Emir Kusturica: „Smatraju me krivim zato što sam tragao za svojim identitetom“

18. јул 2015.

„Mnogi umjetnici prave grešku, time što prekidaju saradnju sa državom, kada se ne slažu sa političarima. To je glupo. Ja sarađujem od 1983. godine sa političarima. Tada sam se obratio Cvijetinu Mijatoviću, kasnijem predsjedavajućem Predsjedništva Socijalističke Jugoslavije. Kasnije sam naišao na Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunicu i Milorada Dodika. Ta metoda je sporna samo ako rezultat nije odgovarajući“, rekao je Kusturica u intervjuu za ciriški list „Noje Cirher Cajtung“.

Na tvrdnju da njegov uspjeh ima veze i sa politikom, Kusturica je rekao da na Balkanu nema drame bez politike. „Ako pogledate naša najvažnija djela, Selimovićevu ‘Tvrđavu’, radove Ace Popovića ili Dušana Kovačevića, kod svih je politika glavni motiv. To je drugačije u Švajcarskoj. Tamo drama može da ima čisto individualni karakter. Ali ovdje se individualna svijest, ne može odijeliti od društvene situacije. Ovdje je pojedinac neodvojivo spojen za svoje ‘krdo’“, naglasio je srpski režiser.

On je ocijenio da je, prije svega, u malim državama bolje raditi sa državom nego sa tajkunima, jer su tajkuni zainteresovani samo za profit.

Govoreći o svom idejnom projektu – Andrićgradu, Kusturica je rekao da je Ivo Andrić odrastao u Višegradu i kroz prozor posmatrao most i divio se. „Kada je postao uspješan pisac, on je napisao da su putevi njegovog djetinjstva bili najvažniji putevi i da su najtužniji u njegovom životu bili crveni tepisi, po kojima je hodao. On je razumio bosansku sudbinu. Bez obzira na to koliko visoko letiš, na kraju ostaješ vezan za put djetinjstva“, naglasio je Kusturica.

On je dodao da želi tu misao da iskoristi za svoj kulturno obrazovni centar. „Riječ je o obrazovanju. Ono je jedini put da se zaustave međusobna klanja na ovom prostoru. Iz Višegrada su se u posljednjem ratu svi muslimani iselili, mnogi su ubijeni, većina je protjerana. U ostalim dijelovima istočne Bosne bilo je gore. Višegrad je jedan depresivan grad, između ostalog, zato što tamo nema više muslimana“, kaže Kusturica.

On je rekao da je njegova ideja da tim tvrdim glavama, koje mogu da se sjete postanka svijeta i svih konflikata od postanka svijeta, ponudi nešto protiv depresije da se ne bi ponovo klali.

„U svakom od tih ljudi krije se toliko mnogo kontroverzi. Da bi tu napetost isprovocirali u Bosni vam ne trebaju nikakve različite etničke grupe. Taj bijes nema ništa sa različitim religijama. Andrić to opisuje ovako – duboko ukopan kao u brdu sedimentiran bijes. Kada on poraste, to je kao plamen vatre. Moj povratak u Bosnu dešava se na poluostrvu u Višegradu. Ovdje želim da stvorim nešto dobro. U Bosni sam napadan zbog svega, što nisam uradio. Najgore što kažu jeste da sam pio viski sa Miloševićem kada je pala Srebrenica. To je totalno nenormalno i potpuno izmišljeno“, naglasio je Kusturica.

On je podsjetio da je najveću borbu za Andrićgrad imao sa Višegrađanima, što je, kako je naglasio, za nepovjerovati. „Ali sada ti provincijalci imaju kafanu u Andrićgradu koja izgleda kao kafana u Dubrovniku. Gledaju ljude koji ranije nikada ne bi ni kročili u Višegrad. Sada u srcu grada imaju turski dio. Pet hiljada islamskih zajednica nisu bile u stanju da tamo grade. Ja sam to uradio. Postaviću i spomenik – Mehmed Paša Sokolović grli svog brata Makarija, srpskog patrijarha iz Peći. Kada naši narodi ne žive izmješani, to nije dobro, tako se pokazalo. Pogledajte Sarajevo. Taj grad samo daje privid multietničkog života“, rekao je Kusturica.

