Reklama

Održana 24. Smotra srpskog folklora u Švajcarskoj

Prisutnima se na početku večeri obratio Nenad Milenković, predsednik Saveza srpskog folklora Švajcarske, koji je iskoristio ovu priliku da obavesti prisutne da je Savez odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde trećeg stepena, koji mu je uručio predsednik R. Srbije, Aleksandar Vučić u februaru ove godine. On je naglasio da je ovo prvi put da srpski folklor u svetu dobija priznanje za rad i entuzijazam koji ulaže u negovanje naše tradicije i kulture u inostranstvu i izrazio veliku zahvalnost na podršci matice i predsednika Vučića Savezu srpskog folklora Švajcarske. Podsetio je da će se pod pokroviteljstvom predsednika Vučića održati i Evropska smotra srpskog folklora u Sava centru u Beogradu.

Pred 2000 posetilaca, smotru je otvorila amb. Snežana Janković, koja je čestitala Savezu srpskog folklora Švajcarske na odlikovanju, naglasivši da je očuvanje naše tradicije, kulture i jezika od vitalne važnosti za opstanak svih Srba u rasejanju, a da Srbi u Švajcarskoj taj zadatak uspešno obavljaju.

Na Smotri srpskog folklora u Cirihu učestvovalo je 14 ansambala, dok će predstojeća Evropska smotra u Beogradu okupiti preko 70 ansambala iz čitave Evrope.

Ukradena istorija – Srpska baština rasuta po svetu

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata: Ne postoji institucija koja traga za baštinom neprocenjive vrednosti.

Bezbroj srpskih starih rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela, relikvija i dokumenata rasuto je po muzejima, bibliotekama, arhivima i privatnim zbirkama širom sveta, što i ne bi bilo tako strašno da nam ovo kulturno blago nije iščilelo iz svesti, kažu poznavaoci nacionalne baštine. Precizni zvanični podaci o srpskom kulturnom nasleđu van Srbije ne postoje, kao što ne postoji ni nacionalna institucija sa zadatkom da traga za tim neprocenjivim blagom.

– Nažalost, mi nemamo „Nešnel heritidž“ kao Englezi, ni „Centar nacionalne slave“ kao Rusi koji brinu o nacionalnom kulturnom nasleđu gde god se ono nalazilo – kaže Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo, dugogodišnji sekretar i upravnik poslova SANU i pasionirani tragač za zaboravljenim kulturnim blagom. – Nije toliki problem što nam je baština rasuta širom sveta, sve dok je neko čuva. Nevolja je što je mi sami zaboravljamo. Kako drugačije objasniti da niko ne proučava veliki broj srpskih rukopisa u manastiru Svete Katarine na Sinaju, gde je boravio Sveti Sava i koji su kasnije pomagali kraljica Jelena, kraljevi Dragutin i Milutin, a Joanikije Srpski je bio iguman.

Procene stručnjaka ukazuju da je širom sveta raspršeno oko 5.000 srednjovekovnih rukopisa i knjiga, a da se ne govori o ikonama, relikvijama, opljačkanim muzejskim eksponatima i arhivama. Međutim, čak i prikupljanje najosnovnijih informacija o lokacijama gde se dragocenosti nalaze veoma je mukotrpno i zavisi pre svega od posvećenosti, veštine, upornosti i lukavstva pojedinaca koji su spremni za ponekad opasne avanture u paralelnom svetu iza institucija, u kome se mešaju naučne i kvazinaučne strasti, političke intrige i kriminal.

– Još u Jugoslaviji počelo je političko „pokrštavanje“ srpskih serdnjovekovnih rukopisa – otkriva dr Nikola Kusovac, naš istaknuti istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja. – Najstrašnije političke zloupotrebe odvijale su se u Hrvatskoj, gde su u muzejima zadržani mnogi dragoceni dokumenti koje su ustaše u Drugom svetskom ratu opljačkale iz srpskih manastira i crkava. Ne zaboravite da su „stručnjaci“ NDH, kao što je bio Tkalčić, tada ušli u arhive Sremskih Karlovaca i manastira Fruške gore gde su selektovali materijal i jedan deo uništili, a drugi „spasili“ da bi ih proglasili srednjovekovnim rukopisima pisanim „hrvatskom ćirilicom“.

Sagovornik „Novosti“ dodaje da opljačkano blago iz manastira i crkava sa teritorije NDH nikad nije u potpunosti vraćeno vlasniku – SPC, već je ugurano u depoe Sveučilišne biblioteke, Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Povijesnog muzeja Hrvatske uz cinično obećanje Vladimira Bakarića da će jednog dana srpska baština biti izložena u „muzeju Srba u Hrvatskoj“. Tako je u Zagrebu i završila Krmčija (zakonopravilo) Svetog Save, jedan od najdragocenijih srpskih rukopisa koji do dan-danas nije vraćen.

– Taj materijal je bio veoma teško dostupan istraživačima – naglašava Kusovac. – Pre ste mogli da dođete do baštine Srba u Bugarskoj i Mađarskoj, državama s kojima smo bili u poluratnom stanju, nego do one u Hrvatskoj i Makedoniji, gde su srpske srednjovekovne bogomolje i dokumenti morali da budu nazivani vizantijski.

