Vidovdan – ogledalo Srpsko
Svaki narod ima jedan dan u istoriji koji smatra važnijim od svih ostalih. Za Srbe, najvažniji datum u njihovoj istoriji je 15. (28.) juni, poznat kao Vidovdan. Toga dana, 1389. godine, pre šest stotina godina, sukobile su se srpska i turska vojska na Kosovu polju. I srpski vladar knez Lazar i turski sultan Murat su poginuli u boju. Osim toga, veliki broj srpskih vojskovodja i ogroman broj srpskih ratnika su izgubili svoje živote. Iako, prema istrijskim dokumentima, ni Srbi ni Turci nisu dobili bitku, Srbija je bila toliko iscrpljena i oslabljena da nije mogla više da se odupire Turcima i naslednici kneza Lazara su priznali tursku vlast, posle čega je otpočelo petvekovno ropstvo Srba pod Turcima. Dugo i mučeničko ropstvo je izmenilo tok srpske istorije i zaustavilo kulturni napredak Srba koji je bio toliko očevidan za vreme vladavine dinastije Nemanjića.
Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova“ i na događaje „posle Kosova“. Ovde reč „Kosovo“ nije geografija već ideologija i ideal.
Ideal postavljen pred Srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389. godine. Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku vetrometinu, sa jedne strane, i kamen temeljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske bitke pa sve do danas, s druge strane.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera“. To je večito srpsko ogledalo.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski ideal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista ni za šta“. To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko“, za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život. Tim vrednostima je Sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života. To je svetolazarevski zavet i zaveštanje svakom Srbinu.
Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko“. Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod) nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati… Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito. Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi – kao pobedu…
Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše. Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom“, ona Kosovo doživljava kao poraz. Je li, pak, ispunjena večnim vrednostima i usmerena ka „Carstvu Nebeskom“ – ona ga doživljava kao pobedu. Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija“, jer, kako veli sveti Vladika Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije, unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod“. Po svetom, pak, Vladici, „baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno“.
Ko je u pravu i gde je istina?
Nepogrešivi odgovor dat je jednom za uvek još onog prvog Vidovdana. Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz“, veli opet Vladika Nikolaj, „pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobednik. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu Polju pala – i to dragovoljno – za istinu i pravdu Božiju, to je ona i pobedila“.
To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu… Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim vrednostima, drugi ga gledaju probuđenim očima duše i mere večnim vrednostima…
Samo onaj ko je u stanju da živi Carstva radi Nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko“. To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko ogledalo i danas je pred nama.
Posle prijema na Belom dvoru organizovana je i večera za zvanice.
