Plaćena reklama

Kako je nastala izreka Samo sloga Srbina spasava?

0

Srpski narod pozant je po mnogobrojnim narodnim pesmama i izrekama koje su nastajale za vreme viševekovnog života pod okupatorima.

Kao još još jedan vid borbe protiv neprijatelja, podizanje naroda u najstrašnijim trenucima nastala je i najpoznatija izreka “Samo sloga Srbina spasava”. Ne zna se tačno poreklo: jedno seže daleko u prošlost, a drugo 150 godina unazad za vreme srpskog romazntizma.

Obe povezuje to da je nastala je iz ocila srpskog grba na kome se nalaze četiri slova S na sva četiri ugla krsta.

Po legendi, upotreba srpskog krsta počinje za vreme Svetog Save, prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Krilatica „Samo sloga Srbina spasava“ se tradicionalno povezuje sa njim. Rekao je to kako bi pozvao Srbe da proglase nacionalnu autonomiju i započnu otpor dominaciji Katoličke crkve.

Reči Svetog Save su ostale ukorenjene među Srbima, a njegov krst je prihvatilo plemstvo 100 godina posle njegove smrti.

Noviji izvori kažu da je izreka nastala u 19. veku za vreme nacionalnog romantizma, a da je autor Jovan Dragašević (1836­-1915), oficir, naučnik, utemeljivač vojne štampe u Srbiji i pesnik. U želji da se Srbija oslobodi od Turaka uključio se u težnje svoje generacije da ostvare ideale predaka.

Četiri slova “S”

Četiri slova „S“ su čest motiv u istoriji srpske heraldike. Izvorno, preuzeta su iz Vizantije, a na našim prostorima prvi su ga na svom grbu nosili Mrnjavčevići. Na srpski grb stavio ih je despot Stefan Lazarević, nakon što je postao vizantijski despot 1402. godine.

Na grbu obnovljene Vizantije nalazila su se četiri slova „β“ koja imaju identičan oblik sa ćiriličnim slovom „V“. Reč je o akronimu motoa dinastije Paleolog tj. motoa Vizantije: „Car Careva, Caruje nad Carevima“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“).

Ovde se misli na Isusa Hristosa – cara nebeskog, koji caruje nad svim carevima sveta.

Despot Stefan je uveo varijaciju ovog grba i umesto četiri „β“ stavio četiri „S“. Vizuelno izgledali su skoro identično, a reč je bila o početnik slovima imena Srba.

Krst sa ocilima je, uz dvoglavog belog orla, najznačajnija heraldička figura koja čini tradicionalni grb naše zemlje, a evo i objašnjenja njegove simbolike

Srbija u srednjem veku nije imala svoj poseban državni (zemaljski) grb jer se smatralo da su zastava i grb vladara simboli države kojom on vlada, a krst sa ocilima između krakova počeo je da se prikazuje kao grb Srbije tek u Ilirskim grbovnicima s kraja 16. veka.

Iz fiktivne heraldike ovaj grb preselio se u srpsku praktičnu heraldiku 18. veka i predstavlja grb ili deo grba Srbije sve do naših dana.

Mihailo A. Miloradović – General koji je oslobađao Švajcarsku od Napoleonove vojske

0
Spomenik grofu Miloradoviću u Sant Peterburgu

Glavni savetnik ruskog imperatora Petra Velikog bio je kršni Hercegovac Savo Vladislavić Raguzinski, tvorac spoljne obaveštajne službe Rusije, koji se naročito istakao korisnim savetima u ratu Rusije sa Turskom, 1710-11. godine. Spremajući se za ratni sukob sa Turskom, Petar Veliki je poslušao svoga savetnika i odlučio da po svim hrišćanskim zemljama koje su bile pod okupacijom Osmanlija angažuje vešte ljude među lokalnim stanovništvom da dižu bune protiv Turaka, čime bi se smanjila njihova vojna moć, pa bi Rusija lakše došla do pobede nad njima. Tako je na području Stare Hercegovine digao ustanak protiv Turaka Mihailo Miloradović, pradeda slavnog Mihaila Miloradovića, o kome je u ovoj knjizi reč, a koji je nosio isto ime kao i njegov predak. Turci su ustanak krvavo ugušili, a trojica braće Miloradović morali su da beže u Rusiju.

Unuk ovog slavnog Hercegovca, bundžije protiv Turaka, Andrej Miloradović postao je gubernator Male Rusije, tj. današnje Ukrajine. Porodica Miloradović posedovala je veliku zemlju u Ukrajini, a kad je Andrej umro, njegovom sinu Mihailu Miloradoviću ostala je u nasledstvo velika zemlja i preko petnaest hiljada seljaka na ogromnom imanju.

Pošto je porodica Miloradović bila naklonjena vojnom pozivu, tako je i Andrej spremao svoga sina Mihaila za vojni poziv. Mihailo Miloradović rođen je 1771, i veoma mladog otac ga je poslao na školovanje u Keningsberg, a kasnije i u Getingen, gde je učio, pored aritmetike, geometrije, istorije i vojne nauke: utvrđenja, artiljerijska oruđa i istoriju ratovanja. Mihailo, iako je bio prilično mlad, “prvo je studirao na Univerzitetu u Kenigsbergu”, kako navodi A. Bondarenko, “pod vođstvom poznatog Kanta, potom je proveo dve godine u Getingenu, odakle ga je, zbog poboljšanja vojnog znanja, roditelj poslao u Strazburg i Mec, gdje je posebno izučavao fortifikaciju i artiljeriju”. U to vreme, profesor i rektor Univerziteta bio Emanuel Kant, čuveni nemački filozof, tvorac klasične filozofije. Mihailo je odlično govorio nemački i francuski jezik.

Kao vojnik, ubrzo se istakao u rusko-švedskom ratu 1788-1790, kao hrabar ratnik.
Brzo je napredovao u vojničkoj karijeri, munjevito sticao čin za činom dok nije dogurao do pukovnika i komandanta pukom vojske, 1798. godine. U jesen 1798, sa svojim pukom prešao je granicu Austrije, a već sledećeg proleća ušetao je u Italiju sa feldmaršalom Suvorovim. Vremenom je postao jedan od najboljih oficira pod komandom ruskog vojskovođe Aleksandra Suvorova, s kojim učestvuje u italijanskoj i švajcrskoj kampanji protiv Napoleonove vojske. Suvorov mu je poveravao najdelikatnije vojne zadatke koje je on uspešno završavao.

Miloradović se istakao u ratovima protiv Francuske i Turske. Učestvovao je u rusko-turskom ratu gde je pod njegovom komandom Dunavska vojska, 1806, zauzela Bukurešt, gde se Miloradović susreo sa Karađorđevim izaslanicima. U vreme Karađorđeve bune protiv Turaka, jedno vreme Dunavskom vojskom zapovedao je general Bagration, koji je cenio srpskog vožda, pa mu je, jednom prilikom, poklonio i dijamantsku sablju.
Mihailo Miloradović se naročito ističe kao vojskovođa u vreme cara Aleksandra I, u ratu sa Turcima, pa u ratu sa Napoleonom – kad postaje jedan od najvažnijih ruskih vojskovođa i učestvuje u bici kod Austerlica, pa u Borodinskoj bici i bitkama kod Tarutina, Vjazma, Kulma, Lajpciga i Pariza protiv francuske vojske. Pod vojnom komandom generala Kutuzova, general Miloradović je na belom konju ušao u Pariz.

General Mihailo A. Miloradović

General Mihailo Miloradović je za podvige u ratovima protiv Napoleona dobio grofovsko dostojanstvo, 1813. godine. Pre toga, imenovan je za vojnog guvernera grada Kijeva.
Mihailo Miloradović je, nakon svršetka vojevanja protiv Napoleona, po povratku iz Pariza, zbog vojnih zasluga imenovan za generalnog gubernatora Sankt Peterburga, 1818. Bio je gotovo najodlikovaniji aktivni oficir ruske armije: bio je nosilac Ordena svetoga Đorđa 2. reda, Ordena svetoga apostola Andreja Prvozvanog, Ordena svete Ane I reda, Ordena svetoga Vladimira I reda, Ordena svetoga Jovana Jerusalimskog i Ordena svetoga Aleksandra Nevskog sa dijamantima.

Zvanično se nije ženio, a pošto je voleo pozorište, često se družio sa glumicama, s kojima je imao povremene avanture. Čak su mu pripisivali da su pojedine sankpeterbuške glumice bile njegove milosnice, te je imao izvesnih problema zbog toga.

Smrt Mihaila Miloradovića

Kada je ruski car Aleksandar I umro, došlo je do komešanja oko nasledstva. Pošto je krunu trebalo da nasledi srednji sin cara Pavla I Konstantin koji je odbio krunu, na presto je stupio Nikolaj I, najmlađi sin.

