Reklama

Gotlib Dutvajler – Osnivač Migrosa

Gotlib Dutvajler (Gottlieb Duttweiler) Foto: Migros

Gotlib Dutvajler (Gottlieb Duttweiler) bio je izuzetan preduzetnik, političar i vizionar. Sa svojim avangardnim idejama i velikom društvenom posvećenošću ostavio je važan trag u istoriji švajcarske ekonomije. Osnivač velike distributivne grupe Migros i stranke Landesring der Unabhängigen (Savez nezavnisnih preduzetnika), partije levog centra, aktivne u Švajcarskoj od 1936. godine do 1999. godine. Tridesetih godina prošlog veka u dva saziva, 1935. godine i 1939. godine bio je predsednik Nacionalnog saveta (Donjeg doma) Saveznog parlamenta.

Dutvajler rođen je u Cirihu 15. avgusta 1888. godine. Po završetku školovanja i prkse počinje da radi u maloj kompaniji Pfister & Sigg, specijalizovanoj za kolonijalnu trgovinu, i nakon deset godina rada postaje i njen suvlasnik. Kada je 1923. godine kompanija bankrotirala Dutvajler je izgubio svu svoju imovinu. Sa suprugom se preselio u Brazil, da upravlja plantažom kafe. Njegov projekat propada i njih dvoje se vraćaju u Švajcarsku.

Ford T, Migros pokretna prodavnica (Foto Migros)

Po povratku u Švajcarsku 1925. godine osniva malo komercijalno preduzeće Migros SA. Koristeći svoja velika iskustva u poslu, stvara potpuno novu prodajnu organizaciju koja ne zavisi od posrednika. Sa idejom da izgradi most između proizvođača i potrošača. Kupuje 5 kamiona Ford T sa kojima će moći da kupuje robu direktno od proizvođača i distribuira do krajnjeg potrošača, sa ciljem smanjenja cena. Kamione pretvara u pokretne prodavnice osnovnih namirnica kao što su kafa, pirinač, šećer, testenina, ulje, sapun i slično. Migros je u tom trenutku nudio ove proizvode po cenama i do 40% nižim od svojih konkurenata.

Ideja će se pokazati izuzetno funkcionalnom u godinama kada se i Švajcarska, kao i ostatak Evrope suočio sa nizom ozbiljnih ekonomskih kriza. Već 1926. godine Migros u industrijskom delu Ciriha otvara svoju prvu fiksnu prodavnicu, koja je imala samo 48 artikala u ponudi, od kojih su većinu činili sveže voće, krompir koji nisu bili dostupni u pokretnim prodavnicama.

U narednim godinama, ambiciozni preduzetnik se sukobio sa žestokim otporom vlasnika već postojećih maloprodajnih objekata, trgovinskim udruženjima i političkim strankama. Svi su se snažno protivili Migrosu, koji je zahvaljujući svojoj jednostavnosti, kvalitetu i praktičnosti, revolucionisao maloprodajnu trgovinu u Švajcarkoj. Sa druge strane Dutvajlera podržavaju njegovi najbolji saveznici – domaćice. Koje su odmah prepoznale prednosti kupvine u Migrosu. Da bi prevazišao prepreke, konstantno je pribegavao inovacijama, tako da je na bokjot dobavljača 1928. godine reagovao osnivanjem sopstvene proizvodnje.

Migros nije samo uspešan trgoviniski lanac, Dutvajler je želeo da njegova kompanija uvek bude u službi opšteg dobra i da svi mogu imati koristi od njegovog uspeha. Na vrhuncu uspeha Migrosa, 1940. godine Dutvajler zajendo sa suprugom, kupuje sve akcije kompanije i poklanja ih proizvođačima i potrošačima, transformirajući tako Migros u savez zadruga. Istovremeno je osnovao insitucije Migros klturpozent i Migros Scuola CLub, kako bi obrazovanje i kulturu učinio dostupnim i manje bogatim slojevima stanovništva.

„U savremenom svetu imaće uspeha samo oni koji će oko svog poslovanja stvoriti svet ideja“ – Dutvajlerova misao koja je aktuelna i danas.

Zgrada Migrosa u Cirihu (Foto Migros)

Političko delovanje

Dutvajler je 1935. godine osnovao Savez nezavisnih preduzetnika (Landesring der Unabhängigen) koji je te godine učestvovao na saveznim izborima osvojiviši sedam mesta u donjem domu. Na početku Savez nezavnisnih preduzetnika je želeo da bude samo udruženje, a ne politička stranka, i svoju aktivnst je usresredio na glavni cilj: stavljanje političke snage koje predstavljaju najprogresivniji deo buržuazije i one koji prestavljaju urbani i poljoprivredni proleterijat u zajednički front za postizanje zajedničkih ciljeva ravnopravnosti i socijalne pravde. Međutim, nakon što nisu uspeli da ostvare cilj, 1936. godine Ditvajler forimra političku stranku liberalno socijalističke orjentacije. Politički pokret koji se razvijao i nezavisno od svog lidera, ostaće veoma vezan za svog osnivača i predsedika, da će nakon njegove smrti 1962. godine doživeti nezaustavljiv pad koji će 1999. godine dovesti i do konačnog gašenja stranke.

Institut Gotlieb Dutvajler

Poslednja ostavština Dutvajlera je Institut Gotlieb Dutvajler (Gottlieb Duttweiler Institut GDI), neprofitna fondacija koja ima za cilj da promoviše istraživanja u oblasti ekonomije i društvenog razvoja, okarakterisana istraživanjem „nekonvencionalnih“ i atipičnih vizija, uvek sa ciljem promovisanja pravedije ekonomske organizacije inspirisane vrednostima društvene ofgovornosti. GDI je aktivan više od četrdeset godina kao stidijski centar i izdavačka kuća.