Tek posle Titove smrti deo ukradenog blaga i relikvija iz Vojvodine, Hrvatske i BiH vraćen je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i smešten u Vladičanski dom u Pakracu, koji je devedesetih među prvima bio na udaru hrvatskih snaga.

– Nažalost, to i lično mogu da posvedočim, jer sam dvogledom gledao „zenge“ kako iz vladičanskog doma iznose stare dokumente, od srednjovekovnih rukopisa do matičnih knjiga i bacaju ih u plamen – priseća se s tugom Kusovac. – U Zagrebu je 1992. miniran muzej SPC u kome je takođe uništen veliki broj starih knjiga i dokumenata koja su svedočila o vekovnom postojanju Srba na tim prostorima. Nažalost u poslednje vreme ponovo je aktuelno „pokrštavanje“ srpske pisane baštine u „hrvatske ćirilske rukopise“. Pokojni patrijarh Pavle stalno je ukazivao da srpska nacionalna baština spasena iz Hrvatske tamo može da se vrati tek onda kada se tamo vrati i narod kome ona pripada. Sada se ta baština vraća crkvama koje su uništene, tako da se ne zna gde ona zapravo završava.

Da je opljačkana baština „zapaljiva roba“ bez obzira na starost pokazuje i izveštaj „Potraga za ukradenom istorijom“ o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu, koji je skrivan 60 godina. U njemu sekretar državne komisije za restituciju Vojislav Jovanović Marambo upozorava da su Nemačka i Austrija i posle Prvog svetskog rata zloupotrebile pokradene dokumente za kreiranje istorijskih falsifikata koji su odgovornost za svetski sukob svaljivale na Srbiju i pozivale na novi preventivni rat protiv nje. Nažalost, opljačkani arhivi ni do danas nisu vraćeni, kao ni blago opljačkano iz Narodnog muzeja.

– Ako pogledate registar eksponata Narodnog muzeja pre Prvog svetskog rata i njihov popis po okončanju rata, videćete hiljade rubrika s istom beleškom: „Nije zatečeno“ – kaže dr Nikola Kusovac. – U austrijskom bombardovanju 1914. muzej je teško stradao i ostatak dragocenosti je ukrcan u železničku kompoziciju za Grčku. Međutim, Šiptari su napali i opljačkali voz kod Kosovske Mitrovice, a blago su razvukli oni, Nemci i Bugari. Uprkos mnogim međunarodnim dogovorima, do danas je u muzej vraćena samo jedna mala rimska posuda iz Nemačke.

Paradoks je, po mišljenju Vladimira Davidovića, da je Srbija u oba svetska rata bila pobednik, a da od Bugarske nije tražila opljačkano blago, iako je na to polagala sva prava.

– Riznicu Visokih Dečana opljačkanu u Prvom svetskom ratu danas možete videti izloženu u muzeju u Sofiji, kao i ikonu plemića Dejanovića iz 14. veka ukradenu iz manastira Poganovo, kraj Pirota, a u Narodnoj biblioteci u Plovdivu je velika zbirka otetih srpskih rukopisa – nabraja Davidović.

TOVARI ZA RUSIJU

Rusija čuva veliki broj srpskih rukopisa, uključujući i najstariji – Savinu knjigu iz 10. veka, koja nosi ime po prepisivaču, popu Savi. Ruski monasi, ili pripadnici čuvene tajne službe „crne kancelarije“ koji su se predstavljali kao kaluđeri putovali su po Srbiji održavajući kontakt Moskve s ovdašnjim sveštenstvom, a u Rusiju su nosili čitave tovare starih srpskih knjiga. Kasnije su i ruske diplomate na Balkanu prikupljale srpske knjige i poklanjale te zbirke ruskim bibliotekama. Posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem veliki broj Srba odselio se u današnju Ukrajinu i osnovao dve države Slavjanoserbiju i Novu Serbiju, čiji se arhivi i danas nalaze u Minsku.

SEOBE I OTIMAČINE

Tokom šest velikih seoba u vekovima turske dominacije Srbi su deo svog duhovnog blaga nosili sa sobom u zbegove, a deo su ostavljali na milost i nemilost osvajačima. Ono što nije uništeno kupovale su strane diplomate i obaveštajci u okviru priprema za slamanje Osmanske imperije u Evropi. Kad su starine „ušle u modu“ pojavilo se i mnoštvo trgovaca i lopova koji nisu imali pojma o umetničkoj i istorijskoj vrednosti srpskih knjiga, ali su savršeno dobro osetili da se na njima može zaraditi. Tako je došlo do paradoksa da najveći deo srpskih dragocenosti nije pokraden u srednjovekovnim osmanlijskim poharama, već tokom prošlog stoleća kada su pljačku srpskog kulturnog blaga izveli civilizovani evropski narodi.