Ruski oficiri, nezadovoljni autoritativnom čvrstom rukom u vladanju Rusijom cara Aleksandra I, želeli su ga svrgnuti i uvesti ustavnu monarhiju, a možda čak i republiku, pa su kovali zaveru protiv svoga vladara. Kad je Aleksandar I zvanično umro, 14/26. decembra 1825, zaverenici su pomislili da bi to mogao biti pravi trenutak za ostvarenje njihovog cilja. Nikolaj I, najmlađi sin ruskog cara Pavla, brat Aleksandra I, nakon odbijanja krune starijeg brata Konstantina, trebalo je taj dan da polaže zakletvu. Vođa pobunjenika bio je pukovnik Pavle Pestel, koji je bio zadojen idejom francuske revolucije i otvoreno je zagovarao ubistvo kraljevske porodice, Mladi oficiri i vojnici okupili su se na Senatskom trgu u Sankt Peterburgu, 14. decembra, a na ruskom se ovaj mesec zove dekabr, pa je zbog toga nastalo ime “dekabristi” za pobunjenike. Nikolaj I pokušao je sa oficirima pobunjenicima da pregovara, ali u tome nije uspeo, pa je poslao Mihaila Miloradovića da i on pokuša, a pošto je bio jako popularan – umalo da je u tome uspeo, ali ga je iznenada, pucnjem u leđa, ubio jedan od radikalnih pobunjenika. Mihailo je umro je od zadobijenih rana. Nije imao potomstva, pa je njegovom smrću bila ugašena grofovska kuća Miloradovića. Novi ruski car ugušio je pobunu, a pored kolovođe pukovnika Pestela, pogubljeno je i pet glavnih zaverenika, a ostali oficiri bili su prognani u Sibir. Na putu u izgnanstvo, većinu osuđenika pratile su njihove supruge, pa je tako nastao izraz
“dekabistrička supruga” u ruskoj kulturi koji je postao sinonim za vernost i požrtvovanost. Vojnici, za koje je utvrđeno da su morali da slušaju naređenja svojih pretpostavljenih, nisu bili osuđeni.

Imperator Aleksandar II Romanov, za “ovekovečenje uspomene na generala Mihaila Miloradovića” dozvolio je ukazom pravo na nošenje tigule grofa Ruske imperije potomku njegovog strica Petra – Gligoriju Miloradoviću, 1873, a smrću njegovog unuka Aleksandra Miloradovića, 1852, opet se bila ugasila plemićka kuća Miloradovića. Ali, ostali su potomci iz mnogih pobočnih strana porodice Miloradović, koji su se izmešali sa Ukrajincima i Rusima, a mnogi od njih su posle i zaboravili svoje poreklo.

Velikom državniku i vojskovođi, general–gubernatoru Sankt Peterburga, vitezu reda Andreja Prvozvanog grofu Mihailu Miloradoviću otkriven je spomenik u Sankt- Peterburgu, na trgu blizu Moskovskih vrata, u aprilu 2015. godine.

Aleksandar Suvorov i Mihailo Miloradović u Švajcarskoj 1799.

Francuske trupe su ušle u Švajcarsku 1798, srušile brojne mostove, opljačkali bogatije porodice, a svoje trupe smestile na okupirana imanja i proglasile Helvetsku Republiku. Tada su evropske sile, pod vođstvom austrijskog cara i ruskog imperatora, ušle u vojni savez u ratnom sukobu protiv Napoleona, u istoriji nazvanom “Drugi koalicioni rat”, s namerom da se sruši revolucionarna vlast u Parizu i uspostavi bivši poredak.

Ruski imperator Pavle I, prilikom obrazovanja Druge antifrancuske koalicije, na molbu saveznika Austrije i Pruske, u februaru 1799, imenovao je Aleksandra Suvorova za glavnokomandujućeg ruske vojske upućene u Italiju; ovom feldmaršalu ruske vojske bile su potčinjene i austrijske jedinice. Dejstvujući umešno i odlučno, Suvorov je više puta porazio francusku vojsku i oslobodio od njih čitavu Severnu Italiju. Zbog nezavisne politike Austrije, koja je u Italiji imala sopstvene interese, Suvorov je bio prinuđen da prihvati plan pokreta i da pređe sa svojom vojskom u Švajcarsku.

U jesen 1799, ruska vojska ulazi u Švajcarsku sa 22.000 vojnika, sa nekoliko stotina boraca srpskog porekla. Za hranu su morali da se snalaze kako su znali i umeli, u čemu su im pomagali i stanovnici lokalnih mesta kroz koja su prolazili. Francuska vojska bila je znatno brojnija, a Suvorovljevi vojnici su se vrlo teško kretali po vrletima sa puno teškog prtljaga i nepodobnom odećom i posebno obućom koja je propadala po lošim stazama, prinuđeni da osposobljavaju za prelaz porušene mostove koje su se mogli da poprave, uz to – na visini velika hladnoća uzimala je svoj danak.

Adolf Josifović Šarlemanj – Suvorov ispred Gotarda

Suvorov je sa koalicionim partnerima oslobodio Lombardiju, pa se francuska vojska povukla u Švajcarsku. Po ulasku u Švajcarsku, ruske vojne snage su uspele da Francuze odgurnu još dalje od italijanske granice na Zapad. Suvorovljevih 2000 vojnika čekali su u kantonu Tićino šest dana, u blizini Lugana, da stignu mule koje je obećala austrijska komanda, ali one nisu mogle biti poslate. Hrabri ruski vojnici, a najviše je bilo kozaka i tatara, prešli su Gothard i smelo ušlo u sukob sa Francuzima na Đavoljem mostu (Teufelsbrücke) u klisuri Šelenen (Schöllenen), gde su se odvijale najkrvavije borbe. Ruske trupe su pobedile i ušle u Altdorf (Altdorf), gde se ruski feldmaršal proglasio “iskupiteljem Švajcarske” (Erlöser der Schweiz), tj. i spasiocem. U daljem pohodu, trebalo je da se od Urija (Uri) dođe do Švica (Schwyz), ali se to pokazalo gotovo neizvodljivim. U to vreme još nije postojao put koji bi povezivao sela Brunen (Brunnen) i Flien (Flüelen) i išao duž obale jezera Uri, južnog dela Firstetenzea (Vierwaldstättersee), pored Lucerna. Staze i bogaze su bile strme i praktično smrtonosne za vojnike koji su, u maršu, trebalo da sve to pređu. Francuzi su, pri povlačenju, potopili čamce. Suvorov je odlučio da se pomeri preko Kincigpasa (Kinzigpass) prema Mutatalu (Muotathal). Tu je saznao da se francuska vojska povukla u Cirih, a da je austrijska poražena kod Šenisa (Schänis). Suvorov je odlučio da pređe Pragelpas (Pragelpass) i uđe u kanton Glarus (Glarus), pa odavde da pokuša da se probije do jezera Valense (Walensee). Francuske trupe su, međutim, zaprečile izlaz iz kantona Glarus. Suvorovu je ostao samo jedan izlaz kako ne bi došlo do uništenja njegove vojske. To je bilo povlačenje ka Elmu (Elm) i preko Panikserpasa (Panixerpass) prema Graubindenu (Graubünden). Ovaj alpski prelaz mogao se koristiti samo leti, i to usamljeni pastiri sa svojim stadom. Kad su krenuli preko Panikserpasa, 5. oktobra, već je bio sneg, pa je ovaj pohod po svojoj težini i preprekama bio i najgori, dotad. Pojedini farmeri Elmera bili su prisiljeni da pomažu i usmeravaju marševanje Sovorovljeve vojske. Na kraju su i oni prekinuli pomaganje Rusima na Jacalpu (Jatzalp), te su ruske trupe ostavljene same da se dalje na putu snalaze, kako znaju i umeju.

