Reklama

Film Luke Popadića “Pravi Švajcarci” o integraciji u uniformi

0

Tri švajcarska oficira, Saâd, Thuruban i Andrija, ključni su likovi u dokumentarnom filmu Luke Popadića „Pravi Švajcarci“. Njihove priče postavljaju pitanje identiteta i lojalnosti.

Originalno je filmski stvaralac Luka Popadić iz Badena planirao da snimi obimni dokumentarni film pod nazivom „Die grosse Übung“ o Švajcarskoj vojsci. Tokom svojih mnogobrojnih putovanja u inostranstvo i pažljivog posmatranja drugih vojski, Popadić je prepoznao osnovnu prilagodljivost i elastičnost Švajcarske vojske: „Pri odlučivanju o temi dokumentarnog filma, krećete u potragu. Tokom svog školovanja za režiju filma u inostranstvu, polako mi se kristalizovala želja da se fokusiram na temu migracija u Švajcarskoj vojsci.“

Period od 2009. do 2014. godine značajno je oblikovao ovog Švajcarca srpskog porekla, kada se vratio u zemlju svojih roditelja i završio osnovne i master studije iz filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. „U tom periodu svog života suočio sam se sa pitanjima o svojim korenima i iznenada shvatio da sam mnogo čvršće ukorenjen u Švajcarskoj nego što sam to pretpostavljao“, priseća se filmski stvaralac o svom životu.

Na raznim filmskim festivalima od Kine do Berlina, gotovo mu je neverovatno često postavljano isto pitanje: Kako je moguće služiti u Švajcarskoj vojsci a poreklom ste Srbin? Ovo pitanje je jednostavno zabavljalo Popadića s jedne strane, a sa druge strane inspirisalo ga je na ključnu ideju za svoj dokumentarni film: „Secondos“, kako se nazivaju deca migranata u Švajcarskoj, trebali bi biti glavni protagonisti. Na kraju, “Velika vežba” (Die grosse Übung) je postao “Pravi Švajcarci” (Echte Schweizer).

Međutim, u Švajcarskoj je potraga za sponzorima za njegov najnoviji projekat bila teža nego što je očekivao, a talas predrasuda i skepse udario je na rođenog Badenera. Popadić zaključuje: „U švajcarskoj filmskoj industriji ima mnogo ljudi koji su protiv vojske, to su mi jasno stavljali do znanja.“ Stoga je bilo znatno teže nego što se prvobitno mislilo obezbediti finansiranje za dokumentarni film. Pritisak je s vremenom postajao sve veći: „Nikada nisam želeo naljutiti nikoga u filmskoj industriji“, kaže 43-godišnji filmski stvaralac. Na kraju su potrebna sredstva bila prikupljena i projekat „Pravi Švajcarci“ je mogao početi.

Švajcarska vojska se ističe svojim vojnim sistemom. Samo oko pet odsto vojnika služi profesionalno ili za određeno vreme. Svi ostali pripadnici vojske su vojni obveznici koji se regrutuju u dobu od 18 do 34 godine, dok su pozivi za oficirske i specijalne pozicije mogući do 50. godine. Vreme službe u vojsci proteže se kroz obuku jedinice. Iz tog razloga, Popadić opisuje naše oružane snage kao narodnu vojsku: „Kvalitet naše vojske odražava snagu našeg naroda – koliko smo dobri kao narod, toliko je dobra i naša vojska; i baš koliko smo loši kao narod, to se takođe vidi i u našoj vojsci.“ Osim toga, Badener zadovoljno primećuje, da je Švajcarska vojska kada je reč o integraciji migranata u svojim redovima krenula dobrom stazom i pokazala se izuzetno prilagodljivom. „Vojska ne pravi razlike na osnovu religije; svako se tretira jednako, bez obzira da li je hrišćanin, musliman ili budista“, ističe filmski stvaralac. „Možda kulturna razmena traje malo duže, jer Švajcarska, zbog svoje unutrašnje pozicije, za različite procese zahteva vreme. Ipak, kao zemlja, nalazimo se na dobrom putu“, zaključuje Popadić pozitivan bilans.

Tokom godina nastao je impresivan dokument vremena o Saâdu, Thurubanu i Andriji, švajcarskim građanima s tuniskim, šri lankanskim i srpskim korenima. „Na početku su tri glavna protagonista, svi oficiri Švajcarske vojske, bili prilično skeptični. Osećala se određena rezervisanost“, seća se Popadić početka. Prednost dokumentarnog filma, kako kaže reditelj, leži u tome što se može pratiti ljude tokom dužeg vremenskog perioda i s osećajem osvojiti njihovo poverenje. „Dodatna prednost bila je ta što nisam bio samo filmski stvaralac, već i sam oficir Švajcarske vojske.“

