Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Dan kada je Švajcarska jedva izbegla nuklearnu katastrofu

Screenshot

Autor: Thomas Weibel, prevod redakcija Serbinfo.ch

U 1950-im godinama Švajcarska je sanjala o sopstvenoj nuklearnoj industriji i izgradila eksperimentalnu nuklearnu elektranu u mestu Lucens u kantonu Vodo (Vaud). Međutim, projekat je doživeo katastrofalan početak: kada je reaktor pušten u pogon u januaru 1969. godine, jedna od gorivnih šipki se istopila i eksplodirala — i Švajcarska je tada bila na ivici velike nuklearne nesreće. 

Šta se desilo 21. januara 1969.

Osoblje u kontrolnoj sobi je dobro poznavalo svoj reaktor; većina tehničara bila je uključena u njegovu izgradnju, a mini nuklearna centrala je već nekoliko meseci radila bez prekida. Ipak, tehnologija je imala dečje bolesti — ventilatori za hlađenje gasom prvobitno nisu radili kako treba, a u decembru 1966. jedan je element goriva već pregrejan i istopljen tokom testa u Argovu. To je dovelo do značajnih unapređenja i konačno, krajem decembra 1968., dobio se zvanični dozvola za rad. 

Reaktor je pokrenut u 4:00 ujutru 21. januara 1969., a već u 4:23 sati, postao je u „kritičnom“ stanju — što znači da je nuklearna fisija počela stabilno da se odvija i reaktor je proizvodio struju. Osoblje je postepeno povećavalo snagu, ne sluteći da se tokom prethodnih meseci voda infiltrirala u sistem hlađenja i prouzrokovala koroziju gorivnih šipki. Džepovi korozije delimično su začepili kanale za cirkulaciju gasova za hlađenje, pa su se neke gorivne šipke počele pregrejavati. 

Eksplozija i teška havarija

U 17:14, reaktor je dostigao snagu od oko 12 megavata (~40 % nominalne snage). Najugroženija šipka, broj 59, čija je magnezijumska zaštita najviše korodirala, dostigla je temperaturu od 600 °C i potpuno zapušila sistem hlađenja. Uran u njoj se istopio i počeo je da gori „kao sveća“, kako je navedeno u zvaničnom izveštaju. Okvirni pritisak je nadmašio kapacitet cevi i ona je eksplodirala — preko tone rastopljenog radioaktivnog materijala i teške vode izbačeno je u pećinu reaktora. Sekundu kasnije usledila je druga eksplozija koja je oslobodila radijaciono kontaminisan gas, koji se kroz poroznu stenu i delimično probio čak i do kontrolne sobe i okoline. 

U 17:20 sati, sistem je pokrenuo hitno gašenje reaktora, a svi alarmi su počeli da se oglašavaju zbog ekstremnih vrednosti koje su instrumenti pokazivali. Jezgro reaktora se potpuno istopilo, a eksperimentalna elektrana je uništena. 

Okolnosti i posledice

Po sreći, oslobođene radioaktivne materije bile su takvog tipa da su se brzo raspadale u narednim satima i danima, pa je kontaminacija relativno brzo opala. Nekoliko dana kasnije stručnjaci u zaštitnoj opremi kratko su mogli da uđu u pećinu da procene štetu — i tada je postalo jasno da je Švajcarska imala veoma tanku liniju između nesreće sa lokalnim posledicama i katastrofe sa mnogo širim uticajem. 

Incident je kasnije klasifikovan na međunarodnoj nuklearnoj skali kao nivo 4–5 (značajan događaj sa lokalnim ili širim posledicama), što je, na primer, poređeno sa nesrećom u Three Mile Island u SAD iz 1979. 

Kraj nuklearnog sna

Nuklearna havarija u Lucensu označila je kraj velikih ambicija Švajcarske da razvije „Made in Switzerland“ nuklearne reaktore. Nakon ovog incidenta, planovi za domaću industriju nuklearne energije su napušteni — u budućnosti su švajcarske elektrane uvozile reaktore iz SAD i Nemačke. Lokacija u Lucensu je decenijama kasnije očišćena i betonirana, a otpadni materijal uklonjen, mada se i danas zabeleže blago povišeni nivoi tritijuma u procеdnim vodama iz tla, ostatak ranijih aktivnosti.

Izvor: Blog Švajcarskog nacionalnog muzeja (Blog du Musée national suisse / Schweizerisches Nationalmuseum).

https://blog.nationalmuseum.ch/fr/2026/01/le-jour-ou-la-suisse-a-frole-la-catastrophe-nucleaire/

Vreme kada su vanbračna deca tajno transportovana iz Švajcarske u Milano

U 19. veku, ubrzo nakon rođenja, devojčice i dečaci rođeni van braka bili su prevoženi iz nemačkog dela Švajcarske u Milano. To je bila unosna — ali moralno i društveno uznemirujuća — praksa koja je potresla Evropu.

Dana 4. decembra 1807. selo Flüelen (oko 500 stanovnika) odjednom je postalo poznato u Švajcarskoj i šire. U tadašnjem komentaru lista Schweizerbote pisalo je:

„Mesto gde žive trgovci decom zove se Flüelen, selo blizu Altdorfa, u kantonu Uri.“ 

To je bio prvi put da je javno razotkriveno da u kantonu Uri postoji mreža koja transportuje nelegalno rođenu decu iz Švajcarske u Milano, preko planinskog prevoja Gotard.

U Milanu je još 1780. osnovana institucija Pia Casa degli esposti e delle partorienti — prihvatilište za napuštenu decu i rodilje. Ta ustanova imala je liberalnu politiku: majka je mogla da ostavi dete anonimno i da ga potencijalno kasnije preuzme, bez straha od kazne. 

U to vreme, u Švajcarskoj nije postojalo nijedno sirotište ili institucija koja bi prihvatila decu rođenu van braka — zbog čega su deca napuštena ili predavana za usvajanje upućivana u Milano.

Kako je funkcionisao transport i ko je bio uključen

Prevoz dece su — prema istraživanju istoričara Filipa Arnolda — organizovale privatne porodice, među njima porodice babica (npr. porodica Maria Huber) i bivših učitelja (npr. Franz Josef Kempf). 

Samo u periodu između 1803. i 1807. oko 60 dece je prošlo kroz njihove ruke i upućeno u Italiju. 

Postoje primeri da su roditelji — uplašeni od društvene osude i pravnih posledica — prikrivani, a deca rođena u tajnosti. Jedan takav slučaj: žena iz kantona Nidvaldo (Wolfenschiessen) rodila je blizance, a otac nije želeo da je oženi. Nakon tajnog porođaja, otac je platio transport — ali bebe su umrle u toku puta. 

U nekim slučajevima, novorođenčad je umirala već pri rođenju — tada su, uz učešće sveštenika i crkvenih službenika, deca bila tajno krštena i sahranjivana, bez da je iko saznao. Sveštenici su nepotpisano sahranjivali bebe u grobovima iskopanim ad hoc, da „ne bi ljudi ništa primetili“. 

Preživeli novorođenčad su bila ukrcavana na nosiljke i pešice prevožena preko planina — često po više njih odjednom. Da bi preživeli ledenu tungu preše gore, Josef Kempf je navodno davao bebama otopine sa dodatkom opijuma, da ih uspava tokom prelaska. 

Kada bi deca stigla u Milano, transportnici nisu mogli da ih predaju zvanično — jer institucija prihvata samo „trovatelle“ (izbačenu decu). Zato su decu predavali putem tajne rute za izbačene — tzv. ruota degli esposti — ili su sarađivali sa babicama u Milanu, uz falsifikovanje medicinskih dokumenata. Sve je rađeno da se izbegne prepoznavanje i posledice. 

Zbog toga nije moguće danas sa sigurnošću reći koliko je dece zaista stiglo u Milano — a koliko je preminulo tokom puta ili bilo ostavljeno u drugim prihvatilištima. 

„Vek izbačene dece“

Tokom 19. veka, ova trgovina decom postala je izuzetno profitabilna — i to ne samo u Švajcarskoj, nego širom Evrope. Zbog porasta broja vanbračnih rođenja, često se govori o „secolu dei trovatelli“ (vek izbačene-dece). 

U kantonu Uri, procenat „nelegalnih rođenja“ porastao je sa oko 0,3 % oko 1800. do čak 5,7 % oko 1858. 

