FIT ulazi u 34. izdanje (3–12. oktobar) i to u posebnom trenutku: festival je dobitnik Švajcarske nagrade za scenske nasope 2025 Ministarstva za kulturu (BAK/OFC). Svečana dodela biće održana 10. oktobra u Théâtre Equilibre u Friburgu, uz laudatio posvećenu FIT-u; odluku je doneo federalni žiriji kojim je precedavao Simone Toendury, uz članove Gabi Bernetta, Marco Cantalupo, Sonja Eisl, Cristina Galbiati, Georges Grbic, Johanna Hilari, Demis Quadri i Gabriel Schenker.
Ovogodišnje izdanje okuplja umetnike iz 11 zemalja i donosi 10 dana događaja, 29 repriza i 7 razgovora s umetnicima, uz “Keep FIT with Radio”, socijalnu inicijativu „Biglietto sospeso“, intergeneracijski program Restez FIT!, trogodišnji put za mlade Sentieri Selvaggi i novu otvorenu zonu Zona Franca (muzika, laboratorije, susreti). Program je predstavljen 9. septembra.
Mila Turajlić: “Non-Aligned Newsreels: Voices from the Debris”
Beogradska autorka uživo montira i ozvučuje zaboravljene snimke Filmskih novosti, otkrivajući potisnuto nasljeđe Pokreta nesvrstanih — projekta dekolonizacije, razoružanja i antirasizma koji je izbrisan iz zapadnih pregleda istorije. Nedelja, 5. oktobar, 18:00, Teatrostudio (LAC); Sledi razgovor s umetnicom.
Tamara Gvozdenović: “Fata Morgana”
Svetska premijera Tamare Gvozdenović vodi nas u puls kluba kao laboratoriju zajednice: gdje su želje i utopije alternativnih kultura nekad stvarale “svetove koji zbližavaju” — a danas? Sreda, 8. oktobar, 20:30, Palco Sala Teatro (LAC); trajanje 55’, upozorenje na stroboskop, razgovor s umetnicom poslie nastupa.
Festival kao arhiv otpora
FIT i ove godine insistira na teatru kao praksi pamćenja i građanske imaginacije, s nizom novih i povratničkih imena: Francesca Sproccati, Sergi Casero Nieto, Carmelo Rifici, Marco D’Agostin, Nadia Beugré, Camilla Parini, Tom Struyf, Kubra Khademi, Boris Nikitin, Alan Alpenfelt, Julian Hetzel, uz Milu Turajlić i Tamaru Gvozdenović. Zona Franca otvara dane zajedničkim druženjima, razgovorima i DJ setovima, a Sentieri Selvaggi kreće kao višegodišnji mladi program koprodukcija.
• Non-Aligned Newsreels: Voices from the Debris — 05.10, 18:00, Teatrostudio LAC.
• Fata Morgana — 08.10, 20:30, Palco Sala Teatro LAC (svetska premijera).
• Ceremonija švajcarskih nagrada — 10.10, Théâtre Equilibre, Fribourg.
Ove sezone, između filmske trake i plesnog poda, FIT proslavlja nagradu — i nastavlja svoju misiju: da umetnošću osporava zaborav i vraća nam zajedničku memoriju.
Foto: OtherMovie, Drago Stevanović i predsednik žirija
OtherMovie Lugano Film Festival održava se već četrnaestu godinu u Tićinu, a ovogodišnje izdanje zabeležilo je rekordnu posećenost sa oko 1.100 gledalaca. Festival je osnovao Drago Stevanović, fotograf srpskog porekla, sa idejom da film može biti mnogo više od umetnosti – prostor za razumevanje, lečenje i dijalog među kulturama.
Stevanović je do ideje za festival došao dok je radio u oblasti art-terapije sa osobama koje su se borile sa ozbiljnim psihičkim poteškoćama. To iskustvo podstaklo ga je da film predstavi kao medij koji pruža utočište – i umetnicima i publici – posebno u trenucima ličnih ili društvenih kriza. Tako je 2012. nastao OtherMovie, koji se danas profilisao kao jedan od najvažnijih festivala nezavisne kulture u regionu.
Ovogodišnje izdanje, posvećeno temama sećanja i identiteta, održano je do 5. aprila i donelo brojne nagrade i priznanja domaćim i međunarodnim autorima. Glavnu nagradu festivala osvojio je italijanski dokumentarac After the Bridge u režiji Davidea Rizza i Marzije Toscano. Film je prikazan u sekciji L’Incontro i tematizuje priču majke jednog od počinilaca terorističkog napada na Londonskom mostu 2017. godine, preispitujući pojam žrtve i bola iz drugačije perspektive.