Na pitanje da li Švajcarskoj zaista treba vojska radi odbrane zemlje, filmski stvaralac odlučno odgovara: „Da, potrebna nam je vojska koja je čvrsto ukorenjena u narodu. Upravo to je razlikuje od profesionalne vojske.“ Vojska ukorenjena u narodu kroz obaveznu službu stvara tesnu vezu između vojske i društva u Švajcarskoj, angažujući građane različitog porekla da služe određeno vreme. Nasuprot tome, profesionalne vojske se oslanjaju na dobrovoljne vojnike, što dovodi do specifičnijih struktura i odnosa sa društvom. Profesionalne vojske često su specijalizovane, dok ukorenjena vojska podstiče širu društvenu integraciju i uključuje više vojnih obveznika na određeno vreme. Za filmskog stvaratelja Luku Popadića jedna stvar je neosporna: „Imamo najbolju vojsku na svetu, ako je mera kvaliteta njena demokratska legitimitacija.“ Sa ovim jasnim uverenjem, njegov rad u dokumentarnom filmu otkriva duboku povezanost građana s vojskom. Jer, za Saâda, Thurubana i Andriju, njihove priče su fascinantno ogledalo dužnosti, identiteta i predanosti svojoj zemlji. Jedan od tri glavna protagonista, Thuruban Thuchchathanan, 33 godine, izražava nadu da će dokumentrni film imati društvenu vrednost. Želi da posluži kao prozor kako bi pružila raznolike uvide u Švajcarsku. Takođe se nada da će dokumentarni film doprineti smanjenju nepoverenja, jačanju poverenja između „Secondosa“ i „Urschweizera“ i podsticanju rasprava – posebno u dijaspori.

Luka Popadić

Luka Popadić

Dela Luke Popadića, rođenog 1980. u Badenu, odražavaju podjednako raznolik i iznenađujući opseg kao i njegov životni put. Kao Švajcarac sa srpskim korenima, vratio se 2009. u rodnu zemlju svojih roditelja i uspešno završio master studije filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2014. godine. Pre nego što se posvetio režiranju svojih filmova, sticao je iskustvo kao asistent režije u Čikagu i Berlinu. „Pravi Švajcarci“ označava njegov debi kao dokumentarnog filma nakon niza nagrađivanih kratkih filmova.

 

Tekst: Hermann Lienhard
Prevod na srpski: Vladimir Miletić

Dve premije za „Čuvare formule“ u Lokarnu

0
©Locarno Film Festival

Novi film Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule“ osvojio je čak dve prestižne nagrade na upravo završenom filmskom festivalu u Lokarnu.

Tokom jučerašnjeg dana, Bjelogrliću je uručena nagrada Varajati za najbolji film u selekciji Piaca Grande, baš kao i nagrada Zeleni leopard, koja se dodeljuje filmovima sa naupečatljivijom porukom.

Film “Čuvari formule” koji je u Lokarnu imao svoju svetsku premijeru, jedini je koji odnosi dve nagrade sa ovog festivala, a ujedno je i prvi regionalni film koji je bio prikazan u selekciji Piaca Grande.

Film koji govoru o humanosti i empatiji, istinita priča o decenijama skrivanom akcidentu u Vinči 1958. godine, ostavio je veliki i snažan utisak na stručni žiri festivala, baš kao i na kritičare prestižnog magazine Varajati.

Sa dve nagrade iz Lokarna, ekipa filma “Čuvari formule” će se već naredne nedelje pokloniti mnogobrojnoj publici na regionalnoj premijeri u okviru glavnog programa 29. Sarajevo Film Festivala.

Čuvari formule, film Dragana Bjelogrlića: Svetska premijera na Lokarno filmskom festivalu

0

Novi film Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule“ biće premijerno prikazan na jednom od najvećih evropskih filmskih festivala u Lokarnu i to u okviru prestižnog programa – Piaca Grande.

Originalna priča o potencijalnoj nuklearnoj krizi u socijalističkoj Jugoslaviji i autentičan rediteljski pečat Dragana Bjeloglića bili su presudni da međunarodni žiri u Lokarnu uvrsti „Čuvari formule“, čime ovaj film postaje prvi sa prostora Balkana koji će svoju svetsku premijeru imati u okviru programa Piaca Grande.

„Poziv na Piaca Grande, Lokarno je izuzetno priznanje za sve nas koji smo radili na ovom filmu, i sigurno pruža izuzetnu mogućnost da još jedna zaboravljena priča iz naše istorije izađe u svet na „velika vrata“.

„Čestitam svim saradnicima na ovom ogromnom priznanju“, izjavio je Dragan Bjelogrlić.

Ova istinita priča o akcidentu u Vinči 1958. godine, rađena je po bestseleru Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča“, a scenario za njegovu filmsku ekranizaciju potpisuje Vuk Ršumović uz Ognjena Sviličića i Dragana Bjelogrlića kao koscenariste.

U jeku hladnoratovske krize, grupa naučnika u Institutu Vinča sprovodi tajni projekat koji predvodi profesor Dragoslav Popović.

Sticajem nepredviđenih okolnosti, oni bivaju izloženi smrtonosnoj dozi zračenja, zbog čega ih jugoslovenska tajna policija odvodi na lečenje u Kliniku Kiri u Parizu.

Francuski doktorski tim na čelu sa profesorom Žoržom Mateom zaključuje da je njihovo stanje kritično i da su im dani odbrojani. Iako je profesor Mate ceo svoj život posvetio borbi protiv nuklearnog naoružanja i duboko prezire projekat na kojem su radili jugoslovenski naučnici, on predlaže da se po prvi put u istoriji izvede delikatna i neizvesna intervencija zamene koštane srži ozračenih pacijenata.

Da li je u pitanju eksperiment nad živim ljudima, ili on zaista želi da im pomogne – postaje mučno pitanje za jugoslovenske naučnike.

U naslovnim ulogama gledaćemo Radivoja Rašu Bukvića, kao i proslavljene francuske glumce Aleksisa Manentija, Oliviea Bartelemija i Ane Sara.