Uzrok ovom porastu bili su višestruki: brz demografski rast, industrijalizacija, mobilnost ljudi, migracije — što je značilo da su mlade žene često radile kao služavke i bile podložne seksualnim iskorišćavanjima; nije bilo stabilnosti, a društvene norme i pravila su ih pritiskale. 

Na to se nadovezala i zakonska diskriminacija: na primer, zakon iz 1810. u Uri je zabranjivao brak osobama koje su bile smatrane nemoralnim ili su živele u siromaštvu — čime je legalno sklapanje braka postalo gotovo nedostižno za mnoge. Time su vanbračna deca postala neizbežna posledica za siromašne žene ili služavke. 

Društvene i pravne posledice — deca izopštena

Početkom 19. veka, trudnoća van braka je značila ogromnu društvenu i pravnu stigmu. Majka je bila primorana da prizna trudnoću i imenuje oca — u suprotnom, bila je izložena ispitivanjima, i to čak i tokom porođaja, uz ponižavanja i bol. Cilj je bio da se otac prisili da preuzme odgovornost za dete. 

Ako nisu to učinili, majke — a često i očevi — bili su kažnjavani: novčano, telesno, društveno, ponekad i zatvorom. Status „nelegalnog deteta“ nosio je sa sobom sram i životnu neizvesnost.

Iz tog razloga mnoge žene — često siromašne, sluškinje, radnice — nisu mogle odbiti kada bi ih porodice babica prešle u mrežu: malo ko je imao slobodu izbora. Većinom su deca odlazila iz ruku žena koje nisu mogle da se suprotstave pritisku. 

Transport je bio skup — npr. Kempf je tražio 90 fiorina po detetu, što je bila velika cifra s obzirom da je prosečna godišnja plata bila oko 200 fiorina. To znači da su ovu „uslugu“ mogli priuštiti uglavnom imućniji muškarci koji nisu želeli da naruše svoj ugled. 

Nije retko da su lokalne vlasti same tražile da deca budu prevezena u inostranstvo — kako bi izbegle troškove izdržavanja i dalje eventualne „neželjenih“ potomaka. Jedan dokument iz 1808. pokazuje da je opština u kantonu Lucerna formalno angažovala Kempfa da preveze jedno nelegalno dete u Milano. 

Zabrane i njihov razvod

Usled pritiska javnosti i medija, 1807. je izdat privremeni zabrana prevoza dece — ali retko je bila primenjivana jer je posao bio previše unosan, a vlastima je odgovaralo da se oslobode “nepoželjne” dece. 

28. maja 1814. zabrana je formalno ukinuta — vlasti su tvrdile da je bolje regulisati očigledno raširen ilegalni posao nego ga pokušavati zabraniti, naročito kad su ljudi — navodno — dolazili izvan kantona Uri. Uvedene su mere poput minimalne starosti deteta od 8 nedelja pre transporta — ali one su uglavnom bile ignorisane. 

Čak i nakon 1814., prema izveštajima iz tog perioda, porodice koje su se bavile prevozom dece nastavile su da rade — posebno porodica Huber iz Küssnacht. 

Tek od 1820-ih, pod pritiskom policije i pravosudnih organa (npr. savet policije kantona Lucerna), vlasti u Uri su uspele da uspostave definitivnu zabranu. Svaki prevoz dece van granica Švajcarske u takvim okolnostima postao je krivično kažnjiv. 

Pad kriminalne mreže — ali trajne posledice

Ipak, i posle zabrane, potražnja za ovakvom praksom nije nestala preko noći. Npr. 1842. je u kantonu Schwyz zapisano da je slučaj novorođenčeta prebačenog u prihvatilište za napuštenu decu u Como pokazao da mreža i dalje funkcioniše. 

Tek u drugoj polovini 19. veka, sa razvojem socijalnih institucija u Švajcarskoj (osnivanje sirotišta) i nakon revizije savezne ustavnosti 1874., prestaju uslovi koji su podsticali nepriznata rođenja i tajne transportne mreže. 

Međutim, pravna i društvena nejednakost za decu rođenu van braka ostala je decenijama — stigmatizacija i diskriminacija u nasledstvu, državljanstvu i prezimenu su opstali sve do reforme prava o maloljetnicima 1976. Tada je deci rođenoj van braka konačno priznata punopravnost u odnosu na decu iz braka. 

Kako je nastala izreka Samo sloga Srbina spasava?

Srpski narod pozant je po mnogobrojnim narodnim pesmama i izrekama koje su nastajale za vreme viševekovnog života pod okupatorima.

Kao još još jedan vid borbe protiv neprijatelja, podizanje naroda u najstrašnijim trenucima nastala je i najpoznatija izreka „Samo sloga Srbina spasava“. Ne zna se tačno poreklo: jedno seže daleko u prošlost, a drugo 150 godina unazad za vreme srpskog romazntizma.

Obe povezuje to da je nastala je iz ocila srpskog grba na kome se nalaze četiri slova S na sva četiri ugla krsta.

Po legendi, upotreba srpskog krsta počinje za vreme Svetog Save, prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Krilatica „Samo sloga Srbina spasava“ se tradicionalno povezuje sa njim. Rekao je to kako bi pozvao Srbe da proglase nacionalnu autonomiju i započnu otpor dominaciji Katoličke crkve.

Reči Svetog Save su ostale ukorenjene među Srbima, a njegov krst je prihvatilo plemstvo 100 godina posle njegove smrti.

Noviji izvori kažu da je izreka nastala u 19. veku za vreme nacionalnog romantizma, a da je autor Jovan Dragašević (1836­-1915), oficir, naučnik, utemeljivač vojne štampe u Srbiji i pesnik. U želji da se Srbija oslobodi od Turaka uključio se u težnje svoje generacije da ostvare ideale predaka.

Četiri slova „S“

Četiri slova „S“ su čest motiv u istoriji srpske heraldike. Izvorno, preuzeta su iz Vizantije, a na našim prostorima prvi su ga na svom grbu nosili Mrnjavčevići. Na srpski grb stavio ih je despot Stefan Lazarević, nakon što je postao vizantijski despot 1402. godine.

Na grbu obnovljene Vizantije nalazila su se četiri slova „β“ koja imaju identičan oblik sa ćiriličnim slovom „V“. Reč je o akronimu motoa dinastije Paleolog tj. motoa Vizantije: „Car Careva, Caruje nad Carevima“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“).

Ovde se misli na Isusa Hristosa – cara nebeskog, koji caruje nad svim carevima sveta.

Despot Stefan je uveo varijaciju ovog grba i umesto četiri „β“ stavio četiri „S“. Vizuelno izgledali su skoro identično, a reč je bila o početnik slovima imena Srba.

Krst sa ocilima je, uz dvoglavog belog orla, najznačajnija heraldička figura koja čini tradicionalni grb naše zemlje, a evo i objašnjenja njegove simbolike

Srbija u srednjem veku nije imala svoj poseban državni (zemaljski) grb jer se smatralo da su zastava i grb vladara simboli države kojom on vlada, a krst sa ocilima između krakova počeo je da se prikazuje kao grb Srbije tek u Ilirskim grbovnicima s kraja 16. veka.

Iz fiktivne heraldike ovaj grb preselio se u srpsku praktičnu heraldiku 18. veka i predstavlja grb ili deo grba Srbije sve do naših dana.

Srećan 1. avgust, Dan državnosti Švajcarske

Dan državnosti švajcarske, slavi se svakog 1. avgusta, kao sećanje na dan rođenja švajcarske konfederacije.

Švajcarska je nastala kao konfederacija 1. avgusta 1291, iz “večitog saveza” tri prakantona Uri, Švic i Untervalden, posle zakletve na livadi Ritli, i od tada je stalno proširivana pristupanjem novih kantona.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao „Federalna povelja“, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom.

Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama poput Ahajskog saveza, bio vojno-odbrambeni, jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

Peter Keller za “Weltwoche”: Kukasti krst i dvoglavi orao

Poruka neprijatelju: Muslimanski Albanci javljaju se kao dobrovoljci; 1943. godina „Ullstein bild” - Arhiv u Gerstenbergu

SRPSKI

Muslimanski Albanci su se kao dobrovoljci borili u Hitlerovoj diviziji Vafen-SS-a „Skenderbeg”. U okviru svojih planova ubili su desetine hiljada Srba u poslednjoj fazi Drugog svetskog rata.