U istoj sekciji, posebne pohvale žirija dobili su filmovi Home Swiss Home Geerta Smetsa i Soul of Soil autora Yen Lan-Chuan. Žiri ovogodišnjeg festivala predvodio je režiser iz Ticina, Mirko Aretini.
U kategoriji nacionalnih kratkih filmova OtherSwiss Short, pobedio je film Everyone but us Diega Haunsteina, koji istražuje dileme jednog para suočenog s neplaniranom trudnoćom. Pohvale su dobili i filmovi Troubled Patricije Wagner i Su Twice Agnese Laposi.
Među međunarodnim kratkim filmovima, u sekciji [S]guardo da vicino, nagradu je odneo iranski film Sonata of Good Women Mehdi Mahaeia, koji progovara o LGBTQ+ zajednici u kontekstu represivnih zakona Islamske Republike. Pohvalu je dobio austrijski film Strangers like us Pipi Frostl i Felixa Krisaija.
Dodeljene su nagrade i u dodatnim kategorijama. Najbolji animirani film bio je britanski And then they Shauna Clarka, dok je nagradu za najbolji video-rad dobio švajcarski On My Head Waltera Veronesija. Argentinski video Perros Sin Dueño Juana Matiasa Muse osvojio je priznanje za najbolji muzički video, a austrijski Shake Stew – Lila Ruperta Höllera pohvaljen je za estetiku i koreografiju.
Uz kvantitativni rast, festival beleži i kvalitativni pomak. Jedan od dokaza za to je i prikazivanje švajcarskog dokumentarca Game Over, koji se trenutno prikazuje u domaćim bioskopima. Film u formi trilera analizira slom banke Credit Suisse, jednog od simbola švajcarskog identiteta.
Sledeće izdanje festivala planirano je za 2026. godinu, kada će OtherMovie obeležiti svoju 15. godišnjicu, sa temom promena u fokusu.
Izdavačka kuća „Impressions” priprema monografsko-biografski leksikon, obimno i luksuzno opremljeno literarno svedočanstvo o značajnim ličnostima iz rasejanja poteklim sa prostora bivše Jugoslavije i njihovim potomcima, znamenitim strancima povezanim sa njima, odabranim ličnostima koje ne žive u inostranstvu ali sa emigracijom imaju bliske veze, kao i o stvaralaštvu svih njih.
Fokus „Enciklopedije nacionalne dijaspore” je na životopisima osoba koje se na bilo koji način smatraju relevantnim u trenutku njenog nastajanja. Da li neko zaslužuje da mu se biografija nađe u „Enciklopediji” određuje se pažljivim istraživanjem.
Autor i glavni i odgovorni urednik „Enciklopedije” je Ivan Kalauzović Ivanus, višegodišnji novinar i publicista, hroničar i istraživač dijaspore. Saradnik je Radio-televizije Srbije, Radio Beograda, lista „Ogledalo” (Serbian Mirror) iz Čikaga i drugih medija. On predvodi redakciju koja putuje svetom i intervjuiše osobe koje su joj prethodno preporučene.
„Upoznao sam mnogo divnih ljudi. Svuda toplo dočekan, blagosiljan sam životnim pričama koje ću dugo pamtiti. Identični razlozi odlaska iz matice u nekoliko talasa, snažno i gorko sećanje na raspad Jugoslavije i 1999. godinu, no i neiskoreniva srdačnost, duhovitost i društvenost – to su, šturo podvučeni, neki od zapisa iz moje beležnice sa ovih putovanja”, kaže Kalauzović i dodaje:
„Istakao bih one koji se neumorno bore za očuvanje maternjeg jezika, a time i kulture svoje zemlje rođenja. Svima koje sam do sada sreo i sa kojima sam se sastao se zahvaljujem na izdvojenom vremenu i gostoprimstvu sa željom da nesloge među njima nikada ne bude.”
Objavljivanje prvog toma „Enciklopedije nacionalne dijaspore” očekuje se do kraja 2025. godine. Štampaće se na ćirilici, na kvalitetnom papiru, imaće šivene tabake i tvrd povez. Biće to pionirsko izdanje u okviru edicije „Najbolje iz dijaspore”. U planu je izdavanje više tomova, ali njihov ukupan broj nije definisan s obzirom na hroničarski karakter ovog leksikona.