Spomenik Suvorovu uklesan u Švajcarskim Alpima na putu koji spaja Andermat i Gošenen (Gothard pas)

Hiljade ruskih vojnika je stradalo, upravo na ovoj deonici puta, upadajući u planinske kanjone, ili umirući od iznemoglosti, bez hrane, ili se smrzavajući zbog pocepane odeće i propale obuće. Veliki teret bilo je i to što su sa sobom vodili i 1200 zarobljenih francuskih vojnika, koji su i sami postradali na vrletima planinskih venaca. Nekoliko stotina teglećih životinja je propalo u duboke planinske razvaline. Vojnici su odbacivali deo po deo vojničkog tereta kako bi živi stigli s druge strane prevoja. Na kraju su odbacili i svoje oružje. Vojnici su čak i svoja koplja morali da cepkaju na sitno, da potpaljuju vatru i ogreju se. Kad je se iznemogla ruska vojska spustila u klisure ispod Alp Ranasca (Alp Ranasca), i ušla u sela Panik (Panix) i Andest (Andest), pokupila je od seljana sve što je bilo otvoreno, na dohvat ruke. Zapalili su neke manje drvene kuće kako bi se zagrejali. Stanovnici su zbog toga protestovali kod Suvorova, koji im je obećao da će im biti sve nadoknađeno od Rusije. Cela Švajcarska je pomogla osiromašenim stanovnicima da tu zimu bezbrižno prežive. Kasnije su Švajcarci uputili pismo u Sankt Peterburg, tražeći da im se nadoknadi šteta koju su prouzrokovali ruski vojnici. Međutim, na to pismo nisu nikad dobili odgovor.

Sa svega 15.000 vojnika, od 22.000 koliko ih je bilo na početku septembra, Suvorov je, 10. oktobra 1799, stigao u Kur (Chur). Od Kura, ruska vojska se, preko Feldkirha (Feldkirch), vratila u Rusiju.

U Altdorfu postoji spomen obeležje na ovu tešku epopeju u kojoj je jedan od glavnih učesnika bio i mladi pukovnik Mihailo Miloradović, koji je u svome puku imao i potomke svojih Hercegovaca, a on sam bio je omiljeni učenik Aleksandra Suvorova. Najviše Srba, visokih oficira u ruskoj armiji, u borbama protiv Napoleona učestvovalo je u čuvenoj Borodinskoj bici – čak deset generala srpskog porekla, i više hiljada običnih vojnika.
U izuzetno teškim uslovima zavejanih Alpa, opkoljene trostruko nadmoćnijim neprijateljskim snagama, jedinice ruskog vojskovođe su pod borbom prešle Alpe, ovenčavši se večnom slavom. “Pobeđujući svugde i čitavog vašeg života neprijatelje Otadžbine – pisao je Suvorovu Pavle I – još vam je nedostajala jedna vrsta slave: da savladate samu prirodu; ali ste Vi i nju pobedili”.

Uskoro je ruski car, nezadovoljan politikom saveznika, povukao svoju vojsku u Rusiju. Suvorov je nagrađen titulom kneza Italijskog i zvanjem generalisimusa. Predviđajući da Francuska neće odustati od osvajačkih pohoda, generalisimus je govorio: “Tukao sam Francuze, ali ih nisam dotukao. Pariz je moj cilj. Teško Evropi!” Njegov ordonans grof Mihailo Miloradović ući će slavodobitnički u toliko sanjani Pariz generalsimusa Aleksandra Suvorova, 1813. godine.

Suvorov je i danas slavljen i poštovan kod stanovništva u kantonima Uri, Švic, Glarus i Graubinden kao veliki vojskovođa i oslobodilac, jer su Francuzi bili njihovi neprijatelji. Suvorov je umro, 1800. godine, i sahranjen je u manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu. Ispraćen je od mnoštva ljudi koji su ga poštovali.

Josip Visarionovič Staljin ustanovio je vojničko odličje “Suvorov” za izuzetno herojstvo, koje se i danas dodeljuje u Ruskoj Federaciji.

Još jedna zanimljivost o Mihailu Miloradoviću

Petrinjski kapelan Andrija Stipić našao je jedan tekst na nemačkom jeziku, pisan rukom. Bio je to opis ratovanja hrvatskih vojnika pod francuskom zastavom u Napoleonovoj vojsci, pa je to preveo i objavio u Zagrebu 1838. godine, u štampariji Franje Župana. Iz spomenute knjige, prenosimo deo koji se odnosi na bitku na reci Berezini kod Borisova (danas Belorusija), koja se vodila krajem novembra 1812. godine, u kojoj se istakao general Mihailo Miloradović (izvoran tekst):

“Bitva /bitka/ ova u šume bila je žestoka i strašna; vitežtvo bilo je dugo vreme za obodve stranke dvojno, dok su zadnjić Rusi s težkom mukom odbačeni iz šume proterani bili. U ovo vreme sjedini general Miloradović svoju iz Moldavie došavšu vojsku sa šeregom pod zapovedju Čičakovom stojećim. Na večer bila je pak bitka ponovljena i tako žestoko harcovano, da jedna stran drugoj bodake iz ruku otimaše, i jedino noćna tmica uzrok je bila, da se je razlućeno hervanje teda nekda ob desetom satu u noći dokončalo. Jedino skučanje i tužno jaukanje ranjenih od obu stran ter bez vsake pomoći na bojištju ležećih pertergavalo je strašnu tihoću tamne noći. Posle kak bi bile sprednje straže postavljene, potegnuše se obe vojske nekoliko natrag i naložiše vatru, da se i koliko u takvoj strogosti zime od smeržnjenja braniju. Pri ovoj prilike izgubiše Horvati 10 oficirov i 400 prostih… Dana 27-ga (novembra 1812) biaše iz oboju stran iz toga uzroka mirno, da franceska vojska još neprestano kroz moste prolaziaše, car (misli se na Napoleona koji je nadgledao dok su Francuzi pravili most preko reke Berezine) pako za dobro imaše, da se ovako stoji dok bi cela vojska prošla. Istim načinom ruski general Miloradović ostaše miran; čete bo njegve berzo iz Moldavie putujućuje i utruđene počinuti su tim bolje morale, da su jučer mnogo izgubile, vojska pako franceska mnogo vekša je bila”.

Loza Miloradovića ostala je do danas

Pre nekoliko godina, kako je opštirno pisao nemački Frankfurter algemeine Zeitung, a prenele Večernje novosti, u Nemačkoj je umrla Aleksandra Miloradović fon Kroj, poslednja grofica iz plemićke porodice Miloradović. NJen muž, bavarski vojvoda Rudolf fon Kroj, piše nemački list, potiče iz plemićkog roda francuskog porekla, koji je sada u prvom naslednom redu za titulu vladara Svetog rimskog carstva germanskog naroda, odnosno Habzburške imperije.

Sudbina Miloradoviće je slika seoba i deoba Srba od gašenja loze Nemanjića i raspada Dušanovog carstva. Srpski vlastelini u starom Humu, Zahumlju i Travuniji, da bi opstali, davali su vojnike mnogim državama u kojima su živeli.

O porodici Miloradović postoje brojni arhivski podaci o njihovom životu u Hercegovini, ali i u Malorusiji (Ukrajini). Turske arhivske knjige beleže vojvodu Stjepana Miloradovića već 1415. godine. Miloradovići su imali svoje posede na kojima su živeli u oblasti Trebinja i Kalinovika, danas u Republici Srpskoj. Postoje brojni zapisi o donatorstvu članova porodice Miloradović mnogim manastirima ondašnjeg teritorijalnog područja koje danas pripada Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

Potomak Stjepana Miloradovića, spahija Milisav Miloradović podigao je crkvu Preobraženja Gospodnjeg u selu Klepci kod Čapljine, i obnovio manastir Žitomislić 1563. godine. NJemu je Mehmed II, u drugoj polovini 16. veka, dao titulu spahije, a zauzvrat je zahtevao da ratuje za sultana. Knez Milisav je to prihvatio i napadao Dubrovčane kad su ovi bili u sukobu sa Osmanlijama, pa je udarao i na one Miloradoviće koji su, u to vreme, ratovali za Dubrovačku republiku. Kad su se Turci i Dubrovčani sporazumeli i prekinuli ratne sukobe, svi Miloradovići su uvideli da su prevareni, pa su se počeli iseljavati.

Ruski pešadijski general Mihailo Miloradović, o kome je ovde reč, poslao je novac, 1811, za popravku zadužbine Miloradovića u Klepcima. Po drugi put, ova crkva bila je obnovljena 1857. godine. Za vreme Drugog svetskog rata, 1942, spaljeni su inonostas, freske, ikone, bogoslužbeni predmeti, crkvene knjige i arhiv, a crkva je bila razorena. Potomci porodice Miloradović pomagali su pravoslavne crkve sa crkvenim tvarima u Hercegovini
i slali novčanu pomoć, ali su učestvovali i u srpsko-turskom ratu 1876, kao i u Prvom svetskom ratu na strani Srba.

Živko Marković

Dušan Silni: San i prokletstvo prvog srpskog cara

0

Prvi srpski car Stefan Uroš IV (1308-1355), prozvan Dušan Silni, smatran je za “najboljeg vojnika svoga vremena“. Bio je rođeni pobednik, izuzetna ličnost srpske, ali i evropske istorije, a ove godine se navršilo 670 godina od njegovog krunisanja.