Bio je to poslednji zapis u knjizi gostiju. Tog 3. juna 1944. godine se Avgust Šmidhuber (August Schmidhuber), komandant divizije Vafen-SS-a „Skenderbeg”, zahvalio zbog „predivnog gostoprimstva” u Manastiru Dečani. Ova zajednica pravoslavnih monaha nalazila se u zapadnom delu Kosova i Metohije i malo je verovatno da su se njeni tadašnji stanovnici radovali nemačkom posetiocu i njegovoj pratnji.

Samo nekoliko nedelja nakon Šmidhuberovog boravka u skrivenom manastiru, on je kao sin člana Bavarske vlade i kao osoba prijatnog izgleda sa razdeljkom na stranu i okruglim naočarama napravio masakr na Balkanu. Njegove trupe SS-a su ubile četiri stotine dvadeset i osam Srba u crnogorskom selu Velika, a među njima čak sto dvadeset dece. Jedna preživela žena svedoči o tome kako joj je prišao vojnik sa puškom: „Rekla sam mu da ću mu doneti hleb, kao što mi je zapoveđeno.” Na to je on odgovorio: „Nemačka ima hleba!” Bila je iznenađena što je taj čovek perfektno govorio njenim jezikom. A onda je zapucao na nju i ubio njenog jednogodišnjeg sina u rukama. Ubica u uniformi SS-a nije bio Nemac, već Albanac, koji je verovatno bio iz okolnih krajeva.

Teško slabima na Balkanu!

Događaji iz 1943. godine na obodu Evrope predstavljaju bizarno, malo poznato poglavlje Drugog svetskog rata. Po Hitlerovoj komandi formirane su dve divizije Vafen-SS-a, po sastavu uglavnom od dobrovoljaca islamske vere. Najpre je sastavljena divizija „Handžar”, nazvana po arapskoj kami, a sastojala se najpre većinom od Bošnjaka. Druga divizija – „Skenderbeg” – nosila je ime albanskog nacionalnog junaka (1405–1468). Ona je po sastavu većinom bila muslimansko-albanska; vojnici su na uniformi nosili oznaku trupe – dvoglavog orla.

Kako je došlo do ovog čudovišnog saveza nacizma i islama? Zašto su desetine hiljada muslimanskih dobrovoljaca htele da budu regrutovane u Hitlerove armije? I šta je to posebno u vezi sa albanskim muslimanima u Vafen-SS-u, koji su za samo nekoliko meseci počinili nebrojene ratne zločine? O tome je švajcarska istoričarka Franciska A. Caug (Franziska A. Zaugg) napisala studiju vrednu čitanja, koja oslikava nastanak divizije „Skenderbeg” i stavlja ga na svoje mesto: U ovoj oružanoj formaciji SS-a spajaju se velikoalbanski planovi albanske elite sa nemačkim ratnim interesima na Balkanu. Sve to se odigralo u konfliktnoj zoni punoj etničkog naboja, a ona doseže do novije istorije: Na skoro jeziv način se ponovilo nasilje 90-ih godina prošlog veka na istim mestima, koja su već u Drugom svetskom ratu bila poprišta deportacije i progona, a to ova autorka beleži u svom zaključku. Grupe svih naroda su učestvovale u tome. Ili, kako je to formulisao publicista Peter Šol-Latur (Peter Scholl-Latour): „Nema tu dobrih i loših momaka, već samo jakih i slabih, i teško slabima na Balkanu.”

Hitler je, u stvari, hteo mir na jugoistočnom delu Evrope i dugo je izgledalo tako. Italija je od 1939. godine kontrolisala Albaniju, a Kraljevina Jugoslavija, nastala posle Velikog rata, politički je bila bliska Trećem rajhu. Marta 1941. godine su predstavnici Jugoslovenske vlade čak ušli u vojni savez sa Silama osovine, a na negodovanje srpskih oficira, koji su nedugo potom izazvali puč protiv Vlade. U tom sveopštim haosu Hitler je odlučio da napadne Jugoslaviju i da je „rasturi vojno, ali i kao državu”.

Brzo je pobedio, ali je taj region s nemačke tačke gledišta ostao mučno žarište. Dok se u Hrvatskoj uspostavljao ustaški režim, blizak Nacistima, a u Albaniji vladala marionetska vlada pod Musolinijevom „milošću”, organizovao se otpor – od srpskih nacionalista i u partizanima pod Titovim vođstvom, u kojima su Srbi takođe bili većina.

„Lovna divljač za svakoga”

I hrvatske i albanske vođe koristile su nove odnose da pod moćnom zaštitom sprovode svoje nacionalističke planove. To što je u prvom planu bila borba protiv „komunista”, pre svega je bilo upereno protiv nemilih manjina: Srba, Jevreja i Roma. Tamo, gde su se „zajedno vijorile albanska i italijanska zastava”, u delo bi bila sprovođena etnička čišćenja – piše istoričar Davide Rodonjo (Davide Rodogno). „Počela je duga faza zatvaranja u logore, streljanja i deportacije.”

Specijalni izaslanik Trećeg rajha za Jugoistočnu Evropu, Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), pretpostavio je u jednom internom dopisu da je bilo proterivanja i ubistava četrdeset hiljada Srba u periodu između maja 1941. i aprila 1944. godine. Pored toga bilo je još trideset hiljada njih, koji su, kako piše, bili već prijavljeni za iseljavanje. Čak je i nacistički predstavnik Nojbaher zapisao da su Srbi postali „lovna divljač za svakoga”. Konflikte je podgrevala „Velika Albanija”, nastala nakon nemačkog osvajanja Balkana 1941. godine, a predstavljala je vazalsku državu, sastavljenu od današnje Albanije i „Nove Albanije” (centralno i južno Kosovo i Metohija, makedonske i crnogorske pogranične oblasti).

Ovu je tvorevinu trebalo osigurati po svaku cenu. Albanski ministar inostranih poslova Džaver Deva (Xhaver Deva) zadao je cilj: zadržati etničku velikoalbansku državu i „posle rata”. Vođe, okupljene oko nacionalističke Druge prizrenske lige, ulagivale su se Hitleru. Njihov predsednik Bedri Pejani (Bedri Pejani) Nemcima je hvalisavo obećao sto dvadeset do sto pedeset hiljada vojnika sa Kosova i Metohije i „novoalbanskih” oblasti, koji su „spremni da ratuju”, a to obećanje je povezao sa jasnim zahtevima: On je za svoje albanske ratnike SS-a hteo moderno vojno naoružanje, nemačke instruktore i oficire i, treće – „novu korekciju” granica prema Crnoj Gori i Srbiji, dakle, još veću Veliku Albaniju.

Vodja Rajha SS-a Hajnrih Himler zagovarao je stvaranje druge oružane divizije sa albanskim dobrovoljcima, a taj projekat je obezbedio i ideološki, tako što je muslimanske narode Balkana jednostavno unapredio u rasno vredne narode Evrope. Bosanskim oficirima Himler je naglasio postojanje „zajedničkih ciljeva i ideala” Nemaca i „muslimana u Evropi”. I veliki muftija jerusalimski, Mohamed Amin al-Huseini (Mohammed Amin al-Husseini) koji je živeo u Berlinu, istakao je postojanje „mnogostrukih” paralela između nacizma i islama: „jedinstveno vođstvo”, „borba, zajednica, porodica, naraštaj”. Takođe i „odnos prema Jevrejima”.

U maju 1944. godine kucnuo je čas: Oformljena je Dvadeset i prva gorska divizija Vafen-SS-a „Skenderbeg”, oko deset hiljada regruta bilo je vojno sposobno. A u Nemačkoj obučeni imami imali su zadatak da preuzmu „duhovno vaspitavanje trupe uz širok pogled na svet”, jer je slovilo da „je imam predstavnik islama u diviziji”. Njegov zadatak je bio da probudi i razvije snagu religije za vaspitavanje pripadnika divizije kako bi postali dobri muškarci i vojnici SS-a”. Vojnici su nosili fesove i slobodno smeli da praktikuju svoju veru; mislilo se čak i na verski propisanu ishranu. Publikacija „Islam i judaizam” trebalo je da pojača islamski antisemitizam, a Himler je naveo zajedničke neprijatelje: „boljševike, Englesku, Ameriku – sve ih uvek vode Jevreji.”

Koncentracioni logor u Prištini

Buknula je toksična mešavina. Već nakon šest nedelja Generalna komanda je javila da je „Skenderbeg” uhapsio pet stotina i deset Jevreja, komunista, pomoćnika bandi i politički osumnjičenih neprijatelja. Šmidhuber je 1944. godine ponosno izvestio kako su u „dve akcije iznenađenja” sada svi Jevreji u unutrašnjosti Kosova i Metohije u pritvoru. U Prištini je već na proleće oformljen koncentracioni logor, koji je po „strukturi i organizaciji”, kako tvrdi komandant SS-a, „model nemačkih koncentracionih logora”. Stražari su bili albanski dobrovoljci iz divizije „Handžar”.