„Biografije svakog toma ’Enciklopedije’ će biti poređane azbučnim redom, kao i kod ostalih knjiga rečničkog tipa. Na kraju će se nalaziti spisak korišćene literature, pre svega dela kojih su autori uvršćene ličnosti. Sve biografije ćemo pre štampanja predstaviti i onlajn, putem Portala ’eDijaspora’: www.edijaspora.org”, pojašnjava Kalauzović.
Na dosadašnjoj podršci izdavačka kuća „Impressions” se zahvaljuje: Aleksu Mačeskom, Ivani Dostanić (SAD), Katarini Kostić (Kanada), dr Vjeri Rašković Zec (Austrija), Savi Kostadinovskom (Nemačka), Zoranu Jovanoviću (Švajcarska), Radi Rajić Ristić, dr Goranu Aranđeloviću, Novici Rediću (Italija), Adamu Kazeu, dr Nini Marković Kaze (Australija), Meri Ilić (Indonezija), Kongresnoj biblioteci (SAD), Udruženju za saradnju sa dijasporom „Matica”, Kulturnom centru „Srpski Vašington”, Informaciono-komunikacionom centru „eDijaspora” i Studiju „Zeka” (Srbija).
Prvi primerci „Enciklopedije nacionalne dijaspore” biće pohranjeni u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu i Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, a oni se mogu i rezervisati po promotivnoj (pretplatnoj) ceni na veb-sajtu izdavača: www.impressions.rs ili www.impressionspublishing.com, odnosno edicije: www.najboljeizdijaspore.com.
Planiraju se prevodi „Enciklopedije” na engleski, nemački, italijanski, španski, ruski i arapski jezik.
Jelena Angelovski i Andrijana Adamović, Foto: Vlada Angelovski
U organizaciji Umetničkog centra SOKO, Univerzitetska biblioteka u Bazelu bila je domaćin nezaboravne književne večeri posvećene delima Jelene Angelovski, doktorke književnosti. Na ovom događaju, autorka je predstavila svoja dva poznata dela – roman za mlade „Mika“ i zbirku humorističkih beležaka „Štelovanje glave“, u kojima su univerzalne teme odrastanja, identiteta i prilagođavanja prikazane na dubok i duhovit način.
Univerzalne teme u delu „Mika“
Roman „Mika“, koji se bavi izazovima odrastanja u inostranstvu, traženjem identiteta i otkrivanjem lične „super-moći“, već je osvojio brojne regionalne nagrade za najbolju dečju knjigu. Jelena Angelovski je istakla kako svaki čitalac ovu knjigu doživljava na svoj način, što je, prema njenim rečima, odlika kvalitetne književnosti. „Mika“ na univerzalan način osvetljava pitanja uklapanja u novi svet i prevazilaženja različitih izazova, što ga čini posebno bliskim čitaocima iz dijaspore.
Humor u svakodnevnim situacijama
S druge strane, „Štelovanje glave“ je zbirka humorističkih beležaka koje prikazuju autorkino iskustvo prilagođavanja životu u Švajcarskoj. Jelena Angelovski kroz duhovite priče o izazovima nove sredine uspeva da nasmeje i dotakne publiku, dok nas podseća na univerzalnost ljudskih iskustava. Knjiga je nastala iz njenih popularnih objava na društvenim mrežama, koje su često izazivale oduševljenje i prepoznavanje kod pratilaca.
Razgovor o književnosti i identitetu
Promociju je otvorila predsednica UC SOKO, Andrijana Adamović, koja je kroz spontan razgovor sa autorkom otkrila detalje o nastanku knjiga, inspiracijama i temama koje obrađuju. „Knjige Jelene Angelovski govore o suštini našeg uklapanja u svet koji se razlikuje od onog na koji smo navikli. Publika se smejala, prepoznavala i vraćala sopstvenim iskustvima tokom celog događaja“, istakla je Adamović.
Poseban ambijent i topla atmosfera
Za ovaj poseban događaj, sala za predavanja Univerzitetske biblioteke u Bazelu transformisana je u romantični kutak zahvaljujući kreativnosti Maje Rajić Petrović iz UC SOKO. Slavica Veselinović, dugogodišnja bibliotekarka, dala je poseban doprinos organizaciji, otvarajući vrata biblioteke za ovu več neobičnog književnog susreta. „Veče je proteklo u izuzetno toploj atmosferi. Publika je uživala u odlomcima iz knjiga, a priče su delovale univerzalno – kao da su deo života svakog od nas“, rekla je Veselinović.