Tekst: Vladimir Miletić

Kako do pasoša u diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Švajcarskoj

Podnošenje zahteva za novi pasoš Republike Srbije u Ambasadi Republike Srbije u Bernu i u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Cirihu, moguće je samo uz prethodno zakazan termin.

Termini za podnošenje zahteva za pasoš u Ambasadi u Bernu se zakazuju svakog radnog dana, od ponedeljka do petka, u periodu o 09-16 časova na broj telegona +41 (0)31 352 6353.

U konzulatu u Cirihu zakazivanje termina se vrši svakim radnim danom od ponedeljka do petka (osim srede), u periodu od 14-15:30 časova na telefon +41 (0)44 202 02 85.

Za podnošenje zahteva za izdavanje biometrijskog pasoša potrebno je lično prisustvo, kao i prisustvo roditelja za maloletno dete.

Uz zahtev se prilažu sledeća dokumenta u originalu:

  1. (Nije obavezno ali ubrzava proceduru za 15 dana) uverenje o državljanstvu (ne starije od godinu dana) samo kod izdavanja prvog biometrijskog pasoša. Kod svakog narednog, uverenje je potrebno ako je došlo do promene ličnih podataka;
  2. (Nije obavezno ali ubrzava proceduru za 15 dana) izvod iz matične knjige rođenih;
  3. dokument za identifikaciju: raniji biometrijski pasoš, plavi pasoš ili lična karta;
  4. švajcarska dozvola boravka (ako je na produženju, onda potvrda nadležnog švajcarskog organa da je postupak produženja u toku). Dvojni državljani mogu staviti na uvid ID-kartu ili švajcarski pasoš.

Maloletno lice, bez obzira na starost, dobija sopstveni pasoš i ne može se upisati u pasoš roditelja. Za maloletna lica, pored gore navedenih dokumenata, neophodno je prisustvo oba roditelja ili overena saglasnost roditelja koji nije prisutan. Navedeno važi i u slučaju kad je drugi roditelj strani državljanin.

Ukoliko se podnosi zahtev za pasoš za dete razvedenih roditelja, pri čemu je prisutan samo jedan od roditelja koji je staratelj deteta, neophodno je priložiti rešenje o razvodu braka u kome jasno stoji da je podnosilac zahteva za pasoš staratelj deteta. Takođe je neoophodno da ovaj deo teksta u sudskom rešenju bude preveden na srpski jezik kod ovlašćenog sudskog tumača.

Zakonom o putnim ispravama Republike Srbije je propisano da se, na zahtev lica čiji pasoš nije istekao, može izdati nova putna isprava ako strana država odbije da izda vizu i reguliše boravak, jer preostali rok važenja putne isprave iznosi manje od 6 meseci. Iz ovog razloga, ako podnosite zahtev za pasoš koji važi više od šest meseci, potrebno je da priložite dokaz koji će da opravda razloge njegovog izdavanja toliko pre isteka (npr. potvrdu nadležnog švajcarskog organa da nije moguće produžiti dozvolu boravka ako putna isprava važi kraće od 6 meseci, potvrdu turističke agencije o tome da nije moguće pribaviti vizu za putovanje u inostranstvo ukoliko pasoš važi kraće od 6 meseci i sl).

Zakonski rok za rešavanje zahteva je 60 dana.

Diplomatsko-konzularna predstavništva nisu u mogućnosti da prime zahteve za biometrijski pasoš za:

  • novorođenu decu u inostranstvu dok se ne izvrši prijava rođenja, odnosno, ne upišu u matičnu knjigu rođenih u Srbiji, prijavi prebivalište i odredi JMBG (jedinstveni matični broj građanina);
  • lica koja zaključe brak pred inostranim organom i obrate se za izdavanje pasoša radi promene prezimena, sve dok promena prezimena nije evidentirana i u matičnim knjigama u Srbiji.

Prilikom preuzimanja biometrijske putne isprave neophodno je lično prisustvo osobe na čije ime glasi pasoš. Potrebno je poneti potvrdu o predatom zahtevu i stari pasoš.

Maloletna lica koja nisu dala otiske prstiju, ne moraju biti prisutna prilikom preuzimanja biometrijske putne isprave. Maloletno lice koje je dalo otiske, mora biti prisutno prilikom preuzimanja biometrijske putne isprave. Obavezno je prisustvo barem jednog roditelja koji je bio prisutan u trenutku podnošenja zahteva i potpisao zahtev.

Kako do pasoša za dva dana

Svake godine nekoliko hiljada naših sunarodnika boravak u Srbiji osim za odmor koristi i da bi izvadili nove lične karte i pasoše Srbije.

S obzirom na to da državljani Srbije koji žive u inostranstvu nemaju previše vremena, odnosno da su im boravci ograničeni često na desetak, petnaest dana, praznike i odmore, MUP Srbije je izašao u susret i svima omogućio da po hitnom postupku dobiju lična dokumenta. To znači u roku od dva dana, umesto da čekaju do 15 dana, koliki je rok za izdavanje pasoša i ličnih karata u uobičajenom postupku za one koji žive u Srbiji.

Zahtevi za lične karte i pasoše se podnose u mestima u kojima živite, odnosno gde se prijavljeni, dok građani Beograda, Niša ili Novog Sada, gradova koje imaju više opština, mogu da podnesu zahtev za izdavanje pasoša i lične karte u bilo kojoj policijskoj stanici, odnosno u svim opštinama tog grada.