Na pitanje zbog čega mu je identitet toliko važan s obzirom da se 2005. godine krstio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Kusturica je rekao da je tragao za svojim porijeklom kada su mu umrli roditelji. „Ja sam za Sarajevo izdajica. Tada sam jednostavno želio da znam, gdje pripadam. To je bio poriv, kao za higijenom. Onda sam brzo odlučio. Ali sada me smatraju krivim, što sam tragao za svojim identitetom“, naglasio je Kusturica u intervjuu za ciriški list „Noje Cirher Cajtung“.

On je rekao da mu prebacuju da je promijenio veru, što nije tačno. „Ja nikada nisam imao vjeru. Krstio sam se da bih znao gdje ću biti sahranjen“, rekao je Kusturica.

Održana komemoracija srebreničkim žrtvama. Napadnut Premijer Srbije

11. јул 2015.

842796_1280x720 — © AP Photo/Marko Drobnjakovic

U Potočarima je održana komemoracija povodom 20. godišnjice zločina u Srebrenici u prisustvu više od 50 hiljada ljudi i 80 delegacija iz inostranstva.

Komemoracija je počela oko 11 h izvođenjem himne Bosne i Hercegovine. Prisutnima se prvi obratio načelnik opštine Srebrenica, Ćamil Duraković, nakon čega je usledilo obraćanje zvanica.

Danas je u Bosni i Hercegovini proglašen Dan žalosti, a i zastave na zgradi delegacije EU u BiH postavljene su na pola koplja.

Godišnjica genocida u Srebrenici u kojoj je trebalo da bude obeleženo 2 decenije od zločina u Srebrenici pala je u senku napada na Aleksandra Vučića.

On je napadnut nakon što je položio cvet ispred Memorijalnog spomenika i krenuo ka izlazu.

Delegacija na čelu sa Vučićem napustila je Srebrenicu. Jedna osoba uhapšena zbog napada na srpsku delegaciju, javlja RTS.

Kako su naveli iz delegacije, Vučić je pogođen kamenom u lice i polomljene su mu naočare. Pojedinci iz mase su nasrtali na obezbeđenje srpske delegacije u pokušaju da dođu do Vučića i tom prilikom je došlo do fizičkog obračuna s članovima obezbeđenja.

Vladimir Miletić: Balkanska jezička problematika

2. јул 2015.

11125977_10153525822612764_1370307074_n — CdT, 10.07.2015

Dok srpski lingvisti ističu da su ovi jezici samo varijante jednog istog jezika, hrvatski, bosanski i crngorski lingvisti tvrde da “ne moraju biti potpuno različiti da bi bili zasebni jezici”. Uprkos novim imenima, ove regionalne varijante ostaju lingvistički bazično iste, sa neznatnim varijacijama, uključujući korišćenje ćirilice u srpskom jeziku.

Hrvatski naučnici iz oblasti lingvistike, kažu da nije tačna teza da je u bivšoj zajedničkoj državi (ex Jugoslavija) postojao samo jedan jezik, a da su se tek njenim raspadom nastala četiri nova. Neosporno je da je njihovo daleko jezičko poreklo zajedničko, ali kriterijum međusobne razumljivosti tih jezika nije jedini kriterijum relevantan za njihov status. Oni ističu da su ti jezici imali različite puteve standardizacije i ona se odvijala u različito doba, u raznim političkim i administrativnim državama.

Sa druge strane bosanski lingvisti kažu da nije reč o dijalektima jednog jezika, ali da je tačno da srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski imaju lingvistički zajedničku dijalekatsku bazu. Navode da ova četiri jezika ne moraju biti potpuno različiti da bi bili zasebni jezici i da suština nije u razlikama, jer sa laičke strane, na nivou komunikacija razlika nema, ali sa naučne strane ima.

Jedan od autora crnogorske gramatike tvrdi da su raspadom Jugoslavije ponovo usposltavljenji oni jezici koji su fonkcionislali u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori pre stvaranja zajedničke države. Takođe ističe da je imenovanje nekog jezika pre svega politička odluka, ali je standardizacija sa druge strane stvar nauke.

