Smrt pape Franje, ponovo je pokrenula priču o čuvenoj Švajcarskoj gardi, za koju kažu da je grupa najelitnijih telohranitelja na svetu.

Šta je Švajcarska garda?

Švajcarska garda je grupa švajcarskih vojnika koji su odgovorni za bezbednost pape. Oni se često nazivaju i najmanjom i najstarijom vojskom na svetu, a služe kao lična pratnja papi, i u Vatikanu i na njegovim putovanjima. Takođe štite i Kardinalski zbor kada nema pape, što se upravo sada dešava.

Taj period se zove sede vacante, tj. prazna stolica – period bez pape od smrti jednog do izbora drugog.

Uslovi za pijem u Švcajcarsku gardu

Ovi gardisti, koji su inače nezavisni od švajcarskih oružanih snaga, rade za Rimokatoličku crkvu i papi se zaklinju na vernost na ceremoniji u dvorištu Belvedere u okviru vatikanskih zidina.

Ceremonija polaganja zakletve održava se 6. maja u znak sećanja na dan kada je 147 gardista poginulo braneći papu Klementa VII tokom pljačke Rima 1527. godine.

Kao što je uobičajeno kod svake elitne jedinice, konkurencija za ulazak u Švajcarsku gardu je surova. Novi regruti moraju biti neoženjeni rimokatolici sa švajcarskim državljanstvom, starosti između 19 i 30 godina i visoki najmanje 174 cm.

Pored toga, moraju da imaju najmanje stručnu diplomu ili srednjoškolsko obrazovanje i moraju da završe osnovnu obuku sa švajcarskom vojskom. Istorijski gledano, novi regruti su takođe morali da dokažu da nemaju fizičkih deformiteta, a komandanti su tradicionalno bili plemićkog porekla, piše Britannica.

Nakon pet godina službe gardisti mogu da se ožene, pod uslovom da imaju 25 godina ili više. Oni koji se venčavaju moraju se obavezati na dodatne tri godine službe.

Uniforme i oružje

Pripadnici Švajcarske garde nose plava odela i beretke, ali u svečanim prilikama oblače karakteristične šarene uniforme iz doba renesanse po kojima su poznati.

Te uniforme spadaju u najstarije na svetu koje se nose u kontinuitetu, a suprotno verovanju, Mikelanđelo ih nije dizajnirao. Zapravo ovaj dizajn jarkih boja je delo Žila Repona, koji je služio kao komandant garde između 1910. i 1921. godine. Tunike su prugaste u bojama porodice Mediči: crvenoj, tamnoplavoj i žutoj. Nose i bele ogrtače i kacige sa nojevim perjem obojenim da odražavaju različite činove, kao i povremeno oklope.

Dok su u tradicionalnoj odeći, gardisti nose mačeve i helebarde, tj. oružje poznato i kao nadžak, jedno od prvih napravljenih od motke i sekire. Takođe obučeni su za upotrebu modernog oružja i tehnika protivterorizma.

Život u Švajcarskoj gardi

Pripadnici Švajcarske garde žive na istočnom obodu grada, severno od Trga Svetog Petra i pored Vatikanske palate. Gardisti rade u proseku šest sati dnevno, ali nekim danima služba traje i do 12 sati. Njihova kapela je kapela Svetih Martina i Sebastijana, a Kampo Santo Teutoniko, blizu bazilike Svetog Petra, njihovo je groblje.

Istorija Švajcarske garde

Švajcarski plaćenici su dugo bili poznati kao najbolji vojnici na svetu, a drevni rimski naučnik Tacit je izjavio: „Helvećani (Kelti na teritoriji današnje Švajcarske) narod su ratnika, poznat po hrabrosti svojih vojnika“ — i služili su vladajućim silama mnogih evropskih zemalja, a bili su posebno traženi u Francuskoj i Španiji.

Gardisti su počeli da služe Papskoj državi krajem 14. i u 15. veku. Godine 1505. švajcarski biskup (kasnije kardinal) Mateus Šiner, u ime pape Julija II, predložio je stvaranje stalnog švajcarskog kontingenta koji bi delovao pod direktnom kontrolom pape. Godine 1506, 22. januara, prvi kontingent od 150 švajcarskih gardista, predvođen kapetanom Kasparom fon Silenenom, stigao je u Vatikan.

Ubrzo su stekli reputaciju profesionalaca koji su vrlo požrtvovani i hrabri, što se i pokazalo tokom pljačke Rima 1527. godine, kada je velika većina od 189 gardista poginula braneći papu Klementa VII.

Švajcarska garda se spremala za sličnu žrtvu tokom Drugog svetskog rata, kada su, brojčano u manjini, zauzeli odbrambene položaje dok su nemačke snage prodirale u Rim. Adolf Hitler je, međutim, odlučio da ne napadne Vatikan.