General-feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs (Maximilian von Weichs), vrhovni komandant za Jugoistok, čudio se razularenom nasilju na Balkanu: Nije to „neki mali rat”, nego „sveobuhvatni haos, proboj strasti naturalnih naroda, vođenih nagonima, koji je vekovno star”. Istoričarka Franciska A. Caug takođe na kraju svoje studije govori o „ekstremnom potencijalu za nasilje”. Ne samo da su žrtve masakrirane – one su dodatno „obrađivane”: dranjem kože, korišćenjem odrane kože kao marame, probadanjem, nabijanjem na kolac, ispisivanjem poruke za neprijatelja po telu žrtve.

Početkom 1945. godine se divizija „Skenderbeg” rasformirala. Međutim, spirala unutrašnjih etničkih konflikata nije time okončana. Tokom kosovskog rata 1999. godine još jednom je skoro dve stotine hiljada Srba izbeglo iz te oblasti, a novoosnovana država Kosovo je u međuvremenu postala skoro čisto albanska. Mali, srednjevekovni, manastirski kompleks Dečani, kojeg je komandant SS-a Šmidhuber potražio u junu 1944. godine, postoji i dan-danas i na njega neprestano motre zaštitne trupe KFOR-a.

Peter Keller
istoričar i poslanik Narodne partije Švajcarske SVP/UDC, Hakenkreuz und Doppeladler, Weltwoche Nr. 15.21

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-15/diese-woche/hakenkreuz-und-doppeladler-die-weltwoche-ausgabe-15-2021.html

Franziska A. Zaugg: Albanische Muslime in der Waffen-SS. Izdavač: Ferdinand Schöningh Verlag; 346 strana; okvirna cena 50 CHF

DEUTSCH

Muslimische Albaner kämpften als Freiwillige in Hitlers SS-Waffendivision «Skanderbeg». Für ihre Pläne töteten sie in der Endphase des Zweiten Weltkrieges zehntausende Serben.

Es war der letzte Eintrag im Gästebuch. Am 3. Juni 1944 bedankte sich August Schmidhuber, Kommandant der SS-Waffendivision «Skanderbeg», für die «wunderbare Gastfreundschaft» im Kloster Decani. Die Gemeinschaft serbisch-orthodoxer Mönche befand sich im westlichen Kosovo – und es ist wenig wahrscheinlich, dass sich die damaligen Bewohner über den deutschen Besucher und seine Begleitung gefreut haben.

Nur ein paar Wochen nach seinem Aufenthalt in der klösterlichen Abgeschiedenheit würde Schmidhuber, Sohn eines bayrischen Regierungsbeamten, freundliches Äusseres mit Seitenscheitel und runder Brille, ein Massaker auf dem Balkan zu verantworten haben. Seine SS-Truppen töteten im montenegrinischen Dorf Velika 428 Serben, darunter 120 Kinder. Eine Überlebende berichtete, wie sich ihr ein Soldat mit Waffe genähert habe: «Ich sagte ihm, dass ich ihm Brot bringen wolle, wie mir befohlen worden war.» Darauf habe dieser geantwortet: «Deutschland hat Brot!» Die Zeugin war überrascht, dass der Mann ihre Sprache perfekt sprach. Dann habe er auf sie geschossen und ihren einjährigen Sohn, den sie auf dem Arm trug, getötet. Der Mörder in SS-Uniform war nicht Deutscher, sondern Albaner, wahrscheinlich aus der näheren Umgebung.

Wehe den Schwachen auf dem Balkan

Was sich ab 1943 im Hinterhof Europas abspielte, war ein kurioses, eher unbekanntes Kapitel des Zweiten Weltkrieges. Auf Befehl von Hitler wurden zwei SS-Waffendivisionen gebildet, die sich hauptsächlich aus Freiwilligen muslimischen Glaubens zusammensetzten. Zunächst die mehrheitlich aus Bosniaken bestehende, nach dem arabischen Krummsäbel benannte SS-Waffendivision «Handschar». Die zweite Division trug den Namen des albanischen Nationalhelden «Skanderbeg» (1405–1468). Sie setzte sich mehrheitlich aus muslimischen Albanern zusammen; als Truppenkennzeichen trugen die Soldaten den Doppeladler an der Uniform.

Wie kam es zu dieser seltsamen Allianz von Nationalsozialismus und Islam? Warum liessen sich zehntausende muslimische Freiwillige für Hitlers Armeen rekrutieren? Und was hat es speziell mit den albanischen Muslimen in der Waffen-SS auf sich, die in wenigen Monaten unzählige Kriegsgräuel begingen? Dazu hat die Schweizer Historikerin Franziska A. Zaugg eine lesenswerte Studie vorgelegt, welche die Entstehung der Division «Skanderbeg» nachzeichnet und sie einordnet: Es verbinden sich in dieser SS-Formation die «grossalbanischen» Pläne der albanischen Elite mit den deutschen Kriegsinteressen im Balkan. Das Ganze fand in einer ethnisch aufgeladenen Konfliktzone statt, die bis in die jüngere Gegenwart ausstrahlt: Auf fast unheimliche Weise wiederholen sich viele Gewaltexzesse in den 1990er Jahren an denselben Orten, die schon im Zweiten Weltkrieg Schauplatz von Vertreibung und Verfolgung waren, wie die Autorin in ihrem Fazit festhält. Beteiligt waren alle Volksgruppen. Oder wie es der Publizist Peter Scholl-Latour formulierte: «Da gibt es keine Guten und Bösen, sondern nur Starke und Schwache, und wehe den Schwachen auf dem Balkan.»

Eigentlich wollte Hitler Ruhe an der südöstlichen Flanke Europas – und es sah lange danach aus. Italien kontrollierte seit 1939 Albanien, und das nach dem Ersten Weltkrieg entstandene Königreich Jugoslawien stand politisch dem Deutschen Reich nahe. Im März 1941 unterzeichneten jugoslawische Regierungsvertreter sogar ein militärisches Bündnis mit den Achsenmächten – zum Missfallen serbischer Offiziere, die kurz darauf in Belgrad gegen die Regierung putschten. Im allgemeinen Chaos entschloss sich Hitler, Jugoslawien anzugreifen und dieses «militärisch und als Staatsgebilde zu zerschlagen».

Der Sieg war schnell errungen, nur blieb die Region ein aus deutscher Sicht mühseliger Unruheherd. Während in Kroatien das nazifreundliche Ustascha-Regime eingerichtet wurde und in Albanien eine Marionettenregierung von Mussolinis Gnaden herrschte, formierte sich der Widerstand: aus serbischen Nationalisten und in der von Josip Tito geführten Partisanenarmee, in der Serben ebenfalls die grosse Mehrheit bildeten.

«Freiwild für alle»

Sowohl die kroatischen wie die albanischen Führungsriegen nutzten die neuen Verhältnisse, um unter der jeweiligen Schutzmacht ihre eigene nationalistische Agenda zu verfolgen. Der vordergründige Kampf gegen «Kommunisten» richtete sich vor allem gegen unliebsame Minderheiten: gegen Serben, Juden und Roma. Überall dort, «wo die albanische und italienische Flagge gemeinsam wehten», seien ethnische Säuberungen in die Tat umgesetzt worden, schreibt der Historiker Davide Rodogno. «Es begann eine lange Phase von Internierungen, standrechtlichen Hinrichtungen und Umsiedlungen.»

Der vom Deutschen Reich ernannte Sonderbeauftrage für Südosteuropa, Hermann Neubacher, ging in einem internen Schreiben von Vertreibungen und Ermordungen von 40 000 Serben zwischen Mai 1941 und April 1944 aus. Dazu kämen weitere 30 000, die bereits zur Auswanderung angemeldet worden seien. Selbst der Nazi-Abgesandte Neubacher hielt fest, dass die Serben «Freiwild für alle» geworden seien. Was die Konflikte begünstigte, war das nach dem deutschen Balkan-Feldzug 1941 geschaffene «Grossalbanien», womit der aus dem heutigen Albanien und «Neualbanien» (Mittelkosovo und Südkosovo, mazedonische und montenegrinische Grenzgebiete) zusammengesetzte Vasallenstaat bezeichnet wird.