Nakon raspada bivše Jugoslavije, izdvajaju se posebni standardi iz dotadašnjeg standardong srpskohrvatskog jezika koji je u sebi imao srpsku i hrvatsku varijantu i crnogorski jezički izraz, i nastaju novi književni jezici. Problemi su nastali kod bosanskog standarda, koji su Srbi i Hrvati nastojali proglasiti nepotrebnim, smatrajući da se ne može zvati bosanskim.

Svima je jasno da se narodi u većini zemalja regiona zapadnog Balkana dobro razumeju, ali kada se posmatra na nivou linvistike onda je vidljivo da je reč o četiri posebna standardna jezika, sa druge strane su toliko povezani i slični da stranci jednostavno ne mogu videti razliku, i imaju utisak da se radi o istom jeziku.

Srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski su jedan jezik u generičkom smislu, pri čemu svaka nacija ima prava da ga posebno imenuje i standardizuje. Kako je naveo jedan univerzitetski profesor, iz perspektive ljudi u Bosni i Hercegovini, “narcizam malih razlika u jezicima pretočen je u politiku velikih razlika. Tako je jezik postao sredstvo konstruisanja velikog ideološkog neprijatelja, pri čemu je taj neprijatelj etnički i stalni”.

Sa naučnog stanovništva to je jedan jezik, i još od početka 19. veka on se zvao srpskohrvatski. Za uzrok nastanka četiri jezika, srpski akademici navode nacionalizam i separatizam, dakle uzrok je politički a ne lingvistički. Nije tačno da svaka nacija u svetu ima svoj nacionalni jezik, što jednostavno možemo da vidimo na primeru Švajcarske. Primer kako su kulturološke i jezičke razlike jedna vrednost, a ne razlog za podele.

Fotografija koja je oduševila region: Oni vraćaju veru u nove generacije

22. јун 2015.

“Proslava mature u Drvaru u Bosni i Hercegovini. Oni nisu učeni da mrze jedni druge“, navodi se u opisu fotograifje.

Inače, na fotografiji se nalaze maturanti srednjih škola u Drvaru, generacija 2014/2015 – konkretno Ekonomske škole i Gimnazije.

Fotografija tinejdžera koji poziraju sa zastavama Hrvatske i Srbije zaista vraća veru u nove generacije i budućnost regiona.

U Ženevi uhapšen Naser Orić

10. јун 2015.

Ratni komandant bošnjačkih snaga u Srebrenici Naser Orić uhapšen je u Ženevi, potvrdio je načelnik Srebrenice Ćamil Duraković za N1. Kako nezvanično saznajemo, Orić je uhapšen po poternici Republike Srbije zbog ratnih zločina počinjenih nad stanovništvom u Podrinju 1992. godine.

Interpol Srbije je raspisao u februaru prošle godine poternicu za Orićem.

Sumnja se da je sa još četvoricom 12. jula 1992. godine počinio ratni zločin protiv civilnog stanovništva i da su tada ubili devet civila srpske nacionalnosti.

Sa Naserom Orićem bio je i načelnik opštine Srebrenica Ćamil Duraković koji je sa takođe bio u policiji.

Hag oslobodio Orića 2008.

Orić je bivši bošnjapčki komandant koga je Haški tribunal osudio za ratne zločine po jednoj tački optužnice na dve godine zatvora za indirektnu odgovornost za smrt sedam i mučenje 11 srpskih zarobljenika u periodu od 1992. do 1993. godine.

Nakon žalbe na presudu, Orić je proglašen nevinim, posto je Apelaciono veće u Hagu tada zaključilo „da nema sumnje da su teški zločini počinjeni nad Srbima u Srebrenici u periodu od septembra 1992. do marta 1993, ali da „dokaz da su zločini počinjeni nije dovoljan za izricanje kazne pojedincu“.

Ratni komandant muslimanskih snaga je sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pre raspada Jugoslavije, bio pripadnik specijalnih jedinica JNA za atomsku i hemijsku odbranu.

Potom je završio šestomesečni kurs u Zemunu i radio u policijskoj stanici Savski venac u Beogradu kao pripravnik tokom 1988. da bi potom kao član policijske jedinice za specijalne akcije, imao je obuku još dve godine.

Orić je 1990. prebačen na Kosovo i Metohiju kao član jedinica za specijalne akcije MUP-a, a po povratku u Beograd, kako su izvestili tada mediji, bio je telogranitelj Slobodana Miloševića, a tokom 9. marta je učestvovao u hapšenju Vuka Draškovića.