“Car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom, visok, prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen”, Dušan je bio glasoviti vojskovođa i najmoćniji vladar tadašnje Evrope, kako kaže engleski vizantolog Stiven Ransiman.

Bio je žestokog karaktera, eruptivne prirode, ali je znalo i da smireno ostvaruje svoje namere. Umeo je da bude surov, jer je takvo bilo doba u kojem je živeo, i koje nije krasila sentimentalnost.

Obrazovan, voleo je luksuz, o čemu svedoče zapisi mnogobrojnih dubrovačkih i mletačkih trgovaca. Držao je brojnu vojsku i onu najamničku, najbolju koja se tada mogla nabaviti u Evropi. Jer, kako je govorio glasoviti rimski patricij Marko Licinije Kras, nijedno bogatstvo nije dovoljno čoveku, ako nije u stanju da izdržava svoju vojsku.

Bio je žestok karakter, eruptivna priroda, ali priroda koje je znala i da smireno ostvaruje mnoge svoje namere

Ovo je samo mali deo biografije Dušana silnog koju je napisao Luka Mičeta, nekadašnji novinar NIN-a i generalni direktor Tanjuga, a koja će se ovih dana pojaviti u knjižarama Srbije i Republike Srpske u izdanju beogradske Lagune.

Dušanov deda, slavni kralj Milutin, oslepeo je njegovog oca Stefana Dečanskog i poslao ih u progonstvu u Carigrad, što je ozbiljno uticalo na njegov život…

– Dušan je rođen u Srbiji, međutim, njegovo stvarno mesto rođenja je Carigrad, “zenica hrišćanske vere”, koji je u sećanju mladog srpskog princa ostao upamćen kao grad nenadmašne lepote, blistavih crkava, ušuškan u oblacima opojnog mirisa najboljeg puntskog tamjana, sazdan od mramora, zlata i duha. Ali, ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce, ističe Mičeta

U ovom gradu Dušan će prvi put, kao dete, spoznati sebe, ali i svoj cilj, smisao života – osvajanje Carigrada, tog “ognjišta vaseljene”. Već kao dečak naučiće da se u jedan pravac snagom volje moraju usmeriti moć i mudrost. Cilj je, dakle, ništa manje do carigradski tron i carska kruna, cilj koga se neće odreći do samog kraja svog burnog života.

Prvi srpski car stupa na istorijsku pozornicu 28. juna 1330. godine u bici na Velbuždu kada njegov otac Stefan Dečanski pobeđuje bugarskog vladara Mihaila Šišmana.

– Bitka kod Velbužda bila je prekretnica, ne samo za Srbiju već i za ostale balkanske zemlje, posebno Bugarsku. Ta pobeda nad Bugarima udarila je temelj srpskoj prevlasti na Balkanu. Bilo je to doba blistave najave velikog srpskog vladara potonjeg cara Dušana. “A ovaj mladi kralj se veoma proslavi u tom ratu“, citira pisac letopisca iz srednjeg veka

Treba reći da je Mihailo Šišman bio muž Ane Nemanjić, polusestre Stefana Dečanskog.
Međutim, ovaj bugarski car je, promenivši politiku, “otpustio” Anu oženivši se Teodorom Paleolog, udovicom bugarskog cara Teodora Svetislava, zamerivši se tako srpskom kralju Stefanu Dečanskom. Šišman je sa Anom imao nekoliko dece, među kojima i Jovana Stefana, koga će posle pobede kod Velbužda njegov ujak Stefan Dečanski dovesti na bugarski tron.

Dušan će se, međutim, ubrzo pobuniti protiv oca i narediti da ga ubiju.

– Pobedom kod Velbužda srpska vlastela nije bila zadovoljna aranžmanom koji je Stefan Dečanski utanačio sa Bugarima – nije bilo pljačke, teritorijalnih osvajanja, niti novih titula… To je bio ozbiljan problem za Stefana Dečanskog jer se značajan deo srpske vlastele okrenuo njegovom sinu Dušanu, heroju sa Velbužda. Nezadovoljne srpske velmože su u njega polagale nadu da će ojačalu Srbiju povesti u nova osvajanja. Što se i desilo.

Prvi sukob oca i sina dogodio se januara 1331. godine. Iako je mir između starog i mladog srpskog kralja sklopljen pod “strašnim kletvama i velikim obećanjima” sukob Stefana Dečanskog i Dušana izbija ponovo avgusta 1331. godine, a već krajem avgusta kralj Stefan Dečanski biva utamničen.

Ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce

Pre oceubistva Dušan biva krunisan za kralja.

– U nedelju osmog septembra 1331. godine Dušan je krunisan za kralja, a Stefan Dečanski je umoren 11. novembra. Grigorije Camblak, biograf Stefan Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana – “osudi ga na najgrču smrt udavljenja”, kaže Luka Mičeta.

Dušan je prvo poslao pismo arhiepiskopu Danilu da požuri kako bi blagoslovom njegove ruke primio “presto Bogom darovan”. Arhiepiskop je, kakao kaže letopisac, učinio molitvu “i uzevši carski venac u svoje ruke” položio ga na Dušanovu “svečasnu glavu”.

Dušanovo carstvo
Dušanovo carstvo

Letopisac kaže još i da se sve “otačastvo njegovo veselilo zbog njega”, ali i da se novi kralj proveseli “sa celim saborom otačastva svoga” i da mnoge darove dade.

Dušan je imao tek 23 godine, “visok i lepog tela, iznad mnogih ljudskih sinova, i strašan svojim neprijateljima”, stupio je snažno i odvažno na evropsku istorijsku pozornicu.

Jedan od važnih događaja u Dušanovoj vladavini biće savezništvo sa Jovanom Kantakuinom, slavnim piscem i vizantijskim carem, koji će u jednom trenutku čak prebeći u Srbiju, zatraživši zaštitu srpskog vladara.

– To je bio događaj koji je jasno pokazao snagu srpskog vladara. Bila je to velika prilika za Dušana. Pružanjem pomoći pretendentu na vizantijski carski tron otvaralo mu je izuzetnu perspektivu u sklopu namera za osvajanje vizantijskih teritorija, a na kraju i samog Carigrada. Međutim, to savezništvo neće dugo potrajati i pretvoriće se na kraju u neprijateljstvo. Tu je veoma značajna i jedan drugi momenat – status i ugled Dušanove žene Jelene, ističe autor knjige o caru Dušanu.

Dušanova tetka Ana i sin joj Jovan Stefan izgubili su vlast u Bugarskoj posle smrti Stefana Dečanskog jer su bugarski boljari na tron doveli novog cara Jovana Aleksandra. Dušan, ne samo da nije zaštitio inetrese svoje tetke i njenog sina, već je ubrzo sa Jovanom Aleksandrom sklopio sporazum o prijateljstvu jer mu je prevashodni cilj bio pohod na vizantijske teritorije, napredovanje ka jugu, ka Carigradu.

Već na Uskrs 1332. godine dvojica monarha su se i orodila – Dušan se oženio Jelenom, sestrom novog bugarskog vladara. Ovim je Dušan raspršio sve nade tetke Ane o povratku njenog sina na bugarski tron. Iste godine Ana je sa sinom Jovanom Stefanom otišla u Dubrovnik. Živela je još dosta dugo. Poslednji put se pominje u dokumentima 1346. godine. Smatra se da je Jovan Stefan umro u Napulju 1373. godine.

Grigorije Camblak, biograf Stefana Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana

Dušan je Jelenu veoma voleo i poštovao.

– Bio je daleko ispred vremena i u odnosu prema ženi, carici Jeleni, koju je istinski uvažavao i čije je mišljenje cenio, ne libeći se da to često i javno istakne. Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa caricom Jelenom. Takav status nisu dostigle ni Nemanjina Ana, kao ni potonje srpske kraljice.

U poveljama koje je izdavao raznim manastirima, Dušan i kao kralj i kao car navodi da se sa Jelenom dogovara oko darivanja manastira. U tim poveljama Jelena se pominje kao “blagočastiva i hristoljubiva i previsoka kraljica”… Značaj, mudrost i uticaj Jelene najbolje se video prilikom susreta saJovanom Kantakuzinom, tada vizantijskim prebegom – kada se odlučivalo šta treba činiti u datoj situaciji.

U svojim memoarima Kantakuzin govori o Jeleni kao izuzetnoj vladarki koja je uzimala ravnopravno učešće u najsudbonosnijm trenucima po državu, procenjujući briljantno političke odnosne i snage, predlažući rešenja koja su prihvatili i kralj Dušan, kao i njegova veoma uticajna vlastela na čelu sa velmožom Jovanom Oliverom. Prvi put u srpskoj istoriji jedna žena ravnopravno sa muškarcima ulazi u otvorenu diskusiju o političkim pitanjima.

Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa prvom srpskom caricom Jelenom

O carici Jeleni već vekovima se govori kao o jedinoj ženi koja je prekršila svetogorski kanon i stupila na tle Atosa. Međutim, da li je baš bilo tako…

– To je više legenda. Negde baš u vreme Dušanovog rođenja, 1308. godine, katalonski plaćenici su napali Hilandar, koji je vešto i hrabro branio slavni iguman Danilo. Danilov biograf kaže kako se tada u Hilandaru sklonila velika množina svetovnih ljudi koji behu unutra pribegli sa ženama svojim i decom, tvrdi Mičeta.

Četiri decenije kasnije carica Jelena je, prema kazivanju, sa mužem Dušanom i sinom Urošem u zimu 1347/1348. godine stigla na Svetu Goru – jer je tada Evropom harala strašna epidemija kuge. Carska porodica je na Svetoj Gori provela oko osam meseci jer je to bilo izolovano mesto čiji stanovnici, kaluđeri, nisu imali mnogo dodira sa spoljnim svetom, gde je, samim tim, i opasnost od smrtonosne zaraze bila znatno manja.

Time je prekršila tipik iz 972. godine o uređenju života na Svetoj Gori, poznatog kao Tragos (jarac), kojom se izričito zabranjivao boravak žena na osveštanom tlu monaške države. Takvo ime je dobio jer je ispisan na jarećoj koži. Ali, eto, u izuzentnim situacija odstupalo se od tog strogog pravila.

Dušan je, pre nego što se krunisao za cara, srpsku arhiepiskopiju digao u rang patrijaršije.

– Kralj Dušan je odlučio da starešina srpske crkve u njegovoj proširenoj državi postane patrijarh, jer se u to vreme postojanje cara nije moglo zamisliti bez postojanja patrijarha i snažnog autoriteta crkve koje bi krunisanju dalo adekvatno

“Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara”, čuveni je član Dušanovog zakonika

Početkom 1338. godine, posle smrti arhiepiskopa Danila, Dušan je za novog srpskog arhiepiskopa postavio Joanikija, svetovnu ličnost, najverovatnije jer je njegovim dalekosežnim planovima više odgovarao čovek širih i pragmatičnijih pogleda, no što su to bili monasi, hilandarski oci. Osam godina kasnije, na Državnom saboru u Skoplju, u crkvi Bogorodice Trojeručice Joanikije II svečano je proglašen za “arhiepiskopa i patrijarha svih srpskih i pomorskih zemalja”. Pre tačno 670 godina Srbi su dobili prvog patrijarha.

Paja Jovanović - Krunisanje Cara Dušana
Paja Jovanović – Krunisanje Cara Dušana

Sve je bilo spremno da se kralj Dušan kruniše za cara pod vladarskim imenom Stefan Uroš IV, što se i desilo na Uskrs 1346. u Skoplju “blagoslovom rukom preosveštenog patrijarha Joanikija i preosveštenog patrijarha bugarskog Simeona, a i molitvama i blagoslovom svečanog sabora Svete Gore i svih igumana i staraca sabora svetogorskoga”.

Krunisanje Dušanovo bio je najvažniji događaj u srpskoj srednjevekovnoj istoriji. Srbija je tako izdignuta na nivo Bugarske i Vizantije, dva joj susedna carstva. Dušan je postao u”Hrista Boga blagoverni car”, a njegova žena Jelena “blagoverna i hristoljubiva carica carstva i avgusta”. Njihov sin Uroš dobija titulu kralja.

Dušanov zakonik kao kruna vladanja

U doba ekspanzije i širenja carstva on u Skoplju na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, 21. maja 1349. godine, donosi svoj Zakonik, prvi i glavni deo kodeksa koji danas prepoznajemo pod imenom Dušanov zakonik. Pet godina kasnije na saboru u Seru ovaj Zakonik, koji je imao 135 članova, je dopunjen sa još 66 članova.

Dušan nije bio vladar koji je sebe doživljavao kao “zakon koji diše”. Njegov Zakonik je jedno od najznamenitijih dela, ne samo srpskog zakonodavstva, već i čitave srpske kulture. Smatra se i svojevrsnim ustavom srednjevekovne Srbije.

Posebno je čuven član u kome se kaže da ne treba suditi u strahu od carstva: “Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara”.

Presude su morale da budu pisane u dva primerka: jedan za sudiju, a drugi se davao onom ko je dobio parnicu (član 163. – “Svaki sudija što sudi da zapisuje presude i da drži kod sebe, a zapisavši drugu ispravu, da je daje onome koji se bude opravdao na sudu”)…

Pre skoro osam vekova, tačnije pre 670 godina, Srbi su dobili i prvog patrijarha

Kao i svi Nemanjići i car Dušan je bio znameniti ktitor i poštovalac umetnosti.

– U poznoj vizantijskoj tradiciji ceremonijal carskog krunisanja završavao se biranjem kamena od koga će se izgraditi carev grob, što je simbolično trebalo da podseti novokrunisanog vladara da su vlast i zemaljski život prolazni – da se car ne uzoholi, kaže Luka Mičeta.

Kao i njegovi slavni prethodnici i Dušan je odlučio da podigne svoju zadužbinu. Diže manastir Svetih Arhanđela – posvećen arhanđelima Mihailu, Gavrilu i Rafailu – koji je sebi namenio za grobnicu.

Manastir Svetih Arhanđela nedaleko od Prizrena građen je u periodu od 1343. do 1350/1352. godine. Dušan je nameravao da njegova bogomolja prevaziđe sve zadužbine prethodnika. Jedan letopisac iz 15. veka zapisao je da “ne veruje da Dušanovoj zadužbini ima ravne pod suncem”.

Takođe, treba napomenuti da je car Dušan prvi strani vladar koji je vladao Atosom, Sveta Gora je bila u sastavu njegovog carstva.

Ipak, Car Dušan je jedan od retkih Nemanjića koji nije proglašen za svetitelja…

– Od deset vladara iz dinastije Nemanjić trojica nisu proglašeni za svetitelje. Pored cara Dušana, za svece nisu proglašeni kraljevi Stefan Radoslav i Stefan Uroš I, sinovi Stefana Prvovenčanog.
Dušan se molio Bogu i bio vernik, ali ljude nije zapostavljao. Verom je umeo da motiviše, ali i zlatom da utvrdi lojalnost pohlepnih srpskih velmoža, crkve, vojske i stranih najamnika…

Težio je vrlini, što mu nije uvek polazilo za rukom, iako bi se na njega mogla primeniti slavna Kvintilijanova misao da “ambicija, iako sama po sebi porok, često može biti roditelj vrline.”

Na oformljenje srpske patrijaršije i krunisanje Dušana za cara oštro je reagovala Vizantija.
Odlukom carigradskog patrijarha Kalista, donetoj između jeseni 1352. i proleća 1353. godine, izopštena je i osuđena na ekskomunikaciju srpska visoka crkvena jerarhija, koja nakon toga nije bila više u kanonskim odnosima sa Carigradom – što je značilo da se nalazila u raskolu. Od vaseljenske crkve je bio odlučen i srpski dvor, dok niže sveštenstvo i narod nisu bili ekskomunicirani.

Vizantolog Džon Norič tvrdi da je car Dušan mogao “da promeni čitavu istoriju Evrope” da nije umro u 47.godini života, kada je bio na vrhuncu moći

Pred neposrednom opasnošću od Turaka, Srbija i Vizantija teže da se pomire države i crkve. U povelji Uglješe Mrnjavčevića o pomirenju sa Vizantijom, pred maričku bitku 1371. godine, najbolje se vide razlozi zbog kojih Dušan nije kanonizovn. Uglješa kaže se da se Dušan proglasio samodršcem “zanevši se u svom srcu visinom dostojanstva i veličinom vlasti”, da je vizantijske gradove “lakomim očima gledao i nepravedni mač protiv najnedužnijih digao”, što je “čak i u oblast božjega uneo nepravdu, usudio se da stare crkvene obrede i propise otaca zlobno gazi, razbija i razara… pa je stvorio nekanonski samorukopoloženog patrijarha i drsko otevši ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predao njemu, zbog čega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi”.

Raskol između dve crkve je, dakle, bio presudni razlog što prvi srpski car nije proglašen za svetitelja.

Druga stvar u kojoj nije uspeo jeste da ostvari san, da osvoji Carigrad. U tome, kao i u mnogim drugim namerama, sprečila ga je prerana smrt.

