Reklama

Nikola Dokaset De Morez – Švajcarski general koji je oslobađao Srbiju od Turaka – 1717. godine

Archives d’Etat de Berne - Nikola Doksat de Morez, švajcarski plemić, austrijski general, branitelj Niša i graditelj Beograda
U istorijskom hodu stvaranja Švajcarske kao neutralne evropske države, ima jedna pojava koja je obeležavala, nekoliko vekova,  Švajcarce kao hrabre i odvažne vojnike u redovima tuđih vladara. Šta je to što je čestite Švajcarce gonilo da ginu za tuđe interese nije u potpunosti objašnjeno. Da li je to u pitanju bila isključiva ekonomska računica, ili “nekakva osobena gramzivost Švajcaraca” (Deni de Ružmon, “Švajcarska : ili istorija srećnog naroda”, Beograd 2004, 39), nisu dovoljni da to objasne. Jedno je sigurno, bili su to najbolji vojnici na starom kontinentu, prema mišljenju mnogih evropskih vladarskih porodica. “Sedam stotina generala i na hiljade viših oficira” ratovali su na mnogim evropskim ratištima, koji su, pri povratku svojim kućama, donosili zlato i druge dragocenosti, čime su obogatili svoje porodice, pa i samu Švajcarsku. Čuveni švajcarski istoričar Ernst Galjardi, pisao je u svojoj knjizi (Gagliardi, Ernst, “Geschichte der Schweiz von den Anfängen bis zur Gegenwart“, in 3 Bänder, Zürich 1938, auf S. 351), da su Švajcarci kao najamnici u tuđim vojskama zaradili toliko velike svote novaca “da ih je nemoguće izračunati po današnjem kursu”. Jednom prilikom je neki kraljevski princ rekao švajcarskom generalu “Zlatom koje ste već od nas dobili, mogao bi se popločati put od Pariza do Bazela”, Švajcarac mu je na to odvratio: “Krvlju koju su naši ljudi prolili za Francusku, mogao bi se napuniti kanal koji ide od Bazela do Pariza” (D. De Ružmon, nav. delo, 40). Švajcarci su služili u vojskama kraljeva Pruske, Engleske, Španije, Sicilije, Holandije, Italije, Austrije, a bilo je pustolova koji su odlazili i u vojne regimente drugih lokalnih ili područnih vladara. Pretpostavlja se da je, na primer, samo u 1748. godini, na evropskim ratištima bilo oko šezdeset hiljada  Švajcaraca u tuđim armijama (E. Galjardi, nav. delo, 415). To je ogromna cifra i za danas, a kamoli za ono vreme.
Od kraja 17. veka, plemići na evropskim dvorovima i njihovi izaslanici koje su slati da u švajcarskim kantonima za njih traže vojnike, jer su potrebe za vojskom bile sve veće zbog produženog trajanja vojnih sukoba.  Pošto ratovi postaju sve više politički, a vojske bolje tehnički uređenije i disciplinovanije, švajcarska strast za borbom splašnjava u tako nametnutoj strogosti, na koju dotad nisu navikli, pa njihov vojnički ugled u evropskim ratobornim prestonicama polako je opadao
Ima jedan zanimljiv detalj koji povezuje Mihaila A. Miloradovića,  ruskog generala srpskog porekla, koji je učestvovao u bitkama za oslobođenje naroda Istočne Švajcarske (1799), sa švajcarskim vojnicima koji su učestovali u strašnoj bici na reci Berezini, u današnjoj Belorusiji. De Ružmon ističe da su Švajcarci uspeli herojski da “drže odstupnicu Napoleonovim trupama dok se povlače preko Berezine”, 26. novembra 1912 (nav. delo, 42).
Švajcarci učestvuju u stranim regimentama sve do 1848, kada je donet Ustav, koji, u članovima koji se odnose na vojsku, počinje sledećim: “Ne može se sklopiti ugovor o službi u nekoj drugoj vojsci” (član 11). Tada počinje da se stvara i federalna narodna vojska Švajcarske (De Ružmon, nav. delo, 42).
Nikola Doksat potiče iz švajcarske porodice koja ima poreklo iz Grčke.  Doksat je grčko ime, a slovo “t” pridodato je imenu Doksa ili Doksas u Švajcarskoj, novom zavičaju.

Prema predanju, porodica Doksat je živela u Moreji, gde su imali veliko imanje, a jedna njihova grana živela je i u Carigradu (Konstantinopolj). Nakon propasti ovoga grada, Doksatovi gube sva imanja, a trojica braće beže u Italiju. Jedan od njih je produžio u Španiju, drugi se vratio u Carigrad, a treći sin, Lelio Doksa, ostao je u Italiji. Sin toga trećeg Doksata, Etjen, koji je ostao u Italiji bio je sekretar kardinala Julija kojemu je bila dodeljena biskupija Lozane. Pretpostavlja se da je spomenuti Etjen ostao u Lozani nakon imenovanja kardinala Julija za papu. Članovi porodice Etjena Doksata bili su primljeni među građane švajcarskog grada Iverdon. Kasnije se porodica razgranala. Jedan od njih, koji se zvao Pjer Doksat, imao je dva sina Etjena i Jozefa kojemu je car Ferdinand III poklonio plemstvo. Ova porodica je vremenom stekla velike posede u okolini gde su živeli, pa i posed Demorez, pa je jedna grana te porodice dodala svome imenu i ime svoga imanja. Iz te porodične grane potiče i Nikola Doksat de Morez. Ova porodica postala je veoma uticajna u Bernu, njeni članovi su bili i poslanici u Republici Bern, a ženidbom su se povezali i sa drugim poznatim porodicama. Majka Nikole Doksata poticala je iz porodice nemačkog porekla Štirler, a njen brat bio je general u holandskoj vojnoj službi, što je moglo da utiče i na odluku samog Nikole da se pođe stazama svoga ujaka. Njegova porodica bila je protestantske vere.

Nikola Doksat je rođen 3. novembra 1682. u Iverdonu, koji se nalazi u švajcarskom kantonu Vo. Nikola je nosio titulu barona od Demoreza, a njegovo imanje se procenjivalo na 30 hiljada franaka, što je bilo velika vrednost.