Snaga književnih susreta
Jelena Angelovski nije nepoznata publici u Bazelu. U prošlosti je držala predavanja o srpskoj epskoj tradiciji i učestvovala u performansima Umetničkog centra SOKO. Ovaj događaj, međutim, bio je još jedan dokaz da književnost ima moć da inspiriše, povezuje ljude i pruži trenutke zajedništva i prepoznavanja. „Susreti sa publikom u Bazelu uvek su dirljivi i obogaćujući. Ovakvi događaji daju smisao našim svakodnevnim naporima“, zaključila je Angelovski.
Promocija knjiga Jelene Angelovski u Bazelu još jednom je pokazala da umetnost i književnost imaju univerzalnu moć da nas inspirišu i podsećaju na ono što nas sve spaja, bez obzira na razlike i udaljenosti.
Udruženje likovnih umetnika “Uroš Predić” Švajcarska obeležilo je jubilej, 30 godina postojanja, brojnim kulturnim događajima u Bazelu koje su zajednički nazvali “Identit?”. Prvo je svečano otvorena izložba kojoj je pored aktivnih članova prisustvovala i Vesna Pantić, istoričar umetnosti, osnivač i nekadašnji kurator udruženja. Muzički gosti bili su Klassik Nuevo.
Dan posle otvaranja izložbe u galerijskom prostoru održan je mini turnir Srpskog šahovskog kluba SORAB iz Bazela, sledećeg vikenda organizovane su likovna radionica za odrasle i poseta đaka srpske dopunske škole. Priređen je mali sajam knjiga uz književno veče Udruženja srpskih pisaca Švajcarske i nastup Umetničkog centra SOKO.
Udruženje “Uroš Predić” je pokušalo da u jednoj nedelji spoji i poveže što više pojedinaca i udruženja dijaspore univerzalnom temom identiteta. Na mnogim jezicima reč identitet počinje isto, ali se završava različito, zato na kraju nezavršene reči stoji znak pitanja. Umetnici su postavili pitanja: ko smo mi posle toliko godina u inostranstvu, koje su naše lične priče, šta nam je nametnuto ili nije? Identitet za svakoga znači nešto drugo, ujedno uvek nas deli, ali i sve spaja. Pored odgovora na pitanje kroz slike, fotografije i skulpture, umetnici su na ovu temu odgovorili i pisanom rečju na plakatima, na kojima su na različitim jezicima ispisane lične misli o identitetu.
– Jedan od ciljeva našeg udruženja jeste povezivanje naših umetnika u dijaspori. Godinama upoznajemo i spajamo ljude. Rađaju se nova poznanstva, projekti, dešavanja i divna dela. Čak i kada ona nastavljaju da žive van okvira naših aktivnosti, mi smo srećni, jer smo pokrenuli nešto. Želja nam je bila da za jubilej povežemo ne samo pojedince sa publikom, već i da umrežimo više udruženja dijaspore. Našu galeriju smo za vreme izložbe ustupili udruženjima kako bismo povezali likovnu umetnost sa drugim aktivnostima. Srećan sam da smo uspeli u tome. Energiju koju smo stvorili osetili su svi, kao i posetioci izložbe, i ona nam daje podstrek za nove kreativne ideje i sličnu vrstu saradnje u budućnosti. Ovom prilikom posebno bih zahvalio Saši Stahinoviću iz MI Helvetia, koji se zainteresovao za naš projekat i podržao nas medijski – navodi Dejan Milić, predsednik Udruženja likovnih umetnika “Uroš Predić”.
Kulminacija ove nedelje umetnosti i sabornosti u Bazelu bilo je književno veče u izložbenoj galeriji koju su svojim glasovima dodatno oplemenili “sokolići” iz Umetničkog centra SOKO i Marta Adamović na violini uz klavirsku pratnju Erike Firkal.
Ovaj događaj okupio je ljubitelje umetnosti i književnosti, s posebnim naglaskom na saradnju između pisaca, slikara i umetničkih centara, a Udruženje srpskih pisaca Švajcarske predstavilo je jubilarni 20. zbornik “Zaveštanja”. Članovi USPŠ Snežana Milanović, Dragan Mihailović, Monika Aleksia, Mirjana Cvijanović, Biljana Mihajlović, Snežana Petrović, Zdravko Lazarević, Mirjana Drljača i Daliborka Šišmanović Kepčija predstavili su svoja dela brojnoj publici.
