Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Peter Keller za “Weltwoche”: Kukasti krst i dvoglavi orao

0
Poruka neprijatelju: Muslimanski Albanci javljaju se kao dobrovoljci; 1943. godina „Ullstein bild” - Arhiv u Gerstenbergu

SRPSKI

Muslimanski Albanci su se kao dobrovoljci borili u Hitlerovoj diviziji Vafen-SS-a „Skenderbeg”. U okviru svojih planova ubili su desetine hiljada Srba u poslednjoj fazi Drugog svetskog rata.

Bio je to poslednji zapis u knjizi gostiju. Tog 3. juna 1944. godine se Avgust Šmidhuber (August Schmidhuber), komandant divizije Vafen-SS-a „Skenderbeg”, zahvalio zbog „predivnog gostoprimstva” u Manastiru Dečani. Ova zajednica pravoslavnih monaha nalazila se u zapadnom delu Kosova i Metohije i malo je verovatno da su se njeni tadašnji stanovnici radovali nemačkom posetiocu i njegovoj pratnji.

Samo nekoliko nedelja nakon Šmidhuberovog boravka u skrivenom manastiru, on je kao sin člana Bavarske vlade i kao osoba prijatnog izgleda sa razdeljkom na stranu i okruglim naočarama napravio masakr na Balkanu. Njegove trupe SS-a su ubile četiri stotine dvadeset i osam Srba u crnogorskom selu Velika, a među njima čak sto dvadeset dece. Jedna preživela žena svedoči o tome kako joj je prišao vojnik sa puškom: „Rekla sam mu da ću mu doneti hleb, kao što mi je zapoveđeno.” Na to je on odgovorio: „Nemačka ima hleba!” Bila je iznenađena što je taj čovek perfektno govorio njenim jezikom. A onda je zapucao na nju i ubio njenog jednogodišnjeg sina u rukama. Ubica u uniformi SS-a nije bio Nemac, već Albanac, koji je verovatno bio iz okolnih krajeva.

Teško slabima na Balkanu!

Događaji iz 1943. godine na obodu Evrope predstavljaju bizarno, malo poznato poglavlje Drugog svetskog rata. Po Hitlerovoj komandi formirane su dve divizije Vafen-SS-a, po sastavu uglavnom od dobrovoljaca islamske vere. Najpre je sastavljena divizija „Handžar”, nazvana po arapskoj kami, a sastojala se najpre većinom od Bošnjaka. Druga divizija – „Skenderbeg” – nosila je ime albanskog nacionalnog junaka (1405–1468). Ona je po sastavu većinom bila muslimansko-albanska; vojnici su na uniformi nosili oznaku trupe – dvoglavog orla.

Kako je došlo do ovog čudovišnog saveza nacizma i islama? Zašto su desetine hiljada muslimanskih dobrovoljaca htele da budu regrutovane u Hitlerove armije? I šta je to posebno u vezi sa albanskim muslimanima u Vafen-SS-u, koji su za samo nekoliko meseci počinili nebrojene ratne zločine? O tome je švajcarska istoričarka Franciska A. Caug (Franziska A. Zaugg) napisala studiju vrednu čitanja, koja oslikava nastanak divizije „Skenderbeg” i stavlja ga na svoje mesto: U ovoj oružanoj formaciji SS-a spajaju se velikoalbanski planovi albanske elite sa nemačkim ratnim interesima na Balkanu. Sve to se odigralo u konfliktnoj zoni punoj etničkog naboja, a ona doseže do novije istorije: Na skoro jeziv način se ponovilo nasilje 90-ih godina prošlog veka na istim mestima, koja su već u Drugom svetskom ratu bila poprišta deportacije i progona, a to ova autorka beleži u svom zaključku. Grupe svih naroda su učestvovale u tome. Ili, kako je to formulisao publicista Peter Šol-Latur (Peter Scholl-Latour): „Nema tu dobrih i loših momaka, već samo jakih i slabih, i teško slabima na Balkanu.”

Hitler je, u stvari, hteo mir na jugoistočnom delu Evrope i dugo je izgledalo tako. Italija je od 1939. godine kontrolisala Albaniju, a Kraljevina Jugoslavija, nastala posle Velikog rata, politički je bila bliska Trećem rajhu. Marta 1941. godine su predstavnici Jugoslovenske vlade čak ušli u vojni savez sa Silama osovine, a na negodovanje srpskih oficira, koji su nedugo potom izazvali puč protiv Vlade. U tom sveopštim haosu Hitler je odlučio da napadne Jugoslaviju i da je „rasturi vojno, ali i kao državu”.

Brzo je pobedio, ali je taj region s nemačke tačke gledišta ostao mučno žarište. Dok se u Hrvatskoj uspostavljao ustaški režim, blizak Nacistima, a u Albaniji vladala marionetska vlada pod Musolinijevom „milošću”, organizovao se otpor – od srpskih nacionalista i u partizanima pod Titovim vođstvom, u kojima su Srbi takođe bili većina.

„Lovna divljač za svakoga”

I hrvatske i albanske vođe koristile su nove odnose da pod moćnom zaštitom sprovode svoje nacionalističke planove. To što je u prvom planu bila borba protiv „komunista”, pre svega je bilo upereno protiv nemilih manjina: Srba, Jevreja i Roma. Tamo, gde su se „zajedno vijorile albanska i italijanska zastava”, u delo bi bila sprovođena etnička čišćenja – piše istoričar Davide Rodonjo (Davide Rodogno). „Počela je duga faza zatvaranja u logore, streljanja i deportacije.”

Specijalni izaslanik Trećeg rajha za Jugoistočnu Evropu, Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), pretpostavio je u jednom internom dopisu da je bilo proterivanja i ubistava četrdeset hiljada Srba u periodu između maja 1941. i aprila 1944. godine. Pored toga bilo je još trideset hiljada njih, koji su, kako piše, bili već prijavljeni za iseljavanje. Čak je i nacistički predstavnik Nojbaher zapisao da su Srbi postali „lovna divljač za svakoga”. Konflikte je podgrevala „Velika Albanija”, nastala nakon nemačkog osvajanja Balkana 1941. godine, a predstavljala je vazalsku državu, sastavljenu od današnje Albanije i „Nove Albanije” (centralno i južno Kosovo i Metohija, makedonske i crnogorske pogranične oblasti).

Ovu je tvorevinu trebalo osigurati po svaku cenu. Albanski ministar inostranih poslova Džaver Deva (Xhaver Deva) zadao je cilj: zadržati etničku velikoalbansku državu i „posle rata”. Vođe, okupljene oko nacionalističke Druge prizrenske lige, ulagivale su se Hitleru. Njihov predsednik Bedri Pejani (Bedri Pejani) Nemcima je hvalisavo obećao sto dvadeset do sto pedeset hiljada vojnika sa Kosova i Metohije i „novoalbanskih” oblasti, koji su „spremni da ratuju”, a to obećanje je povezao sa jasnim zahtevima: On je za svoje albanske ratnike SS-a hteo moderno vojno naoružanje, nemačke instruktore i oficire i, treće – „novu korekciju” granica prema Crnoj Gori i Srbiji, dakle, još veću Veliku Albaniju.

Vodja Rajha SS-a Hajnrih Himler zagovarao je stvaranje druge oružane divizije sa albanskim dobrovoljcima, a taj projekat je obezbedio i ideološki, tako što je muslimanske narode Balkana jednostavno unapredio u rasno vredne narode Evrope. Bosanskim oficirima Himler je naglasio postojanje „zajedničkih ciljeva i ideala” Nemaca i „muslimana u Evropi”. I veliki muftija jerusalimski, Mohamed Amin al-Huseini (Mohammed Amin al-Husseini) koji je živeo u Berlinu, istakao je postojanje „mnogostrukih” paralela između nacizma i islama: „jedinstveno vođstvo”, „borba, zajednica, porodica, naraštaj”. Takođe i „odnos prema Jevrejima”.

U maju 1944. godine kucnuo je čas: Oformljena je Dvadeset i prva gorska divizija Vafen-SS-a „Skenderbeg”, oko deset hiljada regruta bilo je vojno sposobno. A u Nemačkoj obučeni imami imali su zadatak da preuzmu „duhovno vaspitavanje trupe uz širok pogled na svet”, jer je slovilo da „je imam predstavnik islama u diviziji”. Njegov zadatak je bio da probudi i razvije snagu religije za vaspitavanje pripadnika divizije kako bi postali dobri muškarci i vojnici SS-a”. Vojnici su nosili fesove i slobodno smeli da praktikuju svoju veru; mislilo se čak i na verski propisanu ishranu. Publikacija „Islam i judaizam” trebalo je da pojača islamski antisemitizam, a Himler je naveo zajedničke neprijatelje: „boljševike, Englesku, Ameriku – sve ih uvek vode Jevreji.”