– Dušan je umro pod nejasnim okolnostima 20. decembra 1355. godine, ali se ne zna gde tačno. Njegova smrt je, kako kaže letopisac, donela “veliku žalost i plač srbskoj zemlji”, i kako navodi dubrovački benediktinac i istoričar Mavro Orbin u svojoj čuvenoj knjizi “Kraljevstvo Slovena”: “Njegovo telo bi preneseno…s velikim pogrebnim sjajem u manastir Sv. Aranđela kod Prizrena, koji je sam sazidao”.

Vizantolog Džon Norič tvrdi da je car Dušan mogao “da promeni čitavu istoriju Evrope” da nije umro u četrdeset i sedmoj godini života, kada je bio na vrhuncu moći. Dušanova prerana smrt je, po mišljenju istoričara Frensisa Dvornika, predstavljala nesreću za čitavo Balkansko poluostrvo.

Carica Jelena je postala monahinja Jelisaveta već u maju 1356. godine. Nasledio ga je sin Uroš koji će umreti 1371. godine, kada se i gasi loza Nemanjića.

– Dušan je spadao među one izuzetne ličnosti koje su smatrale da samo večnost može da im zapoveda, a istorija sudi. Njemu je uzdizanje na carstvo bilo most za besmrtnost, za osvajanje Carigrada. Međutim, Vizantiju nije osvojio, ali besmrtnost jeste u pamćenju svog naroda, ostavši u njegovoj svesti kao svetionik i nedostižan ideal, zaključuje autor biografije prvog srpkog cara Luka Mičeta.

Grci prekrečili fresku srpskog cara

Na molbu srpskog slikara Paje Jovanovića, koji je 1896. godine slikao svoju poznatu sliku Krunisanje cara Dušana u Skoplju, pisac Branislav Nušić, koji je tada bio srpski konzul, otišao je u manastir Jovana Preteče “koji je nanovo podigao i bogato obdario Dušan Silni” na Menikejskoj gori da fotografiše likove cara Dušana, carice Jelene i princa Uroša.

U svojoj knjizi “Sa Kosova na sinje more”, Nušić je 1902. godine zapisao:

“Jašio sam na konju, jer se drukčije do manastira ne može doći, i u bisagama nosio aparat. Ne znam što se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. Stoga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana ponovo odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu (Seru), to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da i Srbi imaju pravo na taj manastir i po naredbi grčkog konsula i sa blagoslovom sereskog grčkog mitropolita izgrebu celu sliku i prekreče zid! Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan veoma skupocen spomenik. Tako bi, da je ta slika sačuvana, danas znali kako je Dušan zaista izgledao, zaključio je Branislav Nušić.

Nemanjići – Uspon i gašenje loze

Loza Nemanjića, freska u manastiru Dečani
Loza Nemanjića, freska u manastiru Dečani

Deset vladara iz dinastije Nemanjić vladalo je Srbijom 203/5 godina, od dolaska Stefana Nemanje na tron velikog župana 1166/1168. pa do 1371. godine kada je umro srpski car Uroš I (1337-1371).

Nemanjin srednji sin Stefan Prvovenčani(1196-1228), koji ga je nasledio na tronu, je do 1217. godine vladao kao veliki župan a nakon toga – kada je dobio krunu iz Rima od pape Honorija III (1216-1227) – i kao kralj, kralj svih srpskih zemalja.

Njegova tri sina, jedan za drugim, će ga naslediti na srpskom prestolu: kraljevi Stefan Radoslav (1227-1234), Stefan Vladislav (1234-1243) i Stefan Uroš I (1243-1276).

Kralja Uroša I je sa trona 1276. godine zbacio njegov sin Stefan Dragutin (1276-1282) koji je 1282. godine vlast predao mlađem bratu Stefanu Urošu II Milutinu(1282-1321).

Kralja Milutina je nasledio sin Stefan Uroš III Dečanski (1321-1231) koga će zbaciti njegov sin Stefan Uroš IV Dušan (kralj 1331-1346; car 1346-1355) koga je pak nasledio sin Stefan Uroš V (1355-1371), sa kojim nestaju Nemanjići kao vladari.

Autor: Dragana Milenkovic

Tamara Hadži – Pavlović: Pet miliona dolara pomoći Balkanu, za pet godina postojanja

0
Tamara Hadži - Pavlović sa Helen Klark, UNDP

Povodom pete godine postojanja humanitarne organizacije 28.jun, razgovarali smo sa Tamarom Hadži – Pavlović koordinatorom za centralnu Evropu.

Recte nam nešto više o sebi, čime se bavite i koliko dugo živite u Nemačkoj?

Imam 27 godina, rođena sam u Beogradu, ali sam već deo svog života provela na Novom Zelandu i Australiji. U Berlinu sam od aprila ove godine, gde sam na posledipomskim studijama i studiram Master of International Relations and Cultural Diplomacy (Međunarodni Odnosi i Kulturna Diplomatija). Trenutno sam na redovnim studijama ali inače imam preko 8 godina radnog staža, na poslovima u vezi sa politikom kao i u radu na organizovanju sindikata. Planiram da završim magistarske studije sledeće godine u avgustu, nakon čega imam u planu da radim kao diplomata i naravno da i dalje budem koordinator 28.juna.

Za one koji ne znaju, predstavi nam organizaciju 28. jun i ono što radite

28juns28.jun je humanitarna, nevladina organizacija koju je osnovio Filp Filipi Janković u Kanadi pre tačno 5 godina. I ako smo jako mladi, kao organizacija, postigli smo puno toga za relativno kratko vreme. Kroz naš rad sa raznim humanitarnim organizacijama kao što su Crveni krst Srbije, uspeli smo da obezbedimo pomoć na Balkanu u iznosu 4.4 milliona dolara. 28.jun je bila jedina humanitarna organizacija koja je bila pozvana učestvuje na UN samitu u Istanbulu u maju ove godine, gde smo imali čast da lično upoznamo Ban Ki Muna, Generalnog Sekretara UN i Helen Klark, Glavnog Administratora Programa Razvoja UN (koja je ujedno i bivši premijer Novog Zelanda). Na Samit smo pozvani pre svega zbog našeg izuzetno uspešnog truda i rada u toku proteklih 5 godina. Imamo koordinatore, kao što sam ja, na skoro svakom kontinentu i u mnogim zemljama. To su uglavnom Srbi koji već godinama žive u dijaspori, i žele nekako da pomognu svom narodu. Jako smo ponosni što možemo otvoreno i iskreno da kažemo da 95% donacija idu direktno ljudima kojima je neophodna pomoć. Naša organizacija je tako koncipirana da niko od nas nije u radnom odnosu i ne prima platu, svi poklanjamo svoje vreme, znanja i umeća. Mnogi od nas su profesionalci u oblasti fotografije, IT, marketinga pa na taj način pomažu organizaciju i njen rad.

Kada ste pristupili organizaciji 28 jun. i zašto?

Ja sam postala član i koordinator organizacije 28.jun, 2012 godine dok sam živela u Brizbejnu, u Australiji. Odlučila sam da postanem aktivan član organizacije, zato što volim svoju zemljui svoj narod, i shvatam da sama imam manje mogućnosti da pomognem svom narodu u poređenju sa mogućnostima koje se pružaju u okviru jedne priznate organizacije koja okuplja ljude sa istom željom – pomoći svom narodu u matici. 28.jun je bila organizacija koja je bila potpuno iskrena, otvorena i transperantna od samog početka, sa vrlo jasnim ciljevima i konkretnim akcijama koje su bile opipljive i ukljucivale prave ljude i prave situacije, što je meni bilo jako bitno.

S obzirom da živite u Berlinu, da li ste upoznati sa radom srpske zajedince u Nemačkoj?

Na žalost, ovde sam relativno kratko, i nisam imala mogućnosti da se upoznam sa radom srpske zajednice u Nemačkoj ali iskreno verujem da ću tokom drugog semestra imati vise vremena da se malo više angažujem oko srpske zajednice u Nemačkoj.

Kakava je saradnja između članova srpske zajednice u nemačkoj, da li naša udruženja i organiczacije međusobno sarađuju?

Za sada i dalje nemogu da procenim kako funkcioniše srpska zajednica u Nemačkoj, međutim, moram da priznam, da mi je jako drago bilo kad sam videla da je crkva svake nedlje puna. To mi daje do znanja da su Srbi složni u Berlinu, i zaista se nadam, da smo takvi po celoj Nemačkoj.

Koji su dalji planovi vaše organizacije?

Dalji planovi naše organizacije su da nastavimo da pomažemo pojedincima iz naseg naroda kojima je pomoć potrebna. Ove godine slavimo petogodišnnjicu postojanja i planiramo više proslava po celom svetu na Vidovdan, 28. juna. Radimo na tome da postignemo profesionalni i poslovni odnos sa ambasdorima Republike Srbije po svetu, jer smatramo da je bitno da saradjujemo sa našim diplomatsko konzularnim predstavništvama, kako bi postigli naš humanitarni cilj a i da se kontinuirano angažujemo na unapređenju imidža Srba i Srbije svuda u svetu.

