Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Jednačenje suglasnika po zvučnosti (ili asimilacija) je glasovna promena u srpskom jeziku u kojoj se šumni suglasnici, koji se razlikuju po zvučnosti, jednače tako što se prvi suglasnik iz para zamenjuje svojim parnjakom koji je po zvučnosti jednak drugom suglasniku iz para.

U našem slučaju to znači da se zvučni suglasnik „b” ispred bezvučnog suglasnika „s” menja u bezvučni suglasnik „p”; stoga: „srpski” i „srpstvo”. Kada se zvučni suglasnik „b” nađe ispred samoglasnika, ne dolazi ni do kakve promene; stoga: „Srbi” i „srbistika”.

Promene zvučnog suglasnika u bezvučni naziva se obezvučavanje.

Argumenti za prenebregavanje pravila o jednačenju suglasnika po zvučnosti

Osnovni argument onih koji prenebragavaju pravilo o jednačenju po zvučnosti jeste taj da morfema „srp” ne odgovara našem etničkom imenu. Ali morfema „srp” nema nikakve veze se bilo kakvom alatkom, nego je nastala zbog obezvučavanja.

Drugi argument jeste taj da zvučni suglasnik „b” sugeriše muževnost i hrabrost, pa ga treba ostaviti. Ali ma kako pisali te reči, i dalje ćemo ih izgovarati obezvučavajući ih („srpski”, „srpstvo”). Tako su se te reči izgovarale i pre uvođenja u pravopis pravila o jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Možemo izmeniti pravilo o pisanju, ali izgovor će svejedno ostati kakav je i dosad bio. Naprosto naš fonemski sistem ne dozvoljava izgovor tri samoglasnika („bsk”) kao u pridevu „srbski”, a još manje četiri („bstv”) kao u imenici „srbstvo”. Mi čak pomalo s mukom izgovaramo i samoglasničko „r”. Ono je izuzetak u fonemskom sistemu. Slovo „r” najčeće je suglasničko. Dakle, nije lako izgovoriti u prirodnom govoru „srbsk”, a još manje „srbstv”. Ma kako te reči pisali, u govoru ćemo i dalje zadržati obezvučavanje.

Normativistika

U izgovoru ćemo i dalje zadržati obezvučavanje, ali u pisanju to ne moramo činiti. Ako se oblici „srbski” i „srbstvo” budu dugo koristili, moguće je da će ih normativisti proglasiti dozvoljenim, iako ne standardnim oblikom. Oni će imati ulogu pravopisnog dubleta. Ali, da li bi to bilo opravdano?

Doslednost

Ako se obezvučavanje prenebregne u slučaju te dve reči, da li da se prenebregne i u slučaju drugih? Među pobornicima novine prevladava uverenje da samo te dve reči treba da budu izuzete od pravila, ali da se inače u drugim slučajevima vrši jednačenje suglasničke grupe „bs” u „ps”. Dakle, treba da zadržimo oblike „klupski”, „ropski”, „štapski”, a ne da ih pišemo „klubski”, „robski”, „štabski”. Ali nema zahteva za tim pormenama.

Ukoliko usvojimo pravilo da se piše „srbski” i „srbstvo” doslednost nalaže da pišemo i „Zagrebčanin” i „Zagrebčanka”. Ali zahteva za takvom promenom nema. U ovom slučaju „srbski” nacionalisti ne žele promenu. Moguće je da se plaše da bi tome stanovnicima Zagreba udelili nezasluženu muževnost i hrabrost.

Doslednost takođe nalaže da se piše i „rodoljubci”. Ali zahteva za takvim pisanjem nema.

Dakle, pobornici promena krajnje su selektivni. Čini se da kršiti pravilo samo u slučaju jedne, tj. dve reči nije opravdano: njime se otvara put velikoj proizvoljnosti.

Endehazijski pravopis

Upali bi u još veće aspurde kada bismo odlučili da potpuno napustimo pravila o jednačenju suglasnika po zvučnosti. Naime, vraćanje na etimološko pisanje gurnulo bi nas u ralje ustaške jezičke politike.

Jedna od osnovnih osobina jezičke politike u NDH bilo je vraćanje na etimološko („korjensko”) pisanje. Mnogi hrvatski nacionalisti i danas se za njega zalažu. Oni fonetsko pisanje odbacuju kao nasleđe jugoslovenstva i velikosrpstva.