Direktora instituta Vinča Pavla Savića igraće Predrag Miki Manojlović, a šefa državne bezbednosti SFRJ Leku Rankovića – Dragan Bjelogrlić. Uloge mladih jugoslovenskih naučnika reditelj je dodelio Jovanu Jovanoviću, Alisi Radaković i Ognjenu Mićoviću.

Autorski tim predvođen rediteljem Draganom Bjeloglićem čine direktor fotografije Ivan Kostić, montažerka Milena Predić, scenografkinje Jelena Sopić i Jovana Cvetković, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica, kompozitor Aleksandar Ranđelović, dok izvršnu produkciju potpisuje Goran Bjelogrlić.

Iza ovog originalnog projekta stoje produkcijske kuće CobraFilm i United Media, uz podršku Euroimages, Creative Europe Media, Ministarstva kulture Republike Srbije, kao i Filmskih centara Srbije, Crne Gore, Slovenije i Severne Makedonije, a bioskopska distribucija je poverena kompaniji Art Vista.

Objašnjavajući zašto baš sada pravi ovakav film Dragan Bjelogrlić podsetio je da ga je još pre nekoliko godina privukla izuzetno zanimljiva priča koja ,kako kaže, spaja u sebi dva potpuno oprečna događaja

– Priča o nastanku monstruzonog oružja – razarajuće nuklearne bombe, prerasla je u humanu priču o spasavaju ljudskih života. Tako je lančana reakcija smrti postala lančana rekacija života. Sticaj okonosti je doveo do toga da danas, dok snimamo film, čovečanstvo ponovo potresa strepnja od nuklearnog rata. Pre godinu dana, u eksplikacijama za ovaj projekat, pisao sam kako je svet u prošlosti bio podeljen na dva bloka i kako su svi ljudi na planeti živeli u strahu. Tada nisam ni slutio da će se sve to uskoro vratiti. Zato je humana poruka ‘Lančane reakcije’ aktuelnija i važnija nego ikad.” rekao je Dragan Bjelogrlić za sajt FCS-a u rubrici Priče sa snimanja.

Srbija blistala na manifestaciji Rumunsko selo u Švajcarskoj

0

U subotu, 24. juna, na centralnom trgu u Frajburgu, održana je treću godinu za redom manifestacija pod nazivom Rumunsko selo. Organizator ove velike manifestacije je Rumunsko-švajcarska asocijacija, a pored Srbije, ovogodišnji gosti manifestacije bili su Gruzija, Moldavija, Ukrajina i Slovenija.

Srbiju je predstavljao Umetnički centar Soko iz Bazela. Konzul Republike Srbije u Bernu, Predrag Mandić, prisutne je pozdravio na tri različita jezika. Srbija je ove godina imala svoj štand na kojem je predstavila srpsku narodnu nošnju, kao i znamenite ličnosti koje potiču iz Srbije.

Ovaj multikulturalni festival sa štandovima kulinarstva i tradicionalne umetnosti privukao je mnoge posetioce. Posebno su bile interesantne narodne igre i tradicionalne pesme iz različitih država. Rumuni su se pokazali kao odlični domaćini najpre predstavivši svoju tradicionalnu narodnu nošnju, a potom i igre i pesme iz svog zavičaja. Zatim je svaka od gostujućih država imala priliku da izvede svoje najpoznatije tradicionalne pesme, ali i igre.

Na štandovima su bile okačene zastave predstavljenih država, pa su posetioci sa lakoćom mogli da prepoznaju o kojoj državi je reč.

Srpsku zajednicu je ove godine okupila novinarka Dijaspora televizije Švajcarska, Dragana Mandić, koja je organizovala srpski štand uz pomoć kolege, novinara, Stanka Nedića. Na srpskom štandu, pored narodne nošnje, opanaka i šajkače, mogle su se videti slike srpskih znamenitih ličnosti kao što su patrijarh Pavle, Mileva Marić Ajnštajn, Nikola Tesla i Novak Đoković. Geografska karta Srbije bila je prikazana na štandu, kao i mnogobrojne brošure iz Turističke organizacije Srbije, koje su deljene gostima štanda. Neizostavni su bili i srpski specijaliteti poput gibanice i proje koji su se takođe veoma svideli prisutnima. Za srpskim štandom, sve vreme, podršku je pružao konzul Predrag Mandić, a nešto kasnije su se priključili i članovi Umetničkog centra Soko, kao i predstavnik SPC u Bernu, sveštenik Stanko Marković sa suprugom. Bilo je i puno Srba koji su došli iz različitih krajeva Švajcarske kako bi ispratili nastup srpske pevačke grupe i posetili srpski štand.

Umetnički centar Soko se na ovoj manifestaciji predstavio kroz svoja dva sastava, žensku pevačku grupu koje su činile Andrijana Adamović, Natalija Stanković i Milica Milutinović, dok su dečju pevačku grupu predstavile: Dijana Jovičić, Mia Petrović, Teodora Panić, Marta i Petra Adamović. Muzička pratnja su bili Nikola Todorović na klarinetu i njegov tata Dejan na gitari. Takođe, svirale su i Marta Adamović na violini, i Petra Adamović na klavijaturi.