Organizacija 28. Jun predsedavla “Forumu mladih” u Cirihu

0

Organizacija 28. Jun je imala čast da vodi “Forum mladih” na prvom srpskom poslovnom samitu u Cirihu, u Švajcarskoj prošlog vikenda. Ovaj događaj je organizovan pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Privredne komore Srbije i Udruženja srpskih privrednika Švajcarske – u kojoj je poslovni magnat, Rebeka MekDonalds počasni predsedavajući. Forum je bio prvi skup ove vrste koji je na jednom mestu okupio značajne Srbe iz matice i dijaspore, koji deluju u oblastima finansija, kulture i obrazovanja.

Prezentaciju 28. Jun-a je preko livestream-a pratilo 250,000 sledbenika organizacije na društvenoj mreži Fejsbook i prezentacija se može videti OVDE. Pored toga što su bili zvanični humanitarni partner ovog događaja, sa pokroviteljima je već dogovoreno da će se organizacija organizovati i voditi marketing kampanju za istoimeni samit koji je planiran za sledeću godinu.

ŠTA JE 28. JUN?

28. Jun je multinacionalna organizacija koja se bavi humanitarnim, društvenim i čovekoljubivim radom. Organizacija je osnovana 2011. godine a 2012.g. registrovana kao kanadska neprofitna organizacija. Do danas smo Zapadnom Balkanu isporučili 170 tona humanitarne pomoći, uključujući medicinsku i pomoć u nepogodama, u vrednosti od preko 4,4 miliona dolara. Za više informacija posetite www.28jun.org

„Merak“ nema niko na svetu

0

„Merak, srpska reč, znači zadovoljstvo koje proističe iz malih stvari“, naveli su novinari Independenta.

Po izboru novinara tog londonskog tabloida na listi lepih reči na kome rade engleski stručnjaci „merak“ je ušla među one reči koje opisuju nešto divno, a nije ih moguće prevesti na engleski jezik.

Slično je sa havajskom reči „aloha“, koja se širom sveta koristi kao pozdrav dobrodošlice, iako doslovno znači „dah prisustva“.

„Merak“, „aloha“, turska reč „gumuservi“ koja opisuje odsjaj meseca na vodi, ili „cveč“ reč koju Velšani koriste da izkažu sigurnost zagrljaja, čine deo budućeg rečnika na kome radi psiholog Tim Lomas sa Univerziteta Istočni London.

Lomas koji je istraživao kako se pozitivna osećanja i blagostanje izražavaju na drugim jezicima, u budući rečnik, koji za sada ima nešto više od 200 reči uvrstio je i „monfesk“ reč kojom Danici opisuju svežinu nakon dobrog sna.

Novinari su među tim rečima izabrali i japansku „nakama“ koja označava bliske prijatelje, od kojih je jedan u drugoga zaljubljen platonski, ali i „odal“ kojom na Šri Lanki iskazuju lažnu ljutnju prema voljenoj osobi, holandsku „gezeligeid“ koja izražava osećaj topline kada ste zajedno sa voljenom osobom.

Lomas je u tekstu za Žurnal Pozitivne Psihologije naveo da se na istraživanje odlučio u nastojanju da napravi protivtežu brojnim istraživanjima koja su akcenat stavljala na psihopatološke specifičnosti različitih kultura i društava.

„Ovo istraživanje imalo je za cilj da obezbedi prozor u kulturne razlike u konstrukciji reči koje iskazuju blagostanje, čime bi se, što je ambiciozniji deo projekta, ujedno proširio i emotivni rečnik i percepcija takvih pozitivinih osećanja“, rekao je Lomas.

Za sada u tom rečniku postoji nešto više od 200 pozitivnih, neprevodivih reči koje su podeljene u tri grupe. Prva se odnosi na osećanja – pozitivna i kompleksna, druga na međusobne odnose i bliskost a treća na karakter potencijale i duhovnost.

Među tim rečima je i kineska „Ži zi ži šou, ju zi ksie lao“ kada držite ruku voljene osobe i starite zajedno, ali i protugalska „kafun“ koja označava osećanje kada prođete prstima kroz kosu voljene osobe.

9. januar, Dan Republike Srpske

0

Republika Srpska obeležiće danas 9. januar, Dan Republike i krsnu slavu svetog arhiđakona Stefana, svetom arhijerejskom liturgijom i slavskim obredom u Sabornom hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci, a svečanosti će prisustvovati srpski premijer Aleksandar Vučić i članovi Vlade Srbije.

Nakon toga, predviđena je Svečana akademija u Sportskoj dvorani “Borik”, kao i svečani prijem u Administrativnom centru Vlade Republike Srpske.

U mnogim opštinama širom RS i u Banjaluci već u petak je počelo obeležavanje Dana RS i krsne slave Svetog Stefana.

Pod motom “Zavjet slobodi” ovaj dan će prvi biti obeležen i na Palama, a svečana akademija biće održana danas u banjalučkoj dvorani Borik i njoj će.

Ove godine, međutim, Dan Republike Srpske, koji je ustanovjen još 9. januara 1992. obeležava se u atmosferi napetosti između dva entieta BiH, mozda najvećoj od uspostavljanja mira i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, ali i uz protivljenje međunarodnih predstavnika u BiH.

Na inicijativu bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, Ustavni sud BiH doneo je odluku o neustavnosti obeležavanja 9. januara kao Dana RS, ali je RS tu odluku odbacila.

Današnje svečanosti počeće Svetom arhijerejskom liturgijom u Sabornom hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci, a služiće je patrijarh Irinej, koji je poručio da RS de fakto postoji legalno i legitimno.

Scenario za svečanu akademiju potpisao je reditelj Emir Kusturica, koji je poručio da RS mora da ima svoj dan.

I akademik Matija Bećković govoriće na svečanoj akademiji, a za banjalučki Glas Srpske rekao je da Srpska mora nastaviti da obeležava svoj dan, svoju krsnu slavu Svetog Stefana, koji uvek pada na treći dan Božića.

Odnosi RS i Srbije su zaista dobri, efikasni i lišeni bilo kakvih podela, izjavio je Tanugu predsednik RS Milorad Dodik, uoči obeležavanja Dana RS, kojem će prisustvovati premijer Srbije Aleksandar Vučić i članovi Vlade Srbije.

Dodik je istakao da je dolazak srpske Vlade u Banjaluku, na čelu sa njenim premijerom, veoma dobra vest i da je na tome zahvalan.

Prema njegovim rečima RS je “zagledana” u Srbiju, slavi i voli njene praznike i uspehe, i to RS doživljava kao svoj sastavni deo, kao deo svog bića i identiteta.

Srpski član Predsedništva BiH Mladen Ivanić kaže da nema dileme da Srpska treba da nastavi da slavi svoj dan, bez obzira na odluku Ustavnog suda.

“Srbi će slaviti 9. januar isto kao što građani Federacije BiH slave 1. mart, iako se taj dan nama ne sviđa, ali mi ih ne osporavamo”, rekao je Ivanić.

Obeležavanje Dana Republike Srpske biće u bojama srpske trobojke, po gradu su postavljeni bilbordi na kojima piše “Slavimo Republiku”, a na ulicama se traži “zastavica više” bilo da je od papira ili od satena. Za cenu se ne pita.

Inače, obeležavanje Dana Republike Srpske u Banjaluci pratiće više od 100 akreditovanih novinara, snimatlja I fotoreportera.

Odluku Ustavnog suda BiH o neustavnosti obeležavanja 9. januara kao Dana Republike Srpske jednoglasno su odbacili predsednik Milorad Dodik, Narodna skupštia tog entiteta i opozicije.

Dodik je poručio da datum kada se obeležava Dan RS “ne može ukinuti nijedan sud u BiH, pa ni Ustavni sud, niti bilo kakva voluntaristička volja bilo kojeg pojedinca ili bilo koga u Sarajevu”.

“Nemoguće je ukinuti Dan Republike Srpske jer postoji samo jedan dan kada je formirana Srpska, a to je 9. januar”, izričit je bio Dodik istakaši da je “Ustavni sud BiH više političko nego pravno telo”.

Da Srpska treba da slavi svoj dan uveren je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, a premijer Vučić poručio je da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, ali da i svojom politikom čuva integritet BiH i integritet entiteta Republike Srpske unutar BiH.