Žaklina Marković Mitić, predsednica druženja srpskih pisaca Švajcarske, osvrnula se na uspešnu saradnju.
– Povezivanje književnosti i slikarstva u zborniku “Zaveštanja” ove godine predstavlja značajan korak u zajedničkim nastojanjima da proširimo granice kreativnog izražavanja. Saradnja sa Udruženjem “Uroš Predić” donela je jedinstvenu sinergiju reči i slike, a ovakvi projekti ne samo da nas podstiču na stvaranje, već i omogućavaju da naša dela dopru do šire publike. Verujem da zajednički rad doprinosi jačanju kulturne scene srpske dijaspore i inspiriše nas za buduće poduhvate.
Andrijana Adamović, čelnica UC SOKO, ističe da su privilegovani što je Udruženje “Uroš Predić” izabralo Bazel da u njemu obeleži jubilej.
– Zahvaljujući tome mogli smo da prisustvujemo svim događajima koji su u sklopu izložbe organizovani. Otvaranje izložbe je bilo veličanstveno, a cela moja porodica je pohađala kurs slikanja. Na književnoj večeri USPŠ pevala je dečja grupa Umetničkog centra SOKO. Imali smo priliku da spojimo snage naših udruženja i pokažemo koliko je sabornost važna za kulturnu scenu. Atmosfera je bila neverovatna, a ovo pokazuje koliko zajedno možemo postići i koliko je umetnost moćna u povezivanju ljudi.
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić razgovarao je sa Episkopom austrijsko-švajcarskim g. Andrejem.
„Srdačan razgovor sa Episkopom švajcarskim Andrejem o potrebama eparhije, značaju očuvanja duhovnosti i veza sa maticom, kao i o ulozi crkve u modernom društvu.
Posebno sam istakao ogroman uticaj SPC u očuvanju identiteta i tradicije srpske dijaspore, kao stuba sabornosti našeg naroda koji čuva duhovne i kulturne vrednosti i time održava snažnu vezu sa otadžbinom.
Poručio sam da samo zajedno, gde god bili, u zemlji ili rasejanju, možemo svaku prepreku da savladamo. Zahvalan sam SPC na svim naporima koje ulaže kako bi se očuvalo jedinstvo našeg naroda u ovim teškim vremenima“.
Na veliki pravoslavni praznik, Svetu Petku, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Naslednik Filip Karađorđević, posetio je srpsku zajednicu u Tićinu. Princ Filip je prisustvovao svečanoj Liturgiji, koja je održana u Crkvi Svetog Jovana u Belinconi, gde je zajedno sa vernicima obeležio ovaj značajan dan. Prisustvo Princa Filipa donelo je radost i dodatnu svečanost zajednici, koja je pokazala duboku zahvalnost za njegovu posetu i podršku.
Nakon Liturgije, Princ Filip je prisustvovao sastanku sa predstavnicima više srpskih udruženja u Tićinu, među kojima su: Udruženje „Sveti Sava”, Srpsko kulturno udruženje „Desanka Maksimović”, fudbalski klub „Drina” i humanitarno udruženje „Nemanjići”. Sastanak je bio prilika za razgovor o temama važnim za srpsku zajednicu u Tićinu, uslovima života, izazovima sa kojima se suočavaju, kao i mogućnostima za unapređenje međusobne saradnje.
Tokom sastanka, diskutovano je i o projektima Princa Filipa i Kraljevske fondacije. Princ Filip je pokazao interesovanje za potrebe i izazove sa kojima se suočavaju Srbi u Tićinu. Razmenjene su ideje o budućim projektima koji bi uključivali očuvanje srpske kulture, jezika i običaja među mladima u Tićinu, kao i o mogućnostima za humanitarne akcije koje bi bile realizovane u saradnji sa Kraljevskom fondacijom i srpskim udruženjima iz Tićina.
Poseta Princa Filipa još jednom je pokazala važnost povezivanja i očuvanja srpskog identiteta u dijaspori, kao i važnost jedinstva i podrške među članovima zajednice. Princ Filip je ohrabrio predstavnike udruženja da nastave sa svojim radom i da ostanu posvećeni očuvanju kulturnih i duhovnih vrednosti, koje su duboko ukorenjene u srpskom narodu.