Naročito veliki broj rukopisa nalazi se na Kazanjskom univerzitetu u Kazanju, Novorosijskom muzeju u Odesi, Petrogradskom muzeju i Publičnoj biblioteci. Izuzetno vredna zbirka od 1.500 rukopisa je u Rumjancevskom muzeju u Moskvi, gde se i u biblioteci nalazi veliki broj rukopisa koje je sakupio Giljferding, ruski konzul u Sarajevu.

– Veliki broj starih knjiga, među kojima Psaltir s časlovcem iz 1519, Praznični minej iz 1538, Oktoih iz 1537, ali i veoma retka knjiga Novjejši slavenski propisi, koju je u Sremskim Karlovcima izrezao Zaharije Orfelin, sva u gravirama, nalazi se u Crkvenom muzeju u Lavovu – navodi Vladimir Davidović.

PRIVATIZACIJA ISTORIJE

Veliki deo arhiva iz Prvog srpskog ustanka, kad je stvorena moderna srpska država, zvanično se smatra zauvek nestalim. Međutim, poznavaoci antikvarskog tržišta tvrde da to nije istina.

– Primerak Karađorđevog ustava iz 1806. prodala je Kolumbija muzeju u Njujorku jedna dama iz porodice Karađorđević – kaže Vladimir Davidović. – Jedan naš episkop još u svojoj kući drži Karađorđevu ratnu zastavu koju je prethodni vlasnik zaveštao crkvi.

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata. Uoči Makenzenove ofanzive 1915. spakovano 56 najdragocenijih rukopisa nestalih u Nišu.

Najveća misterija u vrtlogu pljački srpske kulturne baštine je sudbina najdragocenijih srednjovekovnih rukopisa koje je do 1915. čuvala Narodna biblioteka u Beogradu. Uoči Makenzenove ofanzive direktor Narodne biblioteke Jovan Tomić spakovao je 56 najdragocenijih i najvrednijih rukopisnih i starih štampanih knjiga u dva sanduka koje je poslao da se evakuišu s arhivom Ministarstva inostranih poslova. Međutim, na niškoj železničkoj stanici dragocenim kovčezima gubi se svaki trag i dugo se verovalo da su rukopisi i knjige uništeni.

Do preokreta je došlo kad je izvesna dama 1933. ponudila antikvarijatu u Frankfurtu na Majni „Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“ iz jednog od sanduka iz Narodne biblioteke. Ispostavilo se da ga je ukrao nemački oficir Fom Vilkens i po ceni od nekoliko hiljada maraka vraćen je u Beograd.

Tri decenije kasnije u Zagrebu akademik Vladimir Mošin, tada šef arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije otkriva još dva ukradena rukopisa. Bez imena, obeleženi samo brojevima, u depou Sveučilišne biblioteke bili su skriveni Dobriljsko četvorojevanđelje i Koriški prolog. Ispostavilo se da je opljačkane rukopise njih odnekud doneo uoči Drugog svetskog rata hrvatski ban Ivan Šubašić.

Uskoro je Mošinu stiglo i pismo iz Odeljenja knjige Britanskog saveta u Londonu, radi konsultacija u vezi četiri srednjovekovna rukopisa i jedne knjige u čuvenoj biblioteci ser Čestera Bitija u Dablinu. Ispostavilo se da je Amerikanac Biti, koji je uoči Prvog svetskog rata radio na otvaranju rudnika na Kosovu, u svojoj zadužbini imao pet opljačkanih rukopisa Narodne biblioteke u Beogradu: Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka, Praznični minej iz 1537. godine, Srpsko četvorojevanđelje raške škole iz 13. veka, Čitanje iz apostola i jevanđelja iz 13. veka i fragment Vlaškog jevanđelja iz 15. veka. Prema britanskim podacima, sve knjige pripadale su zbirci izvesnog Čarlsa Kleja i prodate su na aukciji u Sotbiju, iako su sve u to vreme bile u depou Narodne biblioteke.

Tek pre nekoliko godina zahvaljujući Vladimiru Davidoviću iz biblioteke u Dablinu dobili smo skenirano Nikoljsko četvorojevanđelje koje je zahvaljujući donatorima odštampano u 100 primeraka i poklonjeno najznačajnijim bibliotekama i manastirima.

– Poslednji dokument iz sanduka Narodne biblioteke koji se pojavio u javnosti bio je uvodni deo, prvih 12 strana dečanske Hrisovulje čije je fotokopije u SANU doneo jedan katolički sveštenik iz Crne Gore – kaže Davidović. – Za ovaj rukopis tražio je 30.000 maraka i otvaranje nekog lokala, što nije bila nerealna cena, ali dvojica uticajnih akademika su loše procenila da je reč o falsifikatu i sprečila otkup uz reči „za svaku marku bio bi kupljen jedan metak kojim bi pucali na Srbe“. Ipak, bili smo srećni jer je postojanje ovog dokumenta značilo da nije uništen sanduk u kome se nalazila Nemanjina osnivačka povelja Hilandara, koja je još negde skrivena.

Posle tri godine, izvesni Britanac pojavio se u SANU i zamolio da vidi arhivu, uključujući i Dečansku hrisovulju. Čim se okončala hiperinflacija, telefon u SANU je zazvonio, isti Britanac se javio sa aukcije iz Švajcarske na kojoj se prodavao prvi deo starog rukopisa i ponudio da ga otkupi i proda Akademiji po ceni od 30.000 maraka. Naglasio je da ne želi da iko zna da on posluje sa Srbima jer smo pod sankcijama.