Koncentracioni logor u Prištini

Buknula je toksična mešavina. Već nakon šest nedelja Generalna komanda je javila da je „Skenderbeg” uhapsio pet stotina i deset Jevreja, komunista, pomoćnika bandi i politički osumnjičenih neprijatelja. Šmidhuber je 1944. godine ponosno izvestio kako su u „dve akcije iznenađenja” sada svi Jevreji u unutrašnjosti Kosova i Metohije u pritvoru. U Prištini je već na proleće oformljen koncentracioni logor, koji je po „strukturi i organizaciji”, kako tvrdi komandant SS-a, „model nemačkih koncentracionih logora”. Stražari su bili albanski dobrovoljci iz divizije „Handžar”.

General-feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs (Maximilian von Weichs), vrhovni komandant za Jugoistok, čudio se razularenom nasilju na Balkanu: Nije to „neki mali rat”, nego „sveobuhvatni haos, proboj strasti naturalnih naroda, vođenih nagonima, koji je vekovno star”. Istoričarka Franciska A. Caug takođe na kraju svoje studije govori o „ekstremnom potencijalu za nasilje”. Ne samo da su žrtve masakrirane – one su dodatno „obrađivane”: dranjem kože, korišćenjem odrane kože kao marame, probadanjem, nabijanjem na kolac, ispisivanjem poruke za neprijatelja po telu žrtve.

Početkom 1945. godine se divizija „Skenderbeg” rasformirala. Međutim, spirala unutrašnjih etničkih konflikata nije time okončana. Tokom kosovskog rata 1999. godine još jednom je skoro dve stotine hiljada Srba izbeglo iz te oblasti, a novoosnovana država Kosovo je u međuvremenu postala skoro čisto albanska. Mali, srednjevekovni, manastirski kompleks Dečani, kojeg je komandant SS-a Šmidhuber potražio u junu 1944. godine, postoji i dan-danas i na njega neprestano motre zaštitne trupe KFOR-a.

Peter Keller
istoričar i poslanik Narodne partije Švajcarske SVP/UDC, Hakenkreuz und Doppeladler, Weltwoche Nr. 15.21

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-15/diese-woche/hakenkreuz-und-doppeladler-die-weltwoche-ausgabe-15-2021.html

Franziska A. Zaugg: Albanische Muslime in der Waffen-SS. Izdavač: Ferdinand Schöningh Verlag; 346 strana; okvirna cena 50 CHF

DEUTSCH

Muslimische Albaner kämpften als Freiwillige in Hitlers SS-Waffendivision «Skanderbeg». Für ihre Pläne töteten sie in der Endphase des Zweiten Weltkrieges zehntausende Serben.

Es war der letzte Eintrag im Gästebuch. Am 3. Juni 1944 bedankte sich August Schmidhuber, Kommandant der SS-Waffendivision «Skanderbeg», für die «wunderbare Gastfreundschaft» im Kloster Decani. Die Gemeinschaft serbisch-orthodoxer Mönche befand sich im westlichen Kosovo – und es ist wenig wahrscheinlich, dass sich die damaligen Bewohner über den deutschen Besucher und seine Begleitung gefreut haben.

Nur ein paar Wochen nach seinem Aufenthalt in der klösterlichen Abgeschiedenheit würde Schmidhuber, Sohn eines bayrischen Regierungsbeamten, freundliches Äusseres mit Seitenscheitel und runder Brille, ein Massaker auf dem Balkan zu verantworten haben. Seine SS-Truppen töteten im montenegrinischen Dorf Velika 428 Serben, darunter 120 Kinder. Eine Überlebende berichtete, wie sich ihr ein Soldat mit Waffe genähert habe: «Ich sagte ihm, dass ich ihm Brot bringen wolle, wie mir befohlen worden war.» Darauf habe dieser geantwortet: «Deutschland hat Brot!» Die Zeugin war überrascht, dass der Mann ihre Sprache perfekt sprach. Dann habe er auf sie geschossen und ihren einjährigen Sohn, den sie auf dem Arm trug, getötet. Der Mörder in SS-Uniform war nicht Deutscher, sondern Albaner, wahrscheinlich aus der näheren Umgebung.

Wehe den Schwachen auf dem Balkan

Was sich ab 1943 im Hinterhof Europas abspielte, war ein kurioses, eher unbekanntes Kapitel des Zweiten Weltkrieges. Auf Befehl von Hitler wurden zwei SS-Waffendivisionen gebildet, die sich hauptsächlich aus Freiwilligen muslimischen Glaubens zusammensetzten. Zunächst die mehrheitlich aus Bosniaken bestehende, nach dem arabischen Krummsäbel benannte SS-Waffendivision «Handschar». Die zweite Division trug den Namen des albanischen Nationalhelden «Skanderbeg» (1405–1468). Sie setzte sich mehrheitlich aus muslimischen Albanern zusammen; als Truppenkennzeichen trugen die Soldaten den Doppeladler an der Uniform.

Wie kam es zu dieser seltsamen Allianz von Nationalsozialismus und Islam? Warum liessen sich zehntausende muslimische Freiwillige für Hitlers Armeen rekrutieren? Und was hat es speziell mit den albanischen Muslimen in der Waffen-SS auf sich, die in wenigen Monaten unzählige Kriegsgräuel begingen? Dazu hat die Schweizer Historikerin Franziska A. Zaugg eine lesenswerte Studie vorgelegt, welche die Entstehung der Division «Skanderbeg» nachzeichnet und sie einordnet: Es verbinden sich in dieser SS-Formation die «grossalbanischen» Pläne der albanischen Elite mit den deutschen Kriegsinteressen im Balkan. Das Ganze fand in einer ethnisch aufgeladenen Konfliktzone statt, die bis in die jüngere Gegenwart ausstrahlt: Auf fast unheimliche Weise wiederholen sich viele Gewaltexzesse in den 1990er Jahren an denselben Orten, die schon im Zweiten Weltkrieg Schauplatz von Vertreibung und Verfolgung waren, wie die Autorin in ihrem Fazit festhält. Beteiligt waren alle Volksgruppen. Oder wie es der Publizist Peter Scholl-Latour formulierte: «Da gibt es keine Guten und Bösen, sondern nur Starke und Schwache, und wehe den Schwachen auf dem Balkan.»

Eigentlich wollte Hitler Ruhe an der südöstlichen Flanke Europas – und es sah lange danach aus. Italien kontrollierte seit 1939 Albanien, und das nach dem Ersten Weltkrieg entstandene Königreich Jugoslawien stand politisch dem Deutschen Reich nahe. Im März 1941 unterzeichneten jugoslawische Regierungsvertreter sogar ein militärisches Bündnis mit den Achsenmächten – zum Missfallen serbischer Offiziere, die kurz darauf in Belgrad gegen die Regierung putschten. Im allgemeinen Chaos entschloss sich Hitler, Jugoslawien anzugreifen und dieses «militärisch und als Staatsgebilde zu zerschlagen».

Der Sieg war schnell errungen, nur blieb die Region ein aus deutscher Sicht mühseliger Unruheherd. Während in Kroatien das nazifreundliche Ustascha-Regime eingerichtet wurde und in Albanien eine Marionettenregierung von Mussolinis Gnaden herrschte, formierte sich der Widerstand: aus serbischen Nationalisten und in der von Josip Tito geführten Partisanenarmee, in der Serben ebenfalls die grosse Mehrheit bildeten.

«Freiwild für alle»

Sowohl die kroatischen wie die albanischen Führungsriegen nutzten die neuen Verhältnisse, um unter der jeweiligen Schutzmacht ihre eigene nationalistische Agenda zu verfolgen. Der vordergründige Kampf gegen «Kommunisten» richtete sich vor allem gegen unliebsame Minderheiten: gegen Serben, Juden und Roma. Überall dort, «wo die albanische und italienische Flagge gemeinsam wehten», seien ethnische Säuberungen in die Tat umgesetzt worden, schreibt der Historiker Davide Rodogno. «Es begann eine lange Phase von Internierungen, standrechtlichen Hinrichtungen und Umsiedlungen.»

Der vom Deutschen Reich ernannte Sonderbeauftrage für Südosteuropa, Hermann Neubacher, ging in einem internen Schreiben von Vertreibungen und Ermordungen von 40 000 Serben zwischen Mai 1941 und April 1944 aus. Dazu kämen weitere 30 000, die bereits zur Auswanderung angemeldet worden seien. Selbst der Nazi-Abgesandte Neubacher hielt fest, dass die Serben «Freiwild für alle» geworden seien. Was die Konflikte begünstigte, war das nach dem deutschen Balkan-Feldzug 1941 geschaffene «Grossalbanien», womit der aus dem heutigen Albanien und «Neualbanien» (Mittelkosovo und Südkosovo, mazedonische und montenegrinische Grenzgebiete) zusammengesetzte Vasallenstaat bezeichnet wird.