Nikola Doksat je stupio u carsku službu u Holandiji, u koju nije bilo tako lako ući, ali mu je to omogućio ujak koji je bio nemačkog porekla. Nikola je, od 1700, bio u regimenti kojom je komandovao njegov ujak general Vincet Štirler, a nakon tri godine, otišao je na studije ratnog inžinjerstva. Kad je postao potporučnik, 1707, započeo je aktivnu službu u holandskoj vojsci, pa je, 1708,  bio stacioniran sa svojom vojnom regimentom u Lilu. Kao vojni inženjer, Nikola je prebačen po zadatku u Flandriju, 1709, gde je ostao dve godine, radeći na podizanju vojnih utvrđenja. Godine 1712. stupio je u austrijsku vojsku, i učestvovao je u bici kod Denaina. Posle te bitke, poslat je na Siciliju. U međuvremenu je dobio oficirski čin kapetana, i već 5. avgusta 1716. godine učestvuje u Venecijansko-austrijskom ratu protiv Turske. Učestvuje u bitkama kod Petrovaradina i kod Beograda pod vođstvom princa Eugena Savojskog (E. Kupfer: „Le général Nikolas Doxat“, Gazette de Lausanne, 27.12.1902, p.3).

U bici za osvajanje Temišvara, u Rumuniji, Doksat je bio teško ranjen: “Tom prilikom za njega je bilo javljeno još i to da mu je čitavo telo bilo prekriveno ranama. Desno koleno bilo mu je razbijeno metkom, levo rame smrskano, a levi kuk takođe teško nastradao” (Spomenica “Život carskog generala i slavnog inženjera gospodina barona Doksata de Moreza pogubljenog 20. marta 1738. u Beogradu : uz opis pojedinih dešavanja u tadašnjem ratu protiv Turaka, 1757”, 1757).

Grafika: Arhiv Narodne biblioteke Srbije – Beogradska tvrđava u 18. veku

Pošto je stekao veliko poverenje princa Eugena Savojskog, Nikoli Doksatu je povereno da izradi geometarski plan Temišvara i predloži nacrte za poboljšanje zaštite grada od poplave. Njegovo znanje kao fortifikacionog inženjera najviše se ispoljilo u renovaciji tvrđave Kalemegdan u Beogradu. Za svoj rad na renovaciji Kalemegdana dobio je čin generalmajora, 1732. Pored Kalemegdanske tvrđave, Nikola Doksat je radio i nacrte planova za izgradnju tvrđave u Petrovaradinu, a nebrojena utvrđenja, zaštitne ograde, barutane i druge fortifikacione objekte radio je i u Hrvatskoj, Mađarskoj, Italiji i Rumuniji. Postao je najpoznatiji fortifikacijski inženjer toga vremena, cenjen i poštovan. O njegovoj slavi čuli su i njegovi Švajcarci, a nekoliko članova iz njegove šire porodice je poželelo, i stupilo, u vojnu službu. Ovako uspešan rad, naravno da je izazivao sujete kod drugih inženjera, pa je tako Doksat stekao puno neprijatelja u redovima drugih izvođača fortifikacionih radova (E. Kupfer, nav. delo, 3).

Iako je bio ranjavan više puta, čak dvaput teško, Nikola Doksat nije prestajao sa radom, pa je dobio zaslužen odmor, 1733, kad je otišao u Bern da se vidi sa svojima i na miru provede nekoliko dana, bez one uobičajene vojničke buke koja se svakodnevno odvijala u njegovom okruženju. Pošto se zamorio od neprekidnog rada, Nikola je odlučio da napusti vojnu službu, pa je s tim u vezi, napisao molbu austrijskom caru, moleći ga da ga razreši od dužnosti, jer je želeo ostatak života da provede na svom imanju u Demoretu. Princ Eugen Savojski je odbio njegovu molbu. Nikola je tada imao 52 godine. Jedan njegov zaštitnik, maršal grof Mersi, s kojim je Doksat bio u najboljem prijateljstvu, u međuvremenu je umro od zadobijenih rana, tako da Nikola nije imao na koga da se osloni u svojoj nameri. Vrativši se u Beograd, Doksata su zatekle optužbe da je njegov projekat po kome je urađena Kalemegdanska tvrđava isuviše skup za održavanje i da to mnogo opterećuje državnu blagajnu. Posebno je bio kritičan  grof Zekendorf. Kad je izbio novi rat između Turske i Austrije, 1737, Nikola Doksat je, po naređenju sa višeg mesta, premešten pod zapovedništvom grofa Zekendorfa i imenovan zapovednikom inženjerskog korpusa.

Niška tvrđava je bila prilično zapuštena, a Turci su prvo udarili na nju, 1737. Naređeno je Doksatu da izradi novi nacrt za utvrđenje Niške tvrđave, u julu 1737. U međuvremenu, Zekendorf je imenovao Doksata zapovednikom Niške tvrđave. U Niškoj tvrđavi nalazilo se 6-7000 austrijskih vojnika koji su čekali tursku armiju od 20.000 spremnih boraca. Doksat je tražio pojačanje od svoga komandanta Zekendorfa, ali ono nikako nije stizalo, a Turci su sve više opkoljavali tvrđavu i očekivao se odlučan napad u kome bi oni sigurno osvojili utvrđenje. Nestalo je hrane, a ni do vode se više nije moglo doći, jer su Turci zaprečili prolaz prema reci Nišavi. Nalazeći se gotovo u bezizglednoj situaciji, Nikola Doksat se odlučuje na pregovore s Turcima. Sporazumeo se sa neprijateljem da sa vojnicima napusti Nišku tvrđavu mirno, sa vojničkom opremom.

Vest o napuštanju i predaji Niške tvrđave bez borbe brzo se pročula, a Doksat je, čim je stigao u Beograd, stavljen u kućni pritvor. Izveden je pred istražnu komisiju kojoj je presedavao grof Filipi. Nikola Doksat, najpoznatiji fortifikacijski inženjer i generalpukovnik, osuđen je na smrt zbog tog što nije preduzeo mere za snabdevanje Niške tvrđave i zbog njene predaje bez borbe. Car Karlo VI nije mu zamerao toliko zbog predaje Niša i troškova koje je time prouzrokovao, već što je naneo štetu i sramotu austrijskom oružju. Nikola Doksat se žalio Carskom Veličanstvu, ali nije bilo milosti, iako se osuđeni general nadao pomilovanju. Presuđeno je da se smrtna kazna izvede odsecanjem glave, a bilo je mišnjenja  da mu se odseče desna ruka, ali se od toga odustalo. Ostali oficiri, prema stepenu krivice, osuđeni su na vremenske kazne.