Naizmenično su nastupale članice dečjeg i ženskog sastava Umetničkog centra Soko pevajući najlepše srpske narodne pesme i to a kapela. Predsednica Umetničkog centra Soko, Andrijana Adamović, u susret Vidovdanu, solo je otpevala pesmu „Moba prela kod kneza Lazara“. Repertoar Sokola krasile su sledeće pesme: „Gusta mi magla padala“, „Ja večeram, dragi zvezde broji“, „Žanjem žito pa ga lepo slažem“, „Nikolo, gajle golemo“, „Da sam izvor voda ladna“, „Vo naše selo malovo“, „Drino vodo, žubora ti tvoga“, „Ide Lola u čarapa belih“, „Moj Dragane, verovatno ti je“, „Razgranala grana jorgovana“, „U Milice duge trepavice“, „Divan je kićeni Srem“ i „Usnula je dubok sanak“. Za vreme izvođenja srpskih pesama sve vreme se pored, pa i na samoj bini, viorila srpska zastava.

Petra Adamović, članica dečje pevačke grupe Umetničkog centra Soko nije krila oduševljenje nakon nastupa:

„Bilo je mnogo lepo, ja sam uživala i ponosna sam na sebe što sam prvi put pratila na klavijaturi moje drugarice koje su pevale pesmu „Divan je kićeni Srem“. Veliko mi je zadovoljstvo i ponos što sam mogla da predstavim svoju zemlju Srbiju. Moja sestra Marta je svirala violinu zajedno sa Dejanom koji je svirao gitaru. Baš su lepo svirali. Moja mama je pevala sa ženama, sokolicama, i one su divno pevale.“

Nakon nastupa naših muzičkih predstavnika, prisutne je pozdravio konzul Predrag Mandić najpre na francuskom, potom na nemačkom, i na kraju govor održao na engleskom jeziku. Zahvalio se organizatorima na pozivu i izrazio želju da učešće Srbije postane tradicija kada je ova manifestacija u pitanju. Pozvao je sve da posete srpski štand i uzmu brošure i materijale kako bi se upoznali sa prirodnim lepotama Srbije, manastirima, jezerima, rekama, banjama, tvrđavama. Zahvalio je i Umetničkom centru Soko na učešću, kao i svojoj supruzi Dragani što se potrudila da sve organizuje kako bi Srbija ove godine bila predstavljena na manifestaciji Rumunsko selo, naročito u pripremi tradicionalnih srpskih jela.

Manifestacija Rumunsko selo koja je za cilj imala promociju rumunske narodne nošnje, ali i narodnih nošnji zemalja gostiju, privukla je veliku pažnju kako vizuelnim tako i svojim audio sadržajima. Švajcarci, kao i razni drugi narodi, okupili su se u velikom broju kako bi se na različite načine upoznali sa kulturama predstavljenih zemalja.

„Poziv konzula Predraga Mandića i njegove žene Dragane da predstavljamo Srbiju na ovoj manifestaciji, veoma me je obradovao i bez razmišljanja sam ga prihvatila. Uvek je posebna čast kada ovako zvanično možete da predstavljate svoju zemlju u inostranstvu, pa još i pred drugim zemljama učesnicama. Umetnički centar Soko upravo neguje srpsko tradicionalno pevanje i na našem repertoaru su pesme iz svih krajeva u kojima su živeli i još uvek žive Srbi. Učestovavale su ženska i dečja pevačka grupa. Većinu pesama izvodimo tradicionalno, bez muzičke pratnje, ali ovog puta smo nekoliko pesama osvežili mini muzičkim aranžmanima, to jest, samo uz pratnju violine, koju svira moja ćerka Marta, i gitare koju je svirao naš drugar Dejan Todorović. Po prvi put je klavirska pratnja u jednoj pesmi bila moja druga ćerka Petra. To je starogradska pesma, pa je kao modernija obično i pevana uz muzičku pratnju. Na klarinetu je pesmu „U Milice duge trepavice” odsvirao Nikola Todorović, a tata Dejan ga je podržao na gitari. Mislim da je naš program, prevashodno ispunjen pesmama bez muzičke pratnje, takozvanim pesmama „na bas” i „na glas”, ovim dobio na dinamici i atraktivnosti. Posebnu pažnju Švajcaraca uvek izazove „groktalica” specifična pevačka tehnika koja ih podseća na jodlovanje. U moru raznih tradicionalnih muzika koje su se ovde mogle čuti, stekla sam utisak da smo se izdvojili nekom drugačijom atmosferom. Naš štand koji je sa toliko ljubavi dekorisala Dragana Mandić, ostavio je poseban utisak. Sve je bilo besplatno, a Dragana i Predrag sa decom zasenili su sve svojom ljubaznošću i toplinom. Nadam se da ćemo uskoro ponoviti ovakvo druženje“, istakla je Andrijana Adamović, predvodnica Umetničkog centra Soko.

Srpska publika je došla iz različitih krajeva Švajcarske kako bi ispratila ovu manifestaciju i bodrila svoje sunarodnike koji su uzeli učešće. Maja Petrović, koja je došla iz Bazela da prati nastup svoje ćerke koja je branila boje Srbije je istakla:

„Ovaj nastup je pokazao kakvu šarenu kulturnu baštinu imamo i koliko naša draga Andrijana ulaže vremena i truda, jer su naša deca iz nastupa u nastup sve bolja. Kroz ovakva učešća im se stvara i razvija ljubav prema zemlji porekla, što je već sada očigledno. Festival je sam po sebi pokazao tipičnosti za zemlje porekla učesnika. Hvala članovima ambasade koji su nas srčano podržali.“

Sedmogodišnji klarinetista Nikola Todorović ne krije oduševljenje što mu se na pozornici pridružio tata Dejan sa gitarom. Navodi da je veoma uzbuđen što su zajedno nastupili i to na otvorenom, dok mu je podršku iz publike pružio i mlađi brat Boris.