Dieses Gebilde sollte um jeden Preis gesichert werden. Der albanische Innenminister Xhaver Deva gab das Ziel vor: Man wollte den ethnischen grossalbanischen Staat «über das Kriegsende hinaus» erhalten. Die Leader um die nationalistische «Zweite Liga von Prizren» dienten sich Hitler an. Ihr Präsident Bedri Pejani versprach den Deutschen prahlerisch 120000 bis 150 000 «kriegswillige» Soldaten aus Kosovo und den «neualbanischen» Gebieten – und verband dieses Angebot mit klaren Forderungen: Er wollte für seine albanischen SS-Krieger eine moderne militärische Bewaffnung, deutsche Instruktoren und Offiziere und drittens eine «neuerliche Berichtigung» der Grenzen gegenüber Montenegro und Serbien, also ein noch grösseres Grossalbanien.

Der Reichsführer SS Heinrich Himmler befürwortete die Schaffung einer zweiten, mit albanischen Freiwilligen bestückten Waffendivision und sicherte das Projekt auch ideologisch ab, indem er die muslimischen Völker des Balkans kurzerhand zu den rassisch wertvollen Völkern Europas beförderte. Gegenüber bosnischen Offizieren betonte Himmler die «gemeinsamen Ziele und Ideale» der Deutschen und der «Muselmanen in Europa». Auch der in Berlin residierende Grossmufti von Jerusalem, Mohammed Amin al-Husseini, hob die «in vieler Hinsicht» parallele Weltanschauung zwischen Nationalsozialismus und Islam hervor: die «Einheit der Führung», «der Kampf, die Gemeinschaft, die Familie, der Nachwuchs». Und: «Das Verhältnis zu den Juden.»

Im Mai 1944 war es soweit: Die 21. Waffen-Gebirgs-Division der SS «Skanderbeg» wurde geschaffen, rund 10 000 Rekrutierte wurden für tauglich befunden. In Deutschland ausgebildete Imame sollten «die weltanschaulich geistige Erziehung» der Truppe übernehmen. Denn: «Der Imam ist der Treuhänder des Islam in der Division. Er hat die Kräfte der Religion für die Erziehung der Div[isions]-Angehörigen zu guten SS-Männern und Soldaten wachzurufen und zu entfalten.» Die Soldaten trugen den Fez als Kopfdeckung, sie durften ihre Religion frei ausüben; auch auf Speisevorschriften wurde Rücksicht genommen. Die Schrift «Islam und Judentum» sollte den islamischen Antisemitismus verstärken, Himmler verwies auf die gemeinsamen Feinde: «den Bolschewik, England, Amerika, alle immer wieder getrieben vom Juden».

Konzentrationslager in Pristina

Es war eine toxische Mischung, die hier losbrach. Bereits nach sechs Wochen meldete das Generalkommando, dass die «Skanderbeg» 510 Juden, Kommunisten, Bandenhelfer und politisch Verdächtige verhaftet habe. Schmidhuber berichtete im Oktober 1944 stolz, man habe in «zwei Überraschungsaktionen» sämtliche Juden im inneren Kosovo in Gewahrsam genommen. In Pristina – heute Hauptstadt des Kosovo – wurde bereits im Frühjahr ein Konzentrationslager eingerichtet, dessen «Aufbau und Organisation», so der SS-Kommandant, «nach dem Muster deutscher Konzentrationslager» erfolgt sei. Als Wachmannschaften wurden albanische Freiwillige der Division «Handschar» eingesetzt.

Generalfeldmarschall Maximilian von Weichs, Oberbefehlshaber Südost, staunte über die sich entfesselnde Gewalt auf dem Balkan: Das sei kein «Kleinkrieg», sondern «ein allumfassender Aufruhr, ein Losbrechen jahrhundertealter Leidenschaften triebhafter Naturvölker». Auch die Historikerin Franziska A. Zaugg kommt zum Schluss ihrer Studie auf die «extreme Gewaltbereitschaft» zu sprechen. Opfer seien nicht nur massakriert worden, sondern zusätzlich «hergerichtet»: durch Häuten, Drapierung der abgezogenen Haut als Kopftuch, Aufspiessen, Pfählung, Beschriftung des Opfers mit einer Botschaft an den Feind.

Anfang 1945 löste sich die «Skanderbeg»-Division auf. Damit war die Spirale der innerethnischen Konflikte allerdings nicht beendet. Im Zuge des Kosovo-Kriegs 1999 flüchteten nochmals fast 200000 Serben aus dem Gebiet, der neu gegründete Staat Kosovo ist mittlerweile fast rein albanisch. Die kleine mittelalterliche Klosteranlage Decani, die SS-Kommandant Schmidhuber im Juni 1944 aufsuchte, existiert noch heute – rund um die Uhr bewacht von Schutztruppen der KFOR.

Peter Keller
Historiker und Nationalrat der Schweizerischen Volkspartei SVP/UDC, Hakenkreuz und Doppeladler, Weltwoche Nr. 15.21

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-15/diese-woche/hakenkreuz-und-doppeladler-die-weltwoche-ausgabe-15-2021.html

Franziska A. Zaugg: Albanische Muslime in der Waffen-SS. Ferdinand Schöningh Verlag.  346 S., ca. Fr. 50.00.

Dan kada je sa svojih vekovnih ognjišta proterano 220.000 Srba

0

Na današnji dan 1995. godine počela je hrvatska vojno-policijska operacija Oluja na području Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije. Dan kasnije, 5. avgusta, hrvatske snage ušle su u gotovo napušten Knin i istakle hrvatsku zastavu, dok su se kolone izbeglica u automobilima, kamionima, na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima kretale ka Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Godišnjica “Oluje” u Srbiji i Hrvatskoj obeležava na dva potpuno različita načina. U Hrvatskoj to najveći nacionalni praznik dok se u Srbiji i Republici Srpskoj obeležava Dan sećanja na sve stradale i prognane Srbe u toj oružanoj akciji.

Po podacima Dokumentaciono informacionog centra Veritas, tokom akcije „Oluja“ ubijeno je 1.869 Srba, od kojih su 1.220 bili civili.

Oko tri četvrtine stradalih bilo je starije od 60 godina, a među žrtvama je 551 žena, što, kako su naveli u Veritasu, predstavlja jedan od „crnih rekorda gradjanskog rata ’90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije“.

Proterano je više od 220.000 Srba, a podaci o broju nestalih kreću se od 745 osoba do 1.183.

Dvadeset godina od NATO bombardovanja

0

U bombardovanju koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće i vojni objekti.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, nakon čega je usledilo povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak medjunarodnih vojnih trupa.

Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca

Dogodine u Prizrenu: Humanitarna organizacija 28. Jun pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji

0

Pre tačno 7 godina osnovana je humanitarna organizacija 28. Jun sa prvim projektom pod nazivom „Boj za Kosovo“.

Tom prilikom sakupljena je medicinska pomoć u vrednosti od 1,5 miliona dolara, koja je poslata Srbima u Gračanici a ujedno je pokrenuta globalna kampanja podizanja svesti, kažu u ovoj humanitarnoj organizaciji.

Kako u 28. Junu ponosno ističu, danas se ponovo okreću Kosovu i Metohiji sa još ambicioznijim projektom pod nazivom „Dogodine u Prizrenu“.

Oni planiraju da do Pravoslavne nove godine urade nekoliko veoma velikih i značajnih projekata.

Kako najavljuju, prvo će početi prikupljanje potpisa u peticiji protiv nezavisnosti takozvanog „Kosova“ a zatim će i zvanično priložiti peticiju Ujedinjenim Nacijama, koristeći specijalni konsultativni status koji ima ova organizacija.

U planu su i organizacije događaja na svim kontinentima na kojima će 28. Jun upoznavati ljude sa problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju Srbi na Kosovu i Metohiji.

Takođe, biće dostavljena i medicinska pomoć u vrednosti od oko milion dolara ustanovama u Srbiji i Republici Srpskoj, a zatim i novogodišnji pokloni srpskoj deci koja žive u teškim uslovima na Kosovu i Metohiji i širom regiona.

Na kraju ovog ambicioznog projekta je završetak projekta sa velikom donacijom manastiru Svetih arhangela u Prizrenu.

Podržite akciju

Potpišite peticiju

Intervju Karle del Ponte za švajcarski “Corriere del Ticino” – Tužilaštvo nije imalo ništa protiv Srba

0
© Zocchetti

Novinar švajcarskog “Corriere del Ticino”, Karlo Silini (Carlo Silini) govorio je sa bivšom tužiteljkom Karlom del Ponte (Carla del Ponte) povodom završetka rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Razgovor su vodili na temu rada Međunarodnog suda, o tome kako je “lovila” ratne zločince, ali i o greškama i propustima ovog Tribunala.

Ovaj intervju novinar počinje jednom paralelom koju povlači između sukoba u Siriji i na prostoru bivše Jugoslavije.