To znači, da ako ste na primer prijavljeni u opštini Zvezdara ili Palilula u Beogradu, ukoliko vam tako odgovara, zahteve možete podneti u policijskim stanicama u Surčinu, Novom Beogradu bez ikakvih problema. Svi zahtevi se podnose u policijskim stanicama, a u opštinama za one koji do sada nisu izvadili biometrijska dokumenta, a takvih je malo, potrebno je da donesu izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu, prilikom podnošenja zahteva za pasoš ili ličnu kartu.

Oni koji su već izvadili biometrijski pasoš i novu ličnu kartu, njihovi podaci su skenirani kada su izvadili prvi takav dokument i više nije potrebno da nove izvode ili uverenja o državljanstvu podnose na uvid.

Izdavanje pod hitnom postupku

Važno je istaknuti da naši koji žive van Srbije uglavnom ne moraju više da zakazuju predaju zahteva za izdavanje lične karte ili pasoša, ali iz policije preporučuju da prethodno ipak pozovu lokalnu policijsku stanicu, kako bi videli da li je gužva na šalterima ili ne.

– Naši sugrađani iz inostranstva koji ovde vade pasoše i lične karte nemaju nikakvih problema da ih u najkražem roku, za 48 sati i dobiju. Taj proces se završava po hitnom postupku, kako bi imali što manje neprijatnosti i gubljenja vremena – kažu u MUP-u Srbije.

Kako dodaju, za one koji žive van granica otadžbine je procedura maksimalno olakšana.

– Da bi po hitnom postupku dobili pasoš, naši građani koji žive i rade u inostranstvu treba u trenutku kada predaju dokumenta za izdavanje, da kažu kako rade i žive u inostrantvu, potpišu izjavu i traže da im se hitno izda pasoš – dodaje u MUP Srbije.

Lična karta je obavezna od 16 godine

Kako navode, o svim informacijama vezanih za izdavanje dokumenata naši građani se mogu informisati na sajtu MUP-a ili preko dežurnog telefona, kako bi se izbegli nesporazumi i ubrzao postupak. Takođe, prema novim propisima 16- godišnjaci ne mogu da dobiju pasoš, ukoliko istovremeno ili ranije ne izvade ličnu kartu.

– Važno je takođe dodati da je bitno da kod maloletnika koji žele da dobiju pasoš budu prisutna oba roditelja, a ako je prisutan samo jedan, drugi roditelj može da da pismenu saglasnost, koja je overena u Diplomatsko-konzularnom predstavništvu Srbije u zemlji u kojoj žive. Deci do 14 godina pasoš traje dve, a starijima 10 godina. Takođe, promenjeni su propisi, tako da je važno informisati naše građane kako je lična karta sada obavezna od 16 godina, a ne kao ranije od 18 godina, tako da se ne iznenade ukoliko se od njih bude tražilo da izvade i ličnu kartu. U više opština i gradova postoji uslužni servis kako bi onima kojima i dalje treba, mogli da izvade izvodi iz matične knjihe rođenih i potvrde o državljanstvu, a da ne idu u opštinu. Naime, većina opština je sada umrežena, tako da ne moraju da idu po ova dokumenta u opštine gde su rođeni. To je najveći problem u Beogradu, jer je većini rođenih u ovom gradu izvod iz matične knjige rođenih u opštini Savski venac, ali se on može izvaditi i u drugim opštinama ovog grada, jer su slžbe sada umrežene.

Hiljade zaboravljenih ličnih karata

Ali, uprkos tome što traže lična dokumenta po ubrzanom postupku, naši državljani koji žive van Srbije ili otputuju ili zaborave da ih podignu, pa oni ostaju u sefovima policijskih stanica mesecima.

– Naši sunarodnici iz inostranstva su obično tokom boravka u otadžbini podneli zahteve za izdavanje novih dokumenata. Međutim mnogi su samo podigli nove pasoše koji su im potrebniji, dok su ostavili lične karte. One su ostale godinama u sefovima policijskih stanica širom Srbije. U pitanju je hiljade ličnih karata, a još nemamo precizan broj. Samo u Policijskog stanici Novi Beograd imamo nekoliko stotina nepodignutih ličnih karata, a u gotovo svakoj stanici širom Srbije po nekoliko desetina – dodaju u MUP Srbije.

Kako još kažu, naši sunarodnici koji nisu podigli lična dokumenat neće snositi nikakve posledice zbog toga.

– Građani koji nisu preuzeli izrađene lične karte, a kojima je rok važenja u međuvremenu istekao, mogu se po dolasku u zemlju zahtevom za izdavanje nove lične karte obratiti policijskim stanicama po mestu prebivališta. Nikakve posledice što nisu još podigli lične karte neće trpeti – podvlače u MUP Srbije.

U opticaju nova novčanica od 100 franaka

Notenbündel 100-Franken-Note, drei, VS

12. septembra 2019, počelo je izdavanje nove novčanice od 100 franaka, koja je predstavljena prošle nedelje.

Narodna banka Švjacarske je 6. aprila 2016. predstavila prvu novčanicu nove serije, od kojih je novčanica od 100 franaka koja je danas puštena u opticaj, šesta i poslednja u seriji.

Do daljnjeg novčanice (prethodne) 8. serije važe kao legalno sredstvo plaćanja.

Više informacija o švajcarskim novčanicama mogu se naći pod naslovom Novčanice i kovanice na web lokaciji Nacionalne banke Švajcarske (www.bns.ch).

Srećan 1. avgust, Dan državnosti Švajcarske

Dan državnosti švajcarske, slavi se svakog 1. avgusta, kao sećanje na dan rođenja švajcarske konfederacije.