Iz Srpske pravoslavne crkve iz švajcarskog grada Tićina stigla je lepa vest. Potpisan je ugovor sa predstavnicima rimokatoličke parohije u Belinconi o korišćenju hrama Sv. Jovana Krstitelja
„U prostorijama rimokatoličke parohije u Belinconi, na dan kada naša Crkva proslavlja sv. Kseniju Petrogradsku, svečano je potpisan ugovor o korišćenju rimokatoličkog hrama sv. Jovana Krstitelja”, istaknuto je u ovoj Crkvenoj opštini.
Ispred katoličke crkve ugovor su potpisali don Mauricio Silini, nadležni paroh i arhijerejski namesnik za Belinconu i Fausto Riva predsednik Upravnog Odbora rimokatoličke parohije u Belinconi u prisustvu članova odbora dok ispred pravoslavne crkve ugovor potpisali jerej Marko Knežević nadležni paroh i Milenko Spasojević predsednik CO u Tićinu iz prisustvo članova odbora.
„Ugovorom je ustupljen hram sv. Jovana Krstitelja, koji se nalazi u strogom centru Belincone, srpskoj pravoslavnoj zajednici na neograničeno korišćenje. Ugovorom su precizirani svi uslovi korišćenja i definisana prava i obaveze ugovornih strana. Ovo je prvi put da je u kantonu Tićino potpisan ovakav tip ugovora između rimokatoličke i pravoslavne parohije”, naglašeno je u CO.
Prisutnima su se prvo obratili predstavnici rimokatoličke crkve. Don Mauricio je izrazio veliko zadovoljstvo, što je napravljen ovako važan korak u produbljivanju saradnje dve parohije. Zahvalio je se srpskoj zajednici na saradnji i domaćinskom ponašanju i brizi, koju srpska zajednica pokazuje prema hramu sv. Jovana Krstitelja. Predsednik Upravnog odbora rimokatoličke parohije u Belinconi Fausto Riva istakao je da se ovim ugovorom pravno definiše način korišćenja hrama, da se regulišu prava i obaveze ugovornih strana i da se ostvaruje kontinuitet i stabilnost u saradnji i odnosima dve zajednice. Istakao je da se pravoslavna zajednica do sada pokazala u najboljem svetlu, da je ostvaren visok nivo saradnje i da se nada da će i u budućnosti odnosi dve parohije nastaviti da budu na najvišem nivou, prenela je Crkvena opština Tićino.
Prisutnima su se potom obratili predstavnici pravoslavne zajednice. Nadležni paroh, jerej Marko Knežević, se zahvalio predstavnicima rimokatoličke crkve na ukazanom poverenju i kontinuiranoj pomoći srpskoj zajednici. „Potpisivanjem ovog ugovora, po prvi put je pravno regulisano korišćenje i upravljanje hramom sv. Jovana Krstitelja. Ovaj tip ugovora, koji je prvi put potpisan između katoličke i pravoslavne parohije, predstavlja istorijski događaj od velike važnosti za obe zajednice”, istakao je on. Otac Marko je uvaženim domaćinima, preneo pozdrave vladike Andreja, čijim je posredovanjem i blagoslovom ovaj ugovor i potpisan.
Predsednik Upravnog odbora Crkvene opštine Tićino, Milenko Spasojević je istakao značaj potpisivanja ovakvog ugovora za srpsku zajednicu, kojim se na neodređeno ustupa hram, sa jasno definisanim uslovima korišćenja. „Zahvaljujući ikonostasu čija se prva faza izrade privodi kraju, kao i drugim planiranim aktivnostima, pravoslavnim vernicima koji u velikom broju i redovno posećuju ovaj hram, će posete hramu i učestvovanje u bogosluženjima biti i prijatnije. Po završetku potpisivanja ugovora, u organizaciji pravoslavne zajednice, upriličeno je i prigodno posluženje za sve prisutne”, dodato je u CO Tićino.
Tri švajcarska oficira, Saâd, Thuruban i Andrija, ključni su likovi u dokumentarnom filmu Luke Popadića „Pravi Švajcarci“. Njihove priče postavljaju pitanje identiteta i lojalnosti.
