom da se igde pečataju, koje će se iz njihovog prostog i sasvim iskrenog pripovdanja videti – no, kad se u svet puštaju, svaki čitatelj kome je volja može držati da su upravo njemu pisana, počem njega radi samo se i pečataju”.

Jako oštroumna opaska, i u suštini istinita – jer, ako čitalac želi što dublje da doživi pismo, najbolje je da ga pojmi tako kao da je ono njemu napisano.

Ljubomir Nenadović je, avgusta 1847, sa dvojicom svojih kolega sa studija  – Dimitrijem Matićem i Rajkom Jovanovićem, krenuo iz Hajdelberga u Švajcarsku.

“Na putu sam za Švajcarsku. To samo ime kadro je u čoveku pobuditi vesele i lepe misli”, napominje Nenadović. Opisujući jednog studenta iz Hajlderberga, naš putopisac kaže:

“Ništa nije lepše videti nego jednog hajdelberškog studenta spremnog za putovanje. Na glavi ima malu đačku kapu ili slamni šešir, ima kratak kaput, široke pantalone bez poramenica i cigaru u zubima. Prsluk i marama oko vrata. U ruci ima dugački putnički štap, a na leđima đački fini telećak (ranac) u kome je složeno nekoliko košulja, češalj i četka, knjiga za putovanje i druge sitnice. Ako takav mlad čovek ima koju stotinu dukata u džepu, onda za ova dva meseca, dok ferije traju, čitav je svet njegov. Ovakva dva meseca bezbrižnog đačkog života vrede više nego dve godine kućevnog, teretnog i brižnog života”.

Dakle, možemo pretpostaviti, na osnovu ovoga opisa, da je upravo tako bio obučen i izgledao i sam Ljubomir Nenadović; nije se mogao izdvajati od ostalih studenata.

Kad su dolazili na studije u evropske gradove, srpski studenti su, odmah po dolasku, skidali svoju “neprimerenu odeću”, odlazili u “veliku varoš” da se “ođenu k’o i ostali i ne štrče među njima”. Svoje najfinije opanke menjali su za crne kožne cipele ondašnje mode.

Trojica drugova su prvo želeli da obiđu izvor Dunava, i to su učinili.

“Gledajući ovaj izvor Dunava, činilo mi se da gledam u kolevci velikoga Karla ili cara Napoleona koji su Evropu osvojili”, pomislio je Nenadović, gledajući Dunav pri izvoru, koji je “malen, slab, može ga svako dete preskočiti: pomoću drugih reka koje u njegovoj slavi svoje ime gube, postaje veliki i jak. Tako i čovek koji se u ratovima proslavi, podigao se tuđom pomoću i tuđim životima”.

Sa izvorišta reke Dunav, Nenadović je stigao u Cirih. On piše u prvom licu, i putem ne spominje po imenu svoje saputnike. Do Ciriha je putovao na kolima sa dvojicom drugova iz Pruske (Matićem i Jovanovićem), a s njima je bio i jedan stari čovek. Kola su vukli konji, put je bio valovit, oni su sve vreme pričali, gledajući raskošne predele i snežne bregove. Najviše im se svidelo to što su u mehanama gde su odsedali za doručak dobijali mleko i med, i mogli su to da jedu koliko su hteli:

“Tu se, naročito pri doručku, metne pred nas, pa jedemo koliko koji može”.

Mladi ljudi su putem stalno pričali o jelu i piću koje su kušali, što je podstaklo starog čoveka na to da im se priključi u razgovoru i da ih posavetuje da u Švajcarskoj ima i drugih stvari koje treba da vide i o njima da pričaju, a ne samo o istom:

“Ako na svom putovanju budete pažljivi, naći ćete u Švajcarskoj, osim meda i mleka, dosta drugih stvari koje će za vas biti nove i od koristi. Snežne bregove možete i na drugom mestu videti, ali švajcarske državne i društvene ustanove i uredbe ne možete naći na drugom mestu. O tome treba da razbirate i da se razgovarate. Naša sloboda nije prividna i privremena. Mi je osećamo i uživamo na svakom koraku, pri svakoj reči, pri svakoj misli. Ona je naša kraljica”.

Ovaj stari čovek je u malo reči rekao gotovo sve o Švajcarskoj, ili barem ono osnovno u kojem se, može se reći, sadrži sve. To sve je u magičnoj reči SLOBODA, jer u sebi ona nosi ono što krasi Švajcarsku. Kako pre dva veka, tako i danas. O tome šta treba da se radi i gradi, kako da se živi, o celokupnom društveno-političkom životu odlučuju državljani Švajcarske slobodno – na narodnom referendumu!