– SANU je prodala klavir, prikupili smo i neka sredstva koja su ranije dali donatori, a sam Dragoslav Avramović nam je dao devize iz Narodne banke – seća se Davidović. – Britanac je tražio da dođem sam u hotel u Budimpešti i donesem novac, a on će poneti rukopis. Pretrnuo sam od straha, noseći kofer s 30.000 maraka, a plata mi je do juče bila dve i po marke.

Ipak, Davidović je za svaki slučaj pozvao dvojicu kolega ljudi iz Akademije da dođu u budimpeštanski „Hajat“ u vreme primopredaje, za svaki slučaj.

– Sve nas je mučilo pitanje da li je reč o originalu – kaže Davidović. – Da stvar bude gora, Britanac nije želeo ni kafu da popijemo, insistirao je da što brže obavimo razmenu. Tražio sam da vidim rukopise i na prvi pogled video sam da je reč o originalima, jer su imali tragove mišijih zuba na istom mestu gde i ostatak Hrisovulje. Tako smo zahvaljujući miševima kompletirali Dečansku hrisovulju.

TAJNE VATIKANA I KATEDRALA

Najveća riznica srpskog kulturnog blaga izvan Srbije, naročito iz perioda pre Nemanjića jesu arhivi Vatikana, a u trezoru Crkve Svetog Petra nalazi se izuzetno vredna ikona Svetih apostola Petra i Pavla s ktitorima, kraljicom Jelenom i sinovima Dragutinom i Milutinom s kraja 13. veka – naglašava Davidović.

Srpske baštine ima i širom Italije, a naš sagovornik podseća da su Stefan Dečanski i car Dušan dali Bazilici Svetog Petra u Bariju prvobitni ikonostas od „glamskog srebra“- legure srebra i zlata.

– Iznad groba gde počivaju mošti Svetog Nikole, najčešće srpske slave, nalazi se ikona Stefana Dečanskog a većina Srba o tome pojma nema – naglašava Davidović. – Krst Svetog Save nalazi se u katedrali u Pjaćenci, desnica Jovana Krstitelja koju je Sveti Sava priložio manastiru Žiči, danas je u katedrali u Sijeni, kao i ikona s likom patrijarha Pasjija s početka 17. veka.

U biblioteci Marčana u Veneciji nalazi se žitije kotorskog zaštitnika Svetog Trifuna iz 15. veka, kao i srpski rukopisi i inkunabule iz Dalmacije, kao deo rukopisne zadužbine Zadranina Đuzepea Prade. Naravno, tu je i blago Crkve Svetog Spiridona i monumentalno groblje srpskih trgovaca u Trstu.

BAŠTINA KAO POLITIČKO PITANJE

Nikola Kusovac upozorava da se na albanskim sajtovima već reklamira turistička ponuda obilazaka „Kosovarskih pravoslavnih manastira“. – Naša vlast stalno zaboravlja da je kulturna baština prvorazredno političko pitanje. Na primer, posle 2000. godine međunarodni predstavnik na Kosovu Karl Štajner došao je u Beograd i tražio da mu Narodni muzej kao znak dobre volje preda neolitsku figurinu koju su srpski arheolozi iskopali na Kosmetu. Uprkos mojim upozorenjima, naši političari su izvršili pritisak i muzej je dao artefakt Štajneru, koji ga je slavodobitno doneo u Prištinu, gde je napravljen politički spektakl povodom „povratka opljačkanog albanskog kulturnog blaga“

TURSKA SVEDOČANSTVA

Srbi na Balkanu su živeli u dva komonvelta, Istočnom rimskom carstvu, koje su tek u 17. veku nemački istoričari nazvali do tad nepostojećim imenom Vizantija, i Otomanskom carstvu, a naši istoričari informacije o životu našeg naroda i danas prikupljaju iz sekundarnih izvora na Zapadu, razočarano konstatuje Vladimir Davidović.

– Turski arhivi su krcati dokumentima koji svedoče o vekovima koje smo proveli kao deo Osmanske imperije, koja je bila birokratski vrlo uređena. Međutim, osim izuzetaka kao što je profesor Darko Tanasković, našim istoričarima ne pada na pamet da odu tamo i istražuju, već prepisuju ono šta je Zapad mislio o tome šta se ovde dešavalo. U Carskoj palati, danas muzej Topkapi je riznica podataka o nama, a posetioci tu mogu da vide i ruku Jovana Krstitelja u zlatnoj rukavici,  koju je u miraz donela princeza Olivera kad se udala za Bajazita Prvog.

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata. Srpsko nasleđe krčmili i uništavali stranci, neprijatelji, ali i saveznici i Srbi.