Originalno je filmski stvaralac Luka Popadić iz Badena planirao da snimi obimni dokumentarni film pod nazivom „Die grosse Übung“ o Švajcarskoj vojsci. Tokom svojih mnogobrojnih putovanja u inostranstvo i pažljivog posmatranja drugih vojski, Popadić je prepoznao osnovnu prilagodljivost i elastičnost Švajcarske vojske: „Pri odlučivanju o temi dokumentarnog filma, krećete u potragu. Tokom svog školovanja za režiju filma u inostranstvu, polako mi se kristalizovala želja da se fokusiram na temu migracija u Švajcarskoj vojsci.“
Period od 2009. do 2014. godine značajno je oblikovao ovog Švajcarca srpskog porekla, kada se vratio u zemlju svojih roditelja i završio osnovne i master studije iz filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. „U tom periodu svog života suočio sam se sa pitanjima o svojim korenima i iznenada shvatio da sam mnogo čvršće ukorenjen u Švajcarskoj nego što sam to pretpostavljao“, priseća se filmski stvaralac o svom životu.
Na raznim filmskim festivalima od Kine do Berlina, gotovo mu je neverovatno često postavljano isto pitanje: Kako je moguće služiti u Švajcarskoj vojsci a poreklom ste Srbin? Ovo pitanje je jednostavno zabavljalo Popadića s jedne strane, a sa druge strane inspirisalo ga je na ključnu ideju za svoj dokumentarni film: „Secondos“, kako se nazivaju deca migranata u Švajcarskoj, trebali bi biti glavni protagonisti. Na kraju, “Velika vežba” (Die grosse Übung) je postao “Pravi Švajcarci” (Echte Schweizer).
Međutim, u Švajcarskoj je potraga za sponzorima za njegov najnoviji projekat bila teža nego što je očekivao, a talas predrasuda i skepse udario je na rođenog Badenera. Popadić zaključuje: „U švajcarskoj filmskoj industriji ima mnogo ljudi koji su protiv vojske, to su mi jasno stavljali do znanja.“ Stoga je bilo znatno teže nego što se prvobitno mislilo obezbediti finansiranje za dokumentarni film. Pritisak je s vremenom postajao sve veći: „Nikada nisam želeo naljutiti nikoga u filmskoj industriji“, kaže 43-godišnji filmski stvaralac. Na kraju su potrebna sredstva bila prikupljena i projekat „Pravi Švajcarci“ je mogao početi.
Švajcarska vojska se ističe svojim vojnim sistemom. Samo oko pet odsto vojnika služi profesionalno ili za određeno vreme. Svi ostali pripadnici vojske su vojni obveznici koji se regrutuju u dobu od 18 do 34 godine, dok su pozivi za oficirske i specijalne pozicije mogući do 50. godine. Vreme službe u vojsci proteže se kroz obuku jedinice. Iz tog razloga, Popadić opisuje naše oružane snage kao narodnu vojsku: „Kvalitet naše vojske odražava snagu našeg naroda – koliko smo dobri kao narod, toliko je dobra i naša vojska; i baš koliko smo loši kao narod, to se takođe vidi i u našoj vojsci.“ Osim toga, Badener zadovoljno primećuje, da je Švajcarska vojska kada je reč o integraciji migranata u svojim redovima krenula dobrom stazom i pokazala se izuzetno prilagodljivom. „Vojska ne pravi razlike na osnovu religije; svako se tretira jednako, bez obzira da li je hrišćanin, musliman ili budista“, ističe filmski stvaralac. „Možda kulturna razmena traje malo duže, jer Švajcarska, zbog svoje unutrašnje pozicije, za različite procese zahteva vreme. Ipak, kao zemlja, nalazimo se na dobrom putu“, zaključuje Popadić pozitivan bilans.