Ukoliko bi srpski nacionalisti želeli da dosledno negiraju pravila jednačenja po zvučnosti morali bi – ironično – uvesti endehazijski „korjenopis”, pa pisati: „bezzvučan”, „družstvo”, „gostba”, „grizti”, „mastnoća”, „petdeset”, „podpuno”, „sladko”, „šestdeset” i tome slično. Malo je „srbskih” nacionalista spremeno da ide tako daleko.

Tradicija srpskih nacionalista

Dok se ustaški režim zalagao za „korjensko” pisanje, srpski nacionalisti – uključujući i četnike, nedićevce i ljotićevce – pridržavali su se pravila o jednačenju suglasnika po zvučnosti. Štaviše, oni su u nekim slučajevma u tome bili i dosledniji nego mi danas. Danas je usvojeno pravilo da se obezvučavanje nikad ne primenjuje na suglasničke grupe „ds” i „dš” (npr. ljudski, odstupiti, podšišati, predsednik, sredstvo). Srpski nacionalisti iz prve polovine XX veka doslednije su poštovali pravila o jednačenju suglasnika, pa su ga se držali i u tim slučajevima (npr. pretsednik). Taj običaj su zadržali i mnogi kasniji srpski emigrantski pisci.

Sukob filologâ i teologâ u XIX veku

Savremena moda pisanja „srbski” i „srbstvo” nema toliko veze sa filologijom, koliko sa ideologijom. Naime, glavni pobornici pisanja „bs” su nacionalisti klirikalne orijentacije. Oni se u tome pozivaju na blaženopočivšeg vladiku Danila Krstića, koji se pak sa svoje strane pozivao na svetog vladiku Nikolaja Velimirovića.

Sukob onih koji insisitraju na stilogenom obliku „bs” i onih koji zagovaraju standardni oblik „ps” ima dublju dimenziju: tiče se sukoba klase filologa i klase teologa. Taj srpski „kulturni sukob” („Kulturkampf”) nije nov. U XIX veku klasa filologa nalazila se u otvorenom sukobu sa klasom teologa. Vuk Stefanović Karadžić, vođa klase filologa, trpeo je žestoke kritike srpskih mitropolita i arhimandrita. Optužbe su podgrevane i činjenicom da je živeo u Beču, bio oženjen Austrijankom, sarađivao s jednim Slovencem, knjige štampao u unijatskoj štampariji, a žensku decu dao krstiti u katoličkoj crkvi. Iz tog gigantskog sukoba građanski filolozi su izašli kao pobednici. Ali sukob nije prestao. On tinja i danas.

Standardne reči i verski markirane reči

Tragovi sukoba filologâ i teologâ zadržali su se in nucleo i danas. Ogledaju se u dvostrukim oblicima nekih reči. Dok se u crkvenim krugovima insistira da je pravilan oblik samo „filosofija” (preuzet iz grčkog), u filološkim se taj oblik dopušta kao verski markiran, ali se standardnim proglašava oblik „filozofija” (preuzet iz nemačkog). Dok crkveni krugovi naginju itacizmima (npr. klir), filološki naginju etacizmima (npr. kler, klerikalizam). Neka vrsta filološkog „dvovlašća” postoji i u pogledu vitacizama i betacizama. Grčko slovo „v” nekad pišemo i izgovaramo kao „v” (npr. „Vavilon”, „varvarin”, „Vizantija”), a nekad kao „b” (npr. „biblioteka”, „biografija”, „blasfemija”).

O dvojstvima govore i arhaizmi. „Omir” je arhaični vizantinizam, a „Homer” renesansni okcidentalizam. U standardnom je prisutno zapadnjačko „h” kao uspomena na antički „spiritus asper”, a itacističko „i” je zamenjeno etacističkim „e”.

U crkvenim krugovima više se zadržalo protetičko „j” (npr. Jevanđenje, Jevgenije, Jevropa). Dublet erminevtika-hermeneutika jedan je u nizu onih koji svedoče o našem filološko-teološkom palimpsestu.

Kulturni palimpsest

O našem kulturnom palimpsestu svedoče i druge kulturne činjenice. Najuočljivija je ona koja se tiče pisma. Dok se u crkvenim krugovima insistira da je srpsko pismo samo ćirilica, u filološkim krugovima se insistira – kako svedoče svi pravopisi – da su to i ćirilica i latinica.

Inkongruentnost crkvenog i svetovnog tiče se i kalendara, pa imao i dve Nove godine (1. januar i 13. januar) i dva Božića (25. decembar i 7. januar). Malo je društava u kojima se sukob teologâ i filologâ tako jasno kulturno reflektuje kao u srpskom.