Jedinica je reorganizovana 1914. godine i sastojala se od komandanta (sa činom pukovnika), pet drugih oficira visokog ranga, 15 nižih oficira, jednog kapelana i 110 halebardira. Dalje reorganizacije su izvršene 1959. i 1976. godine, a 1979. godine njihov broj je utvrđen na 100 (komandant, tri druga visoka oficira, jedan kapelan, 23 niža oficira, dva bubnjara i 70 halebardira). Godine 1998. broj gardista je povećan na 110, a 2018. na 135 kao odgovor na niz terorističkih napada širom Evrope i u iščekivanju jubilarne 2019. godine.

Godine 1981. Švajcarska garda je zaštitila papu Jovana Pavla II tokom atentata na Trgu Svetog Petra. Zapravo, gardista u civilu koji je pritekao u pomoć papi postao je heroj i imenovan je za komandanta Švajcarske garde 1998. godine. Međutim, u roku od nekoliko sati od njegovog unapređenja njega i suprugu je ubio nezadovoljni gardista nižeg ranga, koji je potom izvršio samoubistvo. To su bila prva ubistva za koja se zna da su se dogodila u Vatikanu od sredine 19. veka.

Švajcarsko državljanstvo nije zagarantovano za ceo život. Mnogi Švajcarci i Švajcarkinje u inostranstvu su ga izgubili, često nesvesno ili zbog zastarelih propisa.

Jednom Švajcarac, zauvek Švajcarac?

Iako se gubitak švajcarskog državljanstva može činiti neverovatnim, postoje različite situacije u kojima se to može desiti. Švajcarski pasoš nije večan, a Zakon o državljanstvu Švajcarske predviđa posebne uslove pod kojima može doći do poništenja državljanstva.

U nastavku analiziramo glavne slučajeve u kojima se može izgubiti švajcarsko državljanstvo.

1. Dobrovoljno odricanje

Svi švajcarski državljani koji žive u inostranstvu i poseduju drugo državljanstvo mogu se dobrovoljno odreći švajcarskog državljanstva. Da bi to učinili, moraju podneti zahtev za oslobađanje od državljanstva u ambasadi ili konzulatu Švajcarske.

2. Automatski gubitak zbog prekoračenja roka za prijavu

Dete rođeno u inostranstvu od švajcarskih roditelja i koje poseduje drugo državljanstvo automatski gubi švajcarsko državljanstvo kada napuni 25 godina, osim ako:

• Njegovo rođenje bude prijavljeno švajcarskim vlastima pre navedenog roka.
• Pismeno izrazi želju da zadrži švajcarsko državljanstvo.

Ako osoba izgubi državljanstvo iz ovog razloga, ima deset godina da podnese zahtev za ponovno dobijanje državljanstva kod švajcarskih vlasti.

3. Poništenje naturalizacije

Naturalizacija može biti poništena do osam godina nakon njenog sticanja. Sekretarijat za migracije Švajcarske (SEM) može pokrenuti ovu proceduru ako se utvrdi da je osoba dala lažne izjave ili sakrila ključne informacije kako bi dobila državljanstvo. To se može desiti, na primer, u slučaju fiktivnog braka.

Svake godine SEM poništi oko pedeset naturalizacija. Ako je osoba u međuvremenu odustala od svog prethodnog državljanstva, može postati apatrid. U slučaju poništenja, novi zahtev za naturalizaciju može se podneti tek nakon dve godine.

4. Oduzimanje državljanstva

Švajcarsko državljanstvo može biti oduzeto osobi sa dvojnim državljanstvom ako svojim postupcima ozbiljno šteti interesima ili ugledu Švajcarske. Razlozi za oduzimanje uključuju:

• Špijunažu
• Diplomatsku izdaju
• Terorizam i ekstremizam
• Organizovani kriminal
• Genocid i zločine protiv čovečnosti

Ova mera može biti primenjena samo ako je osoba osuđena za jedno od ovih krivičnih dela i ako poseduje drugo državljanstvo.

Od stupanja zakona na snagu 1953. godine, Švajcarska nikada nije oduzela državljanstvo nikome sa dvojnim državljanstvom. Međutim, između 1940. i 1952. godine, 86 osoba izgubilo je švajcarsko državljanstvo iz ovih razloga. Jedan od poslednjih slučajeva dogodio se 1945. godine, kada je građanin kantona Obvalden, koji se pridružio nacističkoj vojsci, izgubio švajcarsko državljanstvo.

Gubitak švajcarskog državljanstva može se desiti iz različitih razloga, bilo dobrovoljnih ili ne. Zato je važno biti informisan o važećim propisima kako bi se izbegle neprijatne situacije. Ako postoji sumnja u vezi sa statusom državljanstva, preporučuje se kontaktiranje švajcarskih vlasti radi provere i, ako je potrebno, pokretanja postupka za ponovno sticanje državljanstva.