Iako je Beogradsku tvrđavu izgradio i utvrdio, dopustio je da Nišku tvrđavu zauzmu Turci, 28. jula 1737. Nakon tromesečne opsade Niške tvrđave od strane Alipaše sa 12.000 vojnika, Doksat je predao grad, 18. oktobra 1737. bez borbe, a za uzvrat dobio je od Turaka odobrenje da može sa svojom vojskom, 6-7.000 vojnika, napustiti Niš. Turci su lukavo prevarili generala Doksata tvrdeći, 15. oktobra,  da imaju 80.000 vojnika i da su šanse austrijskog vojskovođe  da pobedi nikakve. Doksatov položaj u Nišu nije bio nimalo zavidan: nije imao hrane za više od šest nedelja, bunar iz kojeg su vadili vodu bio je presušio, a pomoć od nadređenog mu generala Zekendorfa nije stizala. U takvoj situaciji, Doksat je odlučio da preda Nišku tvrđavu bez borbe i svoju vojsku vrati u Beograd. Zbog njegove kapitulacije osuđen je na smrt odsecanjem glave (E. Kupfer, nav. delo, 3).

Kako su izgledali poslednji časovi generala Demoreza, čitamo iz spomenute spomenice, iz 1757: “Tokom večeri pred svoje pogubljenje, jeo je i pio kao i obično, i čitave noći spavao je mirno. Ta okolnost, sa ovom koja će da usledi, uverila nas je da on stvarno nije postupio iz zle namere ili iz nekih, s njegovim karakterom nespojivih ciljeva… Kad su ga ujutru probudili bio je dobro raspoložen. Zahtevao je da mu se napravi čaj jer će uskoro doći vreme za njegovo smaknuće. Kada je zatim zamenik komandanta grada došao k njemu i javio mu da je sve spremno, rekao mu je da hoće samo još na kratko da se pomoli Bogu. Potom je kleknuo pored jedne naslonjače i obavio svoju molitvu… Kad je naš general ponovo ustao, zagrlio je poručnika, koji je prethodno veče bio na straži i sa njim ostao dok nije zaspao, zahvalio mu se na pažnji, skinuo zlatnu dugmad sa košulje i predao mu ih rekavši da pošto više ne poseduje ništa, on samo to može da mu pokloni u znak sećanja. Potom se oprostio od svog stana i sa posilnim se, 20. marta, popeo u otvorene čeze. Bilo je rano, oko sedam sati, gradske kapije na Kalemendanskoj tvrđavi su još bile zatvorene. Stražarno je odveden nedaleko od gore pomenute kasarne u gradu Beogradu, na mesto određeno za pogubljenje, gde je stajalo četiri stotine osamdeset pešaka i dve stotine oklopnika u stroju i koji su odmah oko njega zatvorili krug. Kada mu je još jednom pročitana presuda, uhvatio se za naslonjaču od stolice, koja je bila presvučena crnom čojom i preneta iz stana po Nikolinoj želji, i  postavljena na prostrto sukno iste boje, na mestu gde će se obaviti smaknuće.

Grafika: A. P. Eisen -Doksat je pogubljen na početku današnje Knez Mihailove (na slici je pogubljenje Karla Ludviga Sanda 1820. godine)

Posilni mu je skinuo periku i ogrtač, kao i uniformu, raskopčao mu okovratnik, obukao noćnu košulju i stavio mu povez preko očiju. Posadio ga je na stolicu, a Nikola je počeo da se moli: “O svemogući Bože, uvek si me podržavao, oprosti mi grehe u ime zasluga i patnji Isusa Hrista”. Dželat, krupan i visok, prišao mu je polako, noseći u desnoj ruci ogroman mač. Došavši do Nikole, stao je, pogledao postrojene vojnike, onda posilnog, pa se primakao Nikoli, na zamah mača, gledajući ga pravo u potiljak. Oklevao je sekund-dva, a onda, čvrsto držeći obema rukama, podigao mač i hitro zamahnuo prema osuđenikovom vratu.

Zadao mu je strahovit udarac koji je nesrećno otišao suviše duboko u rame, zbog koga je Nikola pao sa stolice, dok mu je krv iz rane, u tankom mlazu  šiknula i poprskala dželatove noge. Krik se njegov nije čuo. Dželat mu je brzo prišao i počeo gnevno udarati tako da je tek četvrtim zamahom uspeo da mu odseče glavu.  Iz raznih ovakvih tužnih priča poznato je da je dželat mnogo puta dobijao od nekog tiranina naređenje da nesrećniku pogubljenje učini što bolnijim, Sentiat mori (= “da oseti dolazak smrti!”). Smatramo da se i ovoga puta nespretnost dželata može pripisati takvim okolnostima. Njegove sluge odnele su Nikolino telo i odsečenu glavu nekoliko koraka dalje do groba, na slobodnom prostoru pored spomenute kasarne, gde je položen u crni kovčeg, koji je sam prethodno poručio, i odmah je zakopan zajedno sa crnim suknom i naslonjačom. Kažu da je pogubljeni general, dok je još bio vođen na gubilište, uzdišući izgovorio: “O Tvrđavo, ja sam te izgradio, a ti mi uzimaš život” (“Život carskog generala/…/”, str. 63-69).

Živko V. Marković

Srpsko-švajcarska dobitna kombinacija

Na snimanju se okupila poznata i talentovana modna ekipa. Ivana Stanković je pozirala ispred objektiva Miše Obradovića, za savršen mejkap i frizuru bila je zadužena Svetlana Sremčević, a za stajling dizajnerke Bojana i Vladana Veljković.

„Osnovne boje prolećne kolekcije su bela, crna i zlatna boja. Brend poseduje klasiku, eleganciju i kvalitet koji je luksuzan. Kampanjom za proleće-leto 2019 obeležavamo našu prvu saradnju sa Ivanom, koja će se nastaviti u nadolazećim kolekcijama. Jedinstven stil koji Ivana promoviše, prirodna lepota i sofisticiranost bili su pravi izbor za nas“, ističu sestre Veljković.

Uspeh svog brenda objašnjavaju interakcijom švajcarskog kvaliteta i srpske kreativnosti. Bojana živi i radi u Cirihu, a Vladana u Beogradu. Kažu da ih ta putovanja na relaciji Srbija – Švajcarska i inspirišu za rad. Sarađuju sa najpoznatijim modnim i kozmetičkim kućama, a materijale vrhunskog kvaliteta kupuju u Italiji.

Pored brenda, uređuju i modni portal FashionMag42. Redakcija se nalazi u Beogradu, ali imaju saradnike u Hrvatskoj, Švajcarskoj, Italiji i Americi.