„Lepo sam se proveo sa mojim drugaricama sokolićima. Ja sam i ranije pevao sa njima. Volim kako one pevaju, a i večera u piceriji u Friburgu bila je uživancija.” Nikola je iskoristio priliku da se na srpskom štandu fotografiše sa svojom porodicom, ali i sa slikama Novaka Đokovića i Nikole Tesle koji su za njega velika inspiracija. „Bila mi je posebna čast i zadovoljstvo da učestvujem i prisustvujem ovom dogadjaju, jer oduvek ljude iz Rumunije doživljavam kao narod blizak mom narodu, valjda zbog sličnosti naših kultura, tradicija i vere naravno“, istakao je Nikolin tata Dejan Todorović.

Ova multinacionalna manifestacija je još jednom pokazala solidarnost između različitih naroda u Švajcarskoj, ali i podršku Švajcaraca ovakvim skupovima. Dijaspora televizija Švajcarska je bila medijski pokrovitelj ovog događaja, a novinarka i urednica programa na srpskom jeziku, Dragana Mandić, organizovala je učešće Srbije na manifestaciji.

„Bila mi je čast da se odazovem pozivu organizatora i moje koleginice sa televizije, Kamelije Kapraru. Veoma je važno da Srbija učestvuje na ovakvim događajima, jer tada imamo priliku da se predstavimo na najbolji mogući način. Koncept srpskog štanda bio je izložbene prirode, i kao takav je privukao ogromnu pažnju. Posećivali su nas ljudi različitih nacionalnosti u želji da čuju nešto više o Srbiji. Mnogi su bili iznenađeni da je Nikola Tesla Srbin, te smo se moj kolega novinar Stanko Nedić i ja potrudili da im razbijemo predrasude o Srbiji i Srbima kao narodu. Podelili smo veliki broj brošura i prospekata o Srbiji, ali smo i svakome ko je posetio naš štand poklonili jednu geografsku kartu Srbije, na kojoj se jasno vidi celokupna teritorija naše lepe zemlje. Pozvali smo ih da posete Srbiju i uvere se u ono što pričamo, a što mogu da vide u promotivnom materijalu. KUD Karađorđenam je pozajmio narodnu nošnju koja se najviše dopala našim kolegama sa ukrajinskog štanda, ali i gostima iz Alžira. Umetnički centar Soko nas je predstavio našim starim pesmama iz različitih krajeva Srbije, a svojim suptilnim izvođenjem pokazao senzibilitet srpskog naroda uopšte. Zahvalila bih i mom suprugu Predragu Mandiću što je u ime ambasade podržao naše učešće, ali i mojoj deci koja su nam ceo dan pomagala za štandom, tako da smo ovim zajedničkim prisustvom pokazali snagu i značaj porodičnih vrednosti“, istakla je Dragana na samom kraju manifestacije.

Na Danima književnosti u Soloturnu Srbe predstavili Olga Serafimovski Milenković, Violeta Aleksić i Goran Vulović

0

Dani književnosti u Soloturnu su forum za aktuelno književno stvaralaštvo u Švajcarskoj, za susrete švajcarskih pisaca iz svih krajeva zemlje, sa publikom, stručnjacima i izdavačima, uz brojna čitanja, filmske projekcije i izložbe. Održavaju se svake godine još od 1979. godine. Mediji i javnost ih doživljavaju kao najvažniji višejezični književni događaj u Švajcarskoj. Od osnivanja 1978. godine Dani književnosti grada Soloturna razvili su se u najvažniji forum za savremeno književno stvaralaštvo u Švajcarskoj. Predstavljaju višejezičnu raznolikost švajcarske književnosti u različitim formatima događaja, daju piscima i čitaocima priliku da se sretnu i razgovaraju u prijatnom okruženju i nude pozornicu posebno za mlade književne talente.

Na ovoj manifestaciji su prisutni književni stvaraoci iz celog sveta. Pored književnosti na ovom događaju su prisutne teme koje govore o problemima i sofisticiranosti prevodilačkog posla i kako ga promovisati, ali i diskusije o političkim i kulturno-političkim temama u aktuelnim prilikama. Uključuju partnere iz inostranstva na različitim nivoima u organizaciji i sprovođenju Dana književnosti.

Dane književnosti podržavaju mnoge organizacija među njima i Udruženje Dani književnosti Soloturna, koje je osnovano 1978. godine sa ciljem da se uspostavi forum za aktuelno književno stvaralaštvo u Švajcarskoj, kako bi se promovisao kontakt i razmena između autora, javnosti, medija i izdavača. na regionalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.

Upravni odbor utvrđuje stratešku orijentaciju književnih dana, zadužuje programsku komisiju za kustos emisije rada i imenuje rukovodstvo. Ove godine među brojnim autorima na ovoj manifestaciji se pojavio i projekat „Tekstovi bez granica” koji na scenu dovodi pisce i prevodioce koji su deo švajcarske književne scene i pišu na raznim svetskim jezicima. Uz čitanje i diskusije o ključnoj temi, oni i njihov rad postaju vidljivi i čujni na dva jezika. Na ovogodišnjom manifestaciji u fokusu su bili bosanski, hrvatski, crnogorski i srpski jezik. „Tekstove bez granica” predstavili su tri generacije pisaca: Olga Serafimovski Milenković, Violeta Aleksić i Goran Vulović.