U „medijskoj biografiji“ navodilo se i da je noću radio na ulazu u poznatu beogradsku diskoteku Metro u Knez Mihajlovoj ulici.

Karijeru u BiH počinje u avgustu 1991. godine u policijskoj stanici na Ilidi, na periferiji Sarajeva da bi potom bio prekomandovan je u policijsku stanicu u Srebrenici gde je naredne godine unapređen u šefa policijske stanice u Potočarima.

Po izbijanju rata u BiH Orić je 20. maja 1992. postavljen na funkciju komandanta taba Teritorijalne odbrane u Srebrenici a od 1. jula 1992. i za člana Ratnog predsedništva Srebrenice.

Predvodio je, tvrdili su mediji uoči suđenja u Hagu, mnogobrojne napade na više od 50 srpskih sela 1992-1993, u opštinama Bratunac i Srebrenica.

Orić sa saradnicima je u julu 1995, pre nego to je vojska Republike Srpske zauzela Srebrenicu, evakuisani helikopterom na područje pod kontrolom Armije republike BiH.

Muslimani, pravoslavci, katolici i jevreji ujedinjeni u Sarajevu

6. јун 2015.

papa-franjo-doputovao-u-sarajevo-svecano-docekan-na-aerodromu_1433575784 — Foto: Fena

Brojni svetski mediji izvestili su o dolasku poglavara Rimokatoličke crkve pape Franje u Sarajevo, naglašavajući da je papa došao da bi doneo poruku mira i saživota u zemlji koja se suočila s ratnim razaranjima.

Radio Slobodna Evropa (RSE) navodi da je papa Franja molio za milost svima, zalaganje za pravednost, za stvaranje mira, a ne rata i nesloge.

„Jedino to nas čini srećnim i blaženim“, poručio je papa u Sarajevu na propovedi okupljenim desetinama hiljada hodočasnika, služeći svetu misu na otvorenom na stadionu „Asim Ferhatović Hase“ na Koševu.

„Blago mirotvorcima“, podsetio je poglavar Rimokatoličke crkve na reči Isusa Hristosa navodi američki radio, dodajući da je papa Franja pozvao na praštanje, na osećaje koji ljudima pomažu da tamo gde žive postanu umetnici stvaranja mira.

Asošijeted pres izveštava da je papa tokom jednodnevne posete Sarajevu radi ohrabrivanja pomirenja posle rušilačkog trogodišnjeg rata 1990-ih, pozvao muslimane, pravoslavce i katolike da „varvarstvo“ rata ostave iza sebe i zajedno rade na stvaranju mirne budućnosti.

„Nikad više rat!“, rekao je u njegovoj propovedi papa Franja, osuđujući one koji podstiču rat radi prodaje naoružanja ili namerno izazivaju napetost među ljudima različitih kultura.

Papa je, navodi AP, rekao da želi da ohrabri pomirenje u BiH, ali i zajednicu katoličkih Hrvata, kojih ima tek oko 15 odsto od ukupnog stanovništva, dok prema statistici Vatikana muslimanskih Bošnjaka ima 40 odsto a Srba pravoslavnih hrišćana 31 odsto.

Američka agencija ističe da su uprkos prikazanoj slozi „rane gnojne i dve decenije posle“, i da „pravoslavni Srbi žele odvojenu državu, muslimanski Bošnjaci unitarnu zemlju, a rimokatolički Hrvati žele njihov sopstveni autonomni region“.

„Mnogo katolici sa hrvatskim pasošima jednostavno su otišli da nađu bolju sreću u Evropskoj uniji, bežeći od stope nezaposlenosti od 43 odsto“, navodi AP.

Agencija navodi da se papa Franja obratio i tročlanom Predsedništvu BiH, pozivajući na protivljenje „divljaštvu“ onih koji žele da nastave da seju podele „kao izgovor za dalje neizrecivo nasilje“, i zalažući se za nastavak rada ka koegzistenciji putem strpljivog i dijaloga uz poverenje.

Podsećajući da je više od 100.000 žrtava međuetničkih sukoba, i Bi-Bi-Si (BBC) navodi da i 20 godina posle građanskog rata, koji je podelio lokalno stanovništvo u verskom i etničkom smislu, u društvu i dalje ne postoji razumevanje i jedinstvo.