Pljačka manastira Mileševe koja u kontinuitetu traje već dva veka školski je primer kako se kulturno blago rastura širom sveta, kaže istoričar umetnosti i muzeolog Dragiša Milosavljević. On je utrošio pet godina na mukotrpna istraživanja i duga putovanja da bi pronašao delove mileševske riznice koji nisu uništeni u mnogobrojnim ratovima i poharama. Ova avantura pretočena u knjigu „Izgubljena riznica manastira Mileševa“ koja otkriva da su srpsko nasleđe krčmili i uništavali i Srbi i stranci i saveznici i neprijatelji. Milosavljević, nekadašnji direktor Muzeja u Užicu, kaže da je najveća tragedija da je i srpska baština sačuvana u svetskim zbirkama ovde zaboravljena. – Svi evropski putopisci su do 1688. s divljenjem opisivali Mileševu kao ogroman muzej – kaže Milosavljević. – Kad je u Velikoj seobi 1690. osamdestak monaha napuštalo manastir na 150 tovarnih konja nosili su samo biblioteku i najvredniji deo predmeta iz riznice. U današnjoj Mileševi, nažalost, nalazi se samo jedan originalni predmet iz originalne riznice. Deo mileševske riznice prenet je u manastire u Crnoj Gori i Hercegovini, a deo je nastavio put sa zbegovima i završio u Habzburškoj monarhiji. Najvredniji primerci čuvani su u fruškogorskim i slavonskim manstirima, ali pokazalo se da ni tamo nisu bezbedni.

– Krajem 18. i početkom 19. veka počinje organizovana pljačka svega što je vredelo od kulturne baštine, od ostataka grčkih hramova na Akropolju do blaga srpskih manastira – kaže Milosavljević. – Srpske ćirilične rukopisne knjige imale su na tom tržištu izuzetno visoku cenu i zabeleženo je da su prebogati ruski plemići davali i 150 rubalja za primerak, a toliko je koštala jedna kuća.

Mileševskih knjiga ima svuda po svetu, a pre svega u Sankt Petersburgu u velikoj Giljferdingovoj zbirci, otkriva naš sagovornik. Ona nosi ime po ruskom konzulu u Sarajevu, izuzetnom poznavaocu i ljubitelju knjiga koji ih je sredinom 19. veka odneo na tovare iz srpskih manastira. Međutim, nisu samo stranci trgovali dragocenim srednjovekovnim knjigama, naglašava sagovornik „Novosti“.

– U Berlinu, na primer, postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadžića jer ih je on prodavao u velikom broju Nemačkoj i Austriji i Rusiji – kaže Milosavljević. – Još je Stanoje Stanojević zapisao da je Vuk najviše zaradio na prodaji starih knjiga i da je imao čitavu mrežu sakupljača koji su ih nabavljali. Vukov rad na jeziku je neprocenjiv, ali ni ovo ne sme da se zaboravi.

Najveća pljačka i uništavanje baštine odigrala se u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH, koja se prostirala i na teritoriji Vojvodine i Bosne i Hercegovine, gde je tokom rata spaljeno i pokradeno 456 pravoslavnih manastira i hramova. Ni danas se precizno ne zna šta je od srpske kulturne baštine koja je pred Turcima izneta iz Srbije i sačuvana u Austrougarskoj uništeno, a šta pokradeno, jer su registri prvi završavali u plamenu. Veliki deo sačuvanog blaga Mileševe nalazio se u 20 sanduka u skrivnici manastira Krušedol do noći između 24. i 25. maja 1941. kad su ih ustaše odnele u Zagreb. Tek 11. jula te godine deo skupocenog zlatnog posuđa, dragocenih knjiga i slika predat je Muzeju za umjetsnost i obrt.

– Zahvaljujući entuzijazmu nekolicine ljudi, pre svega profesoru Radoslavu Grujiću, deo opljačkanog blaga iz Zagreba je 1945. vraćen u Beograd – kaže Milosavljević. – Međutim, malo je poznato da su komunističke vlasti ponovo veliki deo te naše baštine vratile u Zagreb, u razne muzeje. Tvrdnje da je blago vraćeno fruškogorskim manastirima ne stoje, jer su oni u prvim decenijama posle rata bili u ruševinama.

Dokumentacija vraćena iz Austrije sedamdesetih, „otkrivena“ 2008.

Zaintrigirani tvrdnjama stručnjaka da Srbija nema instituciju sa zadatkom da sistematski traga za srpskom baštinom rasutom po svetu, popisuje je i vraća, makar u obliku kataloga i kopija, obratili smo se Ministarstvu kulture i tražili odgovor da li se i zašto nacionalno nasleđe prepušta zaboravu.

S obzirom na to da Srbija vraća Hrvatskoj umetničko blago koje pripada crkvama i manastirima SPC na njenoj teritoriji, tražili smo odgovor od Ministarstva da li postoji i obrnut proces, da se našoj državi vraćaju umetnine i relikvije koje je NDH opljačkala još tokom Drugog svetskog rata.

U Ministarstvu objašnjavaju da ovu oblast reguliše Carinski zakon i da je Srbija potpisnica međunarodnih konvencija kojima se reguliše ova oblast: Konvencije o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, Unesko 1970, i Konvencije za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba.