Srpski prevodilac i pisac Olga Serafimovski Milenković je došla u Švajcarsku početkom sedamdesetih godina, dok je pesnikinja i novinarka Violeta Aleksić došla devedesetih. Obe pišu na srpskom jeziku i stoga su vidljive samo dijaspori. Goran Vulović predstavlja mlađu generaciju. Rođen u Švajcarskoj, piše svoje tekstove na dijalektu o navodno bezglasnoj generaciji gastarbajtera. Ono što je svima zajedničko je da istražuju teme sećanja, nemira i (jezičkog) identiteta „između” i tumače ih na veoma različite načine.

Dvojezično scensko veče održano je uz rep pesme Gorana Vulovića- aka MC Milchmaa i Hanesa Barfusa i izazvalo je interesovanje publike koje se održalo u gradskom pozorištu Soloturna.) Moderatori su bile Jelica Popović i Silvija Sase. Među mnogobrojnim partnerima ove kulturne manifestacije bio je i Radio Krug, koga uređuju Violeta Aleksić i Tatjana Radojević.

Tokom proteklih 40 godina, Dani književnosti Soloturna predstavili su oko 1.600 različitih autora i njihovih dela. Dok su autori na stranim jezicima bili samo gosti prvih nekoliko godina, programski odbor je intenzivirao međunarodni dijalog i od 1992. godine pozivao sve više pisaca iz celog sveta. Dobitnici Nobelove nagrade za književnost Džon Maksvel Kuci, Ginter Gras, Imre Kertes, Herta Miler, Klod Simon i Vole Soinka takođe su bili učesnici ove manifestacije u Soloturnu.

Udruženje likovnih umetnika „Uroš Predić“ – spona između srpske i švajcarske kulture

0

Udruženje likovnih umenika Uroš Predić iz Švajcarske svoju godišnju izložbu „KUNSTISTSCHOEN“ organizovalo je u maju u gradu Cugu. Ono što je ovaj projekat činilo posebnim je gostovanje mnogobrojnih umetnika iz Srbije, ali i iz jedanaest drugih zemalja.

Na otvaranju izložbe članovi udruženja naglasili su da udruženje sebe vidi kao sponu između otadžbine i sadašnje domovine, pa je samim tim i gostujući projekat Pisma Mediali Muzeja Štafelaja iz Beograda od velikog značaja za njega. Predsednik Udruženja, Dejan Milić, izjavio je da će udruženje iduće godine proslaviti punih 30 godina postojanja, i da ono svoju glavnu ulogu vidi u stvaranju platforme za međusobne kulturne razmene članova dijaspore, ali i u promovisanju matice i srpske kulture domaćinima u Švajcarskoj.

Članovi Udruženja veliki uspeh vide u tome, što su, zahvaljujući upornosti članice oba tima, Milani Momčilović Helg, uprkos tehničkim preprekama, uspeli, ne samo da organizuju izložbu putujuće postavke „Pisma Mediali“, već i da ugoste umetnice Jasnu Opavski, akademskog slikara i esejistu Biseniju Tereščenko, magistra slikarstva. Ove dve umetnice osnivačice su grupeMuzej Štafelaja iz Beograda i inicijatorke putujućeg projekta, koji je svoj put započeo prošle godine u Budimpešti, a koji će nakon gostovanja u gradu Cugu, put nastaviti ka Beogradu, gde će u junu ove godine biti predstavljen u „Kući Đure Jakšića“.

Umetnice iz Beograda kažu da su kroz gostoprimstvo osetile koliko naša dijaspora voli svoju otadžbinu i koliko je negovanje vrednosti naše kulture za nju važno.

„Oduševljena sam na koji način i sa kakvom posvećenošću srpska zajednica van svoje matice neguje likovno stvaralaštvo, što se u najboljem smislu odrazilo i na organizaciju našeg zajedničkog projekta. U kontaktu sa našom dijasporom, shvatila sam da je Švajcarska zemlja poštovanja u kojoj se podvlači i naglašava pre svega, ono što je dobro. Članovi udruženja su na jednom mestu sabrani dobri, inteligentni, otvoreni i topli ljudi dijaspore, koji krase ovu zemlju i na najlepši mogući način, kao ambasadori kulture, predstavljaju zemlju svog porekla“, kaže Jasna Opavski.

Švajcarski mediji zabeležili otvaranje

Otvaranje izložbe zabeležile su kulturna redakcija na srpskom jeziku, švajcarske televizije Diaspora TV i švajcarske lokalne novine grada Cuga. Novinarka iz „Zuger Zeitung“-a kao važnu komponentu ove izložbe, okarakterisala je umetnost, kao most i izvor potencijala za integraciju jednog društva u tuđoj zemlji. Zabeležila je i da je Udruženje dobilo ime po značajnom srpskom realisti, Urošu Prediću, koji je i sam svojevremeno boravio i slikao van svoje matice, i koji je u svojoj stručnosti i afinitetima u rangu sa poznatim švajcarskim slikarom Albertom Ankerom.

Jedna od značajnih zvanica bio je konzul u Švajcarskoj, Predrag Mandić, koji se obratio švajcarskoj televiziji Diaspora TV, gde je izneo svoje utiske o ovom događaju.

Umetničkoj atmosferi doprinala su i deca, kao sledbenici očuvanja kulture u rasejanju, koja su za medije zajedno simbolično izgovorila „Kunst ist schön“ (Umetnost je lepa).

Dugogodišnji prijatelj Udruženja, sopran Danijela Bjelica, melodijom srpskih izvornih pesama obojila je pauze između informativnih delova predstavljanja ovog projekta.