Održana 24. Smotra srpskog folklora u Švajcarskoj

Prisutnima se na početku večeri obratio Nenad Milenković, predsednik Saveza srpskog folklora Švajcarske, koji je iskoristio ovu priliku da obavesti prisutne da je Savez odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde trećeg stepena, koji mu je uručio predsednik R. Srbije, Aleksandar Vučić u februaru ove godine. On je naglasio da je ovo prvi put da srpski folklor u svetu dobija priznanje za rad i entuzijazam koji ulaže u negovanje naše tradicije i kulture u inostranstvu i izrazio veliku zahvalnost na podršci matice i predsednika Vučića Savezu srpskog folklora Švajcarske. Podsetio je da će se pod pokroviteljstvom predsednika Vučića održati i Evropska smotra srpskog folklora u Sava centru u Beogradu.

Pred 2000 posetilaca, smotru je otvorila amb. Snežana Janković, koja je čestitala Savezu srpskog folklora Švajcarske na odlikovanju, naglasivši da je očuvanje naše tradicije, kulture i jezika od vitalne važnosti za opstanak svih Srba u rasejanju, a da Srbi u Švajcarskoj taj zadatak uspešno obavljaju.

Na Smotri srpskog folklora u Cirihu učestvovalo je 14 ansambala, dok će predstojeća Evropska smotra u Beogradu okupiti preko 70 ansambala iz čitave Evrope.

U Cirihu skup povodom 20 godina od NATO bombardovanja

Dve decenije od NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju obležiće i naši sunarodnici u Cirihu.

Forum srpskih građana Crne Gore zajedno sa Srpskim kulturnim savezom Švajcarske održaće pomen, odnosno sećanje na žrtve NATO agresije 1999. godine, u Cirihu, 23. marta, od 12 do 15 sati.

U nedelju, u crkvi Svete Trojice i Uspenskom hramu u Cirihu, biće održan pomen stradalima i odavanje pošte svim nevino stradalima u NATO agresiji.

Mihailo A. Miloradović – General koji je oslobađao Švajcarsku od Napoleonove vojske

Spomenik grofu Miloradoviću u Sant Peterburgu

Glavni savetnik ruskog imperatora Petra Velikog bio je kršni Hercegovac Savo Vladislavić Raguzinski, tvorac spoljne obaveštajne službe Rusije, koji se naročito istakao korisnim savetima u ratu Rusije sa Turskom, 1710-11. godine. Spremajući se za ratni sukob sa Turskom, Petar Veliki je poslušao svoga savetnika i odlučio da po svim hrišćanskim zemljama koje su bile pod okupacijom Osmanlija angažuje vešte ljude među lokalnim stanovništvom da dižu bune protiv Turaka, čime bi se smanjila njihova vojna moć, pa bi Rusija lakše došla do pobede nad njima. Tako je na području Stare Hercegovine digao ustanak protiv Turaka Mihailo Miloradović, pradeda slavnog Mihaila Miloradovića, o kome je u ovoj knjizi reč, a koji je nosio isto ime kao i njegov predak. Turci su ustanak krvavo ugušili, a trojica braće Miloradović morali su da beže u Rusiju.

Unuk ovog slavnog Hercegovca, bundžije protiv Turaka, Andrej Miloradović postao je gubernator Male Rusije, tj. današnje Ukrajine. Porodica Miloradović posedovala je veliku zemlju u Ukrajini, a kad je Andrej umro, njegovom sinu Mihailu Miloradoviću ostala je u nasledstvo velika zemlja i preko petnaest hiljada seljaka na ogromnom imanju.

Pošto je porodica Miloradović bila naklonjena vojnom pozivu, tako je i Andrej spremao svoga sina Mihaila za vojni poziv. Mihailo Miloradović rođen je 1771, i veoma mladog otac ga je poslao na školovanje u Keningsberg, a kasnije i u Getingen, gde je učio, pored aritmetike, geometrije, istorije i vojne nauke: utvrđenja, artiljerijska oruđa i istoriju ratovanja. Mihailo, iako je bio prilično mlad, “prvo je studirao na Univerzitetu u Kenigsbergu”, kako navodi A. Bondarenko, “pod vođstvom poznatog Kanta, potom je proveo dve godine u Getingenu, odakle ga je, zbog poboljšanja vojnog znanja, roditelj poslao u Strazburg i Mec, gdje je posebno izučavao fortifikaciju i artiljeriju”. U to vreme, profesor i rektor Univerziteta bio Emanuel Kant, čuveni nemački filozof, tvorac klasične filozofije. Mihailo je odlično govorio nemački i francuski jezik.

Kao vojnik, ubrzo se istakao u rusko-švedskom ratu 1788-1790, kao hrabar ratnik.
Brzo je napredovao u vojničkoj karijeri, munjevito sticao čin za činom dok nije dogurao do pukovnika i komandanta pukom vojske, 1798. godine. U jesen 1798, sa svojim pukom prešao je granicu Austrije, a već sledećeg proleća ušetao je u Italiju sa feldmaršalom Suvorovim. Vremenom je postao jedan od najboljih oficira pod komandom ruskog vojskovođe Aleksandra Suvorova, s kojim učestvuje u italijanskoj i švajcrskoj kampanji protiv Napoleonove vojske. Suvorov mu je poveravao najdelikatnije vojne zadatke koje je on uspešno završavao.

Miloradović se istakao u ratovima protiv Francuske i Turske. Učestvovao je u rusko-turskom ratu gde je pod njegovom komandom Dunavska vojska, 1806, zauzela Bukurešt, gde se Miloradović susreo sa Karađorđevim izaslanicima. U vreme Karađorđeve bune protiv Turaka, jedno vreme Dunavskom vojskom zapovedao je general Bagration, koji je cenio srpskog vožda, pa mu je, jednom prilikom, poklonio i dijamantsku sablju.
Mihailo Miloradović se naročito ističe kao vojskovođa u vreme cara Aleksandra I, u ratu sa Turcima, pa u ratu sa Napoleonom – kad postaje jedan od najvažnijih ruskih vojskovođa i učestvuje u bici kod Austerlica, pa u Borodinskoj bici i bitkama kod Tarutina, Vjazma, Kulma, Lajpciga i Pariza protiv francuske vojske. Pod vojnom komandom generala Kutuzova, general Miloradović je na belom konju ušao u Pariz.