Tokom godina nastao je impresivan dokument vremena o Saâdu, Thurubanu i Andriji, švajcarskim građanima s tuniskim, šri lankanskim i srpskim korenima. „Na početku su tri glavna protagonista, svi oficiri Švajcarske vojske, bili prilično skeptični. Osećala se određena rezervisanost“, seća se Popadić početka. Prednost dokumentarnog filma, kako kaže reditelj, leži u tome što se može pratiti ljude tokom dužeg vremenskog perioda i s osećajem osvojiti njihovo poverenje. „Dodatna prednost bila je ta što nisam bio samo filmski stvaralac, već i sam oficir Švajcarske vojske.“
Na pitanje da li Švajcarskoj zaista treba vojska radi odbrane zemlje, filmski stvaralac odlučno odgovara: „Da, potrebna nam je vojska koja je čvrsto ukorenjena u narodu. Upravo to je razlikuje od profesionalne vojske.“ Vojska ukorenjena u narodu kroz obaveznu službu stvara tesnu vezu između vojske i društva u Švajcarskoj, angažujući građane različitog porekla da služe određeno vreme. Nasuprot tome, profesionalne vojske se oslanjaju na dobrovoljne vojnike, što dovodi do specifičnijih struktura i odnosa sa društvom. Profesionalne vojske često su specijalizovane, dok ukorenjena vojska podstiče širu društvenu integraciju i uključuje više vojnih obveznika na određeno vreme. Za filmskog stvaratelja Luku Popadića jedna stvar je neosporna: „Imamo najbolju vojsku na svetu, ako je mera kvaliteta njena demokratska legitimitacija.“ Sa ovim jasnim uverenjem, njegov rad u dokumentarnom filmu otkriva duboku povezanost građana s vojskom. Jer, za Saâda, Thurubana i Andriju, njihove priče su fascinantno ogledalo dužnosti, identiteta i predanosti svojoj zemlji. Jedan od tri glavna protagonista, Thuruban Thuchchathanan, 33 godine, izražava nadu da će dokumentrni film imati društvenu vrednost. Želi da posluži kao prozor kako bi pružila raznolike uvide u Švajcarsku. Takođe se nada da će dokumentarni film doprineti smanjenju nepoverenja, jačanju poverenja između „Secondosa“ i „Urschweizera“ i podsticanju rasprava – posebno u dijaspori.
Luka Popadić
Luka Popadić
Dela Luke Popadića, rođenog 1980. u Badenu, odražavaju podjednako raznolik i iznenađujući opseg kao i njegov životni put. Kao Švajcarac sa srpskim korenima, vratio se 2009. u rodnu zemlju svojih roditelja i uspešno završio master studije filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2014. godine. Pre nego što se posvetio režiranju svojih filmova, sticao je iskustvo kao asistent režije u Čikagu i Berlinu. „Pravi Švajcarci“ označava njegov debi kao dokumentarnog filma nakon niza nagrađivanih kratkih filmova.
Tekst: Hermann Lienhard Prevod na srpski: Vladimir Miletić
Рођење Христово" фреска из XIV века-манастир Високи Дечани, Косово и Метохија
Proslava Božića, praznika rođenja Isusa Hrista, najradosnijeg događaja u hrišćanskom svetu, počela je u ponoć prvom božićnom liturgijom u svim Hramovima Srpske pravoslavne crkve Eparhije austrijsko-švajcarske u Švajcarskoj.
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Kao datum Hristovog rođenja, 25. decembar, uveden je u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija. Ovaj datum se i danas poštuje, s tim što se on, prema julijanskom kalendaru, poklapa sa gregorijanskim 7. januarom, pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme tog dana slave praznik rođenja Isusa Hrista.
Na Božić hrišćanske crkve slave dolazak Spasitelja, koji je došao među ljude da im ukaže na vrednosti vere u ljubav, da ih izmiri sa Bogom koga su se odrekli počinivši prvi greh.
U pećini u Vitlejemu Marija je u slamu povila novorođenog Spasitelja i poklonila mu se kao Bogu.
“U isto vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao sve zvezde već u visini ptičjeg leta”, piše u jevanđelju.
Zvezdu su četrdeset dana pratila trojica mudraca, Gašpar, Baltazar i Melkior, i stigavši u Jerusalim, u vitlejemskoj pećini, nad kojom se zaustavila zvezda, poklonili se detetu “kao caru nad carevima i darivali ga zlatom, a potom tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja”.
Car Irod je, u strahu za svoj presto, naredio da se u Vitlejemu pobiju sva muška deca do dve godine, nadajući se da će među njima biti i novorođeni Isus. Prema jevanđelju ubijeno je 14.000 dece, ali je sveta porodica prebegla u Misir u Egiptu, gde je živela do Irodove smrti.
Beogradska autorka uživo montira i ozvučuje zaboravljene snimke Filmskih novosti, otkrivajući potisnuto nasljeđe Pokreta nesvrstanih — projekta dekolonizacije, razoružanja i antirasizma koji je izbrisan iz zapadnih pregleda istorije. Nedelja, 5. oktobar, 18:00, Teatrostudio (LAC); Sledi razgovor s umetnicom. 
Svetska premijera Tamare Gvozdenović vodi nas u puls kluba kao laboratoriju zajednice: gdje su želje i utopije alternativnih kultura nekad stvarale “svetove koji zbližavaju” — a danas? Sreda, 8. oktobar, 20:30, Palco Sala Teatro (LAC); trajanje 55’, upozorenje na stroboskop, razgovor s umetnicom poslie nastupa. 