Izložba „Pisma Mediali“

Tema izložbe „Pisma Mediali“ je omaž umetnicima pokreta Mediala iz prošlog veka. Za učešće je bilo dovoljno lično istraživanje u cilju stvaranja dobre slike, negovanje tehničke temeljitosti i imaginacija. Motiv projekta je povezivanje umetnika i publike u Srbiji sa umetnicima i publikom u dijaspori Mađarske i Švajcarske.

Kako bi umetnička dela („pisma“) ovih 60 umetnika putovala ne samo kroz vreme, već i kroz geografske širine, kao format za sve radove izabrana je kartonska podloga dimenzija 60×40, praktična za zajednički put u jednom koferu.

Šta je zapravo Mediala

Susret mladih studenata na izložbi posvećenoj arhitekti Le Corbusier-u, sredinom prošlog veka, bio je početak nastanka jedne od najznačajnijih umetničkih grupa, čiji su članovi u svojim delima sjedinjavali vreme i čoveka, materiju i duh, prošlost i budućnost i nastojali da pomire suprotnosti. Ova ideja provlači se i u samom nazivu grupe. Spajanjem reči „med“, kao svojevrsni eliksir i lek za čoveka, i „ala“, odnosno aždaja, kao simbol destrukcije i sukoba, pokret je dobio ime Mediala. Grupi od četvorice umetnika ubrzo se pridružuju, među ostalima, i arhitekte, kompozitori i slikari, među kojima su i Siniša Vučković, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladimir Veličković, Olja Ivanjicki. Mediala je negovala spoj tradicionalnih i savremenih vrednosti upotrebljavajući pri tome sve dostupne umetničke „alate“ – od slika i objekata, do tekstova, zvuka i fotografija.

Umetnost Udruženja likovnih umetnika Uroš Predić Švajcarska

Svoju sličnost sa grupom Muzeja Štafelaja, ali i Medialom, Udruženje vidi u toleranciji prema individualnosti pristupa tehnici, konceptu i načinu predstavljanja svojih priča svakog od 18 umetnika, kao i prema načinu na koji svako od njih povezuje svoju ličnu prošlost sa sadašnjim trenutkom. Bogatstvo ove grupe leži u različitiosti unutar grupe, ali i njihovoj jedinstvenosti naspram vanjskog sveta sredine u kojoj borave.

„Bez obzira na profesiju umetnika, svako od ovih dela sadrži veliku koncentraciju i energiju svog autora, što se i vidi po reakcijama švajcarskih posetioca, koji intenzivno komentarišu radove“, kaže Jasna Opavski o umetnosti domaćina u Švajcarskoj.

Član Udruženja, umetnik Slaviša Stajić svoj rad i dugogodišnje članstvo opisuje na sledeći način:

„Talenat sam po sebi nije ništa posebno ukoliko ne ulažeš u sebe i ne pomeraš svoje granice. Ulaskom u Udruženje dobio sam prostor i izašao iz svoja četiri zida. Od tih divnih ljudi i dobrih umetnika, dobio sam podršku za ono što radim i zbog toga sam nastavio sa stvaranjem i umetničkim sazrevanjem. Volim da šaljem poruke, a često i provociram svojim delima, kako bi se možda negde čuo taj tihi glas. Sve u nadi da se zaustavi ova bolest, zvana pohlepa homosapijensa.“

Zatvaranje izložbe

Izložba KUNSTISTSCHOEN trajala je nedelju dana, a posetioci su se i nakon otvaranja odazivali na poziv plakata ispred galerije. Mnogi prolaznici i turisti zabeležili su svoje divljenje u Knjizi utisaka i potvrdili da umetnost na ovoj izložbi svakako jeste zadivljujuća, raznovrsna i, kao što njen naziv nagoveštava, lepa.

Tekst: Ana Milić
Fotografije: članovi udruženja UP

Izložba „Ivačković 60-70s“ u Cirihu do 17. juna

0

U galeriji „Thalberg“ u Cirihu 25. aprila od 14 sati biće otvorena izložba „Ivačković 60-70s“, gde će sve do 17. juna biti prikazani radovi na papiru i slike čuvenog umetnika Đorđa Ivačkovića, nastali tokom 60-ih i 70-ih godina.

Projekat je realizovan u saradnji sa beogradskom galerijom „Arte“ , a sam katalog izložbe je dostupan na više lokacija ove ustanove – Svetogorska 29, Andrićev venac 4, Andrićev venac 12, Kralja Milana 3, Kralja Milana 48.

Umetnik Đorđe Ivačković (1930–2012) je nakon ostvarenog univerzitetskog obrazovanja u oblasti arhitekture, ceo život posvetio slikarstvu.

Kao veoma mlad umetnik, afirmisao se kao apstraktni slikar na svetskoj umetničkoj sceni, stvarajući najviše iz Pariza od 1963. Stoga se on paralelno izlagao na francuskoj i jugoslovenskoj umetničkoj sceni.

Te godine su bile veoma značajne za njegovo celokupno stvaralaštvo, jer ga je umetnički rad afirmisao, proslavio i učvrstio mu poziciju na međunarodnoj sceni.

U tom periodu slikara Ivačkovića počeli su da zastupaju važni galeristi Pariza i kroz internacionalni sajam umetnosti „FIAC“ predstavljali su njegov rad svetskoj publici.