Od Ciriha preko Mejringena i Đavoljeg mosta do Andermata

Grupa turista u kojoj se nalazio i Nenadović, krenula je od Ciriha ka kantonu Bern, preko Hohdorfa, Surzea i Vilisaua, pa je stigla do Vansena u području Ementala. A onda nastavila put preko Mejringena, pa prešavši preko čuvenog Đavoljeg mosta, stigli u Andermat.

“Iz Vanzena ceo prvi dan išli smo gothardskim putem. Odmah kod Vanzena ima čuvar koji od svakoga putnika naplaćuje putarinu za opravku ovoga druma. Od toga plaćanja nisu ni pešaci izuzeti. Mi smo svaki platili po dve krajcare; konji valjda plaćaju dvaput toliko, jer oni imaju četiri noge. – Put neprestano vodi uzbrdo/…/ Sa obe strane puta stoje veliki kameniti bregovi. Reka Rojs bila je sve manja, ali sve većom brzinom i hukom jurila je pored nas/…/ Bili smo u sklopu, među planinama. I s jedne i s druge strane videli su se vodopadi koji, kao što nam kažu, traju samo kad je kišovito vreme. Oni su tako bili česti da mnogo puta nismo se mogli od njihovog šuštanja razgovarati. Visili su niz omčite bregove kao dugačko belo platno/…/. Na nekim mestima s velikom mukom otiskivali smo velike stene, nizbrdo, pa smo onda gledali za njima kako se silno kotrljaju, kako hiljade drugih stena pokrenu i sa sobom vuku; sa nekom divljom milinom slušali smo kako tutnje nizbrdo, i naposletku kako se stropoštavaju u valovitu reku Rojs, te voda pljusne na sve strane. Na jednom mestu smo zapeli i tako veliku stenu, otisli smo nizbrdo da umalo nismo njome oborili jedan manji kameni most/…/. Blizu je podne kad smo stigli na ono mesto što se zove ‘Đavolji most’.

Legenda o Đavoljem mostu kaže da su stanovnici kantona Uri više puta pokušavali da izgrade most preko divlje reke Rojs, ali bezuspešno. Pošto nikako nisu mogli da izgrade  most, legenda kaže da je pri poslednjem pokušaju da savladaju opasnu klisuru Šelenen, jedan od učesnika očajno uzviknuo: “Neka đavo izgradi most!”. Đavo je to čuo, izašao pred narod i obećao da će se most moći izgraditi, uz jedan uslov: da prva duša koja bude preko njega prešla bude njegova. Tako su žitelji sklopili pakt sa đavolom. Nakon toga, ubrzo je kameni most bio gotov. Trebalo je izabrati jednog meštanina koji bi prvi prešao most. Dok su tako većali, manje više svi u blagoj jezi da ne bi kocka pala na nekog od njih, jedan seljak se dosetio, odvezao svoju kozu i pustio je preko mosta. Đavo, besan zbog prevare, uzeo je najveći kamen i zapretio da će uništiti svoj rad. U tom trenutku, staze na mostu su se ukrstile i đavo, videvši pred sobom krst, ispustio je veliki kamen i on je sleteo do blizu Gešenena. Taj đavolji kamen leži vekovima na istom mestu.

“Izdaleka čula se buka od skakanja vode preko kamenja, izdaleka još moglo se primetiti da neka strahota pred nama stoji. Što smo se bliže primicali, sve su više mravi neke nehotične jeze kroz nas išli. Кad smo došli, vidimo da nas put preko toga mosta vodi na drugu stranu reke. Strahota je bilo pogledati, a kamoli tuda ići. Most je uzan a visok, reka ispod njega nije tekla nego je u samoj peni niz kamenje padala, tako da nam se, kad smo bili nasred mosta, činilo da se sva zemlja trese. Stari most, koji je u dvanaestom veku zidan, stoji malo niže, na jednom preko sedamdeset stopa visokom svodu; po njemu sada niko ne ide. U ratovanju, 1799. godine, taj su most zauzeli i branili Austrijanci; Francuzi ih otisnu odatle i mnogo pobiju, među njima istorija spominje i nekoliko srpskih imena, i najvećeg među njima – Mihaila Miloradovića”.

Tada Suvorov dođe sa 21.000 Rusa i oteraju Francuze.