General Mihailo A. Miloradović

General Mihailo Miloradović je za podvige u ratovima protiv Napoleona dobio grofovsko dostojanstvo, 1813. godine. Pre toga, imenovan je za vojnog guvernera grada Kijeva.
Mihailo Miloradović je, nakon svršetka vojevanja protiv Napoleona, po povratku iz Pariza, zbog vojnih zasluga imenovan za generalnog gubernatora Sankt Peterburga, 1818. Bio je gotovo najodlikovaniji aktivni oficir ruske armije: bio je nosilac Ordena svetoga Đorđa 2. reda, Ordena svetoga apostola Andreja Prvozvanog, Ordena svete Ane I reda, Ordena svetoga Vladimira I reda, Ordena svetoga Jovana Jerusalimskog i Ordena svetoga Aleksandra Nevskog sa dijamantima.

Zvanično se nije ženio, a pošto je voleo pozorište, često se družio sa glumicama, s kojima je imao povremene avanture. Čak su mu pripisivali da su pojedine sankpeterbuške glumice bile njegove milosnice, te je imao izvesnih problema zbog toga.

Smrt Mihaila Miloradovića

Kada je ruski car Aleksandar I umro, došlo je do komešanja oko nasledstva. Pošto je krunu trebalo da nasledi srednji sin cara Pavla I Konstantin koji je odbio krunu, na presto je stupio Nikolaj I, najmlađi sin.

Ruski oficiri, nezadovoljni autoritativnom čvrstom rukom u vladanju Rusijom cara Aleksandra I, želeli su ga svrgnuti i uvesti ustavnu monarhiju, a možda čak i republiku, pa su kovali zaveru protiv svoga vladara. Kad je Aleksandar I zvanično umro, 14/26. decembra 1825, zaverenici su pomislili da bi to mogao biti pravi trenutak za ostvarenje njihovog cilja. Nikolaj I, najmlađi sin ruskog cara Pavla, brat Aleksandra I, nakon odbijanja krune starijeg brata Konstantina, trebalo je taj dan da polaže zakletvu. Vođa pobunjenika bio je pukovnik Pavle Pestel, koji je bio zadojen idejom francuske revolucije i otvoreno je zagovarao ubistvo kraljevske porodice, Mladi oficiri i vojnici okupili su se na Senatskom trgu u Sankt Peterburgu, 14. decembra, a na ruskom se ovaj mesec zove dekabr, pa je zbog toga nastalo ime “dekabristi” za pobunjenike. Nikolaj I pokušao je sa oficirima pobunjenicima da pregovara, ali u tome nije uspeo, pa je poslao Mihaila Miloradovića da i on pokuša, a pošto je bio jako popularan – umalo da je u tome uspeo, ali ga je iznenada, pucnjem u leđa, ubio jedan od radikalnih pobunjenika. Mihailo je umro je od zadobijenih rana. Nije imao potomstva, pa je njegovom smrću bila ugašena grofovska kuća Miloradovića. Novi ruski car ugušio je pobunu, a pored kolovođe pukovnika Pestela, pogubljeno je i pet glavnih zaverenika, a ostali oficiri bili su prognani u Sibir. Na putu u izgnanstvo, većinu osuđenika pratile su njihove supruge, pa je tako nastao izraz
“dekabistrička supruga” u ruskoj kulturi koji je postao sinonim za vernost i požrtvovanost. Vojnici, za koje je utvrđeno da su morali da slušaju naređenja svojih pretpostavljenih, nisu bili osuđeni.

Imperator Aleksandar II Romanov, za “ovekovečenje uspomene na generala Mihaila Miloradovića” dozvolio je ukazom pravo na nošenje tigule grofa Ruske imperije potomku njegovog strica Petra – Gligoriju Miloradoviću, 1873, a smrću njegovog unuka Aleksandra Miloradovića, 1852, opet se bila ugasila plemićka kuća Miloradovića. Ali, ostali su potomci iz mnogih pobočnih strana porodice Miloradović, koji su se izmešali sa Ukrajincima i Rusima, a mnogi od njih su posle i zaboravili svoje poreklo.

Velikom državniku i vojskovođi, general–gubernatoru Sankt Peterburga, vitezu reda Andreja Prvozvanog grofu Mihailu Miloradoviću otkriven je spomenik u Sankt- Peterburgu, na trgu blizu Moskovskih vrata, u aprilu 2015. godine.

Aleksandar Suvorov i Mihailo Miloradović u Švajcarskoj 1799.

Francuske trupe su ušle u Švajcarsku 1798, srušile brojne mostove, opljačkali bogatije porodice, a svoje trupe smestile na okupirana imanja i proglasile Helvetsku Republiku. Tada su evropske sile, pod vođstvom austrijskog cara i ruskog imperatora, ušle u vojni savez u ratnom sukobu protiv Napoleona, u istoriji nazvanom “Drugi koalicioni rat”, s namerom da se sruši revolucionarna vlast u Parizu i uspostavi bivši poredak.

Ruski imperator Pavle I, prilikom obrazovanja Druge antifrancuske koalicije, na molbu saveznika Austrije i Pruske, u februaru 1799, imenovao je Aleksandra Suvorova za glavnokomandujućeg ruske vojske upućene u Italiju; ovom feldmaršalu ruske vojske bile su potčinjene i austrijske jedinice. Dejstvujući umešno i odlučno, Suvorov je više puta porazio francusku vojsku i oslobodio od njih čitavu Severnu Italiju. Zbog nezavisne politike Austrije, koja je u Italiji imala sopstvene interese, Suvorov je bio prinuđen da prihvati plan pokreta i da pređe sa svojom vojskom u Švajcarsku.

U jesen 1799, ruska vojska ulazi u Švajcarsku sa 22.000 vojnika, sa nekoliko stotina boraca srpskog porekla. Za hranu su morali da se snalaze kako su znali i umeli, u čemu su im pomagali i stanovnici lokalnih mesta kroz koja su prolazili. Francuska vojska bila je znatno brojnija, a Suvorovljevi vojnici su se vrlo teško kretali po vrletima sa puno teškog prtljaga i nepodobnom odećom i posebno obućom koja je propadala po lošim stazama, prinuđeni da osposobljavaju za prelaz porušene mostove koje su se mogli da poprave, uz to – na visini velika hladnoća uzimala je svoj danak.