S obzirom da će prisustvovati obeležavanju Dana RS, a da su tim povodom učestala poslednjih dana novinarska pitanja Vučić je za Radio Slobodna Evropa izjavio: “Saslušajte to što ću da kažem u Banjaluci, u Republici Srpskoj, i molim vas da posle toga donosite svoj sud”.

Republika Srpska, prvobitno nastala kao Srpska Republika BiH, proglašena je 9. januara 1992. godine i predstavljala je politički oblik borbe Srba da sačuvaju identitet, kulturu i nacionalna prava u BiH u osvit razbijanja socijalističke Jugoslavije.

Srbin u trci za predstavnika švajcarske na Eurosong 2015

0

U subotu 31. januara sa početkom od 20 časova, na SRF/SRG SSR/RSI možete pratiti uživo izbor za predstavnka švajcarske na presdstojećem Eurosong 2015, koji se održava u glavnom gradu Austrije.

Ove godine među takmičarima koji se bore za mesto predstavnika švajcarske u Beču je i “naše gore list” Rade Mijatović koji je sa svojim bendom TIMEBELLE i pesmom Singing About Love, ušao među šest finalista.

Oni nastupaju pod rednim brojem brojem 2 i tokom prenosa možemo glasati za njih slanjem SMS poruke sa ukucanim 02 na broj 377 ili pozivom na broj 090 154 49 02

timebelle-wiwibloggsNadamo se da će naša zajednica u švajcarskoj u velikom broju podržati Radeta Mijatovića i njegov TIMEBELLE na svom putu ka ovom velikom evropskom muzičkom takmičenju.

Deset razloga zašto bi obavezno trebalo posetiti Srbiju

0

Ljudi

Devojke izgledaju kao Viktorijini anđeli, a niskih muškaraca skoro i da nema.Ukoliko mislite da ćete naići na hipstere, varate se! Ta kategorija u Srbiji ne postoji. Ljudi s nemarnim frizurama u džemperima koje kao da im je plela baba u ovoj zemlji su beskućnici. Na ulici skoro da i nema gojaznih, jer im genetika, ma koliko da jedu i piju, jednostavno ne dozvoljava da se ugoje. To je srpska realnost.

Hrana

Ukratko – od prefinjene gastronomske ponude do brze hrane, Srbija je zemlja u kojoj markice s niskim procentom masnoće skoro i da ne postoje.Srbija je za hranu ono što je Kina za matematiku. Ovdašnji hamburgeri, takozvane pljeskavice, ne mogu da se porede s onim Mek Donaldsovim. To je verovatno i jedina zemlja na svetu u kojoj su GMO proizvodi prognani s rafova. Naposletku, nemate drugog izbora nego da volite zemlju u kojoj kad odete u pekaru, jogurt uz pecivo ne dobijate kao umak, već kao pravo piće!

Kultura

Ako se pitate gde je nestala sva ona gostoljubivost kod Francuza, otkriću vam tajnu – otišla je u Srbiju! Ovde nikad nećete ostati gladni i nikad od vas, kao na Zapadu, neće tražiti da na zabavu ponesete klopu. Naprotiv, čak će vamnakon zabave spakovati sve ono što niste uspeli da pojedete. I dok na Zapadu vlada princip “manje je više”, u Srbiji vlada pravilo “manje je uvredljivo, a više još uvek nije dovoljno”.

Pristupačnost

Iako je deo Evrope, u Srbiji je i dalje na snazi domaća valuta – dinar, a cene su za zapadne džepove više nego povoljne. Dovoljno je da vam napomenem dadobar apartman s prostranom spavaćom sobom blizu centra košta oko 260 australijskih dolara, pivo je svega dva australijska dolara, a gurmanska pljeskavica – dolar više. U suštini, cene su takve da je dovoljno jeftino da možete da uživate, ali ne u onom smislu u kojem biste Srbiju nazvali “zemljom Trećeg sveta”. Beograd vam dođe kao mesto u kojem možete da se zabavite kao u Parizu s budžetom koji biste poneli u Bangkok.

Noćni život

U Srbiji je sve otvoreno 24 časa, a aktivno učešće u noćnom životu smatra se jednom od najvažnijih stavki! Plastično opisani, noćni izlasci u Beogradu su vam poput Fejsbuka koji je oživeo! Svi su dostupni u svako doba noći i dana, a javno konzumiranje alkohola, plovidba po rekama i izležavanje na gradskim plažama, nešto je što se nikako ne propušta! Ukratko, Beograd bi bio savršena destinacija za snimanje nastavka filma “Mamurluk u Vegasu”.

Festivali

“Beer fest” vam je kao nemački “Oktoberfest”, samo s mnogo jeftinijim pivom, daleko više živih svirki i manje Nemaca! Exit festival, proglašen za najbolji u Evropi ove godine, spoj je rustičnog i mističnog ambijenta Petrovaradinske tvrđave i najvećih imena svetske muzičke scene. To vam je nešto kao kada biste čuveni australijski festival “Big Day Out” smestili u ambijent serije “Igra prestola”. I tu je, naravno, Sabor trubača u Guči! Znam da se zvuk trube na Zapadu vezuje za dosadne paradne duvačke orkestre ili muziku uz koju se ljubeći se zabavljaju babe i dede dok im zubi stoje u čašama. Guča je nešto sasvim drugo! To je festival tokom kojeg mesto od 2.000 duša otvara svoje kapije za 500.000 ljudi koji uživaju u potocima alkohola, najrazličitijim vrstama mesa i neverovatnim improvizacijama na romskoj trubi! U pravoj erupciji frivolnosti Romi će vas demantovati, a vi ćete zauzvrat da ih častite dok ne svane zora.

Glavni grad – Beograd

Da kojim slučajem Njujork i Pariz imaju dete ljubavi koje je nasledilo kul stav od prvog i otmenost od drugog grada, onda bi to bio – Beograd. Naravno, mora se uzeti i u obzir da su ga zbog ljubomornog Londona dali na usvajanje, a da je papire o usvajanju potpisala Srbija. To je grad u kojem se najzgodniji i najlepši ljudi voze gradskim saobraćajem, te se nemojte začuditi ukoliko se za šipku u busu do vas dohvati devojka koja izgleda kao da jeslovenska rođaka Adrijane Lime. U bukvalnom prevodu, srpska prestonica označava “beli grad”, ako tome dodamo da se momak koji vas na carini pušta da prođete kroz kapije grada najverovatnije zove Petar, neće vam biti čudno ako dodam da je Beograd “raj na zemlji”. Amin.

Sport

U Srbiji je sport način života! Samo ovde možete naići na teniske i košakaške terene smeštene među zidine tvrđave stare 1.500 godina.Zbog toga nije teško američke turiste ubediti da su Srbi savladali Osmanlije u basketu “tri na tri”. Odavde su potekli svetski i evropski prvaci u košarci, vaterpolu, fudbalu, tenisu… Da ne pominjem da su brojem košarkaških medalja ostavili sve takmace kilometrima iza. Ako hoćete da se bavite sportom, da ga pratite ili samo da se kladite, Srbija je pravo mesto za vas!

Istorija

Ovo je jedina zemlja za koju doslovno važi ona da ima “siromašnu ekonomiju i bogatu istoriju”. Srbi su bili više bitaka od Ramba i jedina su zemlja čija se zastava (pored američke) vijorila nad Belom kućom. Srbija je odgovorna za izvoz reči “vampir” i svih onih malina u kojima uživate. Dakle, ako ste fan sage “Sumrak” i volite da jedete tortu od malina, onda nema boljeg mesta za vas od Srbije. Uzmite pritom u obzir i da je iznedrila ljude poputNikole Tesle, bez kojeg ne bi bilo ni struje, ni  grupe AC/DC, Ajnštajnovu suprugu Milevu, ali i Novaka Đokovića, Anu Ivanović i Nemanju Vidića…

Priroda

Verujete li da postoji zemlja kroz koju protiču reke iz kojih može da se pije voda? Srbija ima više prirodnih lepota nego što možete da zamislite. Više od 30 odsto zemlje prekriveno je gustim šumama. Srbija ima pet nacionalnih parkova, 22 prirodna rezervata, rafting ture, kaskadne vodopade, brze reke i uprkos onome što ste čuli u čuvenoj pesmi američke grupe TLC, ovde zaista možete “istovremeno i da jurite vodopade i držite se reka i jezera“.

Srbija je zemlja u kojoj se većina građana preziva na “ić” i u kojoj prirodne lepote prevazilaze samo gostoljubivost i srdačnost njenih žitelja.

(The Daily Male: All Aboard the Balkan Express! 10 Reasons to Set Off on a Serbian Adventure! – Stefan Popovic, prevod na srpski, Telegraf.rs)

POSLEDNJE VESTI