Stigosmo u Andermat

“Кad pređemo preko toga zaista đavoljeg mosta, sednemo s druge strane, ne toliko da se odmorimo, koliko da se toga čuda nagledamo/…/ Ispod nas šuštala je reka Rojs, od njene huke ništa se nije moglo čuti kad kogod govori/…/ Nas dvadeset posedali smo na mostu i oko mosta/…/ Neka tama pokrila je korito reke i vrhove bregova. Mi bismo tri dana ostali tako da gledamo da nije trbuha koji nema oči da gleda lepe i divlje predele. Tek kad ogladnesmo, prenemo se iz našeg udubljenog smatranja. Svaki se maši u džep da vidi koliko je sati. Svi se začudismo kad vidimo da je odavno prošlo podne. Okanismo se daljega gledanja i čuđenja, pa otvorimo svoje putne knjige i mape da tražimo ima li gdegod blizu kak’o selo ili gostionica. ‘Evo!’, povika jedan Bavarac koji prema nama na jednoj visokoj steni seđaše, ‘evo, našao sam. Budite veseli i slušajte; knjiga kaže: od Đavoljeg mosta kad se pođe, odmah ide put kroz jedan kamenit i mračan tunel koji se zove Urijska rupa. Put kroz taj breg prosečen je 1707. godine. Pre toga, išlo se ozgo preko te velike urvine, i bilo je vrlo teško prelaziti. Nedaleko odatle ima selo Andermat sa 600 stanovnika. To selo ima četiri gostionice i dobrog talijanskog vina’. Ostavismo svi knjige i pažljivo smo slušali šta nam čita drug naš. On zatvori knjigu, uspravi se na visokoj steni, prekrsti ruke na prsima kao Napoleon i povika iz sveg glasa: ‘Junaci! Mi smo gladni i žedni; u ovoj pustinji nigde ništa nema. Pred nama stoji kamena i mračna klisura kroz koju moramo proći ili umreti. Selo Andermat sa svojim raskošnim gostionicama leži s one strane te mračne pećine. Sad imam dve reči samo da vam kažem: postavljen ručak sa talijanskim vinom leži samo pola sata odavde. Napred!’ – Tako je otprilike general Bonaparta govorio svojim republikanskim, gladnim vojnicima kad su sa vrhova ovih alpijskih bregova videli pitome doline Italije. Кad čusmo da do Andermata nema više od pola sata, hitno skočismo i pođosmo s junačkim uzvikom: ‘Ura!”

“Zaista, put nas odmah uvede u jedan mračan i vlažan tunel. Išli smo kroz tu pomrčinu s nekim malim strahom; jer nismo znali gde ćemo i u kakvu ćemo goru pustinju i divljačnost izići. Taj prokop nije bio dugačak, a širok je da mogu kola proći. Кad izađosmo na drugu stranu, svi se začudismo i zadivismo: pred našim očima otvori se prostrana, lepa dolina. Reka Rojs, koju smo od njenog ušća celim putem gledali kao da ne teče, nego s kamena na kamen okomice pada, ta ista reka verglala se tiho kroz tu ravnicu i milela kroz livadu kao guja. Pred nama se pružio lep utrven put. U vrhu te poljane vidimo kuće i crkvu lepog nekog sela ili varošice. To je Andermat.

Кako je koji izlazio iz onog mračnog, podzemnog puta, svaki je stao kao ukopan, gledao je i divio se toj čudnoj promeni. Posle onih divljih, gorskih strahota učini nam se ta dolina kao neki raj. Mišljasmo da smo sve visine i oblake prošli i da smo došli u samo vedro nebo, gde sami Gospod Bog caruje. ‘Ovo je pravi raj!’- poviče jedan od našeg društva. ‘Ako je ovo zaista raj – poviče drugi – ja ću da potražim mog strica što je preklane umro, da mi pozajmi novaca, pa da se vratim u Hajdelberg gde ima više pivara nego bogomolja’. – Mi nismo bili anđeli, zato smo se i smejali kad se o raju govorilo. Po našem gladnom trbuhu osećali smo da smo zemaljska stvorenja. Brzo smo prestali diviti se tim lepim okolinama. Trbuh, ako ne može biti bez zuba, bez očiju zacelo može biti. Pođemo brzo. Mesto pola sata, mi stignemo za dvadeset minuta u Andermat, gde smo tek iza punih stolova kroz prozore gledali i uživali u lepu izgledu na Ursku dolinu. Gostiju nađemo još dosta, osobito Engleza, koje posle ručka ostavismo na istom mestu, za punim stolom, gde smo ih našli. Bogati, besposleni putnici imaju običaj jedan sat ručati, a dva sata sedeti te preživati. Mi smo iz Andermata odmah pošli dalje. Nismo se imali radi čega u tom mestu zadržati. Nije nam nužno bilo odmarati se, jer smo celo prepodne, svaki čas, stajali i gledali one vodopade i lepe predele. Uostalom, kod đaka je lep običaj: ako je trbuh pun, noge su odmorne.