Švajcarska je nastala kao konfederacija 1. avgusta 1291, iz “večitog saveza” tri prakantona Uri, Švic i Untervalden, posle zakletve na livadi Ritli, i od tada je stalno proširivana pristupanjem novih kantona.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao „Federalna povelja“, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom.

Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama poput Ahajskog saveza, bio vojno-odbrambeni, jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

U Švajcarskoj živi 61.304 državljana Srbije

(tvsvizzera)

Od početka februara do kraja juna 2019. godine, imigracija u okviru stalno nastanjenih stranaca u Švajcarskoj iznosila je 63.333 osobe, što predstavlja pad od 1,8 procenata u odnosu na isti period prethodoh godina. Iz EU/EFTA pristiglo je 44.321 osoba dok je ostalih 19 012 imigiralo iz trećih zemalja. Samim tim imigracija je opala za 3,9 odsto. 

Glavni razlog za migraciju ostaje zasnivanje radnog odnosa, kako za kratkoročne boravke tako i za dugoročne. 68.036 građana država članica EU imigriralo je u Švajcarsku radi zapošljavanja, što predstavlja smanjenje od 2,1 procenata u odnosu na kraj juna 2018. godine.

U istom vremenskom periodu, spajanje porodice predstavljalo je 28% imigracije koja se trajno nastanjuje. 17.010 osoba stiglo je u Švajcarsku tokom prve polovine 2019. godine od kojih 21,4% članova porodice nekog švajcarskog državljanina.

Krajem juna 2019. godine u Švajcarskoj je živelo 2.096.182 stranaca, od čega 323.384 Italijana, 308.532 Nemaca, 265.501 Portugalaca, 137.514 Francuza, 61.304 državljana Srbije. 

Živko M. Marković: Dr Arčibald Rajs – „Politički romantičar i moralista“ i iskreni prijatelj srpskog naroda