U tom kontekstu treba posmatrati i srbsko-srpski spor. Dok ekstremni predstavnici teološke struje insistiraju na nikolajevsko-danilovskom „srbstvu”, ekstremni predstavnici filološke struje – poput predstavnika Pokreta za obnovu srbistike – insistiraju na tome da vera nije bitna za određivanje nacionalnog identiteta, već da je bitan samo jezik. Ta neovukovska ideja je u osnovi sekularistička. Ona može biti privlačna nekim srpskim nacionalistima, bez obzira što je stvarnost uveliko demantuje.

Ideološki galimatijas

Savremenu srpsku kulturu karakteriše ideološki galimatijas. Svi se krčkamo u loncu raznih nacionalnih ideologija. One se čas sukobe, čas prožimaju tvoreći ponekad čudne amalgamacije. Tako npr. filološki srbističari smatraju da je Vuk St. Karadžić bio dvoazbučnjak: navodno je zagovarao ravnopravnu upotrebu ćirilice i latinice. Ali to mišljenje deli malo klirikalnih srbističara. Sa druge strane, Vuk St. Karadžić je smatrao da su svi štokavci Srbi. Zbog tog „velikosrpskog” stava – zapisanog u spisu „Srbi svi i svuda” (1836) – mogu da ga vole Srbende raznih provenijencija, pa i klirikalne. Ideja je privlačna, iako nije bila realna ni u njegovo doba, a još manje je sada. Ali um je veličanstvena tvorevina: može da proizvede svašta. Mešavinom vukovskih i antivukovskih stavova mogu se stvoriti mnoge velikosrpske (i „velikosrbske”) ideologije.

Hrvatski nacionalisti ne podnose Vuka zbog mnogo razloga. Ali Hrvati su sve do Prvog svetskog rata bili jednodušni sledbenici Vukove jezičke i pravopisne reforme. To je i razumljivo jer se Vukova reforma dobrim delom zasnivala upravo na hrvatskim – ili srbokatoličkim – jezičkim i pravopisnim uzusima. Ta činjenica može da smeta „srbskim” klirikalnim nacionalistima. Da bi „srbstvo” vratili na pravi put, oni zahtevaju arhaizaciju srpskog jezika i pravopisa. Međutim, oni i dalje mogu da vole Vukovo filološko velikosrpstvo (kod njih, verovatno, „velikosrbstvo”). Ideološke konstrukcije mogu biti veličanstvene, ali stvarnost je često trivijalnija. Malo se katoličkih i muslimanskih štokavaca danas smatra Srbima. Nalazimo se na prostoru tektonskih ideološko-verskih raselina.

Zaključak

Pisanje „srbski” i „srbstvo” vid je otpora protiv rastuće sekularizacije i amoralizacije društva. Kao takvo, ono predstavlja dobrodošli ideološki konzervativni refleks. Ali promena na bolje neće se dogoditi promenom jednog slova. Zapravo, time će se stvoriti još veća zbrka. Potrebne su dublje i svrsishodnije promene.

Naše društvo je – rečima politikologa Semjuela P. Hantingtona (Samuel P. Huntington) – „pocepano”. Zadatak je srpskog rodoljubivog intelektualca da haljinu srpstva zašiva. U tome mu može pomoći filologija, jer se u njoj društvenii sukobi prelamaju na jasan i jezgrovit način.

Vladislav Đorđević

Bibliografija

1. Bataković, Dušan T. (ur.), „Nova istorija srpskog naroda”, Naš dom – L’age d’Homme, Beograd, 2000.
2. Belić, Aleksandar, „Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa: predavanja održana na Kolarčevu narodnom univerzitetu”, Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, 1935.
3. Belić, Aleksandar, „Vuk i Daničić: članci i ogledi”, Prosveta, Beograd, 1947.
4. Bugarski, Ranko, „Nova lica jezika: sociolingvističke teme”, Biblioteka XX vek, Čigoja štampa, Knjižara Krug, Beograd, 2002.
5. Deretić, Jovan, „Kulturna istorija Srba”, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2005.
6. Ivić, Pavle i Jovan Kašić, „Kulturna istorija Srba u XIX veku (do sedamdesetih godina)”, u: „Istorija srpskog naroda”, tom V, svezak 2, grupa autora, Srpska književna zadruga, 3. izdanje. Beograd, 2000, str. 311-380.
7. Petrović, Dragoljub i Snežana Gudurić, „Fonologija srpskog jezika”, Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga, Matica srpska, Beograd, 2010.
8. Pešikan, Mitar; Jovan Jerković i Mato Pižurica, „Pravopis srpskoga jezika”, Matica srpska, Novi Sad, 1993.
9. Slijepčević, Đoko, „Istorija Srpske pravoslavne crkve”, 3 toma, BIGZ, Beograd, 1991.
10. Stojančević, Vladimir, „Vuk Karadžić: kultura i istorija: Vukovo delo o srpskom narodu i njegovoj kulturi”, Prometej, Novi Sad, 2014.
11. Stojanović, Ljubomir, „Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića”, BIGZ, Beograd, 1987.
12. Hantington, Semjuel P., „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka”, 2. izdanje, CID, Podgorica; Romanov, Banja Luka, 2000.