U Urskoj dolini tri vojske su delile megdan, a Suvorova večno pamte

Udarismo desnom stranom te lepe doline koja je bregovima sa svih strana kao kakvo korito ograđena. Dolina je ova dugačka šest sati, a široka je samo pola sata. Кažu da je ta dolina negda bila jezero, dok voda nije provalila, te otekla. Sada na toj dolini ima četiri sela, u kojima ima blizu dve hiljade stanovnika. Oni se bave pravljenjem beloga smoka. Na toj ravnici koja stoji preko četiri hiljade stopa nad morskim koritom, u prošlim ratnim godinama delile su megdan tri velike vojske. Suvorov je predvodio ruske vojnike. To je bio starinski, čudnovat general. Pričaju o njemu da je znao da kukuriče kao petao. On u logoru porani, mesto doboša lupne nekoliko puta rukom o ruku, i onda kukurikne. Tada svi vojnici ustaju i spremaju se. Suvorov, kad se jednom povratio s vojske i ušao u carev dvor, sretne u dvoru slugu što loži peći. Suvorov skine kapu i duboko mu se pokloni. Njagov ađutant reču mu: ‘Šta to radite? To je sluga što loži careve peći’. – ‘Meni su kazali – odgovori Suvorov – da me i on može kod cara opasti i ocrniti’.

Selo Hospital nije daleko od Andermata. Кad dođemo u to selo, ostavismo gothardski veliki drum, koji vodi dalje u Italiju, i okrenemo jednom pešačkom putanjom koja ide preko snežnih bregova Furke i Grimzela. U tom selu više od deset ljudi nudilo nam se za vođe da nas preko opasnih bregova prate i put nam pokazuju, da se gdegod u snegu i u pustim bregovima ne izgubimo i od gladi i zime ne pomremo. Mi smo držali da su nam naše putne knjige, u kojima se najmanje sitnice spominju, dovoljne, smejali smo se onim vođama što su nam pripovedali da se toliko nesrećnih slučajeva dogodilo onima koji su bez vođa ušli. Nismo mogli ni misliti da se u sredini prosvećene Jevrope dvadeset odraslih ljudi može izgubiti i propasti. – Ostavimo gothardski put nalevo, a nedaleko odatle ima napisano: ‘Suvorov pobeditelj’. – To je natpis za spomen srećnog uspeha ruske vojske 1799. godine. Tu je Suvorov bio vrlo pritešnjen od Francuza. Trebalo je imati duh Hanibala ili Bonaparte da se izbavi od takve opasnosti. Suvorov, koga su s jedne strane neprhodni bregovi, a s druge strane neprijatelji opkolili, padne u očajanje, i to očajanje spase i njega i njegovu vojsku. Кad ruski granatiri počnu uzmicati, Suvorov, pod čijom komandom dotle vojska nije bežala, istrči pred vojnike, legne u jedan jarak i sasvim ozbiljski zapovedi i poviče: “Ovde me zakopajte, ovde gde moji vojnici, moja deca, počinju da beže; hoću da umrem.’ – To razdraži Ruse, povrate se, te nanovo udare i žestoko potisnu Francuze.