Povodom stogodišnjice od postavljanja prvog srpskog ambasadora u Švajcarskoj  i 100 godina od uručivanja pomoći Komiteta kantona Vo za pomoć Srbima, nakon albanske golgote 1916, čiji je osnivač bio dr Arčibald Rajs, karijerna ambasadorka Ministarstva spoljnih poslova Srbije dr LJiljana Nikšić priredila je knjigu “100 godina Srba i Švajcaraca”, organizovala promociju u Cirihu i u Lozani postavljanje biste ovom “najvećem Srbinu nemačko-švajcarskog porekla”.
Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji,  tekst o dr Arčibaldu Rajsu i njegovom životu po odlasku iz Švajcarske u Srbiju, 1914, u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku, objavio je dr Andreas Ernst, profesor Ciriškog univerziteta i poznati novinar, u dnevnom listu “Neue Zürcher Zeitung“: Des verlorene Herz des Kriminologen, 12. 02. 2000, str. 15. Andreas Ernst je odličan poznavalac zemalja Balkana i dugogodišnji dopisnik iz Beograda.
A. Ernst posetio je, u društvu sa dvojicom tadašnjih švajcarskih diplomata, jednog iz Ambasade Švajcarske u Beogradu (Amberg), i drugog – iz Ambasade Švajcarske u Sofiji (Vogelsanger) Kajmakčalan, najviši vrh planine Nidža sa 2.521 m nadmorske visine, na granici bivše Jugoslovenske Republike Makedonije prema Grčkoj, koji je poznat i kao mesto na kojem su se vodile najžešće borbe na Solunskom frontu u toku Prvog svetskog rata, 1916-1918. godine.
Sama poseta dvojice karijernih švajcarskih diplomata u društvu sa novinarom spomenutih ciriških novina Kajmakčalanu pomalo izaziva čuđenje ako se zna da dr Arčibald Rajs u javnosti nemačkog govornog područja u Švajcarskoj, kao uostalom i u samoj Nemačkoj, slovi kao izdajnik svoga naroda, i da se o njemu, izuzev nekoliko nekrologa nakon njegove smrti 1929, ćuti gotovo ceo jedan vek. Uostalom, nije se govorilo o ovom “najvećem prijatelju srpskog naroda”,  ni u Srbiji više od pola stoleća, pa zato nimalo ne čudi muk o njemu na Zapadu.
Poznato je o dr Arčibaldu Rajsu da je bio Nemac po svome poreklu i naturalizovani Švajcarac kome su čak četiri brata odabrali vojnu karijeru pred Prvi svetski rat i aktivno učestvovali u njemu, a dvojica od njih dali su i vlastite živote za ciljeve ondašnje nemačke politike.
Zašto je beogradski dopisnik švajcarskih novina Andreas Ernst odabrao da poseti Kajmakčalan i kapelu na spomenutom visokom planinskom prevoju sa dvojicom svojih zemljaka, tada diplomata u državama koje su u Prvom svetskom ratu bile na suprotnim stranama, i to baš neposredno posle zločinačke NATO agresije 1999. na SR Jugoslaviju (novembar-decembar) nije nam poznato, niti pisac članka to objašnjava.
Najverovatnije da je ona plod njihove znatiželje o tome da vide mesto koje je njihov sugrađanin dr Arčibald Rajs, u svome testamentu, označio da bude večno počivalište njegovog srca posle fizičke smrti. Sam naslov članka “Izgubljeno srce kriminologa” sugeriše nam takav zaključak. Poseta je, sama po sebi, i izraz poštovanja prema dr Rajsu, iako se to, eksplicitno. u spomenutom dopisu izričito ne podvlači, već samo sluti u rečima dvojice diplomata: “Šteta za svedočanstva istorije balkansko-švajcarskih odnosa… trebalo bi nešto preduzeti protiv njihovog propadanja”, pomislili su oni, a novinar “Neue Zürcher Zeitunga-a“ se složio s njima: “Imaju pravo”.
Nakon pojavljivanja ovog teksta u vodećem ciriškom dnevniku nije se ništa više učinilo na tome da se i švajcarska javnost bolje upozna sa likom i delom dr Arčibalda Rajsa.
Zvanična srpska delegacija posetila je Kajmakčalan tek krajem septembra 2014. godine, tačno sto godina posle dolaska dr Arčibalda Rajsa u Srbiju, i to ne sa vojnim ministrom na njenom čelu, već sa ministrom rada, čime je i sam čin posete spušten na znatno niži nivo, a sama poruka i smisao obezvređeni, u dobroj meri. Iako je poseta trojice Švajcaraca bila privatnog karaktera, mora se priznati da su oni ipak bili prva nezvanična delegacija koja je, samim svojim prisustvom, odala poštu čoveku koji je bio sinonim za pravdu i istinu, ne samo kao kriminolog, već i kao humanist i borac za slobodu. Iako je Srbima ostavio svoje srce, a šta smrtan čovek može više, Srbi su neopravdano ćutali tako dugo o dr Rajsu i ne može im se uzeti kao opravdanje to da nije bilo vreme za bilo kakvu glorifikaciju svega što se ticalo srpskog naroda u komunističkoj Jugoslaviji.
Dopisnik švajcarskih novina iz Beograda, na početku svoje zabeleške o putovanju na Kajmakčalan, naveo je opšte činjenice iz života i profesionalne karijere A. Rajsa: najpre je ukratko izložio njegov životni put i napredovanje u struci do odlaska u Srbiju, a zatim je spomenuo susret sa Nikolom Pašićem, Rajsov rad na otvaranju masovnih grobnica i verifikovanju stravičnih  zločina počinjenih nad srpskim narodom, prelaz preko Albanije i tragične posledice toga puta, ne zaboravljajući ni tekstove iz Srbije i ratne izveštaje sa fronta koje je pedantni Švajcarski kriminolog slao lozanskim novinama, kao i vojni sukob vojski dva ratna tabora na Kajmakčalanu i, na kraju, svoju posetu direktoru Istorijskog muzeja Srbije Miliću Petroviću, i razgovor sa njim.
U ovom izuzetno objektivnom tekstu, izdvaja se nekoliko činjenica koje ne bi, iz današnje perspektive, mogle da zadovolje kriterijum političke korektnosti i samocenzure. LJudi smelih ideja i slobodnog duha koji svoja uverenja i mišljenja ne  zasnivaju na projektovanim shemama od strane pojedinih cenatra svetske moći, nisu prihvatljivi za medije, niti u javnom životu mogu da imaju neku odlučujuću ulogu. Govor političke korektnosti koji nameće vladajući hegemon intelektualcima drugačijih uverenja ne pruža gotovo nikakvu slobodu izražavanja, izuzev u uskim krugovima ili na internetu, što veoma sužava, i svodi gotovo na statističku nulu, njihov uticaj na društvena kretanja.
Zato danas u Švajcarskoj  i nema tekstova o Rajsovom doprinosu kao ratnog izveštača i istražitelja zločina, čak ni onih koji se tiču njegovih zasluga u oblasti kriminologije i fotografije – tek poneki, i u sklopu neke izložbe ratnih fotografija ili memorijala posvećenog kriminalistici i forenzici. U današnjem razvoju tabloidnog novinarstva koje jedva da stiže da zadovolji razbuktalu glad svojih čitalaca, godinama usmeravanih ka  senzacijama u svemu i svačemu, podatak o tome da je jedan čovek bukvalno poklonio svoje srce drugom narodu kao izraz velike ljubavi, itekako bi bila činjenica koja bi se, s vremena na vreme, stalno rabila u listovima. spomenute provinijencije. To ne znači da se i ozbiljni filozofi i naučnici ne bi bavili fenomenom dr Rajsa, ali, eto – raspodela moći u svetu ne ide na ruku ovom neobičnom naučniku, kriminologu i humanisti. Da ništa nije ostalo od Rajsovih zasluga koje bi bile vredne da ih spominju potonje generacije, a znamo da ih je puno ostalo, na primer, uzmimo samo njegove knjige, istraživanja i dokaze o bestijalnostima neprijatelja, ma o kojoj strani u ratnom sukobu se radilo, trebalo bi, s vremena na vreme, podsećati se na njega. Setimo se i zamašne Rajsove tvorevine – Policijske akademije u Lozani (1909), u koju je uložio vlastita novčana sredstva, najstariju ustanovu sličnog tipa koje su, početkom XX veka, osnivane po svetu, a da nijedna od  njih nije preživela tegobna vremena spomenutog stoleća, izuzev Švajcarske, samo bi to bilo dovoljno za spominjanje njegovog imena u medijima, barem – s vremena na vreme.  Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu, koju je dr Rajs osnivao i po svojoj zamisli oblikovao kao vrhunsku visokoškolsku ustanovu toga doba, 1921, s ponosom se u svakoj prigodnoj prilici seća svoga osnivača, naročito u dane kad se održava međunarodni naučni skup “Dani dr Arčibalda Rajsa”, poput onog iz 2019. godine.