1. Ekmečić, Milorad, „Dugo kretanje između klanja i oranja: istorija Srba u Novom veku (1492-1992)”, 2. dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
2. Živković, Biljana, „Razgovori sa Petrom Milosavljevićem o srpskom pitanju”, Matica srpska u Dubrovniku, Beograd; Logos, Gračanica, 2012.
3. Ivić, Pavle, „O Vuku Karadžiću”, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1991.
4. Ivić, Pavle, „Srpski narod i njegov jezik”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.

1. Karadžić, Vuk St., „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona”, Štamparija jermenskoga manastira, Beč, 1849.
2. Kovačević, Miloš, „Lingvistika kao srbistika”, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Filozofski fakultet, Pale, 2013.
3. Kovačević, Miloš, „Protiv neistina o srpskom jeziku”, Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta”, Istočno Sarajevo, 2005.
4. Kovačević, Miloš, „U odbranu jezika srpskoga”, Trebnik, Beograd, 1997.
5. Kovačević, Miloš, „U odbranu jezika srpskoga – i dalje: sa Slovom o srpskom jeziku”, 2. dopunjeno izdanje, Trebnik, Beograd, 1999.
6. Kovačević, Miloš i Mihailo Šćepanović, „Srpski jezik u vrtlogu politike”, Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Podgorica, 2011.
7. Kordić, Snježana, „Jezik i nacionalizam”, Durieux, Zagreb, 2010.
8. Lompar, Milo, „Duh samoporicanja: u senci tuđinske vlasti”, 3. dopunjeno izdanje, Orpheus, Novi Sad, 2012.
9. O’Saliven, Noel, „Konzervativizam”, Centar za izučavanje Tradicije – Ukronija, Centar za konzervativne studije, Beograd, 2008.
10. Marojević, Radmilo, „Novi Rat za srpski jezik i pravopis: lingvistički ogledi iz fonologije i ortografije”, Srpski fond slovenske pismenosti i slovenskih kultura, Trebnik, Beograd; Unireks, Podgorica; Media centar Prelom, Banja Luka, 2001.
11. Marojević, Radmilo, „Srpski jezik danas”, ZIPS, Beograd; Srpska radikalna stranka, Beograd, 2000.
12. Milosavljević, Petar, „Srpski filološki program”, Trebnik, Beograd, 2000.
13. Milosavljević, Petar, „Uvod u srbistiku”, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Kosovska Mitrovica; Trebnik, Beograd, 2002.
14. Nejlor, Kenet E., „Sociolingvistički problemi među Južnim Slovenima”, Prosveta, Beograd, 1996.
15. Novak, Viktor, „Vuk i Hrvati: primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka, 27. IX 1966. po prikazu samog autora”, Naučno delo, Beograd, 1967.

1. Popović, Miodrag, „Vuk Stef. Karadžić: 1787-1864”, Nolit, Beograd, 1964.
2. Radić, Bojan, „Novosadski skup ’Srpsko pitanje i srbistika’: Bečki dogovor, Novosadski dogovor, Novosadsksi skup i sudbina srpskog naroda: razgovori sa Petrom Milosavljevićem”,
3. Miroslav, Beograd; Logos, Valjevo; Logos, Bačka Palanka, 2008.
4. Samardžić, Miroslav, „Tajne ’Vukove reforme’ ”, Pogledi, Kragujevac, 1995.
5. Selimović, Meša, „Za i protiv Vuka”, Matica srpska, Novi Sad, 1967.
6. Simić, Radoje, „O našem književnom jeziku”, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1991.