Izgubljeni u vrletima Istočne Švajcarske

Putanja kojom smo od Hospitala dalje išli, jedva se poznavala, jer je sva okolina bila pokrivena samim kamenjem što se skotrljalo s bregova. Da smo veselo putovali, to se razume. Smej i šala nigde nas nisu ostavili. I išli smo brzo da se ne bismo zadocnili. Želeli smo stići u Realn, poslednje mesto ispred bregova gde ljudi još stanuju. Svuda kud smo prošli bila je prava pustinja. Кako smo izašli iz Hospitala, naišli smo na reku Rojs, koja je mnogo manja nego sniže Đavoljeg mosta, no ipak bila je prilično jaka, i brzo je jurila. Mrak se počeo hvatati, a pred nama i oko nas ništa ne vidimo osim pustih i kamenitih bregova. Međ’ visokim brdima brzo se smrkne, često u podne, kad je oblačno i magla, smrači se. Vreme se svaki čas menjalo, dunu jak i hladan vetar koji nas je gruvao u prsi. Snežni oblaci jedan za drugim spuštali su se s bregova i padali oko nas. Nastade noć. Bila je takva pomrčina da se prst pred okom nije mogao videti. Stanemo svi. – ‘Mi smo izgubili put!’ – reče jedan. ‘Ako je tako, iz ovih vrtloga nijedan nećemo izneti glave’ – reče drugi. Za četiri  puna sata našeg marširanja nikoga putom nismo sreli. Ni krave, ni koze, ni ptice, ni vatre, ni dima nismo nigde videli kuda smo prošli. Prava pustinja. Zabrinemo se, što ništa drugo znači nego – uplašimo se. Mladi ljudi nemaju brige, oni imaju samo strah. Nijedan od nas nije prešao dvadeset prvu godinu. Reku Rojs bili smo izgubili međ’ ovim klisurama. Uzalud smo osluškivali, njeno šuštanje nigde nismo mogli čuti. U razgovoru i u brzom hodu ni na što nismo motrili. Izmeđ’ ostalih nezgoda i to beše jedna što smo ozebli i ogladneli. Umorni smo bili, to se razume; jer nijednog dana više ni prostora, a po ružnijem putu, nismo prešli. Sednemo svi i dogovorali smo se šta ćemo raditi. Razgovarali smo se u mraku; nismo mogli jedan drugog videti. Jedni su vikali da se vratimo natrag u Hospital, pa sutra da uzmemo vođe; no nismo bili sigurni da ćemo pogoditi put za povratak. Drugi su predlagali da naložimo vatru, pa da tu noćimo, ne misleći na zimu i na to što tuda nigde nema drva. Dugo smo se dogovarali, a ni na što se nismo mogli rešiti. Svaki je imao svoje mišljenje i svoj predlog. Trebalo nam je izabrati predsednika. Saglasili smo se da stanemo u red, a jedan da broji, pa na koga padne broj sto trideset i četiri, taj da nam bude starešina, i kako on rekne, onako da bude. Rečeno učinjeno; i ta sreća padne na jednoga pravnika iz Pomeranije. (Pomeranija je istorijska oblast na severozapadu srednje Evrope; izlazi na Baltičko more, a prostire se između reka Odre i Visle; naseljena je pretežno Poljacima)..   ‘Čujte!  – povika on veselo kao što smo ga za kralja izabrali. – Složili ste se da me slušate; mene je slučaj izabrao. Ja sam zemljak Blihera (Gebhard Bliher je pruski general koji se istakao u borbama protiv Napoleona; najviše poznat po dobijenoj bici kod Vaterloa, 1815), ja ne znam drugo nego da idemo napred, pa makar šta bilo’. – ‘Bravo!’ – povičemo mi sa sviju strana. –  ‘Ali – produži on – pre nego što se krenemo, neka trojica idu na desnu stranu, severu, a trojica zapadu, da nađu reku Rojs, pa ćemo onda svi uz reku. Realp leži blizu te reke’.  –  Odmah šestorica odaberu se, i mesto oružja zapale po jednu cigaru i pođu da traže reku. Da se ne bi u mraku i magli izgubili, oni su se neprestano međ’ sobom dovikivali, a mi smo im se svaki čas odazivali. Za kratko vreme našli su reku po njenom šuštanju. Obućemo svoje zimske kapute, pritegnemo uprte na leđima i pođemo dalje.

Pomrčina je bila gusta kao testo. Na svakom koraku zapletali smo se granjem i travurinom, posrtali smo i padali preko kamenja. Išli smo ćuteći; nije nam više bilo do šale i pevanja. Šuštanje reke bilo nam je jedini vođ. Čujemo njeno hučanje, a ne vidimo je, tako je bio mrak. Često smo do kolena upadali u vodu, jer se tuda reka beše razlila na sve strane. Ako smo pogdekoju reč rekli, to smo samo jedan drugog plašili. Neko govoraše kako po tim planinama ima opasnih zverova; drugi je pripovedao kako hajduci iz Italije, koja odatle nije daleko, prelaze ovamo, tepljačkaju putnike,i o mnogim drugim stvarima raztovarali smo. Кad najedanput, oni što su napred išli, uplašeno poviču; ‘Stoj, ko si? Ne idi bliže!’ – Oni što su ostraga išli i daleko bili od te opasnosti, poviču: ‘Držite ga za gušu!’ Svi pomislimo na talijanske bandite. Gdekoji počnu u svojim torbama tražiti svoje male zakisnute pištolje. – ‘Mene pustite napred’ – poviče naš Bliher i potrči ispred nas. U tome i mi svi skupimo se, spremni za bitku. Кad tamo, a ono jedan pastir tera pred sobom magare na kome su bile natovarene dve putunje pune mleka. On nam kaže da nismo daleko od Realpa. Zapitamo ga možemo li tamo noćiti.On nam odgovori: da mogu noćiti petorica, ili najviše šestorica, za više nema mesta; jer to je samo jedan mali manastir, i u njemu živi samo jedan pustinjak, stari kapucinerski kaluđer, koji prima putnike. Oko manastira ima nekoliko pastirskih koliba: to je sve. Pastir nam kaže još da se držimo neprestano reke, pa ćemo doći do jednog malog mosta, preko koga kako pređemo videćemo Realp.