Novinar Andreas Ernst označava dr Arčibalda Rajsa kao čoveka koji je, po svojoj duhovnoj suštini, nesporni “politički romantičar i moralista”, a uporište o takvom zaključku nalazi u rečima poznatog kriminologa o karakteru Prvog svetskog rata: “Radi se o borbi dveju ideja: nasilje i državni imperijalizam, s jedne, i pravda i sloboda – s druge strane”. Pred Rajsom su, uoči i u početku Prvog svetskog rata, filozofski gledano, bila dva puta: on se odlučio za drugi – da brani pravdu i slobodu. Kada je, po pozivu Srpske vlade, dr Rajs došao u Srbiju da istraži zločine, video je razmere neprijateljskih zverstava nad Srbima a i kasnije, ratujući zajedno sa njima, kad je imao priliku da ih i pobliže upozna i zaviri u njihovu dušu, on je odlučio da ostane s njima i posle završetka Velikog rata. Kad je reč o toj Rajsovoj odluci, istraživačima je promakla jedna kratka zabeleška o tome u “Politici” od 5. februara 1927, u kojoj piše sledeće: “Kad je dr Rajs došao u Srbiju 1914. godine da utvrdi neprijateljska zverstva u Mačvi, njemu je kao tumač bio pridodat pokojni Živko Barlovac, koji je govorio nekoliko jezika. A kad su Rajs i Barlovac obišli Mačvu i videli onu bedu mačvanske dece čiji su roditelji poubijani, oni su se vratili u Štab Vrhovne komande u Kragujevac, sa utvrđenim i nepokolebljivim idejama: Barlovac da sve svoje imanje ostavi deci bez roditelja (hranitelja), a dr Rajs da zauvek ostane u Srbiji”. Ovaj detalj odslikava veliku humanost i osetljivost prema napuštenoj deci koja je prožimala dr Rajsa sveg života, iako on sam nije imao svoju, a što se potvrđivalo i njegovim upornim zalaganjem za to da se što više srpskih siročića dovede u Švajcarsku na oporavak i zbrinjavanje u toplim domovima nesebičnih švajcarskih porodica. O njegovom otvorenom srcu prema slabim i nezaštićenim i bezgranična ljubav prema njima najviše nam može posvedočiti jedno slučajno sačuvano Rajsovo pismo koje je pisao malom kumčetu Andreju Opertiju, a koje “pokazuje koliko je taj čovek bio sposoban za iskrenost, snažna osećanja, nežna maštanja, ali ono govori i o njegovoj velikoj usamljenosti i očajanju koje je želeo da skrije pred svetom” (Levental, Zdenko: “Švajcarac na Kajmakčalanu : Knjiga o dr Rajsu”, Beograd 1984, str. 236). Iz spomenutog pisma, koje je Rajs pisao 25. februara 1927, saznajemo o velikom bolu koji je imao zbog smrti male Nade Favra, ćerkice bračnog para koji je živeo u njegovoj kući, zajedno s njim, o pustoj usamljenosti i manjku privrženosti najbližih dok je bio dete, i velikoj istini koju je spoznao srpski narod – da je bio čovek “koji se isuviše vezuje za one koje voli” (Levental, str. 237).  Gotovo rodbinski se vezao za svoje drugove, ratnike iz mnogih bitaka, prepoznajući u njima borce koji su davali živote za one vrednosti koje su i njemu osvetljavale smisao životnog stradanja.
Novinar A. Ernst drži da je dr Rajs bio “politički romantičar i moralista”, upravo zato što je bio tako iskren, tragalac za istinom i pravdom, rešenjima koja neće umanjiti ili povrediti dostojanstvo čoveka. A pošto je dr Rajs bio direktni učesnik u Velikom ratu – kao istražitelj ratnih zločina, pisac o njima u knjigama i novinama i ratnik u srpskoj vojsci u činu kapetana, i kao takav – on nije pristajao na to da učestvuje u zločinima, prljavim igrama, lažima i smicalicama koje su stvarne činjenice po kojima se odlikuju i oružani sukobi, ali i politika u miru i ratu. Nije imao one potrebne lukavosti za jednog realnog političara, niti političke korektnosti u izveštavanju za novine koja je i onda postojala u nekom svom drugačijem obliku nego danas. Zato je dr Rajs bio politički romantičar koji bi i 1999, stao uz Srbe i rekao isto, da su “nasilje i državni imperijalizam” bili ideja vodilja agresije na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je bila napadnuta od najjačeg mogućnog neprijatelja koji se do tada bio pojavio u svetu! A kao moralista – zavapio bi do neba zbog upotrebe uranijumskih bombi. Setimo se samo Rajsovog šokantnog zaprepašćenja kad je ugledao “zaspalu decu” u Bitolju koja su bila otrovana neprijateljskim gasnim bombama.
Švajcarski profesor i novinar Andreas Ernst, na kraju svoga članka, navodi i delove razgovora sa Milićem Petrovićem, koga je posetio u Istorijskom muzeju Srbije, kojom prilikom mu se upravnik spomenute ustanove žalio na to da mu Švajcarci nisu izišli u susret i prihvatili da veliku izložbu o dr Arčibaldu Rajsu Beograd prikaže u Bernu. “Nisu nas udostojili ni odgovora, dokumentacija nam je vraćena bez obrazloženja”, zaključio je u razgovoru upravnik Petrović.
Po povratku u Švajcarsku, Andreas Ernst posetio je zamenika direktora muzeja u Bernu, interesujući se za ono što mu je gospodin Petrović saopštio u razgovoru, na što mu je spomenuti švajcarski službenik odgovorio da je molba /o kojoj je govorio gospodin Petrović/ “odbijena s obrazloženjem da je politički osetljiva i tendenciozno propagandistička”.
Šta da se kaže na kraju ovog razmišljanja: jedno je sigurno, a to je da je ovakav tekst gospodina Andreasa Ernsta u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku prošao bez ondašnje stroge uredničke ocene o političkoj korektnosti nekih zaključaka u njemu verovatno zbog izvesne nelagodnosti javnog mnjenja na Zapadu, pa i u Švajcarskoj, zbog nepravednog bombardovanja male zemlje. To se osetilo u svakodnevnom razgovoru u zgradi gde Srbin stanuje, na nekoj blagajni, u bolnici, na ulici, svuda gde se pripadnik srpskog naroda susretao sa običnim ljudima – videli smo na licima mnogih, čak većine, Švajcaraca sažaljenje pomešano sa izrazom skrušene bespomoćnosti što se to tako dogodilo Srbiji i njenom narodu.
Na kraju, pored sve ozbiljnosti novinskog članka, da rečemo i ovo: Novinar “Neue Zürcher Zeitung-a“ i njegovi saputnici vozili su se, u prvom pokušaju da se popnu na Kajmakčelan, u džipu američke proizvodnje – u novembru 1999, i nisu uspeli zbog nepristupačnog terena i težine samog vozila, a mesec dana kasnije – ponovo su probali da stignu do vrha spomenutog planinskog visa, istim putem, ali sada sa džipom ruske proizvodnje – i uspeli su jer je vozilo bilo lakše. Protumačimo ovo kako hoćemo, ali i u ovome ima, gledano današnjim očima, političke nekorektnosti, zar ne? Nadajmo se tome da će simbolika o ruskom džipu današnjem svetu doneti barem ravnotežu straha, ako ne i nešto više, i trajnije.
O Vidovdanu 2019. godine
Mr Živko V. Marković