Sirija, Sirija i još jedanput Sirija. Izgleda da se sva sramota celoga sveta koncentrisala u ovoj zemlji. Možemo se tešiti misleći da je ta zemlja daleko od nas, ali kao Evropljani ne trebamo zaboraviti da smo jedan podjednako apsurdan i krvavi rat imali “kod kuće” pre dvadeset godina: na prostoru bivše Jugoslavije. Vreme masovnih grobnica i silovanja kao jednog od “oruđa” rata je završeno, ali rane zarastaju polako. Povremeno se pojave institucije prade kao što je bio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) koji će zatvoriti svoja vrata u nedelju. Poslednje suđenje se završilo glamuroznim samoubistvom u direktnom televizijskom prenosu. U trenutiku izricanja presude (20 godina zatvora), hrvatski general Praljak je ispio otrov iz flašice i kasnije preminuo u bolnici. Jedan tužan kraj za projekat koji je za svojih 24 godina postojanja pokušao da da malo pravde za žrtve.

Razgovaramo sa jednom od apsolutnih protagonista tog suda, Karlom del Ponte, tužiteljkom od 1999 do 2007. godine, koja je u Hag odvela čak i Slobodana Miloševića.

Karla del Ponte, nažalost moramo da počnemo od kraja, sa samoubistvom Praljaka u direktnom televizijskom prenosu, koji je na neki način sa ovom dramatičnom scenom uništio imidž Tribunala. Šta mislite o tome?

«Poznavala sa m Praljaka, ispitivala sam ga. Bio je režiser, koji se bavio televizijom i na nekin način je hteo da režira poslednju scenu Tribunala. Naravno za Tribunal je ovo izvesna sramota. Nije moguće da se prilikom poseta u zatvor unese otrov. Sve u svemu, verovatno su se kontrole odnoslile samo na unošenje oružija, ali je sve ostalo prolazilo. Šta više, čak je i Milošević dobio antibiotik protiv lepre koji je pomagao da povisi pritisak. Prolazilo je svega po malo u tom obliku, i zaista to je jedan propust, ali sve u svemu marginalan.»

Zašto?

«Pre svega, zato što nije lako zaustaviti jednu malu bocu otrova prilikom kontrole. I zato što se radi o lukavstvu optuženog, da umesto odležavanja dvadeset godina zatvora, oduzme sebi život jednim isceniranim potezom. Ali i to je marginalno u odnosu na čitavu istoriju suda. Tačno je, to je bio poslednji proces, i nje smelo da se desi da optuženi izvrši javno samoubistvo.»

Šta znači istraživati ratne zločine? Da li su više prepreke pokušaji da se rekonstrujiše istina o činjenicama ili je problem da se dobije pristanak na saradnju vlasti različitih zemalja da se dođe do osumnjičenih?

«Zavisi. Moramo shvatiti da međunarodna pravda jedino može da ima uspeha i da funkcioniše ukoliko postoji politička volja država. Počevši od država članica Saveta bezbednosti UN. Dakle, rad međunarodnog tužioca je olakšan ukoliko postoji saradnja država.»

Postoji li?

«Ne uvek. Obično država koja je uključena u proces ne sarađuje, jer bi trebalo da isporuči svog ministra ili predsednika. Ali ako Međunarodna zajednica vrši politički pritisak, saradnja nije tako teška. Radi se zapravo o upečatljivim zločinima, sa hiljadama žrtava. Stvari funkcionišu ako se istraga može vršiti pristupom teritiriji, ako možete otvoriti masovne grobnice – odatle se počinje – kako bi se utvrdilo koliko je civilnih žrtava bilo. Onda se vraća na krivičnu odgovornost učesnika, tačnije visokih političkih i vojnih funkcionera. Zato što se Međunarodni sud ne bavi počioniocima nego odgovornima na visokim položajima, onima koji sede za stolom vlasti i odlučuju i planiraju zločine protiv čovečnisti. Tu je naravno neophodan pristup dokumentaciji, državnim arhivima i posebno svedocima.»

Jednostavan pristup?

«Rekla bih da ne, jer je vrlo malo ljudi koji su voljni da svedoče. To je razlog zašto smo uvek radili mngo sa protivnicima Miloševića, posebno sa opozicionim liderom Zoranom Đinđićem, koji je kasnije ubijen. Sa njim smo postigli veliki napredak u našim istragama. Zbog toga puno zavisi od političke situacije i koliko Međunarodna zajednica pomaže u ostvarivanju saradnje.»

U konkretnom slučaju kako je išlo sa Evropskom unijom?

«Uspeli smo da ubedimo Evropsku uniju da vrši pritisak na Srbiju, posebno za hapšenje ratnih zločinaca. Ideja je bila da treba da sarađuju ako žele da se pridruže Evropskoj uniji. Ovom strategijom uspeli smo da uhapsimo prakitično sve optužene.»

A u Ruandi? Nekoliko godina ste imali važnu ulogu kao tužilac Međunarodnog krivičnog suda te zemlje.

«U Ruandi situacija je bila takva da je istrage olakšala činjenica da je bivši premijer Kambanda priznao svoje zločine i bio naš glavni svedok. Dao nam je odlične informacije. Uskoro smo došli do optužnice i međunarodnog naloga za hapšenje. Teško je bilo uhapsiti ove ljude zbog toga što je većina njih izbegla u druge afričke zemlje i sa malo novca uspevala da plaća svoju slobodu. Mislim da je  Felisijen Kabuga (biznismen iz Ruande u velikoj meri uključen u genocid) još uvek slobodan u Keniji. Oni koji su pobegli u Evropu su uhapšeni, drugi nisu. Tako da nije slučajno da ima mnogo optuženih koji još nisu uhapšeni do danas.»

Uvek ste govorili da je vaš najveći uspeh u Haškom tribunalu bio hapšenje Miloševića, ali i najveće žaljenje zbog toga što je umro u ćeliji pre kraja suđenja. Kao da je uspeo da pobegne pre kazne. Da li je tako?

«Na kraju se može reći da je tako. Ali nedostaje finale: pobegao pre presude i u svakom slučaju mrtav. Tokom vremena, posle prvih ljutnji zašto moralo tako da se desi, smirili smo se jer na kraju, njega više nema.»

Nema ga više – umro je, to je poraz?

«Da, ma da on nije tako mislio.»

Da li je osetila neki znak pokajanja kod Miloševića kada ga je ispitivala? Sažaljenje?

«Gotovo svi optuženi postavljaju “zid”. Jedan od njih je bio i Milošević, on ga je postavio odmah. Drugi su govorili malo više, ali malo. Jedan je sarađivao i odgovaraio na pitanja. Inače svi su bili ćutljivi ili su govorili jako malo. Na kraju krajeva, smatrali su sebe herojima koji su se žrtvovali za njihovu zemlju međunarodnoj pravdi kojoj nisu verovali.»

Da li su zadržali ovu “masku” i nakon presuda?

«Uvek, čak i tokom izricanja kazne. Svi su bili heroji koji su nelegalno zatvoreni. Istina je da kada budu oslobođeni iz jednog ili drugog razloga, prilikom njihovog povratka svi budu dočekani uz veliko slavlje i pompu.»

Koje druge uspehe želite da zapamtite, a za kojim žalite?

«Uspesi su oni koji su dobijeni za žrtve, odnosno hapšenje optuženih. Ono za čim moji saradnici i ja žalimo je činjenica da nismo mogli više da hapsimo. Bili smo ograničeni od strane naših nadređenih i na kraju od Saveta bezbednosti UN u Njujorku koji je vršio pritisak da smanjimo našu listu traženih. Za tim najviše žalim. Tužilaštvo je savršeno funkcionisalo i mogli smo da podignemo mnogo više optužnica. Zato što međunarodni sistem ima mnogo velikih poteškoća. Čak i sada neki krivci su na slobodi. Tako da je mandat Međunarodnog suda trebao da bude mnogo opširiniji nego što je bio slučaj.»

Kako je objavljeno u časopisu “Liberté” 11. decembra 2017., sociolog Erik Gordi (Eric Gordy) tvrdio je da je Tribunal u Hagu bio pod pritiskom velikih sila, posebno Amerike da ne osudi neke ratne zločince. I to zbog toga što bi te presude otvorile pitanje spoljnu podršku paravojnim snagama na terenu. Šta vi mislite? Gordi navodi slučaj hrvatskog generala Ante Gotovine, provobitno osuđenog na 24. godine, a potom oslobođen.

«Tužilaštvo nikada nije bilo pod pritiskom i nikada se nije obaziralo na neke eventualne pritiske. Bilo ih je jako malo.»

Sa čije strane?

«Od strane nekih država koje su bile predmet istraga. Ali, u stvari nikakav pritisak nije vršen na tužioca. Ako ga je bilio bilo je samo na nivou presude. Gotovina je bio osuđen na prvoj instanci.»