Papa Franja je, navodi britanska mreža, nabrojao stradanja kroz koje su morali da prođu stanovnici BiH, pominjući izbegličke logore, srušene kuće i fabrike, srušene živote.

„Vi sami to odlično znate, preživeli ste sve to – toliko patnje, rušenja, toliko boli!“, rekao je poglavar Rimokatoličke crkve, obraćajući se auditorijumu od 65.000 ljudi.

BBC navodi da je papa Franja stigao u BiH radi uspostavljanja dijaloga između muslimana i katolika, radi čega će se sresti sa predstavnicima muslimanskom, pravoslavnom i jevrejskom zajednicom.

Rojters iz Sarajeva prenosi izjavu pape da je video nadu u oko 150 mladih koja su ga na aerodromu dočekala u tradiconalnim nošnjama svih etničckih grupa i sa kojima se rukovao.

„Muslimani, pravoslavni, Jevreji, katolici i druge manjine zajedno i radosni. To je nada. Hajde da verujemo u tu nadu“, rekao je papa Franja.

Britanska agencija ističe da je papina poseta usledila nekoliko dana posle stupanja na snagu sporazuma o bližim vezma EU i BiH, delu „nove zapadne inicijative za ohrabrivanje političkih i ekonomksih promena“.

Papa Franja je naveo da na susretu sa tročlanim Predsedništvom da mirovne inicijative Hrvata, Srba i Bošnjaka pokazuju da „čak i najdublje rane mogu biti zaceljene pročišćavanjem sećanja i čvrstim usidravanjem nada za budućnost“.

Frans pres ističe da je poglavar Rimokatoličke crkve ranije Sarajevo sa njegovim sinagogama, crkvama i džamijama jednim uz druge, nazvao „Evropskim Jerusalimom“, raskrsnicom kultura, naroda i vera, koja zahteva „građenje novih i održavanje i obnavljanje starih mostova“.

Nekada svetionik multikulturalnosti, Sarajevo je sada uglavnom podeljeno duž etničkih linija, konstatuje francuska agencija, prenoseći uverenje vatikanskih zvaničnika da papa Franja može da izvrši pozitivan uticaj promovisanjem međuverskog dijaloga.

Papa Franja je drugi poglavar Rimokatoličke crkve koji je posetio Sarajevo, posle Jovana Pavla Drugog, koji je taj grad posetio 1997. godine, dve godine po završetku rata, podseća AFP.

Islamska država preti Balkanu

5. јун 2015.

Video-snimak, pod nazivom „Čast je u džihadu, poruka Balkancima“, objavio je El Hadžat medija centar, propagandni centar formiran kako bi poruke islamista doprle do publike na Zapadu, prenose mediji u regionu.

Na snimku koji traje oko 20 minuta narator na engleskom jeziku govori o istoriji Balkana i muslimanskih zajednica u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, Makedoniji, Albaniji i drugim zemljama u regionu. Korišćeni su i arhivski materijali. Prikazani su pripadnici Islamske države koji su došli sa Balkana. Nekoliko boraca iz balkanskih zemalja pozivaju ostale muslimane da odu u Irak i Siriju, „gde mogu dostojanstveno i bezbedno da žive sa svojim porodicama“.

Među identifikovanim islamistima su Abu Bilkis, poznat pod nadimkom Al Albani i Abu Mukatil, ili Al Kosovo, kao i Abu Muhamed el Bosni.

Ridvan Haćifi, a u ISIS je poznat i kao Abu Mukatil ili Al Kosovi. Rođen je 4. jula 1990. godine, bio je imam džamije u selu Bukovik kod Gnjilana do 2012. godine, kada napušta Evropu i odlazi na verske studije u Egipat. Tamo se pridružuje terorističkoj mreži i ubrzo postaje glavni čovek među Albancima koji se u Iraku bore na strani ISIS.

„Mnogi od vas žale se da ne mogu da puste bradu ili da nose nikab. Sada je vaša šansa, učinite hidžru (iseljenje)“, poručio je jedan od boraca, Abu Muhamed el Bosni.