Adolf Josifović Šarlemanj – Suvorov ispred Gotarda

Suvorov je sa koalicionim partnerima oslobodio Lombardiju, pa se francuska vojska povukla u Švajcarsku. Po ulasku u Švajcarsku, ruske vojne snage su uspele da Francuze odgurnu još dalje od italijanske granice na Zapad. Suvorovljevih 2000 vojnika čekali su u kantonu Tićino šest dana, u blizini Lugana, da stignu mule koje je obećala austrijska komanda, ali one nisu mogle biti poslate. Hrabri ruski vojnici, a najviše je bilo kozaka i tatara, prešli su Gothard i smelo ušlo u sukob sa Francuzima na Đavoljem mostu (Teufelsbrücke) u klisuri Šelenen (Schöllenen), gde su se odvijale najkrvavije borbe. Ruske trupe su pobedile i ušle u Altdorf (Altdorf), gde se ruski feldmaršal proglasio “iskupiteljem Švajcarske” (Erlöser der Schweiz), tj. i spasiocem. U daljem pohodu, trebalo je da se od Urija (Uri) dođe do Švica (Schwyz), ali se to pokazalo gotovo neizvodljivim. U to vreme još nije postojao put koji bi povezivao sela Brunen (Brunnen) i Flien (Flüelen) i išao duž obale jezera Uri, južnog dela Firstetenzea (Vierwaldstättersee), pored Lucerna. Staze i bogaze su bile strme i praktično smrtonosne za vojnike koji su, u maršu, trebalo da sve to pređu. Francuzi su, pri povlačenju, potopili čamce. Suvorov je odlučio da se pomeri preko Kincigpasa (Kinzigpass) prema Mutatalu (Muotathal). Tu je saznao da se francuska vojska povukla u Cirih, a da je austrijska poražena kod Šenisa (Schänis). Suvorov je odlučio da pređe Pragelpas (Pragelpass) i uđe u kanton Glarus (Glarus), pa odavde da pokuša da se probije do jezera Valense (Walensee). Francuske trupe su, međutim, zaprečile izlaz iz kantona Glarus. Suvorovu je ostao samo jedan izlaz kako ne bi došlo do uništenja njegove vojske. To je bilo povlačenje ka Elmu (Elm) i preko Panikserpasa (Panixerpass) prema Graubindenu (Graubünden). Ovaj alpski prelaz mogao se koristiti samo leti, i to usamljeni pastiri sa svojim stadom. Kad su krenuli preko Panikserpasa, 5. oktobra, već je bio sneg, pa je ovaj pohod po svojoj težini i preprekama bio i najgori, dotad. Pojedini farmeri Elmera bili su prisiljeni da pomažu i usmeravaju marševanje Sovorovljeve vojske. Na kraju su i oni prekinuli pomaganje Rusima na Jacalpu (Jatzalp), te su ruske trupe ostavljene same da se dalje na putu snalaze, kako znaju i umeju.

Spomenik Suvorovu uklesan u Švajcarskim Alpima na putu koji spaja Andermat i Gošenen (Gothard pas)

Hiljade ruskih vojnika je stradalo, upravo na ovoj deonici puta, upadajući u planinske kanjone, ili umirući od iznemoglosti, bez hrane, ili se smrzavajući zbog pocepane odeće i propale obuće. Veliki teret bilo je i to što su sa sobom vodili i 1200 zarobljenih francuskih vojnika, koji su i sami postradali na vrletima planinskih venaca. Nekoliko stotina teglećih životinja je propalo u duboke planinske razvaline. Vojnici su odbacivali deo po deo vojničkog tereta kako bi živi stigli s druge strane prevoja. Na kraju su odbacili i svoje oružje. Vojnici su čak i svoja koplja morali da cepkaju na sitno, da potpaljuju vatru i ogreju se. Kad je se iznemogla ruska vojska spustila u klisure ispod Alp Ranasca (Alp Ranasca), i ušla u sela Panik (Panix) i Andest (Andest), pokupila je od seljana sve što je bilo otvoreno, na dohvat ruke. Zapalili su neke manje drvene kuće kako bi se zagrejali. Stanovnici su zbog toga protestovali kod Suvorova, koji im je obećao da će im biti sve nadoknađeno od Rusije. Cela Švajcarska je pomogla osiromašenim stanovnicima da tu zimu bezbrižno prežive. Kasnije su Švajcarci uputili pismo u Sankt Peterburg, tražeći da im se nadoknadi šteta koju su prouzrokovali ruski vojnici. Međutim, na to pismo nisu nikad dobili odgovor.

Sa svega 15.000 vojnika, od 22.000 koliko ih je bilo na početku septembra, Suvorov je, 10. oktobra 1799, stigao u Kur (Chur). Od Kura, ruska vojska se, preko Feldkirha (Feldkirch), vratila u Rusiju.

U Altdorfu postoji spomen obeležje na ovu tešku epopeju u kojoj je jedan od glavnih učesnika bio i mladi pukovnik Mihailo Miloradović, koji je u svome puku imao i potomke svojih Hercegovaca, a on sam bio je omiljeni učenik Aleksandra Suvorova. Najviše Srba, visokih oficira u ruskoj armiji, u borbama protiv Napoleona učestvovalo je u čuvenoj Borodinskoj bici – čak deset generala srpskog porekla, i više hiljada običnih vojnika.
U izuzetno teškim uslovima zavejanih Alpa, opkoljene trostruko nadmoćnijim neprijateljskim snagama, jedinice ruskog vojskovođe su pod borbom prešle Alpe, ovenčavši se večnom slavom. “Pobeđujući svugde i čitavog vašeg života neprijatelje Otadžbine – pisao je Suvorovu Pavle I – još vam je nedostajala jedna vrsta slave: da savladate samu prirodu; ali ste Vi i nju pobedili”.

Uskoro je ruski car, nezadovoljan politikom saveznika, povukao svoju vojsku u Rusiju. Suvorov je nagrađen titulom kneza Italijskog i zvanjem generalisimusa. Predviđajući da Francuska neće odustati od osvajačkih pohoda, generalisimus je govorio: “Tukao sam Francuze, ali ih nisam dotukao. Pariz je moj cilj. Teško Evropi!” Njegov ordonans grof Mihailo Miloradović ući će slavodobitnički u toliko sanjani Pariz generalsimusa Aleksandra Suvorova, 1813. godine.

Suvorov je i danas slavljen i poštovan kod stanovništva u kantonima Uri, Švic, Glarus i Graubinden kao veliki vojskovođa i oslobodilac, jer su Francuzi bili njihovi neprijatelji. Suvorov je umro, 1800. godine, i sahranjen je u manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu. Ispraćen je od mnoštva ljudi koji su ga poštovali.

Josip Visarionovič Staljin ustanovio je vojničko odličje “Suvorov” za izuzetno herojstvo, koje se i danas dodeljuje u Ruskoj Federaciji.