Zašto je onda oslobođen?

«Pravno gledano, oslobođen je zato što su promenili tumačenje zakona i učinili ga mnogo restriktivnijim. Greška, ponavljam. Jedna velika greška. Kasnije, kako sam mogla da pročitam, ali nemam dokaza za to, možda je bilo i političkih pritisaka. Mogu samo reći da su na moje veliko iznenađenje promenili tumačenje zakona.»

Tribunal za bivšu Jugoslaviju bio je prvi međunarodni krivični sud nakon Nirnberga. Tada kao i danas postoje oni koji tvrde da ovi sudovi donose pravdu u korist pobednika, ne poraženih. U konkretnom slučaju postoje oni koji veruju da se prstom upiralo više u Srbe nego u Hrvate. Šta mislite?

«Apsolutno se ne slažem. Tvrdnja nije na mestu. Naravno, optužili smo više Srba od Hrvata ili Bošnjaka, jer su Srbi oni koji su počinili najviše zločina. Isto tako smo mogli da lakše da vodimo istrage o zločinima Srba jer smo imali potpunu saradnju, mnogo veću nego u drugim slučajevima. Delovali smo takođe i na Kosovu, na primer Ramuš Haradinaj (bivši komadant UČK) koji je sada premijer. Uhapsli smo ga, ali ne mogu vam objasinit koje smo teškoće imali da utemeljimo optužnicu. Nakon čega je učinjena još jedna greška i kada je i on oslobođen. Tužilaštvo nije imalo ništa protiv Srba. Radili smo sa onim što smo imali u ruci, utvrđivajući koji su zločini, gde su počinjeni i ko su počinioci. Jedina moja lična uteha je to da, kada su oslobiđeni Gotivina i Haradinaj, ja nisam bila prisutna. Inače to ne bih prihvatila.»

Jedina moja lična uteha je to da, kada su oslobiđeni Gotivina i Haradinaj, ja nisam bila prisutna. Inače to ne bih prihvatila.

Po vašem mišljenju, presude Međunarodnog suda stvarno pomažu pomirenju u zemljama koje su bile pogođene sukobom? Da li postoji rizik da se raspaljivanja nacionalizma kada na uživo na televiziji gledate bivše generale ili političare koji veličaju veliku Srbiju ili veliku Hrvatsku?

«Raspaljivanje? Ne verujem. Naravno uvek postoji neko ko je nostalgičan. Priznajem da smo mislili da će Tribunal biti efikasniji u donošenju nekog od elemenata pomirenja. Sigurno je to bilo presudno za žrtve. Nakon toga sve zavisi od vlasti i momenta. U svakom slučaju radi se o veoma važnom koraku ka miru.»

Pretpostavljam da ste upoznali mnogo žrtava, rođaka ili prijatelja žrtava. Šta su tražili?

«Da, srela sam ih mnogo puta. Tražili su pravdu i tražili su stroge kazne. Žrtve uvek traže oštrije kazne od onih koje su dodeljene, a moj zadatak je bio da im objasnim da jedna kazna od dvadeset, dvadeset pet godina već velika kazna. Neverovatno je koliko je žrtvama važno da se osude odgovorni za njihovu ogromnu patnju.»

Da li im to pomaže da nastave da žive?

«Da, osnovno je da nastavite da živite. Znate, za jednu ženu koja nakon silovanja svojim očima gleda kako joj ubijaju troje dece, vidi da je počinilac tog zločina osuđen na dvadeset sedam godina zatvora, shvata da se radi o nečemu pozitivnom. Sve ovo pomaže da nastavite da živite.»

Prevod sa italijanskog: Vladimir Miletić

Ratko Mladić osuđen na doživotnu kaznu zatvora

0

Sudsko veće utvrdilo je da je Mladić kriv po deset tačaka optužnice – za učešće u genocidu u Srebrenici, progon, istrebljenje, ubistvo, deportaciju stanovništva, prisilno premeštanje stanovništva, terorisanje stanovništva, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca.

Veće je konstatovalo da Mladić nije kriv za genocid u šest opština u BiH – Sanski Most, Vlasenica, Foča, Kotor Varoš, Ključ i Prijedor.

Tribunal je naveo da genocid nad Muslimanima u Srebrenici ne bi bio počinjen bez postupaka Mladića, koji je nameravao da Muslimane iz Srebrenici eliminiše genocidom, progonom, istrebljenjem i ubistvom.

Tokom čitanja presude, navedeno je da su snage pod Mladićevom komandom odgovorne za progon žrtava na verskoj, rasnoj i političkoj osnovi.

Navedeno je da je Mladić 1995. naredio zarobljavanje pripadnika Unprofora i da ih VRS drži kao taoce na strateškim vojnim lokacijama, koji su bili potencijalni ciljevi vazdušnih napada NATO.

Iako je odbrana predložila da se za olakšavajuće okolnosti uzmu dobronamerno postupanje sa žrtvama, Mladićev karakter, smanjene mentalne sposobnosti, poodmaklo životno doba… Veće je zaključilo da su te okolnosti imale malu ili nikakvu težinu.

Dušan Silni: San i prokletstvo prvog srpskog cara

0

Prvi srpski car Stefan Uroš IV (1308-1355), prozvan Dušan Silni, smatran je za “najboljeg vojnika svoga vremena“. Bio je rođeni pobednik, izuzetna ličnost srpske, ali i evropske istorije, a ove godine se navršilo 670 godina od njegovog krunisanja.

“Car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom, visok, prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen”, Dušan je bio glasoviti vojskovođa i najmoćniji vladar tadašnje Evrope, kako kaže engleski vizantolog Stiven Ransiman.

Bio je žestokog karaktera, eruptivne prirode, ali je znalo i da smireno ostvaruje svoje namere. Umeo je da bude surov, jer je takvo bilo doba u kojem je živeo, i koje nije krasila sentimentalnost.

Obrazovan, voleo je luksuz, o čemu svedoče zapisi mnogobrojnih dubrovačkih i mletačkih trgovaca. Držao je brojnu vojsku i onu najamničku, najbolju koja se tada mogla nabaviti u Evropi. Jer, kako je govorio glasoviti rimski patricij Marko Licinije Kras, nijedno bogatstvo nije dovoljno čoveku, ako nije u stanju da izdržava svoju vojsku.

Bio je žestok karakter, eruptivna priroda, ali priroda koje je znala i da smireno ostvaruje mnoge svoje namere

Ovo je samo mali deo biografije Dušana silnog koju je napisao Luka Mičeta, nekadašnji novinar NIN-a i generalni direktor Tanjuga, a koja će se ovih dana pojaviti u knjižarama Srbije i Republike Srpske u izdanju beogradske Lagune.

Dušanov deda, slavni kralj Milutin, oslepeo je njegovog oca Stefana Dečanskog i poslao ih u progonstvu u Carigrad, što je ozbiljno uticalo na njegov život…

– Dušan je rođen u Srbiji, međutim, njegovo stvarno mesto rođenja je Carigrad, “zenica hrišćanske vere”, koji je u sećanju mladog srpskog princa ostao upamćen kao grad nenadmašne lepote, blistavih crkava, ušuškan u oblacima opojnog mirisa najboljeg puntskog tamjana, sazdan od mramora, zlata i duha. Ali, ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce, ističe Mičeta

U ovom gradu Dušan će prvi put, kao dete, spoznati sebe, ali i svoj cilj, smisao života – osvajanje Carigrada, tog “ognjišta vaseljene”. Već kao dečak naučiće da se u jedan pravac snagom volje moraju usmeriti moć i mudrost. Cilj je, dakle, ništa manje do carigradski tron i carska kruna, cilj koga se neće odreći do samog kraja svog burnog života.

Prvi srpski car stupa na istorijsku pozornicu 28. juna 1330. godine u bici na Velbuždu kada njegov otac Stefan Dečanski pobeđuje bugarskog vladara Mihaila Šišmana.

– Bitka kod Velbužda bila je prekretnica, ne samo za Srbiju već i za ostale balkanske zemlje, posebno Bugarsku. Ta pobeda nad Bugarima udarila je temelj srpskoj prevlasti na Balkanu. Bilo je to doba blistave najave velikog srpskog vladara potonjeg cara Dušana. “A ovaj mladi kralj se veoma proslavi u tom ratu“, citira pisac letopisca iz srednjeg veka

Treba reći da je Mihailo Šišman bio muž Ane Nemanjić, polusestre Stefana Dečanskog.
Međutim, ovaj bugarski car je, promenivši politiku, “otpustio” Anu oženivši se Teodorom Paleolog, udovicom bugarskog cara Teodora Svetislava, zamerivši se tako srpskom kralju Stefanu Dečanskom. Šišman je sa Anom imao nekoliko dece, među kojima i Jovana Stefana, koga će posle pobede kod Velbužda njegov ujak Stefan Dečanski dovesti na bugarski tron.