Dieses Gebilde sollte um jeden Preis gesichert werden. Der albanische Innenminister Xhaver Deva gab das Ziel vor: Man wollte den ethnischen grossalbanischen Staat «über das Kriegsende hinaus» erhalten. Die Leader um die nationalistische «Zweite Liga von Prizren» dienten sich Hitler an. Ihr Präsident Bedri Pejani versprach den Deutschen prahlerisch 120000 bis 150 000 «kriegswillige» Soldaten aus Kosovo und den «neualbanischen» Gebieten – und verband dieses Angebot mit klaren Forderungen: Er wollte für seine albanischen SS-Krieger eine moderne militärische Bewaffnung, deutsche Instruktoren und Offiziere und drittens eine «neuerliche Berichtigung» der Grenzen gegenüber Montenegro und Serbien, also ein noch grösseres Grossalbanien.

Der Reichsführer SS Heinrich Himmler befürwortete die Schaffung einer zweiten, mit albanischen Freiwilligen bestückten Waffendivision und sicherte das Projekt auch ideologisch ab, indem er die muslimischen Völker des Balkans kurzerhand zu den rassisch wertvollen Völkern Europas beförderte. Gegenüber bosnischen Offizieren betonte Himmler die «gemeinsamen Ziele und Ideale» der Deutschen und der «Muselmanen in Europa». Auch der in Berlin residierende Grossmufti von Jerusalem, Mohammed Amin al-Husseini, hob die «in vieler Hinsicht» parallele Weltanschauung zwischen Nationalsozialismus und Islam hervor: die «Einheit der Führung», «der Kampf, die Gemeinschaft, die Familie, der Nachwuchs». Und: «Das Verhältnis zu den Juden.»

Im Mai 1944 war es soweit: Die 21. Waffen-Gebirgs-Division der SS «Skanderbeg» wurde geschaffen, rund 10 000 Rekrutierte wurden für tauglich befunden. In Deutschland ausgebildete Imame sollten «die weltanschaulich geistige Erziehung» der Truppe übernehmen. Denn: «Der Imam ist der Treuhänder des Islam in der Division. Er hat die Kräfte der Religion für die Erziehung der Div[isions]-Angehörigen zu guten SS-Männern und Soldaten wachzurufen und zu entfalten.» Die Soldaten trugen den Fez als Kopfdeckung, sie durften ihre Religion frei ausüben; auch auf Speisevorschriften wurde Rücksicht genommen. Die Schrift «Islam und Judentum» sollte den islamischen Antisemitismus verstärken, Himmler verwies auf die gemeinsamen Feinde: «den Bolschewik, England, Amerika, alle immer wieder getrieben vom Juden».

Konzentrationslager in Pristina

Es war eine toxische Mischung, die hier losbrach. Bereits nach sechs Wochen meldete das Generalkommando, dass die «Skanderbeg» 510 Juden, Kommunisten, Bandenhelfer und politisch Verdächtige verhaftet habe. Schmidhuber berichtete im Oktober 1944 stolz, man habe in «zwei Überraschungsaktionen» sämtliche Juden im inneren Kosovo in Gewahrsam genommen. In Pristina – heute Hauptstadt des Kosovo – wurde bereits im Frühjahr ein Konzentrationslager eingerichtet, dessen «Aufbau und Organisation», so der SS-Kommandant, «nach dem Muster deutscher Konzentrationslager» erfolgt sei. Als Wachmannschaften wurden albanische Freiwillige der Division «Handschar» eingesetzt.

Generalfeldmarschall Maximilian von Weichs, Oberbefehlshaber Südost, staunte über die sich entfesselnde Gewalt auf dem Balkan: Das sei kein «Kleinkrieg», sondern «ein allumfassender Aufruhr, ein Losbrechen jahrhundertealter Leidenschaften triebhafter Naturvölker». Auch die Historikerin Franziska A. Zaugg kommt zum Schluss ihrer Studie auf die «extreme Gewaltbereitschaft» zu sprechen. Opfer seien nicht nur massakriert worden, sondern zusätzlich «hergerichtet»: durch Häuten, Drapierung der abgezogenen Haut als Kopftuch, Aufspiessen, Pfählung, Beschriftung des Opfers mit einer Botschaft an den Feind.

Anfang 1945 löste sich die «Skanderbeg»-Division auf. Damit war die Spirale der innerethnischen Konflikte allerdings nicht beendet. Im Zuge des Kosovo-Kriegs 1999 flüchteten nochmals fast 200000 Serben aus dem Gebiet, der neu gegründete Staat Kosovo ist mittlerweile fast rein albanisch. Die kleine mittelalterliche Klosteranlage Decani, die SS-Kommandant Schmidhuber im Juni 1944 aufsuchte, existiert noch heute – rund um die Uhr bewacht von Schutztruppen der KFOR.

Peter Keller
Historiker und Nationalrat der Schweizerischen Volkspartei SVP/UDC, Hakenkreuz und Doppeladler, Weltwoche Nr. 15.21

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-15/diese-woche/hakenkreuz-und-doppeladler-die-weltwoche-ausgabe-15-2021.html

Franziska A. Zaugg: Albanische Muslime in der Waffen-SS. Ferdinand Schöningh Verlag.  346 S., ca. Fr. 50.00.

Visok 23 metra, težak 80 tona; Stefan Nemanja – tvorac moćne srpske države

Stefan Nemanja, veliki župan Raške, rodonačelnik je vladarske dinastije Nemanjića i tvorac moćne srpske države u srednjem veku. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara. Otkriven njegov spomenik na Savskom trgu u Beogradu.

Delo ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova

Spomenik je napravljen u bronzi, visok 23,5 metara iznad i pet metara ispod zemlje, težak je oko 80 tona, a postament predstavlja svojevrstan muzej na otvorenom, jer su oko žezla spomenika namontirani fragmenti vizantijskog šlema sa čije su unutrašnje strane mozaici koji predstavljaju delove iz života Stefana Nemanje. Plato oko spomenika popločan je kamenim kockama starim više od 100 godina, koje su pronađene tokom radova u neposrednoj blizini Savskog trga.

Spomenik koji je postavljen razlikuje se od onog koji je pobedio na konkursu, jer Stefan Nemanja sada umesto krsta, u jednoj ruci drži mač, što je profesor dr Sima Avramović objasnio time da je Stefan Nemanja bio osnivač srpske i državnosti i duhovnosti, ali da je ipak prevagnula ideja državnosti koja se nije postizala ruskim krstom već mačem.

Spomenik je kompletno urađen u Moskvi, a njegovo postavljanje na Savskom trgu u Beogradu počelo je u avgustu 2020. godine.

Stefan Nemanja

Stefan Nemanja, zajedno sa sinom Savom, jedan je od utemeljivača Srpske pravoslavne crkve jer se borio protiv bogumila i pravoslavlje je, po uzoru na Vizantiju, uspostavio kao državnu religiju.

Nakon što je učvrstio državu, Stefan Nemanja se pridružio svom najmlađem sinu – Svetom Savi, i zamonašio se 1196. godine. Isto je učinila i njegova žena Ana, koja je dobila monaško ime Anastasija.

Predanje kaže da su otac i sin provodili dane i noći u molitvi. Neumorno su radili i iz temelja 1198. godine obnovili Hilandar, koji je danas jedno od najsvetijih mesta pravoslavlja na svetu. Osim ovog manastira, Sveti Simeon je podigao i Đurđeve Stupove i Studenicu i bio ktitor velikog broja drugih crkava i manastira.

Preminuo je kao monah Simeon u dubokoj starosti u manastiru Hilandar 13./26. februara 1199. godine. Sveti Sava je preneo očeve posmrtne ostatke 1208. godine u Rašku, da bi nad njima izmirio svoju stariju braću Stefana i Vukana, koji su se borili za vlast.

Mošti Svetog Simeona danas se nalaze u njegovoj zadužbini Studenici.

Crkveni kalendar pored imena Svetog Simeona navodi – „Veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi“ i to verovatno najbolje opisuje zašto se pretpostavlja da nema srpske crkve u kojoj nije prikazan lik ovog svetitelja. Posvećena mu je i kapela u rezidenciji srpskog patrijarha u Beogradu. Slavi se kao krsna slava.