Poručio je gledaocima da „vrate film unazad, u poslednji rat u BiH“. Kao i u drugim propagandnim snimcima, džihadisti su onima koji ne mogu da emigriraju poručili da pokrenu napade protiv „diktatora na Kosovu, u Makedoniji, Albaniji“, kao i na njihove vojske.

„Postavljajte eksploziv ispod njihovih automobila i kuća. Uzmite otrov i sipajte im u jelo ili piće… Ubijajte ih na svakom mestu i gde god stignete“, poručili su džihadisti.

Osam decenija od ubistva Kralja Aleksandra I Karađorđevića

9. октобар 2014.

Tvorac jugoslovenske države kralj Jugoslavije Aleksandar Prvi Karađorđević ubijen je pre osam decenija u francuskom gradu Marselju. U atentatu je stradao i šef francuske diplomatije Luj Bartu, i mada svi detalji nikada nisu do kraja razjašnjeni, smatra se da su napad izveli hrvatski teroristi i pripadnici makedonske probugarske organizacije VMRO, uz nesumnjivu podršku Musolinijeve Italije.

Aleksandar je određen za prestolonaslednika Srbije 27. marta 1909., posle odbijanja njegovog starijeg brata Đorđa da preuzme presto. U Prvom svetskom ratu, Aleksandar je bio i vrhovni komandant srpske vojske, a uz pomoć saveznika, pre svih Francuza, iz ovog rata izašao je kao pobednik. Tada je stekao veliki ugled i poštovanje, kako kod svoga naroda, tako i kod ostalih slovenskih naroda na Balkanu. Rezultat svega toga bilo je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1919.

Sećanje na kralja Aleksandra najčešće se vezuje za promenu imena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu Jugoslaviju, što mu pojedini kritičari nikada nisu oprostili. Zavođenjem ličnog režima državnim udarom od 6. januara 1929. nameravao je da spreči secesiju Hrvatske, a nadao se da će jugoslovenskom ideologijom ojačati srpski živalj kao najbrojniji u državi. Iako nije bio autokrata ni po sklonostima ni po temperamentu, opredelio se na autoritarnu vlast iz političke nužd, u trenutku kada se zemlja nalazila na ivici građanskog rata i raspada, koji je želeo po svaku cenu da izbegne. Samo dve godine kasnije sam je proglasio novi ustav, koji se zato naziva Oktroisani ili nametnuti ustav. Karađorđević je pokušavao pre svega da promeni ideologiju naroda, da nametne ideju da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo jedan, jugoslavenski narod. Suprotno njegovim očekivanjima, novi Ustav je prouzrokovao talas nezadovoljstava, naročito u Hrvatskoj, gde su se pobunili protiv politike beogradske vlade.

Vremenom je i sam uvideo da njegova lična vladavina nije dala rezultate koje je očekivao, niti je postignuta nacionalna konsolidacija, niti je narod „zavoleo Jugoslaviju“. Zato je počeo da radi na vraćanju demokratske vladavine, a drugačije državno uređenje planirao je da realizuje posle nesrećne posete Francuskoj oktobra 1934. Istoričari svedoče da je kao državnik imao velike uspehe u spoljnoj politici zemlje, jer se držao načela da ne postoje stalni prijatelji i večiti neprijatelji. Nastojao je da vodi samostalnu politiku, učvrsti položaj vodeće države na Balkanu i zalagao se za stvaranje regionalnih zajednica malih država. Zazirao je od velikih sila i uspevao da održi permanentni mir na Balkanu. Veliki uspesi vladara jedne balkanske države nisu odgovarali velikim silama, posebno fašističkoj Italiji, čija je ekspanzija prema istoku osujećena. To je razlog što je Musolini, preko ustaških terorista, godinama planirao ubistvo jugoslovenskog kralja. Uspelo mu je to 9. oktobra 1934, kada je Veličko Georgijev, član terorističke grupe, u službi ustaškog vođe Pavelića, u atentatu usmrtio jugoslovenskog suverena. Smatra se da je ubistvo kralja Aleksandra bilo uvod u Drugi svetski rat.

Atentat u Marseju bio je jedan od prvih atentata snimljen na filmu i to iz velike blizine, što ga je svrstalo u najvažnije snimke u svetskoj istoriji. Kralj Aleksandar Prvi bio je oženjem ćerkom rumunskog kralja, princezom Marijom i sa njom dobio tri sina: Petra, Tomislava i Andreju.