Dušan će se, međutim, ubrzo pobuniti protiv oca i narediti da ga ubiju.

– Pobedom kod Velbužda srpska vlastela nije bila zadovoljna aranžmanom koji je Stefan Dečanski utanačio sa Bugarima – nije bilo pljačke, teritorijalnih osvajanja, niti novih titula… To je bio ozbiljan problem za Stefana Dečanskog jer se značajan deo srpske vlastele okrenuo njegovom sinu Dušanu, heroju sa Velbužda. Nezadovoljne srpske velmože su u njega polagale nadu da će ojačalu Srbiju povesti u nova osvajanja. Što se i desilo.

Prvi sukob oca i sina dogodio se januara 1331. godine. Iako je mir između starog i mladog srpskog kralja sklopljen pod “strašnim kletvama i velikim obećanjima” sukob Stefana Dečanskog i Dušana izbija ponovo avgusta 1331. godine, a već krajem avgusta kralj Stefan Dečanski biva utamničen.

Ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce

Pre oceubistva Dušan biva krunisan za kralja.

– U nedelju osmog septembra 1331. godine Dušan je krunisan za kralja, a Stefan Dečanski je umoren 11. novembra. Grigorije Camblak, biograf Stefan Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana – “osudi ga na najgrču smrt udavljenja”, kaže Luka Mičeta.

Dušan je prvo poslao pismo arhiepiskopu Danilu da požuri kako bi blagoslovom njegove ruke primio “presto Bogom darovan”. Arhiepiskop je, kakao kaže letopisac, učinio molitvu “i uzevši carski venac u svoje ruke” položio ga na Dušanovu “svečasnu glavu”.

Dušanovo carstvo
Dušanovo carstvo

Letopisac kaže još i da se sve “otačastvo njegovo veselilo zbog njega”, ali i da se novi kralj proveseli “sa celim saborom otačastva svoga” i da mnoge darove dade.

Dušan je imao tek 23 godine, “visok i lepog tela, iznad mnogih ljudskih sinova, i strašan svojim neprijateljima”, stupio je snažno i odvažno na evropsku istorijsku pozornicu.

Jedan od važnih događaja u Dušanovoj vladavini biće savezništvo sa Jovanom Kantakuinom, slavnim piscem i vizantijskim carem, koji će u jednom trenutku čak prebeći u Srbiju, zatraživši zaštitu srpskog vladara.

– To je bio događaj koji je jasno pokazao snagu srpskog vladara. Bila je to velika prilika za Dušana. Pružanjem pomoći pretendentu na vizantijski carski tron otvaralo mu je izuzetnu perspektivu u sklopu namera za osvajanje vizantijskih teritorija, a na kraju i samog Carigrada. Međutim, to savezništvo neće dugo potrajati i pretvoriće se na kraju u neprijateljstvo. Tu je veoma značajna i jedan drugi momenat – status i ugled Dušanove žene Jelene, ističe autor knjige o caru Dušanu.

Dušanova tetka Ana i sin joj Jovan Stefan izgubili su vlast u Bugarskoj posle smrti Stefana Dečanskog jer su bugarski boljari na tron doveli novog cara Jovana Aleksandra. Dušan, ne samo da nije zaštitio inetrese svoje tetke i njenog sina, već je ubrzo sa Jovanom Aleksandrom sklopio sporazum o prijateljstvu jer mu je prevashodni cilj bio pohod na vizantijske teritorije, napredovanje ka jugu, ka Carigradu.

Već na Uskrs 1332. godine dvojica monarha su se i orodila – Dušan se oženio Jelenom, sestrom novog bugarskog vladara. Ovim je Dušan raspršio sve nade tetke Ane o povratku njenog sina na bugarski tron. Iste godine Ana je sa sinom Jovanom Stefanom otišla u Dubrovnik. Živela je još dosta dugo. Poslednji put se pominje u dokumentima 1346. godine. Smatra se da je Jovan Stefan umro u Napulju 1373. godine.

Grigorije Camblak, biograf Stefana Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana

Dušan je Jelenu veoma voleo i poštovao.

– Bio je daleko ispred vremena i u odnosu prema ženi, carici Jeleni, koju je istinski uvažavao i čije je mišljenje cenio, ne libeći se da to često i javno istakne. Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa caricom Jelenom. Takav status nisu dostigle ni Nemanjina Ana, kao ni potonje srpske kraljice.

U poveljama koje je izdavao raznim manastirima, Dušan i kao kralj i kao car navodi da se sa Jelenom dogovara oko darivanja manastira. U tim poveljama Jelena se pominje kao “blagočastiva i hristoljubiva i previsoka kraljica”… Značaj, mudrost i uticaj Jelene najbolje se video prilikom susreta saJovanom Kantakuzinom, tada vizantijskim prebegom – kada se odlučivalo šta treba činiti u datoj situaciji.

U svojim memoarima Kantakuzin govori o Jeleni kao izuzetnoj vladarki koja je uzimala ravnopravno učešće u najsudbonosnijm trenucima po državu, procenjujući briljantno političke odnosne i snage, predlažući rešenja koja su prihvatili i kralj Dušan, kao i njegova veoma uticajna vlastela na čelu sa velmožom Jovanom Oliverom. Prvi put u srpskoj istoriji jedna žena ravnopravno sa muškarcima ulazi u otvorenu diskusiju o političkim pitanjima.

Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa prvom srpskom caricom Jelenom

O carici Jeleni već vekovima se govori kao o jedinoj ženi koja je prekršila svetogorski kanon i stupila na tle Atosa. Međutim, da li je baš bilo tako…

– To je više legenda. Negde baš u vreme Dušanovog rođenja, 1308. godine, katalonski plaćenici su napali Hilandar, koji je vešto i hrabro branio slavni iguman Danilo. Danilov biograf kaže kako se tada u Hilandaru sklonila velika množina svetovnih ljudi koji behu unutra pribegli sa ženama svojim i decom, tvrdi Mičeta.

Četiri decenije kasnije carica Jelena je, prema kazivanju, sa mužem Dušanom i sinom Urošem u zimu 1347/1348. godine stigla na Svetu Goru – jer je tada Evropom harala strašna epidemija kuge. Carska porodica je na Svetoj Gori provela oko osam meseci jer je to bilo izolovano mesto čiji stanovnici, kaluđeri, nisu imali mnogo dodira sa spoljnim svetom, gde je, samim tim, i opasnost od smrtonosne zaraze bila znatno manja.

Time je prekršila tipik iz 972. godine o uređenju života na Svetoj Gori, poznatog kao Tragos (jarac), kojom se izričito zabranjivao boravak žena na osveštanom tlu monaške države. Takvo ime je dobio jer je ispisan na jarećoj koži. Ali, eto, u izuzentnim situacija odstupalo se od tog strogog pravila.

Dušan je, pre nego što se krunisao za cara, srpsku arhiepiskopiju digao u rang patrijaršije.

– Kralj Dušan je odlučio da starešina srpske crkve u njegovoj proširenoj državi postane patrijarh, jer se u to vreme postojanje cara nije moglo zamisliti bez postojanja patrijarha i snažnog autoriteta crkve koje bi krunisanju dalo adekvatno

“Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara”, čuveni je član Dušanovog zakonika

Početkom 1338. godine, posle smrti arhiepiskopa Danila, Dušan je za novog srpskog arhiepiskopa postavio Joanikija, svetovnu ličnost, najverovatnije jer je njegovim dalekosežnim planovima više odgovarao čovek širih i pragmatičnijih pogleda, no što su to bili monasi, hilandarski oci. Osam godina kasnije, na Državnom saboru u Skoplju, u crkvi Bogorodice Trojeručice Joanikije II svečano je proglašen za “arhiepiskopa i patrijarha svih srpskih i pomorskih zemalja”. Pre tačno 670 godina Srbi su dobili prvog patrijarha.

Paja Jovanović - Krunisanje Cara Dušana
Paja Jovanović – Krunisanje Cara Dušana

Sve je bilo spremno da se kralj Dušan kruniše za cara pod vladarskim imenom Stefan Uroš IV, što se i desilo na Uskrs 1346. u Skoplju “blagoslovom rukom preosveštenog patrijarha Joanikija i preosveštenog patrijarha bugarskog Simeona, a i molitvama i blagoslovom svečanog sabora Svete Gore i svih igumana i staraca sabora svetogorskoga”.

Krunisanje Dušanovo bio je najvažniji događaj u srpskoj srednjevekovnoj istoriji. Srbija je tako izdignuta na nivo Bugarske i Vizantije, dva joj susedna carstva. Dušan je postao u”Hrista Boga blagoverni car”, a njegova žena Jelena “blagoverna i hristoljubiva carica carstva i avgusta”. Njihov sin Uroš dobija titulu kralja.