O imenu Stefan

Nemanjići su najpoznatija srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala ovim prostorom više od dva veka. Ime je dobila po svom osnivaču Stefanu Nemanji, koji je bio veliki župan Raške i vladar koji je udario temelje stvaranja moćne srpske države u srednjem veku. Dinastija je dala jedanaest vladara, od kojih je poslednji bio car Stefan Uroš V, poznat i kao Nejaki. Vladali su Srbijom od 1166. do 1371. godine, piše Istorijski zabavnik.

Prvi koji je, svesno ili nesvesno, započeo ovu tradiciju zapravo je bio Stefan Nemanja. Vladika Nikolaj Velimirović navodi da ime Nemanja, iako biblijsko, nikada pre nije bilo upotrebljeno među hrišćanskim Srbima, a svakako ne među onim uglednijim – prinčevima, županima i vojvodama sve do doba Stefana Nemanje.

Njegovo lično ime bilo je Nemanja i kao takav se navodi u mnogim pisanim izvorima onog vremena. Ime Stefan u smislu kako ga je upotrebljavao osnivač dinastije, a kasnije i svi njegovi potomci, zapravo je jedna vrsta titule i u prenosnom smisu znači kralj/vladar.

Stefan je muško ime grčkog porekla. Dolazi od reči “Stephanos” što znači „venac, kruna“. Stefan je zapravo „onaj koji je krunisan, koji je ovenčan“. Ovo ime nosili su mnogi evropski kraljevi – engleski, mađarski i poljski, a nakon Stefana Nemanje i svi njegovi potomci, naslednici srpskog prestola.

Svi oni su, pored vladarskog imena Stefan, imali i lično ime – Stefan Prvovenčani (puno ime mu je zapravo bilo Stefan Nemanja II), Stefan Radoslav, Stefan Vladislav, Stefan Uroš I, Stefan Dragutin, Stefan Uroš II Milutin, Stefan Vladislav II, Stefan Uroš III Dečanski, Stefan Uroš IV Dušan, i Stefan Uroš V. Ime Stefan dodavali su u čast osnivača dinastije, tradicije, ali i simbolične potvrde njihovog prava da vladaju.

Nemanjići se, u do danas sačuvanim pisanim izvorima, po pravilu pojavljuju potpisani samo zajedničkim vladarskim imenom Stefan, a njihova lična imena koja su dobili po rođenju, ređe su zapisivana.

Lenjinov novac i danas stoji na računu u švajcarskoj banci

Koliko bi danas Lenjinovi naslednici mogli podići sa računa koji još uvek postoji u Švajcarskoj? Da je Lenjin dok je živeo u emigraciji u Švajcarskoj imao skromna sredstva na računu u banci, za istoričare nije nikakva novost. Kao ni to da račun pred povratak u Rusiju u proleće 1917. godine vođa svjetskog proletarijata nije ugasio, piše Komsomoljska pravda.
Autor teksta kaže da je uz pomoć jednog poznanika iz Švajcarske koji je i sam bankar i uz to voli istoriju, uspeo da pronađe «Lenjinovo nasledstvo» u kantonalnoj banci u glavnoj poslovnoj i trgovačkoj ulici Bankoffstrasse u Cirihu. Tamo se još uvek nalazi račun pod brojem 611361 čiji je vlasnik Vladimir Uljanov. Ispostavilo se da je Lenjin na njemu sačuvao pet švajcarskih franaka.
Novinar Komsomoljske pravde stupio je u kontakt sa bankom kako bi saznao koliko je, za nešto više od jednog veka dodano novca na glavnicu. Službenik koji se javio na telefon pitao je, je li osoba koja se zanima rođak ili je u nekoj drugoj vezi s gospodinom Uljanovim? Kada je saznao da to nije slučaj, ljubazno je objasnio da u takvoj situaciji ne daju informacije o računima klijenata.
Međutim uz pomoć poznavaoca švajcarskog bankarskog sistema došlo se otprilike do visine sume koja bi se danas mogla podići sa Lenjinovog računa. Uzimajući u obzir prosečnih jedan posto kamate na godišnjem novou sa početka prošlog veka, kapitalizaciju kamate, kao i inflaciju, ispada da Lenjinovi naslednici mogu računati na 12,98 švajcarskih franaka. Dovoljno za nekoliko krigli točenog ciriškog piva koje je Iljič voleo, ali sasvim sigurno ne i za novu revoluciju.

Tragičan život srpske studentkinje Mileve Marić

Mileva Marić je u leto 1896. upisala letnji semestar Medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Bila je tek peta žena koja je primljena u ovu školu. Upisala se na studije matematike i fizike kao jedina i najstarija žena u grupi. U istoj grupi su se nalazili Marsel Grosman, Luj Korloz, Jakob Erlat i Albert Ajnštajn, kao najmlađi (tada je imao svega 17 godina). Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu.

Na proleće 1897. razvile su se simpatije i studentska ljubav sa Albertom Ajntajnom. Plašeći se ove veze, oktobra 1897. Mileva se ispisala sa Politehnike u Cirihu i otišla u Hajdelberg, u Nemačku, gde je na trećem semestru slušala predavanja iz teorijske fizike kod Filipa Lenarda. Međutim, zvanično nije bila upisana, jer to devokama nije bilo dozvoljeno sve do 1900. godine. U Hajdelbergu je jedno vreme stanovala u Hotelu „Riter”.

Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom. Na njegov nagovor, četvrti semestar je ipak nastavila na Politehnici u Cirihu, gde se vratila 1899. Početkom oktobra te godine je položila petopredmetni prelazni diplomski ispit, što su njene kolege već učinile godinu dana ranije. Početkom marta 1900. godine, profesor Veber je prihvatio njen diplomski rad iz oblasti provođenja toplote.

Veza sa Ajnštajnom je nakon povratka u Cirih planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Albert je 1900. želeo da se venčaju. Međutim, njegovi roditelji, posebno majka Paulina, su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka, već Srpkinja i isto kao on intelektualac.

Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi.

Na leto, 27. jula 1900. održani su usmeni diplomski ispiti za studente četvrte godine politehnie, za studente fizike (Albert i Mileva) i studente matematike (Grosman, Kolroz i Erat). Najbolju ocenu je dobio Kolroz (5,45), zatim Grosman (5,23), pa Erat (5,14), Ajnštajn (4,91), a Mileva (4,00). Za obaranje Milevinog proseka, u odnosu na ostale koglege, najviše je zaslužna znatno niža ocena iz teorije funkcija, kod profesora Minkovskog. Početkom avgusta studentima su dodeljena svedočanstva, po kojima je Albertova prosečna ocena (4,6), bila niža od Milevine (4,7), s tim da Mileva još uvek nije imala diplomu. Tako je Albert diplomirao i otišao kući, a Mileva se nakon kraćeg odmora u Novom Sadu i Kaću, vratila sa sestrom Zorkom u Cirih i ponovo upisala letnji semestar četvrte godine na Politehnici.Radeći kao laboratorijski asistent, pripremala se da ponovo izađe na ispite.

Albertovi pokušaji da postane asistent, najpre kod profesora Vebera, a zatim i kod Hurvica nisu bili uspešni i što je dovelo u pitanje njegovu poslovnu i naučnu karijeru, i nemogućnost finansijskog osamostaljivanja, što je smatrao uslovom za sklapanja braka sa Milevom.

Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna.

Krajem jula 1901. je ponovo pala na diplomskom ispitu, najverovatnije zbog njenog mentora, profesora Vebera, koji je prethodno zaoštrio svoj odnos sa Albertom, koji se prethodno njegovim nipodaštavanjem zamerio profesoru. Ne želeći da bude snihodljiva prema svom mentoru,verovatno i zbog ljubavi prema Albertu, odustala je od doktorata.

Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.

U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Lizerl, krštenu u Novom Sadu kao Ljubica. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. Lizerl je kao mala obolela od šarlaha i dve godine nakon rođenja joj se izgubio svaki trag. Nije poznato da li je umrla i da li je data na usvajanje. Odgovor o njenoj sudbini je pokušao da da britanski pisac Filip Sington u svom romanu, po kome je devojčicu usvojila jedna porodica u banatskom selu Orlovatu. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom.

U međuvremenu, Albert je dobio posao u patentnom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Stanovi u kojima su u Bernu živeli postali su kabineti za zajednička teorijska istraživanja iz fizike, gde su nastajali mnogobrojni naučni radovi. Albert je šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici. Život im je postao lakši kada je Albert dobio povišicu. Dobili su sina Hansa Alberta. Bez obzira na obaveze oko dece, Mileva je sarađivala u naučnim istraživanjima, kao što su radovi na konstrukciji instrumenata za merenje malih električnih napona od 1907. do 1910. godine.Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patentnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.

Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa rođakom u koju je bio zaljubljen kao dečak, pa je brak sa Milevom zapao u krizu. Da bi pokušali da prevaziđu probleme, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910. Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. U Pragu su živeli kraće vreme u periodu 1911–1912. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak. Kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao pripadnica slovenskog naroda identifikovala. Albert se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak.

Na Malu Gospojinu, njihova deca, Albert i Edvard su krštena u Nikolajevskoj crkvi po pravoslavnom običaju, a kum deci je bio porodični i stranački prijatelj Lazar Marković.Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je odnos sa rođakom, Elzom Levental, pretvorio u ljubavni. Do krize u braku je došlo na proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih. Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Tokom ratnih godina Mileva i Ajnštajn su se otuđili. Godine 1916. Albert je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je na kraju zbog brige za sestru doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala na Albertov zahtev za razvod 1918. Prema brakorazvodnom ugovoru, Ajnštajn se obavezao da ukoliko dobije Nobelove nagrade celokupan novac dodeli Milevi.Zvanično su se razveli 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.

Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.

Iako je postao slavan zbog teorije relativiteta, Ajnštajn je Nobelovu nagradu za fiziku dobio za objašnjenje fotoelektričnog efekta (1922). Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli priznanja, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu. Novac od nagrade u iznosu 121.572 švedske krune, ili oko 32.000 američkih dolara je predao Milevi. Mada je inflacija dosta umanjila vrednost tog novca, Mileva ga je uložila u kupovinu nekretnina u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. U jednom od stanova je živela sa sinovima, a kasnije i sama. Tridesete godine su za Milevu bila jako teške: Albert, koji ih je povremeno posećivao i Elza su zbog nacista iz Nemačke emigrirali 1933. u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.

Nakon sestrine smrti boravila je kod svojih kumova Đoke i Sade Gajin u Novom Sadu, radi rešavanja imovinskih pitanja, koja su se zakomplikovane, jer se brat Miloš vodio kao nestao tokom Prvog svetskog rata. Mileva je zbog dugova nastalih oko lečenja Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć, koji je preuzeo vlasništvo nad kućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Mileva je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj je pokušao produžiti boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz testamenta.

Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je 4. avgusta 1948. godine na ciriškoj klinici „Eos” u koju je dospela mesec dana ranije zbog šloga. Leva strana tela joj je bila oduzeta i otežano je govorila. Sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm.O njenoj smrti u Jugoslaviji nije bilo vesti.

Za njen grob šira javnost je saznala 2004. godine zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra „Nikola Tesla“ iz Sankt Galena, koji je istražujući po ciriškom arhivima saznao da su njeni posmrtni ostaci premešteni u zajedničku grobnicu i gde se nalaze od 1973. godine, nakon što su vlasti u Cirihu naložile da se njen zapušteni grob raskopa.

Nakon pet godina, 14. juna 2009. godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja, na kojoj je uklesan Milevin lik i posvetu na srpskom i nemačkom jeziku „Sa ponosom i ljubavlju od srpskog naroda”, predstavnici Republike Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić-Ajnštajn.Od tada se svake godine na Vidovdan okuplja srpska zajednica na grobu da oda počast velikoj Milevi.SPKD Prosvjeta zajedno sa Pravoslavnom opštinom Cirih ima svoje okupljanje jer se okrganak Prosvjete osnovao upravo na ovaj dan.

Postoji inicijativa da se njeni posmrtni ostaci iz zajedničke grobnice, ekshumiraju i dostojno sahrane. Međutim, vlasti Ciriha ne mogu da odobre premeštanje grobnice bez odobrenja svih članova porodice Ajnštajn, koji žive u Švajcarskoj, Izraelu i Americi.

Radio Krug, Violeta Aleksić

Restoran u Luganu u kome je “počeo” hladni rat

Da li je moguće da je hladni rat počeo pre tačno sedamdeset i pet godina, tačnije 3. marta 1945. godine u gornjoj sali restorana Grand u Luganu? Zvuči preuveličano, ali nekoliko istoričara, između kojih nemac Kerstin von Lingen, slažu se sa činjenicom da je operacija Sunrise dprinela značajnom pogoršanju odnosa između saveznika i Sovejtskog Saveza. Staljin je verovao da Amerika priprema mir sa Nemačkom, odvojeno od SSSR-a i uprkos sporazumu iz Kazablanke (iz 1943. godine), a zatim počinju sukob sa njima.

Tog marta 1945. godine, zajedno za stolom u Restoranu Bianchi, kako se tada zvao, sedieli su u velikoj tajnosti, dovijca nemačkih SS oficira Eugen Dolman i Guido Zimmer, italijanski baron Luiđi Parili, američki agent tajne službe Paul Blum i dvojica švajcarskih agenata Maks Vaibel i dr Maks Husman. Sedeći za tim stolom, u Luganu koji je u to vreme bio pun špijuna, razgovarali su o predaji nemačke vojske koja se nalazila u severnoj Italiji. To je upravo početak operacije Sunrise. Svi znaju da će Nemačka, koju je sa istoka napala Crvena armija, a sa zapada Englezi i Amerikanci, izgubiti rat. Bilo samo prtanje vremena, kada. Šta Nemci mogu da ponude? Predaja njihovih 800.000 vojnika koji su i dalje stacionirani u Italiji i garancija da neće poslušati Hitlera, koji je naredio strategiju “spaljene zemlje”, koja je značila potpuno uništenje industrijskog sistema severne Italije.

Moguće je da je operacija Sunrise poslužila generalu Karlu Volfu, koji je komandovao Nemačkim trupama u Italiji, da ne bude optužen na suđenju u Ninbergu. Sudiće mu se tek 1962. godine i biće osuđen na 15 godina, a oslobiđen posle 6, za deportaciju 300.000 jevreja u logor Treblinka.

Zbog čega se jedna neutralna Švajcarska upustila u operaciju ovakvog tipa? Operacija koja do danas nije ostala razjašnjena. Zvanično, Vaibel je delovao sam bez obaveštavanja Federalne Vlade, kako navodi u svojoj biografiji. “U ono vreme”, ističe u svojoj biografiji, “bilo je lakše započeti rat, nego završiti ga”. Želeo je da izbegne dalja nepotrebna rušenja Italije i da dporinese brzom okončanju sukoba. Vaibel nije imao samo ulogu medijatora. Devetnaestog marta organizovao je čak i oružanu akciju u blizini Cernobija (Cernobbio) u Italoji, kako bi oslobodio generala Volfa, koga su tada zarobili partizani.

Zbog učešća u ovoj operaciji Vaibela je osudila švajcarska Vlada (ali je ubrzo nakon toga imenovan za vojnog atašea u Vašingtonu). Bern je u ovom slučaju rizikovao da bude optužen da ne poštuje neutralnost. Nije slučajno što je Staljin 7. aprila 1945. godine u pismu Ruzveltu zatražio da se blokiraju svi mirovni pregovori koji su u toku u Švajcarskoj. Moskva je strahovala da se razvija od njih odvojeni mir, i da će se time omogućiti Nemcima prebacivanje trupa na istok kako bi se suprostavili Crvenoj armiji. Prema istoričaru Stefenu Halbroku, Staljin je sabotirao operaciju Sunrise, jer se bojao da će predaja nemačkih trupa u Italiji sprečiti širenje sovjetskog uticaja u Austriji i Italiji. 

Mir je potpisan tek 29. aprila 1945. godine, jedan dan pred Hitlerovu smrt i 8 dana pre definitivnog pada Nemačke. Međutim, prema Halbroku, operacija Sunrise je dozvolila angloamerikancima da priđu Trstu koji su okupirali Jugosloveni, i koji su uspeli da ga povrate, pre dolaska Sovjeta. 

Upravo to je razlog zašto pojedini istoričari smatraju da je operacija Sunrise jedna od prvih akcija hladnog rata. Ali postoji i druga strana, u jednom dokumentu CIA-e piše da je Guido Cimer, već 1944 godine u nemačkoj operaciji zvanoj “Woof”, predložio kontakt u Švajcarskoj sa saveznicima. U dokumentu se navodi da je operacija “Više od američkog puča, bila Nemačka afera”, pokušaj nacista da “razbiju” saveznički front i potkopaju savezništvo sa Rusijom. 