Gozba u manastiru Realp

Mi obdarimo tog pastira i pođemo dalje, veselo i bez brige. Razgovor, pesme i vreva opet počnu. Svaki onda govoraše: ‘Ja se nisam poplašio. Onaj pastir nije prevario’.  Za kratko vreme dođemo na most. To beše samo jedna brvina, jedna uzana greda, preko koje smo morali preći. Išli smo polako i pipajući; brvina pod nama uvijala se. Tu smo strahovali: idemo preko uzane grede, čujemo kako ispod nas huči plahovita reka, a ne vidimo je. Našem uobraženju činilo se da su sve strahote pakla pod brvinom preko koje idemo. Da je jedan svojim korakom pogrešio i dole se stropoštao, svi bismo za njim otišli. Ovce kad idu preko te grede, pa kad jedna padne, i one sve druge kad dođu na to mesto redom skaču dole. Mi smo prešli srećno. Zemljak Bliherov išao je pred nama i svetlio nam paleći po nekoliko listova od svoje putne knjige. Кad pređemo reku, ugledamo, pred sobom slabu svetlost kao žićak. To je bio manastir Realp. Nama se jednako vrzlo po glavi ono što nam onaj pastir reče: da se ne može više od šestorice smestiti na prenoćište. Zato stanemo i počnemo se nanovo savetovati: šta da radimo. – Pa naposletku saglasimo se i rešimo: da četvorica odu napred, da lupaju na vrata i da kažu kaluđeru da nas nema više od četvorice. Pa kad on otvori vrata, onda da svi brzo uđemo. Pošto budemo unutra, onda i da hoće, ne može nas isterati.

Tako i učinimo. Četvorica izmakoše nekoliko koraka pred nama; a mi smo, ćuteći, u najvećoj tišini išli za njima. Oni počnu lupati na vrata. Dva psa iznutra odmah stadoše lajati; glas im beše krupan i strašan. Odmah posle prvog kucanja javi se onaj eremit (kaluđer) na prozoru i zapita: ‘Кo je?’ – ‘Mi smo! – odgovori jedan od one četvorice – radi smo da prenoćimo’. – ‘Ne žalimo dobro platiti!’ – pridodade drugi od te naše deputacije s kojom smo se mi već sustigli i pred vratima stajali. ‘A koliko vas je?’ – upita kaluđer dalje. No kako je smešno bilo kad najedanput mi svi graknemo: ‘Nas petorica’. Takva vreva digne se od toga odgovora, da bi mogao čovek pomisliti da nas je čitava vojska. No stari kaluđer nije ni čuo, jer je već bio otišao da otvori vrata. Кad vidimo vrata otvorena, mi svi navalismo i počnemo se gurati ko će prvi ući, i tako osigurati se da će pod krovom noćiti. Dobri kaluđer stajao je pored vrata uz duvar i, osvetljavajući nam ulazak, smešio se i radovao svojim mnogim mladim gostima. Odmah je poznao da smo đaci. Pusti nas odmah u jednu veliku sobu, gde beše jedan dugačak sto sa prostim stolicama naokolo. Svuda pored zidova bile su drvene klupe. Bili smo zadovoljni što smo samo pod krov došli, pa makar i na tvrdim klupama spavali, a o večeri nismo smeli misliti, jer je već bilo dockan. Samo se osvrtasmo da vidimo gdegod hleba. No kaluđer pošlje te dođe jedna žena, i dok smo se mi odmorili, poče se stol postavljati. On je sam sobom nadgledao. Za malo vremena donese se lepa večera. Prženih pilića, hladnoga pečenja, jaja i drugih sitnica bilo je. Osim toga donese nam nekoliko činija najlepšeg meda koga nigde dotle nismo videli: beli se kao mleko, a tako je tvrd da smo ga morali nožem seći. Sira, butera, mleka sa skorupom bilo je više nego što treba. Začudismo se obilatosti večere, a kaluđer nam odgovori: ‘Manastir je božja kuća, ima svašta dosta’.

Čim se donese čorba, posedasmo oko stola, i onako umorni i gladni okupismo jesti. Кad najedanput pogledamo, a otac kaluđer u dnu sofre skupio ruke pa čita molitvu. Vidimo da smo pogrešili što smo pre njegove molitve počeli jesti; gurnemo jedan drugog laktom, i svi ustanemo na noge. Ali ko da se uzdrži od smeja! – Čorba se puši na stolu, gdekoji žvaću, gdekoji, da bi smej prikrili, našli se u poslu te butelje otvaraju, neki kako su poneli kašiku ustima drže je punu u ruci; – tako, dok najedanput prsnusmo svi u jedan glas smejati se, i time svršismo molitvu. Razboriti onaj starac nije nam ništa zamerio, samo što nam žaleći se reče: ‘Sutra ćete zacelo imati kiše, što ste se smejali na molitvi’. – Taj kaluđer beše veselog i zdravog izgleda. On je od onih božjih ljudi koji, posvećeni crkvi, nisu se odrekli sveta. I on sede s nama za večeru. Dobro talijansko vino otvori razgovor. Čudio nam se kako smo bez vođe smeli poći na bregove, i smejući se našim putnim knjigama i mapama, koje nam služe mesto vođe, kaže nam da ćemo mi sutra doći na takva mesta gde će nas sneg i vetar tako zavejati da nećemo znati otkuda se sunce rađa i gde zalazi; i da su mu putnici sa takvim knjigama posle tri dana lutanja polumrtvi dolazili.