– Međutim, činjenica je da to nije dovoljno jer tim konvencijama nije propisan način vraćanja robe, osim odredbe da se molba za povraćaj šalje diplomatskim putem – kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. – Zato će set zakona koji reguliše zaštitu kulturnog nasleđa biti usvojen najkasnije do 2014. godine, prema planu Vlade Srbije za usklađivanje propisa sa zakonodavstvom EU.

Na pitanje da li imamo celovit spisak kulturne baštine koji se nalazi van zemlje, u Ministarstvu odgovaraju da postojeći zakoni određuju da registar kulturnih dobara vode ustanove zaštite po vrstama kulturnih dobara. Oni citiraju članove zakona po kojima je Arhiv Srbije zadužen da se bavi zaštitom arhivske građe, ali i istraživanjem i kopiranjem kompletne građe u inostranstvu koja je od posebnog značaja za istoriju Srbije.

– Kako je taj posao obavljan dugo vremena pokazuje činjenica da je sadašnji direktor prilikom dolaska u ovu instituciju 2008. otkrio gomilu neraspakovane dokumentacije koja je još ranih sedamdestih stigla iz Beča – podseća dr Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo i nekadašnji sekretar SANU.

Narodni muzej u Beogradu po slovu zakona „obavlja poslove u pogledu umetničko-istorijskih dela, kao i poslove oko staranja o očuvanju umetničko-istorijskih dela od posebnog značaja za istoriju i kulturu Republike Srbije koja se nalaze u inostranstvu“.

Ministarstvo u odgovoru citira i član zakona po kome Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, obavlja delatnost zaštite stare i retke knjige od posebnog značaja za istoriju i kulturu Srbije koja se nalazi u inostranstvu.

Na sajtu biblioteke je u digitalizovanom obliku moguće videti samo stare rukopisne knjige iz Srbije koje su iz manastira sakupili odneli i sačuvali Jernej Kopitar i Pavel Šafarik, a danas se nalaze u muzejima u Ljubljani i Pragu. Poseban paradoks je da u digitalnom obliku možemo videti i knjige iz Zbirke Čestera Bitija, koje su 1915. ukradene iz zbirke najvrednijih knjiga Narodne biblioteke u Beogradu. Nažalost, još oko 5.000 knjiga i rukopisa od Sankt Peterburga do Vašingtona nije nam dostupno.

ARHIVARI SE NADMUDRUJU

Pravo na restituciju arhivalija pokradenih tokom Prvog svetskog rata priznato je Kraljevini SHS senžermenskim mirovnim ugovorom sa Austrijom 1919. godine, na osnovu kojeg je 1923. godine zaključen Arhivski sporazum o vraćanju arhivskog materijala Srbiji.

– Međutim, Austrija je zahtevala reviziju sporazuma, pa je njegovo sprovođenje prekinuto 1926. godine – kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. – Prema raspoloživim podacima, tokom okupacije Srbije samo u periodu od jula 1941. do septembra 1942. u Beč je poslata arhivska građa u količini od 579 sanduka, 4 fascikle i 88 posebnih akata.

Međutim, podaci sekretara jugoslovenske komisije za restituciju dr Vojislava Jovanovića Maramba, koji su tek nedavno objavljeni, posle 60 godina skrivanja, govore da je iz Srbije tokom Drugog svetskog rata opljačkano oko 40 vagona istorijskih dokumenata!

U Ministarstvu kulture navode da je nakon rata obnovljeno sprovođenje Arhivskog sporazuma, ali tek 1958. zaključivanjem protokola sa Austrijom. Ovim dokumentom je restituciji opljačkane dokumentacije u Prvom svetskom ratu dodata i restitucija kulturnih dobara odnetih za vreme Drugog svetskog rata u Austriju.

– Jugoslovenski eksperti su 1960. sastavili listu jugoslovenskih zahteva na oko 1.000 strana, koja je predata austrijskoj vladi – kaže Ana Subotić. – Međutim, ponovo je došlo do prekida, a rad na restituciji je nastavljen 1975. i trajao je do 1991, do kada je obavljeno 11 primopredaja arhivske građe. 

U toku Drugog svetskog rata uništeno je ili opljačkano 177 biblioteka. Okupator i ustaše uništavali su srpsku ćirilsku knjigu, crkvene biblioteke, a dobar deo fakultetskih biblioteka nestao je u požarima.

Preminuo Bruno Ganc

Ganc je bio dobro poznat filmski i pozorišni glumac na nemačkom govornom području, a međunarodnu slavu je stekao sedamdesetih godina 20. veka ulogama u filmovima Vernera Hercoga i Vima Vendersa. Zapažene uloge ostvario je i u filmovima na engleskom jeziku, posebno u filmu Čitač i Mandžurijski kandidat.

Publika ga, međutim, najviše pamti po maestralnoj ulozi Adolfa Hitlera u filmu Hitler, poslednji dani. Jedna od scena iz tog filma koja prikazuje razjarenog Hitlera, postala je popularni „mem“ na društvenim mrežama širom sveta i predmet mnogobrojnih parodija na Jutjubu.

Inače film, o Hitlerovim poslednjim danima u berlinskom bunkeru, zaradio je 92 miliona dolara na blagajnama širom sveta.