NZZ: Kako je Švajcarska pomogla „krvniku sa Balkana“

Nakon Drugog svjetskog rata, brojnim fašistima je Švajcarska bila destinacija ili zemlja tranzita, a među njima je bio i ustaški zvaničnik Andrija Artuković.

Švajcarski dnevnik „Neue Zürcher Zeitung“, ukazujući na neslavno djelovanje švajcarskih vlasti, pisao je o „krvniku sa Balkana“.

list podsjeća da je Artuković optužen za ubistvo blizu 700.000 lica, a formalno je bio pred sudom zbog „svega“ četiri akcije ubistava sa oko 1.000 žrtava, koje je direktno naložio i zbog kojih su ga SAD izručile bivšoj Jugoslaviji.

Tadašnji dopisnik ovog dnevnika okarakterisao je suđenje u Zagrebu kao „Nirnberški proces Jugoslavije sa 40-godišnjim zakašnjenjem“.

U maju 1986. Artuković je osuđen na smrtnu kaznu, ali zbog starosti i zdravstvenog stanja kazna nije izvršena.

Presuda je širom svijeta pobudila pažnju javnosti, ukazuje list, dodajući da su o tome opširno izvijestili i švajcarski mediji, ali ne i o ulozi svoje zemlje koja je ovom ratnom zločincu faktično pomogla pri bjekstvu.

Razlog je u tome što je birokratama u Bernu i predstavnicima crkve u Frajburgu svih tih godina pošlo za rukom da svoje djelovanje zataškaju, tvrdi dnevnik.

List je iznio istorijske podatke prema kojima je 20. novembra 1946. u Frajburgu službenik kantonalne policije Tengli saslušao muškarca koji se predstavio kao Alojz Anić i tvrdio da je pobjegao iz Hrvatske u Austriju, a pošto ga je i tamo gonila jugoslovenska tajna služba Ozna, nastavio je putovanje ka Švajcarskoj.

Rekao je da je 13. novembra prešao ilegalno granicu kod mesta Buhs, i da je potom vozom stigao do Frajburga, gdje su ga zemljaci sačekali u franjevačkom manastiru Marijanum.

Artuković kao „profesor Anić“

Tengli je pitao kojim se poslom ranije bavio, na šta je navodni Anić rekao da je godinama bio nastavnik u hrvatskim gimnazijama, a što se političkih aktivnosti tiče, da je pripadao katoličkim tijelima i da je držao antikomunistička predavanja.

Na kraju razgovora navodni Anić zatražio je da kao izbjeglica ostane u Švajcarskoj, gdje bi pripremio dalje putovanje u Južnu Ameriku. Policajcu se ova priča činila vjerodostojnom, a pošto iznijeto ime nije bilo među traženim licima, dobio je dozvolu za ostanak.

Nadležno savezno tužilaštvo dalo je pristanak i preporučilo da se „profesor“ internira u „smještaj za intelektualce“, prenio je Tanjug.

Međutim, član frajburške vlasti Pol Torš rekao je da nije potrebno da se pomenuto lice smjesti u kolektivni smještaj, dodajući da je smješten kod izvjesnog „gospodina Rošija“.

Inače, Roši je, dok je bio mlad, bio gardista u švajcarskoj vojsci, a potom je radio kao sekretar u departmanu za pravosuđe i policiju u Bernu.

Ko je bio Roši?

Početkom februara 1947, Anić je kod policije u Frajburgu zatražio izdavanje ličnog dokumenta, a na zahtjev ni policija, ni tužilaštvo nisu uložili žalbu, pa mu je izdat dokument na ime Alojz Anić.

Međutim, kod tužilaštva počinje da raste sumnja u identitet „profesora“, na šta je jedan inspektor počeo da se interesuje u vjersko-fašističkim krugovima oko franjevačkog instituta „Sankt Rafael“.

U svom izvještaju od 25. marta 1947 naveo je da je Anić u stvari Andrija Artuković, i da je bio član ustaškog režima u Drugom svjetskom ratu.

Samo dan kasnije, tužilaštvo je naložilo kontrolu Anićeve pošte, a nedelju dana kasnije je ciriškoj kantonalnoj policiji dostavljena informacija o djelovanju ustaša u Frajburgu i lažnom „profesoru Aniću“.

Međutim, kako ističe list, začuđujuće je da je savezna policija tek nakon dva mjeseca zakucala na vrata službenika Rošija, koji je navodnom Aniću pružao smještaj.

Švajcarski dnevnik ukazuje i na to da je Andrija Artuković bio poznat švajcarskim policijskim vlastima, jer mu je već 1937. izdata zabrana ulaska pošto je bio osumnjičen da je učestvovao u ubistvu jugoslovenskog kralja Aleksandra 1934. godine u Marseju.

Međutim, 1943. je konzul Švajcarske u Zagrebu preporučio da se Artuković, zato što je važio za uticajnog člana tadašnje vlade, izbriše sa spiska lica kojima je zabranjen ulazak u Švajcarsku.

Dnevnik podsjeća da je u tadašnjoj Hrvatskoj, kvislinškoj tzv. državi nacističke Njemačke, Artuković bio ministar unutrašnjih poslova, a poslije i pravosuđa, i da je u toj funkciji izdao zakon o rasi, te bio suodgovoran za ubistva u oko 20 koncentracionih logora.

Beograd bi tražio izručenje

List ističe da je ustaška država sa toliko okrutnosti djelovala protiv Jevreja, Roma, partizana i prije svega Srba, koji su činili jednu trećinu stanovništva, da je to iritiralo čak i Nijemce.

Policajci Šonenberger i Tingeli su 6. juna 1947, kada su došli da ispitaju navodnog Anića u kući službenika Rošija, bili suočeni s novim lažima.

Naime, on nije branio izrečene laži, već je izgradio novu lažnu konstrukciju, rekavši da nikada nije bio ustaša i da nikada nije prihvatio nijednu odluku koja bi bila protiv njegove katoličke savjesti, te da je navodno stalno bio na distanci sa Nijemcima.

Međutim, policajci nisu dozvolili da ih ponovo slaže i tužilaštvu je bilo jasno koju „hipoteku“ ovo lice predstavlja za zemlju.

Da se znalo da se Artuković nalazi u Švajcarskoj, Beograd bi zatražio izručenje, što je bilo neželjena situacija u Švajcarskoj. Švajcarske vlasti su morale donijeti odluku da li da Artuković bude izručen Jugoslaviji, da se protjera u drugu zemlju ili dobije azil. Pošto nijedna opcija nije bila poželjna, konstatuje ovaj dnevnik, nepoželjan stranac trebalo je u potpunoj tišini da nestane.

Tako su policajci dogovorili sa Artukovićem da napusti zemlju, a on je pristao da to učini najkasnije do 15. jula 1947, za šta mu je osigurano da može zadržati dokument na lažno ime, i dobije ih i za ženu i dvoje djece.

„Himler“ Balkana

Uz podršku prijatelja i franjevačkog reda, porodica je pod imenom Anić dobila vizu za Irsku, te je na vrijeme, uz kontrolu policije, napustio zemlju.

Policajci su izbjegli, dodaje list, da kolegama otkriju pravi identitet Anića i informišu o dogovoru, jer su strahovali da bi policijska uprava mogla da opozove lažna dokumenta i spreči tajno napuštanje zemlje.

Artuković je s porodicom godinu dana proveo u Dablinu prije nego što su otputovali u Kaliforniju.

Pod ispranim imenom, Artuković je 1950. u SAD zatražio nova dokumenta, što mu je iskomplikovalo stanje, jer je godinu dana kasnije identifikovan kao „Himler Balkana“, na šta je Jugoslavija zatražila izručenje.

Pošto su ga američke vlasti uhapsile, Artukovićevi advokati bombardovali su vlasti u Frajburgu i Bernu sa zahtevom da dostave potvrdu da mu je u Švajcarskoj dozvoljena promjena imena. Bern je to odbio, na šta su advokati povećali pritisak, i poslali Artukoviću izjavu da su švajcarske vlasti rano saznale za njegov pravi identitet.

Na kraju je švajcarsko tužilaštvo saopštilo da je policija znala ko je „Anić“, ali tek neposredno pred napuštanje zemlje, i sa tom, kako konstatuje ovaj list, ne baš istinitom tvrdnjom, morale su da se pomire američke vlasti.

 

Originalni tekst:
https://www.nzz.ch/schweiz/2-weltkrieg-schweiz-als-ziel-und-durchgangsland-fuer-faschisten-ld.1533476

1234Stranica 1 od ukupno 4

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2025 SERBINFO - All rights reserved.