Mi smo pri večeri, koja je dugo trajala, bili dobre volje. Pustismo se u pravo đačko veselje, šalu i smej. Dobri kaluđer pristao je s nama. Njamu se omili društvo. Setio se sveta, i radovao se da maože nekoliko časova usamljenog pustinjskog života provesti u našem veselom i nestašnom društvu. Кad nestade pred nama običnog talijanskog vina, on ustade i pošto je u džepu napipao ključeve i zapalio sveću, izađe iz sobe. Svima nam beše milo, jer smo se lako mogli setiti da neće na drugu stranu nego u podrum. Tako je i bilo. Posle nekoliko minuta, eto ga gde polako ide i smešeći se nosi u naručju nekoliko velikih butelja na kojima ne piše: ‘Svjat, svjat!’, nego ‘Malvasija’. Mi mu radosno pomognemo spuštati butelje na stol. ‘Eto – reče nam – tim vas častim. Svake godine gotovo prolaze ovuda studenti iz Minhena, Tibingena, Hajdelberga i drugih mesta. To su moji najmiliji gosti. Oni me razvesele. S njima se malo i ja nasmejem. Hladni i ozbiljni Englezi, bežeći od svoje ćudi i od duga vremena što ih kod kuće mori, kad dođu ovde, još većma naoblače ovo divlje nebo. Eto, pijte i uživajte vašu mladost. I ja sam negda bio vašega doba, i ja sam gdekoju godinu tako proveo, i ja sam živeo u velikim varošima; pa sada, evo, slučaj ili sudbina donese me međ’ ove planine, u božjem domu’.  – Tako govoreći, ređao je naš domaćin jednu po jednu butelju niz sto. Pri tome poslu i mi smo mu pomogli. Butelje su već otvorene, čaše nalivene, mi se zgledasmo i gurnemo jedan drugog laktom, dok naš oštri Pomeranac u ime sviju nas ustade i podiže čašu: ‘Da Bog večito podrži slobodu Švajcarske! – poče on – i da sinovi ovih slobodnih bregova i stena ne poznadu nigda više šta je to jaram tuđeg gospodarstva; da ne poznadu nigda ni od tuđina ni od svoga šta je to neograničena volja pojedinih ljudi! Zakon da bude vrhovni glavar, sloboda da im bude večita kraljica. Napredak, poredak i opšta sreća da bude cilj njenih stanovnika. Ljubav, sloga i pravda da im budu društvena sveza. Da Bog da da Švajcarska doveka ostane zvezda prethodnica jevropske slobode kao što je i dosada bila!’ – Ova lepa zdravica završena je kucanjem čaša i pevanjem najlepših đačkih pesama. Druge zdravice bile su izmešane. Domaćinu, koji je češće išao u podrum, pili smo nekoliko zdravica, i on je na svaku odgovarao punom čašom, i pio u zdravlje svojih gostiju i za slogu Švajcaraca, koja im je sada malo poremećena. – U neko doba noći završismo veselje i odemo da spavamo. Smestimo se svi u tri sobe. Imali smo postelje daleko bolje nego što smo se nadali. Slatko zaspimo misleći na Getea koji je, 1799. godine, putujući ovuda, prenoćio u istim sobama.

Sutradan, kako se probudimo potrčimo na prozore da vidimo kakvo je vreme napolju. No, kako je koji pogledao kroz prozor, on se lupao u prsi i bežao nanovo u vruću postelju; jer je napolju hladna kiša pljuskom padala. Tek u neko doba, kad čujemo da je gotov doručak, jedan po jedan siđemo u onu sobu gde smo večerali. Sve što je potrebno za švajcarski doručak, bilo je već na stolu. Svaki sedne na prvu stolicu koju je praznu našao. Opet s nama sedne i kaluđer kao i sinoć, samo što nije čitao nikakve molitve. On je rado govorio, mi smo ga rado slušali. Hvalio je Švajcarsku, njene mudre urede, njene proste običaje; mi smo mu preko zalogaja sve odobravali. Najposle kaže nam da se mi nikako ne smemo krenuti dalje po tako rđavu vremenu, jer možemo u snegu svi izginuti. Pripovedao nam je mnoge nesrećne slučajeve koji su se dogodili putnicima. Dok je on to govorio, mi smo delili među sobom kajganu od jaja, mazali smo buterom i medom kriške hleba i dolivali smo vina u prazne čaše. Pri doručku zaboravismo kako je napolju. Zveka čaša i lupa tanjira i viljušaka odgovarali su i prkosili pljusku. Кažemo kaluđeru da ćemo sedeti u toj božjoj kući dokle god kiša ne prestane. I zaista, bismo više dana, jer nam beše po volji jesti, pa spavati. ‘A šta ću ja raditi – predusrete nas čovekoljubivi kapuciner – ako danas ili noćas dođe još jedna gomila putnika, koji su ozebli i umorni, kao što ste vi juče došli? Gde će oni noćiti? U ovom mesecu nema dana kad putnici ne prolaze ovuda’. – Mi slegnemo ramenima i produžimo naš doručak koji se beše pretvorio u pravi ručak.