U vreme smrti Ganc je bio nosilac i najznačajnijeg glumačkog priznanja za umetnike sa nemačkog govornog područja, „Iffland-Ring“-a. Prsten se prenosi sa jednog na drugog nosioca, no ne zna se kome je Bruno Ganc nameravao da prenese ovo odličje.

Književno veče Milovana Danojlića u Bernu

U Ambasadi Republike Srbije u Švajcarskoj održano je književno veče akademika Milovana Danojlića, jednog od naših najpoznatijih savremenih pisaca i dobitnika gotovo svih najznačajnijih domaćih književnih nagrada.

Kroz čitanje svoje poezije i razgovor o delima svetskih pisaca i pesnika koja je preveo na srpski jezik (Š. Bodler, J. Brodski, E. Sioran, V. Jejts…), Milovan Danojlić je podelio sa publikom razmišljanja o literarnom stvaralaštvu, prevodilaštvu, očuvanju identiteta, kulture, tradicije i srpskog jezika u eri globalizma.

Književno veče je otvorila amb. R. Srbije u Švajcarskoj Snežana Janković, a brojna publikakoju je činila naša dijaspora, veoma je toplo reagovala na gostovanje akademika Danojlića.

U Ženevi svečano otkrivena spomen-ploča Jovanu Dučiću

U Ženevi je 05. novembra 2018. godine svečano otkrivena spomen-ploča posvećena Jovanu Dučiću, velikom srpskom piscu i diplomati, koji je u ovom gradu proveo sedam godina  života.

Spomen-ploča, postavljena na adresi na kojoj je Dučić živeo u vreme studija u neposrednoj blizini Ženevskog univerziteta, dar je Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije Gradu Ženeva i na njoj piše:

„Ovde je u vreme svojih studija živeo Jovan Dučić (1874–1943), knez srpske poezije, književnik, putopisac i diplomata. U spomen na velikana srpske književnosti, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, novembra 2018. godine“.

Inicijativu za postavljanje ovog obeležja pokrenula je Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj, želeći da ostavi trajan spomen na vreme koje je slavni srpski pesnik i diplomata proveo najpre na studijama u Ženevi, od 1899. do 1906. godine, a zatim i u svojstvu stalnog delegata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Društvu naroda, 1925. godine.

Jovan Dučić

Prisutnim zvanicama su se obratili član Gradskog veća Ženeve Remi Pagani, koji je zahvalio na ovom vrednom poklonu u spomen na nekadašnjeg slavnog stanovnika Ženeve, zatim ambasador Srbije u Švajcarskoj Snežana Janković, akademik Milovan Danojlić i pisac i prevodilac Slobodan Despot.

Posle svečanosti, Grad Ženeva i Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj priredili su koktel u „PalaisEynard”, gde su bile izložene fotografije Jovana Dučića iz vremena studija u Ženevi, kao i fotokopije njegovih studentskih svezaka i beleški u rukopisu.

Hor Radio-televizije Srbije nastupa u Belpu kraj Berna

U organizaciji Srpske Crkvene opštine Bern u subotu 2. juna 2018. godine u 20:00 časova, održaće se kontcert duhovne i svetovne muzike u izvođenju hora Radio-televizije Srrbije u Hramu Svetih Ćirila i Metodija u Belpu kraj Berna.

Hor Radio-televizije Srbije će, pod dirigentskom palicom maestra Bojana Suđića, izvesti dela duhovne i svetovne muzike najpoznatijih kompozitora, među kojima su S. Stojanović Mokranjac, K. Stanković, S. Rahmanjinov i mnogi drugi.

Ulaz je besplatan a koncert će biti prenošen na Radio-televiziji Srbije.

Adresa: Srpska Pravoslavna Crkva Bern,
Hram Sv. Ćirilo i Metodije, Aemmenmattstrasse 12, 313 Belp/Bern

Ministarstvo kulture i informisanja doniralo knjige Univerzitetu u Bazelu

Na inicijativu Ambasade Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, Ministarstvo je, u saradnji sa izdavačkim kućama, doniralo stručnu literaturu i udžbenike, među kojima su Rečnik srpskoga jezika, Normativna gramatika, Pravopis, Etimološki rečnik i još desetak publikacija značajnih za izučavanje srpskog jezika, piše u saopštenju Ministarstva kulture.

Donaciju knjiga je u ime Ministarstva kulture i informisanja predstavnicima Univerziteta u Bazelu uručila ambasador Srbije u Švajcarskoj Snežana Janković.

Ona je na prigodnoj ceremoniji, koju je povodom prijema donacije priredio Univerzitet, istakla spremnost Ministarstva kulture i informisanja i srpske ambasade u Švajcarskoj da nastave saradnju sa Seminarom za slavistiku, pomažući i na druge načine studije srpskog jezika na Univerzitetu u Bazelu.

U ime Univerziteta, knjige su primili prorektor Univerziteta prof. dr Tomas Grob, koji je i šef Seminara za slavistiku, i dr Ljiljana Rajnkovski, docent za južnoslovenske jezike, a prisustvovali su i drugi profesori slovenskih jezika i književnosti.