Još jedna zanimljivost o Mihailu Miloradoviću

Petrinjski kapelan Andrija Stipić našao je jedan tekst na nemačkom jeziku, pisan rukom. Bio je to opis ratovanja hrvatskih vojnika pod francuskom zastavom u Napoleonovoj vojsci, pa je to preveo i objavio u Zagrebu 1838. godine, u štampariji Franje Župana. Iz spomenute knjige, prenosimo deo koji se odnosi na bitku na reci Berezini kod Borisova (danas Belorusija), koja se vodila krajem novembra 1812. godine, u kojoj se istakao general Mihailo Miloradović (izvoran tekst):

“Bitva /bitka/ ova u šume bila je žestoka i strašna; vitežtvo bilo je dugo vreme za obodve stranke dvojno, dok su zadnjić Rusi s težkom mukom odbačeni iz šume proterani bili. U ovo vreme sjedini general Miloradović svoju iz Moldavie došavšu vojsku sa šeregom pod zapovedju Čičakovom stojećim. Na večer bila je pak bitka ponovljena i tako žestoko harcovano, da jedna stran drugoj bodake iz ruku otimaše, i jedino noćna tmica uzrok je bila, da se je razlućeno hervanje teda nekda ob desetom satu u noći dokončalo. Jedino skučanje i tužno jaukanje ranjenih od obu stran ter bez vsake pomoći na bojištju ležećih pertergavalo je strašnu tihoću tamne noći. Posle kak bi bile sprednje straže postavljene, potegnuše se obe vojske nekoliko natrag i naložiše vatru, da se i koliko u takvoj strogosti zime od smeržnjenja braniju. Pri ovoj prilike izgubiše Horvati 10 oficirov i 400 prostih… Dana 27-ga (novembra 1812) biaše iz oboju stran iz toga uzroka mirno, da franceska vojska još neprestano kroz moste prolaziaše, car (misli se na Napoleona koji je nadgledao dok su Francuzi pravili most preko reke Berezine) pako za dobro imaše, da se ovako stoji dok bi cela vojska prošla. Istim načinom ruski general Miloradović ostaše miran; čete bo njegve berzo iz Moldavie putujućuje i utruđene počinuti su tim bolje morale, da su jučer mnogo izgubile, vojska pako franceska mnogo vekša je bila”.

Loza Miloradovića ostala je do danas

Pre nekoliko godina, kako je opštirno pisao nemački Frankfurter algemeine Zeitung, a prenele Večernje novosti, u Nemačkoj je umrla Aleksandra Miloradović fon Kroj, poslednja grofica iz plemićke porodice Miloradović. NJen muž, bavarski vojvoda Rudolf fon Kroj, piše nemački list, potiče iz plemićkog roda francuskog porekla, koji je sada u prvom naslednom redu za titulu vladara Svetog rimskog carstva germanskog naroda, odnosno Habzburške imperije.

Sudbina Miloradoviće je slika seoba i deoba Srba od gašenja loze Nemanjića i raspada Dušanovog carstva. Srpski vlastelini u starom Humu, Zahumlju i Travuniji, da bi opstali, davali su vojnike mnogim državama u kojima su živeli.

O porodici Miloradović postoje brojni arhivski podaci o njihovom životu u Hercegovini, ali i u Malorusiji (Ukrajini). Turske arhivske knjige beleže vojvodu Stjepana Miloradovića već 1415. godine. Miloradovići su imali svoje posede na kojima su živeli u oblasti Trebinja i Kalinovika, danas u Republici Srpskoj. Postoje brojni zapisi o donatorstvu članova porodice Miloradović mnogim manastirima ondašnjeg teritorijalnog područja koje danas pripada Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

Potomak Stjepana Miloradovića, spahija Milisav Miloradović podigao je crkvu Preobraženja Gospodnjeg u selu Klepci kod Čapljine, i obnovio manastir Žitomislić 1563. godine. NJemu je Mehmed II, u drugoj polovini 16. veka, dao titulu spahije, a zauzvrat je zahtevao da ratuje za sultana. Knez Milisav je to prihvatio i napadao Dubrovčane kad su ovi bili u sukobu sa Osmanlijama, pa je udarao i na one Miloradoviće koji su, u to vreme, ratovali za Dubrovačku republiku. Kad su se Turci i Dubrovčani sporazumeli i prekinuli ratne sukobe, svi Miloradovići su uvideli da su prevareni, pa su se počeli iseljavati.

Ruski pešadijski general Mihailo Miloradović, o kome je ovde reč, poslao je novac, 1811, za popravku zadužbine Miloradovića u Klepcima. Po drugi put, ova crkva bila je obnovljena 1857. godine. Za vreme Drugog svetskog rata, 1942, spaljeni su inonostas, freske, ikone, bogoslužbeni predmeti, crkvene knjige i arhiv, a crkva je bila razorena. Potomci porodice Miloradović pomagali su pravoslavne crkve sa crkvenim tvarima u Hercegovini
i slali novčanu pomoć, ali su učestvovali i u srpsko-turskom ratu 1876, kao i u Prvom svetskom ratu na strani Srba.

Živko Marković

U Ženevi otvoren izložba „Jovan Dučić – srpski pisac i diplomata“

Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić danas je u Palati Ujedinjenih nacija u Ženevi svečano otvorio izložbu pod nazivom „Jovan Dučić – srpski pisac i diplomata“.

U prisustvu generalnog direktora Kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi Michaela Møllera koji je pozdravio skup, zatim predstavnika Grada Ženeve, brojnih zvanica iz diplomatskog kora, predstavnika međunarodnih organizacija, uglednih Švajcaraca i pripadnika srpske dijaspore, ministar Dačić je ukazao na značaj Jovana Dučića u srpskoj i jugoslovenskoj diplomatiji i mestu koje ovaj velikan zauzima u srpskoj književnosti. Podsećajući da je Jovan Dučić u svojoj bogatoj diplomatskoj karijeri, dugoj preko 30 godina, službovao u 9 zemalja u 13 diplomatskih misija, te da je bio prvi diplomata sa zvanjem ambasadora u istoriji jugoslovenske diplomatije, ministar je napomenuo da je Jovan Dučić ostavio neizbrisive tragove u našoj diplomatiji i kulturnoj baštini.

Ovom izložbom, koju su zajednički organizovali Stalna misija Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi i Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, započinje obeležavanje stogodišnjice osnivanja Društva naroda, a Srbiji je pripala čast da današnjim sećanjem na Jovana Dučića otvori ciklus manifestacija u Palati nacija pod nazivom „Sto godina multilateralizma u Ženevi“.