Dušanov zakonik kao kruna vladanja

U doba ekspanzije i širenja carstva on u Skoplju na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, 21. maja 1349. godine, donosi svoj Zakonik, prvi i glavni deo kodeksa koji danas prepoznajemo pod imenom Dušanov zakonik. Pet godina kasnije na saboru u Seru ovaj Zakonik, koji je imao 135 članova, je dopunjen sa još 66 članova.

Dušan nije bio vladar koji je sebe doživljavao kao “zakon koji diše”. Njegov Zakonik je jedno od najznamenitijih dela, ne samo srpskog zakonodavstva, već i čitave srpske kulture. Smatra se i svojevrsnim ustavom srednjevekovne Srbije.

Posebno je čuven član u kome se kaže da ne treba suditi u strahu od carstva: “Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara”.

Presude su morale da budu pisane u dva primerka: jedan za sudiju, a drugi se davao onom ko je dobio parnicu (član 163. – “Svaki sudija što sudi da zapisuje presude i da drži kod sebe, a zapisavši drugu ispravu, da je daje onome koji se bude opravdao na sudu”)…

Pre skoro osam vekova, tačnije pre 670 godina, Srbi su dobili i prvog patrijarha

Kao i svi Nemanjići i car Dušan je bio znameniti ktitor i poštovalac umetnosti.

– U poznoj vizantijskoj tradiciji ceremonijal carskog krunisanja završavao se biranjem kamena od koga će se izgraditi carev grob, što je simbolično trebalo da podseti novokrunisanog vladara da su vlast i zemaljski život prolazni – da se car ne uzoholi, kaže Luka Mičeta.

Kao i njegovi slavni prethodnici i Dušan je odlučio da podigne svoju zadužbinu. Diže manastir Svetih Arhanđela – posvećen arhanđelima Mihailu, Gavrilu i Rafailu – koji je sebi namenio za grobnicu.

Manastir Svetih Arhanđela nedaleko od Prizrena građen je u periodu od 1343. do 1350/1352. godine. Dušan je nameravao da njegova bogomolja prevaziđe sve zadužbine prethodnika. Jedan letopisac iz 15. veka zapisao je da “ne veruje da Dušanovoj zadužbini ima ravne pod suncem”.

Takođe, treba napomenuti da je car Dušan prvi strani vladar koji je vladao Atosom, Sveta Gora je bila u sastavu njegovog carstva.

Ipak, Car Dušan je jedan od retkih Nemanjića koji nije proglašen za svetitelja…

– Od deset vladara iz dinastije Nemanjić trojica nisu proglašeni za svetitelje. Pored cara Dušana, za svece nisu proglašeni kraljevi Stefan Radoslav i Stefan Uroš I, sinovi Stefana Prvovenčanog.
Dušan se molio Bogu i bio vernik, ali ljude nije zapostavljao. Verom je umeo da motiviše, ali i zlatom da utvrdi lojalnost pohlepnih srpskih velmoža, crkve, vojske i stranih najamnika…

Težio je vrlini, što mu nije uvek polazilo za rukom, iako bi se na njega mogla primeniti slavna Kvintilijanova misao da “ambicija, iako sama po sebi porok, često može biti roditelj vrline.”

Na oformljenje srpske patrijaršije i krunisanje Dušana za cara oštro je reagovala Vizantija.
Odlukom carigradskog patrijarha Kalista, donetoj između jeseni 1352. i proleća 1353. godine, izopštena je i osuđena na ekskomunikaciju srpska visoka crkvena jerarhija, koja nakon toga nije bila više u kanonskim odnosima sa Carigradom – što je značilo da se nalazila u raskolu. Od vaseljenske crkve je bio odlučen i srpski dvor, dok niže sveštenstvo i narod nisu bili ekskomunicirani.

Vizantolog Džon Norič tvrdi da je car Dušan mogao “da promeni čitavu istoriju Evrope” da nije umro u 47.godini života, kada je bio na vrhuncu moći

Pred neposrednom opasnošću od Turaka, Srbija i Vizantija teže da se pomire države i crkve. U povelji Uglješe Mrnjavčevića o pomirenju sa Vizantijom, pred maričku bitku 1371. godine, najbolje se vide razlozi zbog kojih Dušan nije kanonizovn. Uglješa kaže se da se Dušan proglasio samodršcem “zanevši se u svom srcu visinom dostojanstva i veličinom vlasti”, da je vizantijske gradove “lakomim očima gledao i nepravedni mač protiv najnedužnijih digao”, što je “čak i u oblast božjega uneo nepravdu, usudio se da stare crkvene obrede i propise otaca zlobno gazi, razbija i razara… pa je stvorio nekanonski samorukopoloženog patrijarha i drsko otevši ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predao njemu, zbog čega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi”.

Raskol između dve crkve je, dakle, bio presudni razlog što prvi srpski car nije proglašen za svetitelja.

Druga stvar u kojoj nije uspeo jeste da ostvari san, da osvoji Carigrad. U tome, kao i u mnogim drugim namerama, sprečila ga je prerana smrt.

– Dušan je umro pod nejasnim okolnostima 20. decembra 1355. godine, ali se ne zna gde tačno. Njegova smrt je, kako kaže letopisac, donela “veliku žalost i plač srbskoj zemlji”, i kako navodi dubrovački benediktinac i istoričar Mavro Orbin u svojoj čuvenoj knjizi “Kraljevstvo Slovena”: “Njegovo telo bi preneseno…s velikim pogrebnim sjajem u manastir Sv. Aranđela kod Prizrena, koji je sam sazidao”.

Vizantolog Džon Norič tvrdi da je car Dušan mogao “da promeni čitavu istoriju Evrope” da nije umro u četrdeset i sedmoj godini života, kada je bio na vrhuncu moći. Dušanova prerana smrt je, po mišljenju istoričara Frensisa Dvornika, predstavljala nesreću za čitavo Balkansko poluostrvo.

Carica Jelena je postala monahinja Jelisaveta već u maju 1356. godine. Nasledio ga je sin Uroš koji će umreti 1371. godine, kada se i gasi loza Nemanjića.

– Dušan je spadao među one izuzetne ličnosti koje su smatrale da samo večnost može da im zapoveda, a istorija sudi. Njemu je uzdizanje na carstvo bilo most za besmrtnost, za osvajanje Carigrada. Međutim, Vizantiju nije osvojio, ali besmrtnost jeste u pamćenju svog naroda, ostavši u njegovoj svesti kao svetionik i nedostižan ideal, zaključuje autor biografije prvog srpkog cara Luka Mičeta.

Grci prekrečili fresku srpskog cara

Na molbu srpskog slikara Paje Jovanovića, koji je 1896. godine slikao svoju poznatu sliku Krunisanje cara Dušana u Skoplju, pisac Branislav Nušić, koji je tada bio srpski konzul, otišao je u manastir Jovana Preteče “koji je nanovo podigao i bogato obdario Dušan Silni” na Menikejskoj gori da fotografiše likove cara Dušana, carice Jelene i princa Uroša.

U svojoj knjizi “Sa Kosova na sinje more”, Nušić je 1902. godine zapisao:

“Jašio sam na konju, jer se drukčije do manastira ne može doći, i u bisagama nosio aparat. Ne znam što se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. Stoga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana ponovo odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu (Seru), to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da i Srbi imaju pravo na taj manastir i po naredbi grčkog konsula i sa blagoslovom sereskog grčkog mitropolita izgrebu celu sliku i prekreče zid! Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan veoma skupocen spomenik. Tako bi, da je ta slika sačuvana, danas znali kako je Dušan zaista izgledao, zaključio je Branislav Nušić.

Nemanjići – Uspon i gašenje loze

Loza Nemanjića, freska u manastiru Dečani
Loza Nemanjića, freska u manastiru Dečani

Deset vladara iz dinastije Nemanjić vladalo je Srbijom 203/5 godina, od dolaska Stefana Nemanje na tron velikog župana 1166/1168. pa do 1371. godine kada je umro srpski car Uroš I (1337-1371).

Nemanjin srednji sin Stefan Prvovenčani(1196-1228), koji ga je nasledio na tronu, je do 1217. godine vladao kao veliki župan a nakon toga – kada je dobio krunu iz Rima od pape Honorija III (1216-1227) – i kao kralj, kralj svih srpskih zemalja.

Njegova tri sina, jedan za drugim, će ga naslediti na srpskom prestolu: kraljevi Stefan Radoslav (1227-1234), Stefan Vladislav (1234-1243) i Stefan Uroš I (1243-1276).

Kralja Uroša I je sa trona 1276. godine zbacio njegov sin Stefan Dragutin (1276-1282) koji je 1282. godine vlast predao mlađem bratu Stefanu Urošu II Milutinu(1282-1321).

Kralja Milutina je nasledio sin Stefan Uroš III Dečanski (1321-1231) koga će zbaciti njegov sin Stefan Uroš IV Dušan (kralj 1331-1346; car 1346-1355) koga je pak nasledio sin Stefan Uroš V (1355-1371), sa kojim nestaju Nemanjići kao vladari.