Grob i Rajnkovski izrazili su zahvalnost Ministarstvu kulture i informisanja na velikodušnoj donaciji i istakli da će ona osavremeniti i obogatiti knjižni fond Univerziteta i pomoći studentima da bolje i lakše savladaju srpski jezik.

Univerzitet u Bazelu je, inače, jedan od tri univerziteta u Švajcarskoj, na kojima se izučava srpski jezik. Preostala dva su Univerzitet u Cirihu i Univerzitet u Bernu.

Pored zalaganja i rada na sistemskom uređenju otvaranja i jačanja lektorata za srpski jezik, koji su izuzetno značajni za promociju naše kulture i književnosti u inostranstvu, donacija knjiga Univerzitetu u Bazelu predstavlja još jedan primer podrške Ministarstva kulture i informisanja izučavanju srpskog jezika u drugim zemljama.

Tri srpska filma na filmskom festivalu u Švajcarskoj

Ove godine se šesti put zaredom održava ”OtherMovie Lugano film festival”, internacionalni festival umetničkog autorskog filma.

U okviru festivala biće prikazana tri srpska filma, ENKLAVA – Gorana Radovanovića ZEMLJA 2.0 – Igora Stanojevića kao i  SPORAZUM – Peđe Radonjića. Pored izložbe fotografija i plakata povodom deset godina “Kustendorfa”, premijerno će biti prikazan i dokumentarni film “10 godnia Kustendorfa” koji je režirao Emir Kusturica.

Ponedeljak 5. jun 2017 – LUX art house
18:00 ENKLAVA / Goran Radovanović / Serbia – Germania / 92’

Subota 10. jun 2017 – LUX art house
18:00 ZEMLJA 2.0 / Igor Stanojević / Serbia / 12’30”
21:40 SPORAZUM / Peđa Radonjić / Serbia / 80’

Nedelja 11. jun 2017 – LUX art house
18:45 Dokumentarac “10 godina Kustendorfa” / Emir Kusturica / 45’

Akcija „Negujmo srpski jezik“ u Švajcarskoj

Ambasada Republike Srbije u Bernu, u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja i u dogovoru sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, inicirala sprovođenje akcije „Negujmo srpski jezik“ u Švajcarskoj, imajući u vidu brojnu srpsku zajednicu koja ovde živi, kao i činjenicu da se ovde nalazi najveći broj učenika i nastavnika Srpske dopunske škole.

Prvi događaj u okviru ove akcije biće gostovanje čuvenog dečijeg pesnika Ljubivoja Ršumovića, 17. juna 2017. godine u Ambasadi, od 17 do 19 časova.

Pozivamo sve zainteresovane roditelje da, zajedno sa decom, dođu na druženje sa Ljubivojem Ršumovićem, koji će nam govoriti o lepoti srpskog jezika, kulturi izražavanja i o svom pesništvu. Takođe, molimo Vas da svoje poznanike, koji bi bili zainteresovani da prisustvuju sa decom, obavestite o ovom događaju.

Uvereni smo da će gostovanje Ljubivoja Ršumovića biti veoma lep i koristan događaj, koji će deci ostati u pamćenju.

Svi zainteresovani roditelji obavezni su da obaveste u što kraćem roku, a najkasnije do 07. juna (e-mail: info@ambasadasrbije.ch), da li su u mogućnosti da prisustvuju ovom događaju.

Lugano: Izložba „10 godina Kustendorfa“

Izložba koja je pripremljena u saradnji sa filmskim festivalom “Kustendorf” poznatog srpskog reditelja Emira Kusturice i Škole filma – CISA iz Lugana, a u okviru Other Movie Lugano filmskog festivala. Na njoj će biti predstavljene sve karakteristike magičnog i jedinstvenog mesta na Mokroj gori (selo Mećavnik) u jogozapadnoj Srbiji. To začarano etno selo od drveta koje je pre više od deset godina izgradio Emir Kusturica naziva se i “Kustendorf”,  tačnije “Grad umetnosti” ime koje je svojevremeno predložio poznati scenarista Peter Handke.

Na izložbi će biti iložene fotografije snimljene tokom deset godina festivala, uz osvrt na sve goste koje su tokom tih godina posetili festival, između ostalih: Nikita Mikhalkov, Cristian Mungiu, Jim Jarmush, Maradona, Johnny Depp, Asghar Farhadi, Raja Amari, Matteo Garrone, Zhang Yimou, Isabelle Huppert, Leila Hatami, Jean-Pierre and Luc Dardenne, Bérénice Bejo, Andrei Konchalovsky, Claudie Ossard i mnogi drugi.

Takođe biće izloženi i 10 postera “10 godina Kustendorf Film & Music Festival” (Srbija).

Izložba će biti otvorena do srede, 14. juna 2017.  godine.

Svečano otvaranje je 2. juna 2014. godine u LUX art house (Via Giuseppe Motta 67, 6900 Massagno) od 18 časova.

Ulaz je besplatan

Izbor slika: Drago Stevanović i Domenico Scarano.

POSLEDNJE VESTI

1,621FansLike
192FollowersFollow
78FollowersFollow