50 godina Srpske pravoslavne crkve u Švajcarskoj

Blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa austrijsko-švajcarskog, Gospodina Andreja, u hramu Svete Trojice u Cirihu 15. juna 2019. godine, priređena je svečana Akademija povodom 800-godišnjice autokefalnosti SPC i 50-godišnjice njenog prisustva u Švajcarskoj, kao i povodom proslavljanja hramovne slave. Akademiji je prethodilo praznično večernje bogosluženje koje je služio nastojatelj hrama Svete Trojice protojerej Branimir Petković, uz sasluženje protosinđela Mardarija, igumana manastira Svetog Jovana Bogoslova u selu Poganovo, Eparhija niška, protojereja-stavrofora dr Miroslava Simijonovića i protojereja-stavrofora Simeuna Prodanovića iz Svetouspenjskog hrama u Cirihu, jereja Đorđe Lukića i đakona Ivana Tolića. Pevnicu je predvodio Episkop Andrej zajedno sa sveštenstvom i doktorantom Milanom Kostreševićem.

Nakon večernjeg bogosluženja, usledio je program Akademije koji je pripremljen trudom i zalaganjem uprave i sveštenstva oba hrama. Program je otvorio Episkop Andrej svojom prigodnom besedom, a usledili su nastupi horova: Stevan Mokranjac i Bogorodičin, kao i oba ciriška dečija hora. Deca iz Uspenjskog hrama su izveli premijernu predstavu, autora o. Miroslava Simijonovića, pod nazivom „Ispraćaj kosovskih junaka“, dok su deca iz Svetotrojičinog hrama izveli predstavu „ Crkva kroz vekove“. Nakon Akademije za sve prisutne upriličeno je posluženje u crkvenoj sali.

Sutradan, na Praznik Silaska Svetog Duha na Apostole, Njegovo Preosveštenstvo Episkop Andrej, služio je Svetu Arhijerejsku liturgiju. Episkopu su sasluživali nastojatelj hrama protojerej Branimir Petković, protosinđel Mardarije, protojerej-stavrofor Miroslav Simijonović iz Uspenjskog hrama u Cirihu, jerej Đorđe Lukić, sabrat hrama Svete Trojice i đakon Ivan Tolić iz Iverdona. Čtečevi na ovoj veličanstvenoj Službi bili su doktoranti, ipođakon Saša Branisavljević, g. Milan Kostrešević i g. Vedran Grmuša. Odgovarao je hramovni hor Stevan Mokranjac pod vođstvom dirigenta Vernera Dudlia. Veliki broj vernika, dece i odraslih, pristupio je Svetoj Čaši i iz ruku svog Arhipastira pričestio se Časnim i Životvornim Darovima.

U svojoj bogonadahnutoj besedi, Vladika Andrej propovedao je o smislu i značaju Praznika. Posle kolenopreklonih molitava i pletenja venčića, kao što je običaj na praznik Pedesetnice, Preosvećeni Vladika je osveštao slavski kolač i žito, koje su u slavu Božiju pripremili kumovi ovogodišnje slave, članovi hora Stevan Mokranjac, koji su i sami proslavljali 50 godina svoga postojanja.

Hramovnu slavu su uveličali svojim prisustvom ambasador Bosne i Hercegovine u Bernu, Njegova Ekscelencija gospodin dr Boro Bronza, protinica Marijana Ćilerdžić, majka Vladike Andreja, predsednik srpskih privrednika u Švajcarskoj, gospodin Stojan Stevanović, predsednik Prosvjete, dr Čedomir Papović, predstavnici drugih konfesija kao i mnogi drugi ugledni i visoki gosti.

Predstava „Igranje rečima“ u Ambasadi Srbije u Bernu

U Ambasadi R. Srbije u Bernu, u subotu 1. juna u 12 časova, odigraće se predstava za decu „Igranje rečima“ u okviru akcije „Negujmo srpski jezik“.

Glumci Svetislav Goncić, Anita Stojadinović i Dušan Matejić kroz ovu interaktivnu predstavu uvode decu u razgovor o značaju negovanja srpskog jezika, čitaju i govore dečiju poeziju i izvode srpske narodne bajke.