Autor: Dragana Milenkovic

Prema poslednjem popisu u Bosni i Hercegovini živi 30,78% Srba

0

Prvi rezultati već su poznati, a prema nacionalnosti u Bosni i Hercegovini je 50,11 odsto Bošnjaka 15,43 odsto Hrvata i 30,78 procenata Srba a 0,77 odsto stanovništva se nije izjasnilo.

Prema objavljenim podacima o verskoj strukturi stanovništva, u BiH se 50,7 % stanovnika izjašnjava muslimanima, 15,19 % katolicima i 30,75 % pravoslavcima.

Pre ovog popisa stanovništva, prethodni je sproveden 1991. godine. Tada su na teritoriji BiH živele 4.377.033 osobe.

Muslimani su tada činili 43,38 odsto ukupnog stanovništva (1.898.963), Srbi 31,18 (1.365.093), Hrvati 17,36 (759.906) odsto ukupnog broja stanovništva. Kao Jugosloveni izjašnjavalo se 5,53 odsto građana (242.032).

Bosanskim jezikom govori 52,86 % stanovnika BiH, hrvatskim 14,6 odsto, a 30,76 procenata srpskim dok ostalim jezicima govori 1.57 % stanovnika.

Prema rezultatima popisa stanovništva u BiH živi ukupno 3.531.159 ljudi.

Podsećamo, u entitetu FBiH živi 2.219.220 stanovnika, u Republici Srpskoj živi 1.228.423 stanovnika, dok Brčko distrikt ima 83.516 stanovnika.

Po gradovima: Sarajevo 275.524, Banjaluka 185.042, Tuzla 110.020, Zenica 110.663, Bijeljina 107.715, Mostar 105.797 stanovnika.

Srpska ih ne priznaje

Podsetimo, predstavnici entitetskih zavoda za statistiku i Agencije na nivou BiH nekoliko puta su pokušali da se usaglase oko rezidentnog stanovništva, ali bez uspeha. Direktor Agencije za statistiku BiH Velimir Јukić donio je program obrade podataka bez znanja predstavnika iz Republike Srpske.

Narodna Skupština republike Srpske je na posebnoj sednici zaključila da sporne rezultate popisa Srpska neće priznati i da srpski predstavnici izađu iz Centralnog popisnog biroa. Vlada Srpske treba da predloži Zakon o popisu stanovništva kako bi Republički zavod za statistiku mogao objaviti rezultate popisa za Republiku Srpsku.

Јuče je lider SDS-a Mladen Bosić uputio apelaciju Ustavnom sudu BiH za ocenu ustavnosti Јukićeve odluke. Srpski predstavnici povukli su se iz Centralnog popisnog biroa.

grafika-t

Balkan Lovers i Marko Marković otvaraju LUGANO ESTIVAL JAZZ 2016

0

U petak 1. jula 2016. godine u Mendrisiju (Mendrisio) za zvanično otvaranje 38. Džez festivala u Luganu organizatori su pripremili osveženje u vidu istočne atmosfere koju će svim ljubiteljima dobre muzike prijuštiti grupa Balkan Lovers, koja je osnovana u Luganu 2009. godine od strane Gorana i Dušana Stojadinovića.

1185530_655774191100781_699652275_n-e1436146905964
Goran Stojadinović

Na početku grupa je bila vezana za džez, južno američku i balkansku muziku, kao i “evergreen”, ali je postepeno repertoar zamenjen sa svetskim hitovima i balkanskim ritmom. Nakon učešća na mnogobrojnim evropskim festivalima, oni su često svirali i u našim krajevima, da bi 2011 godine objavili i njihov prvi “live” album, snimljen u Lokarnu (Locarno).

Na otvaranju festivala predstaviće se sa novim repertoarom, izraženo balkanskog karaktera sa džez, fanki, ska i latino atmosferom.

Zajedno sa njima, kao specijalni gost, nastupaće i jedan od najboljih džez muzičara srpske scene, poznati trubač Marko Marković.

Vojislav Šešelj oslobođen po svim tačkama optužnice

0
REUTERS/Marko Djurica

Šešelj je oslobođen za sve što mu se stavljalo na teret – odgovornost za zločine protiv čovečnosti, progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; deportaciju i prisilno premeštanje, za kršenje zakona i običaja rata – ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine.

Tok izricanja presude (hronološki):

Na početku izricanja, rečeno je da je u toku procesa, koji je započeo 7. novembra 2007. godine, veće uvrstilo 1.400 predmeta, i saslušalo 99 svedoka  – 90 na predlog tužilaštva, devet na zahtev Veća.

Presuda je, kako je rečeno na početku izricanja, na 100 strana.

Sudija je podsetio da se Šešelj po svim tačkama optužnice izjasnio da nije kriv, i da se sam branio. Dodato je da je „aktivno učestvovao u prvoj fazi postupka“ – od osporavanja legalnosti međunaronog suda, preko toga da je tvrdio da nema dokaza, do toga da se protiv njega vodi politički proces.

Tužilac, kako podsetile sudije, nije tvrdio da je Šešelj bio vojni starešina, već mu pripisuje velika ovlašćenja u zonama sukoba. Navodi se da je mesta sukoba posećivao da bi jačao moral boraca. Podseća se da je u okviru stranke osnovao Ratni štab, da je bio obaveštavan o akcijama i da je dobrovoljcima dodeljivao činove vojvoda.

Šešelj prihvata i brani svoju ulogu i ideju „velike Srbije“, ali ne pripisuje iste ciljeve kao tužilac, podsetile su sudije, navodeći sve ono što je tvrdio Šešelj tokom suđenja: da zločine nisu činili pripadnici dobrovoljaca SRS, da Ratni štab stranke koji je osnovao nije imao vojnu strukturu…

Veće podseća da su postojale određene nejasnoće sa strane Tužilaštva. Pretresno veće je ocenilo da podnesci tužilaštva zapravo predstavljaju nove optužne instrumente, i uz poteškoće pokušalo da rasplete nejasnoće, navode sudije.

Osvrćući se na opšti kontekst u vezi sa događajima navedenim u optužnici, sudija je rekao da su Veću predočeni obimni dokazi u vezi s honologijom događaja koji su doveli do raspada bivše SFRJ. Naveli su da je 25. februara 1991. osnovana SRS, koja je preuzela ciljeve Srpskog četničkog pokreta – koji je predviđao stvaranje „velike Srbije“ sa granicama Karlobag-Ogulin-Virovitica.

Veće je konstatovalo da se regrutovanje najčešće vršilo u štabu u Beogradu, ali i na lokalnim nivoima. Isto tako, kako navode, štab je regrutovao i za potrebe drugih jedinica, a da pripadnost stranci nije bio kriterijum za regrutovanje.

Ti dobrovoljci mu nisu bili potčinjeni, navode.

On nije mogao imati nikakvu hijerarhijsku vezu sa dobrovoljcima od trenutka kad su oni bili uključeni u organizacionu strukturu JNA i VRS, kaže u Tribunalu.

Tužilac nije dokazao postojanje udruženog zločinačkog poduhvata. Veće jednoglasno odbacuje optužbe za fizički obračun i deportaciju i prisilno premeštanja, navodi Antoaneti.

Šešelj jeste u martu 1992. održao govor u Malom Zvorniku, utvrdile su sudije, ali nisu mogli da zaključe da je, iako je u govoru pozivao da očiste Bosnu od pagana i varvara, pozivao i na etničko čišćenje nesrba.

Govor u Hrtkovcima je predstavljao jasan poziv na proterivanje Hrvata, ali većina članova ocenjuje da tužilaštvo nije dokazalo da je to dovelo do kampanje progona hrvatskog stanovništva.

Ali druga dva govora u skupštini u aprilu 1992. su predstavljali poziv na progon, navodi Antoaneti. „Po onom pravu kojim je Tuđman proterivao Srbe, mi genocidne radnje nećemo raditi, jer nam to nije u krvi, nećemo vas ubijati, ali ćemo vas lepo spakovati u kamione i vozove, pa se snalazite u Zagrebu“, naveo je sudija citat.

Većina veća smatra da te reči predstavljaju alternativni politički govor koji nikada nije sproveden, a da tužilaštvo nije ponudilo ništa da se oceni uticaj toga, navodi Antoaneti.

Čak i kad se uzimaju u obzir najžešći govori, tužilaštvo nije dokazalo da je postojala uzročno-posledična veza između govora Šešeljevih i zločina u Mostaru, Zvorniku i Sarajevu ili zločine od maja 1992. do 1993.

Haško tužilaštvo saopštilo je da će razmotriti da li postoje osnove za žalbu na presudu. Tužilac Serž Bramerc rekao je da je to prva presuda kojom nije zadovoljan.

123Stranica 1 od ukupno 3

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2023 SERBINFO - All rights reserved.