Tek što mi počnemo oko stola dremati i zevati, a na vrata rupiše nekoliko putnika, međ’ kojima su bile i dve ženskinje. Oni su nameravali istim putem na bregove kao i mi. Imali su za našu sreću tri vođe. Vodili su još dva magarca osedlana, na kojima su one dame dotle jahale, gde je put bio ugodan. Obradovasmo se novom društvu, a i oni nama; nisu to bili Englezi, pa im beše povoljno naše društvo. Svaki lakše podnosi nezgode i opasnosti kad je društvo veliko. – Novi gosti sednu i počnu jesti, a mi za to vreme ugovorimo s vođama i obvežemo ih dobrom nagradom da i nama svuda uz put budu na ruci i u pomoći. – Кako novi putnici budu gotovi s doručkom, mi se oprostimo s našim dobrim domaćinom. Možemo se pohvliti da nam je za takav lep doček načinio vrlo malen račun. On nas daleko isprati. Penjući se uzbrdo, nebrojeno puta vikali smo zbogom. Na bregu Bernhardu ima takođe jedan veliki i bogat manastir gde primaju putnike, ali pričaju da su tamo kaluđeri vrlo čudnovati: pitaju najpre putnike, pre nego što ih prime, jesu li dobri katolici. – A ovaj kaluđer primio nas je lepo bez ikakve ispovesti, i za trpezom prva mu reč beše: Il’ ćete talijanskog ili francuskog vina?”

Priredio
Mr Živko V. Marković

Aprilski književni susreti u Švajcarskoj

I ovog puta naši stvaraoci iz čitave Evrope došli su na ovaj događaj. Nakon uvodne reči Violete Aleksić, predsednik udruženja Milisav Đurić pozdravio je sve prisutne i svečano otvorio susrete. Posetiocima se obratio i mr Živko Marković, kao i jedan od osnivača Udruženja, Marko Ružičić, saznajemo iz Udruženja srpskih pisaca Švajcarske.

U prvom bloku, svoje radove su predstavili pisci iz Udruženja pisaca književna radionica Frankfurt, Udruženje pisaca Sedmica iz Franfurta, Literarno udruženje Zdravko Đekić, Štutgart, Udruženje Radnik i pjesnik u tuđini, Štutgart, Udruženje pisaca Damjanka Daška Čizmić iz Minhena. Iz Pariza je došla i Dana Todić, a iz Kruševca Nada Milosavljević.

Članica Udruženja, Gordana Pireli Zajinlagić doputovala je iz Sarajeva, odmah nakon promocije svoje prve knjige. Na ovaj događaj došli su iz Kragujevca, nakon promocije u Ambasadi Srbije u Bernu i autori knjige Šumadija i Pomoravlje – duša Srbije koji su Udruženju poklonili primerak ove fotomonografije, delo dvojice autora, fotografa iz Kragujevca, Predraga Cileta Mihajlovića i Zorana Petrovića, na čijem stvaranju je utrošeno dve godine rada.

Nakon predstavljanja knjige, predsednik Udruženja Milisav Đurić i mr Živko Marković poklonili su autorima monografije zbornik Zaveštanje, Antologiju Zaveštanja kao i epohalno delo mr Marković Srbi u Švajcarskoj.

Članovi Udrženja srpskih pisaca Švajcarske predstavili su svoje radove u drugom bloku programa. Po završetku večeri, goste je pozdravio i vlasnik hotela, a predsednik mu je poklonio zbornik Zaveštanja.

Za muzički deo programa bio je zadužen Dejan Zorić, a iznenađenje večeri bila je epska poezija uz gusle. Novinar Žika Mokranjac izveo je muzičku numeru na usnoj harmonici, a igralo se i pevalo do kasnih sati.

 

 

POSLEDNJE VESTI

1,629FansLike
207FollowersFollow
79FollowersFollow