Švajcarska galerija „Thalberg“ u Cirihu i Arte galerija iz Beograda imaju cilj da kroz izlagački prostor u Cirihu, evropskoj i svetskoj publici približe modernu i savremenu umetnost sa područja bivše Jugoslavije i Srbije, saopšteno je iz ovih ustanova kulture.

Otpornost na ratove, nasilje i bolesti: rešenja na filmu

0

“Rezistenca: umetnost suprotstavljanja“ je tema dvanaestog izdanja OtherMovie filmskog festivala u Luganu.

Suprotstavljanje diskriminaciji, ratu i nasilju, ali i bolestima, glavne su teme koje će organizatori predstaviti ove godine publici. Tri različita sfere, koja imaju zajednički imenitelj ljudske sposobnosti ka pronalaženjem rešenja koja su ponekad inovativna, a ponekad se do njih dolazi preoblikovanjem prošlosti. Ali uvek s ciljem da se što bolje odgovori na izazove tražeći ravnotežu u nestabilnim kontekstima. Više nego obično, teme koje su odabrane biće usmerene na pričanje priča.

Sedam dana festivala, koji će se održati od 23. do 30. aprila, imaće 27 događaja i više od 50 sati programa: biće tu filmova, izložbi, umetničkih performansa, debata, s fokusom na priče – stvarne ili izmišljene – koje nam mogu pomoći u traženju odgovora na poteškoće ove ere.

Kompletan program festivala na italijanskom jeziku možete pronaći na linku.

Manifesto 2023, by Milly Miljkovic

Premijera filma „Božiji čovek“ u Švajcarskoj

0

U periodu od 03. do 05. septembra 2022. godine na repertoarima izabranih bioskopa širom Švajcarske biće premijerno prikazan film „Božiji čovek“ Jelene Popović.

Nesvakidašnja tema na filmu – priča o svecu. U 109 minuta, filmskim jezikom oslikan je život jednog od najvećih grčkih svetaca Nektarija Eginskog, praćen velikim nepravdama, progonima i optužbama od strane tadašnjih čelnika Grčke pravoslavne crke i Aleksandrijske patrijaršije.

Sveštenik običnog naroda, njegova poniznost iritirala je podređeni krug sveštenstva, a njegova predanost dodatno pobuđivala njihove sumnje i klevet. Upkos tome što je lišen crkve i prognan iz Egipta i parohijana koji su ga voleli, Nektarije se prepustio tome da njegova vera u Boga bude najbolja odbrana. Za razliku od svojih verskih „nadređenih“ – episkopa i patrijarha očaranim svetovnim počastima i moći – Nektarije je brinuo o siromašnima, učio seljane da čitaju i pišu, inspirisan primerima mladića koji su stupali u sveštenstvo, pisao je knjige i držao besede koje su jačale veru naroda. Uprkos naporima verske ustanove da ga diskredituje, Sveti Nektarije ipak osniva manastir na Egini, neplodnom i pustom ostrvu, koje i danas stoji kao svetionik hodočasnicima. Čak su i njegovi poslednji trenuci na Zemlji iskorišćeni za pomoć drugima: predao je svoju potkošulju paralizovanom čoveku u bolničkom krevetu do njegovog, nakon čega je čovek ustao i prohodao. Nadamo se da će „Božiji čovek“ probuditi paralizovanu veru u publici širom sveta.

Igraju:
Aris Servetalis, Alexander Petrov, Mickey Rourke
Režija:
Jelena Popović

Više informacija o projekcijama možete pronaći na:
https://www.helse.ch/event/man-of-god/

Srpski film “Ja sam broj (i ništa)” pobedio na filmskom festivalu u Luganu

0

Film srpskog režisera Zorana Tairovića pobedio je na 11. po redu OtherMovie Lugano Film Festival u Švajcarskoj.

Film “Ja sam broj (i ništa)” Zorana Tairovića najbolji je film i pobednik regionalne sekcie (S)guardo da vicino, na jedanestom izdanju OtherMovie filmskog festivala u Luganu. 

Katica, samohrana majka četrnaestoro male dece, i njena dva brata beskućnika, vojnici ratom zahvaćene Jugoslavije, zaglavljeni su u oskudici, siromaštvu i samoći. Ipak, njihova srca su čista i u njima živi ljubav i radost, dok oni izvode usamljeni ples, nadajući se da će im se snovi i molitve ispuniti. Njihovo putovanje nas tera da se zapitamo da li su nas životne prepreke stvorile ili su stvorene za nas.

Zoran Tairović rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistritao na interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu. Doktorirao je na temu “Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturne vrednosti” i time pokazao da etničko poreklo nije presudno u sticanju znanja i oblikovanja čiveka. Tairović je multimedijalni umetnik koji se danas bavi slikarstvom, komponovanjem i filmskom režijom.

Pored ovog filma, nagrade su dobili i “I Spy With My Little Eye” u režiji Annaka Minsch iz Lucerna, kao najbolji kratkometražni film, dok je na međunarodnom konkursu za dugometražni film prvu nagradu odneo švajcarski film “L’art du silencé”, reditelja Mauricija Starklea.

Festival je otvoren i pozdravljen velikim aplauzom ovednim filmom “Little Satchmo” (USA) — priča o “tajnoj” kćerci Luisa Amstronga, koji je nagrađen specijalnom nagradom za emotivno stvaralaštvo.

OtherMovie Film Festival, i ove godine okupio je veliki broj gledalaca koji su učestvovali na ovom festivalu koji je trajao nedelju dana. 

POSLEDNJE VESTI