Ovu akciju Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, u kojoj učestvuje i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ambasada Srbije u Švajcarskoj sprovodi od 2016. godine, i prevashodno je namenjenima učenicima Dopunske škole na srpskom jeziku i njihovim vršnjacima.

Publici će se obratiti i prof. dr Kajoko Jamasaki Vukelić, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pesnik i književni prevodilac sa srpskog i japanskog jezika. Prof. Jamasaki Vukelić već skoro 40 godina živi i radi u Beogradu, izvrsno govori srpski jezik, dobitnik je brojnih nagrada za književne prevode na japanski i srpski, i učenicima će preneti poruku o značaju očuvanja maternjeg jezika u stranoj sredini, uz savladavanje jezika okruženja, kao i o lepoti i jedinstvenosti srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Pozivamo sve one koji imaju decu školskog i predškolskog uzrasta da se pridruže akciji „Negujmo srpski jezik“ i budu gosti Ambasade Srbije u Bernu.

Dani srpske kulture u Luganu

U Luganu će se 18. i 19. maja održati deseti po redu Dani srpske kulture – Desankini dani, koje ove godine organizuju SKU „Desanka Maksimović“ iz Lugana, SKU „Fokus“ iz Lokarna i Dopunska škola na srpskom jeziku u Tićinu.

Ovo je godina u kojoj se obeležava mnogo značajnih jubileja, a glavna tema manifestacije u Luganu biće osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve. O tome će govoriti pesnikinja Verica Mihajlović iz Beograda, koja će ujedno promovisati i svoju knjigu o Svetom Savi „Svetionik si naš”, i sveštenik Marko Knežević, paroh kantona Tićino.

U drugom delu programa govoriće se o kulturi Vinče, biće predstavljene replike iz tog perioda, koje je napravio vajar Tomislav Gievski. Za muzički deo večeri zadužen je ansambl „Runo“, a rodoljubive stihove kazivaće učenice Dopunske nastave na srpskom jeziku u Tićinu.

U Sali „Multiuso” u Paradizu, gde se program inače I održava,  u subotu i nedelju biće izložena dela Slavice Plavšić,  Suzane Jovanović i Gordane Bojović.

U nedelju će program početi u 17 časova, a svojim koreografijama predstaviće se folkloraši SKU „Desanka Maksimović“ iz Lugana i Udruženja „Sveti Sava“ iz Belincone, kao i gosti iz Verone I Makedonije. U saradnji Dopunske škole na srpskom jeziku i SKU „Fokus“ iz Lokarna organizovan je hor, koji će prvi nastup imati upravo na Danima srpske kulture.

Švajcarska + Srbija = Ćuprija

Oni su švajcarsko- srpski gotik metal bend. Sastav Evolucija nastao 2007. godine iz Švajcarske seli se u Ćupriju.

„I onda smo mi krenuli sa daljim radom i onda eto, desila se ljubav i onda je to bila njena ideja, da ona ne želi više da živi u Švajcarskoj, da želi da živi u Srbiji i tako smo stigli u Ćupriju.“, započinje priču o povratku u rodni kraj Dragiša Marinjes, frontmen grupe Evolucija.

„Ja sam bila fascinirana kada sam prvi put došla u Srbiju, nikad nisam rekla ajde bolje da se vratimo, stvarno nikad,  imamo dvoje dece i za njih je to stvarno sloboda.“, na priču supruga nadovezuje se Ilana Marinjes.

Uređenu i strogu gradsku sredinu Švajcarske zamenili su seoskom idilom. Plodovi njihove bašte, pčele i uvek spremna zimnica za njih nema cenu.

„Ja to volim, sve radim sad, i U bašti i sa senom, učila sam da radim i sa pčelama. U početku sam imala veliki strah jer nisam znala da li ja to podnoosim ili ne. Učila sam malo da kuvam i sarmu i gibanicu i to sve mi se mnogo sviđa.“, kaže Ilana.

Ilana nije znala ni reč srpskog ali to je nije sprečilo da na istom otpeva ceo album jer po njoj, na srpskom, svaka pesma lepše zvuči.

„Stvarno je bilo teško, ja sam brzo naučila da kažem dobar dan, da naručim hleb da kupim ali da stvarno pričam sa ljudima bilo mi je mnogo teško sve dok nismo mi u kući poceli da pričamo srpski.“, kaže Ilana.

Svesni činjenice da se muzička scena u Srbiji od zapadne dosta razlikuje hrabro nastavljaju u svom stilu.

„Ja ne mogu da objasnim da smo mi autorski bend, npr. na zapadu niko ne zeli da živi od tuđih pesama, ceni se kreativnost i autorska muzika, ima mnogo više publike, niko ne želi da sluša plagijate, drugo, mi se bavimo muzikom koja još nije stigla nema ni širu publiku što je za nas jako teško.“, objašnjava Dragiša.

O kvalitetu benda govore pozitivne kritike koje stižu od inostranih rok kritičara širom sveta.

„Imamo jako dobre reakcije iz celog sveta i što je najnovije što se desilo, mi smo izabrani za najbolji album godine u Nemačkoj što je za nas neočekivano jer je velika konkurencija iz celog sveta.“, ponosno ističe Dragiša.

Posle rada u prestizniznim švajcarskim studijima, crvenog tepiha filmskog festivala u Minhenu, nastupa širom Evrope i Amerike, Dragiša još uvek čeka na ostvarenje jednog sna…. da zasvira u rodnoj Ćupriji.

POSLEDNJE VESTI

1,653FansLike
207FollowersFollow
78FollowersFollow