Izložba obuhvata niz dokumenata i fotografija Jovana Dučića, koji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije i Biblioteci Jovana Dučića u Trebinju, kao i originalna dokumenta sa Dučićevim potpisom iz Arhiva Kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi.
Izložba traje do 15. marta, a već na samom otvaranju za nju je pokazano značajno interesovanje, o čemu svedoči veliki broj posetilaca.

Emir Kusturica u Cirihu

Ovaj put nam Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra dolaze u Cirih sa još više energije!

U svom novom programu “Diplomatic Corps” uvlače nas u posebnu vrstu Rok muzike sa istoka. Mešavina Gitane muzike, folklora Balkana, Punk Roka i sve što nas tera na ples.

Karte možete kupiti ovde.

01.mart 2019. u 20h
VOLKSHAUS ZURICH
Stauffacherstrasse 60
8004 Zürich

 

 

U Ženevi izložba o Jovanu Dučiću

Na inicijativu Ambasade Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, u saradnji sa Stalnom misijom Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, u Ženevi će se u Palati nacija od 01. do 15. marta 2019. godine održati izložba o velikom srpskom književniku i diplomati Jovanu Dučiću.

Jovan Dučić (1874-1943), koji je studirao na Univerzitetu u Ženevi od 1899. do 1906. godine, bio je 1924-1925. godine postavljen za stalnog predstavnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Društvu naroda u Ženevi.

Kao što Vam je poznato, u okviru prošlogodišnjeg obeležavanja 75. godišnjice od smrti Jovana Dučića, Ambasada je 05. novembra 2018. godine postavila spomen-ploču na adresi na kojoj je živeo u vreme svojih studija u Ženevi.

Sa ciljem negovanja sećanja i promovisanja imena i dela velikana naše književnosti i diplomatije, Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji i Stalna misija Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi imaju čast da Vas pozovu na svečano otvaranje izložbe, koje će se održati u Palati nacija 01. marta u 12:30 časova, u prisustvu prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Republike Srbije Ivice Dačića (Palais des Nations, Avenue de la Paix, Geneva 10, Angle A/C, A Building, 3rd floor – Door 40).

Izložba će biti praćena koktelom (Palais des Nations, Hall XIV, A Building, 3rd floor – Door 15).

Preminuo Bruno Ganc

Ganc je bio dobro poznat filmski i pozorišni glumac na nemačkom govornom području, a međunarodnu slavu je stekao sedamdesetih godina 20. veka ulogama u filmovima Vernera Hercoga i Vima Vendersa. Zapažene uloge ostvario je i u filmovima na engleskom jeziku, posebno u filmu Čitač i Mandžurijski kandidat.

Publika ga, međutim, najviše pamti po maestralnoj ulozi Adolfa Hitlera u filmu Hitler, poslednji dani. Jedna od scena iz tog filma koja prikazuje razjarenog Hitlera, postala je popularni „mem“ na društvenim mrežama širom sveta i predmet mnogobrojnih parodija na Jutjubu.

Inače film, o Hitlerovim poslednjim danima u berlinskom bunkeru, zaradio je 92 miliona dolara na blagajnama širom sveta.

U vreme smrti Ganc je bio nosilac i najznačajnijeg glumačkog priznanja za umetnike sa nemačkog govornog područja, „Iffland-Ring“-a. Prsten se prenosi sa jednog na drugog nosioca, no ne zna se kome je Bruno Ganc nameravao da prenese ovo odličje.

U kojim slučajevima se može izgubiti švajcarsko državljanstvo

Zakon predviđa nekoliko slučajeve u kojima švajcarske vlasti mogu poništiti ili oduzeti švajcarsko državljanstvo.

Švajcarski pasoš nije večan. Švajcarski državljanin može izgubiti državljanstvo na različite načine, koji su navedeni u Švajcarskom zakonu o državljanstvu. Evo par primera koji mogu da dovedu do toga da se ostane bez švajcarskog državljanstva.

Dobrovoljni odlazak

Svi švajcarski iseljenici koji žive van švajcarske i imaju dvojno državljanstvo mogu se dobrovoljno odreći njihovog švajcarskog državljanstva. Da bi to učinili moraju dobrovoljno podneti zahtev za prestanak državljanstva švajcarske u nadležnom konzulatu ili ambasadi.

Prekoračenje rokova za prijavu

Dete čiji su roditelji švajcarski državljani, a rođeno je u inostranstvu i poseduje drugo državljanstvo, automatski gubi pravo na švajcarsko državljanstvo nakon što napuni 25. godina. Osim u slučaju kada se pismeno obrati švajcarskim vlastima izjavom da želi da zadrži švajcarsko državljanstvo. Ako je rok za prijavu prekaročen, osoba ima deset godina vremena da podnese zahtev za vraćanje državljanstva.

Poništenje

Državljanstvo se može poništiti do osam godina nakon dobijanja državljanstva. Državni sekretarijat za migracije (SEM), može pokrenuti ovaj postupak ako je osoba podnela lažne izjave ili skrivene materijalne činjenice u cilju dobijanja državljanstva. To znači da je neko dobrovoljno davao lažne izjave i informacije vlastima, na primer u slučajevima venčanja iz interesa. Svake godine Državni sekretarijat za migracije (SEM) poništi pedesetak naturalizacija. Ukoloko se neka osoba nakon dobijanja šavajcarskog, odrekla svog starog državljanstva, mora pokušati da ga povrati, u suprotnom ostaje bez iakavog državljanstva – apolide. U slučajevima poništenja, novi zahtev za naturalizaciju može se podneti nakon dve godine.

Oduzimanje

Zakon previđa mogućnost da se oduzme državljanstvo onome ko ima dvojno državljanstvo, ako ponašanje te osobe izaziva ozbiljnu štetu interesima ili ugledu Švajcarske. To su ekstremni slučajevi u kojima su osobe krive za špijunažu, diplomatsku izdaju, terorizam, ekstremizam, organizovani kriminal, genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Oduzimanje državljanstva se može primeniti i u slučajevima ako neka osoba trajno ugrožava dobre odnose Švajcarske sa stranom državom. Mera se može preduzeti samo ako je lice osuđeno za jedan od gore navedenih prekršaja i samo ako ima drugo državljanstvo.

Od stupanja na snagu ovog zakona 1953. godine, Švajcarska nije nikada oduzela državljanstvo osobi sa dvojnim državljanstvom. Međutim, između 1940. godine i 1952. godine, državljanstvo je oduzeto 86 puta. Jedan od poslednjih slučajeva se desio 1945. godine je jedanom stanovniku kantona Obvaldo koji je bio bilzak nacistima u Nemačkoj.

POSLEDNJE VESTI

1,606FansLike
189FollowersFollow
78FollowersFollow