Mirjana Nikolić

Srbin informisao švajcarske vojnike

18. септембар 2014.

BADEN — Nedavno je prostorije KUD Kolo Baden u Nojenhofu ispunio žagor mladića i devojaka, vojnika švajcarske vojske koji su došli na informativni razgovor u pripremi za odlazak na Kosovo i BiH.

Svake godine u našim prostorijama ugostimo švajcarske vojnike koji slušaju predavanje i dobijaju informaciju o državama i mestima u koje odlaze. Predavanje im je održao Goran Šmitran, poreklom Srbin, koji ima čin rezervnog majora u vojsci Švajcarske. Kao što to čini svake godine – priča Boško Lopušina, doskorašnji predsednik Kola, a danas u ulozi potpredsednika.

Pripadnike sam informisao o našoj kulturi i običajima, kako bi se upoznali sa sredinama u koje odlaze. Informisani su i o ostalim narodima koji žive na Balkanu. Verujem da će im te informacije biti od koristi, jer je za mnoge Kosovo, ali i BiH nepoznanica, tako da svake godine upriličimo jedno ovakvo informativno veče kako bismo vojnike koji odlaze na teren upoznali sa situacijom i svim potrebnim informacijama koje su zanimljive za ono čime će se oni baviti – priča Goran Šmitran, koji svake godine priprema švajcarske vojnike kad odlaze na Balkan.

To je uobičajeno da se švajcarski vojnici i na ovaj način upoznaju sa situacijom, sa kojom će se sresti tamo gde odlaze. Pogodno mesto smo pronašli ovde u Kolu gde su domaćini ljubazni i gostoprimljivi, pa je i to na neki način njihov prvi susret sa našim ljudima – dodao je Šmitran, naš zemljak.

A. Krasojevic

Atentat u Sarajevu, pokazao podele u švajcarskoj

28. јун 2014.

Pre tačno sto godina, grupa srpskih nacionalista u Sarajevu ubila je austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. Švajcarska štampa opširno je komentarisala ovaj događaj, kao povod za početak Prvog svetskog rata. Čitanje novina iz tog perioda otkriva podele koje su pratile švajcarsku tokom celog rata.

Dana 28. juna 1914, nadvojvoda Franc Ferdinand, austrougarski prestolonaslednik, i njegova supruga stradaju zajedno od ruke mladih srpskih nacionalista. Do današnjeg dana, švajcarska štampa diskutuje o tome u velikom obimu.

Dalekovidi među njima shvataju odmah, da ovaj napad može imat inesagledive posledice. “Ovo je jedan od onih događaja koji uznemiravaju sve, trenutno ponište sva nagađanja, ali pokrenu bolna pitanja koja niko nije očekivao” piše Glas Ženeve (Tribune de Geneve)

Talas saosećanja

Na početku, napad izaziva talas simpatija prema Austrougarskoj, posebno za cara Fanju Josifa, rođaka nadvojvode Franca Ferdinanda. “Sve simpatije idu cenjenom Caru. Njegova sudbina, već tragnična, bila je zasenjena, od strane tragedija koja se dogodila u nedelju”, piše isti Glas Ženeve, pozivajući se na porodične drame koje su obeležile život suverena, posebno ubistvo njegove supruge Elizabete (Sisi) u Ženevi i samoubistva njegovog sina Rudolfa.

Smrt ovog bračnog para, ostavila je iza sebe tri siročeta, iz braka koji je za razliku od mnogih dinastijskih brakova sklopljen iz ljubavi. Ta činjenica je potresla čak i novinare. Isti Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zvanični list Socijaldemokratske stranke švajcarske, koji se inače ne zanima sudbinama krusnisanih glava, pokazao je saosećanje.

Ali izvan ove drame, ono što pravi najveću podelu među švajcarskim medijima, bio je sud o prestolonasledniku, u ono vreme tako jake carevine. Katolička štampa pokreće jedan pravi hvalospev, dok Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zauzima kritički stav. Za socijaliste, Franc Ferdinad je “oličenje austroguraske politike koja dovodi ljude do ivice provalije” i “zagovornik militarizma, imperijalizma i klerikalizma”.

Većina komentatora, međutim, smatra da prestolonaslednik nije bio neprijatelj Slovena. “Daleko od želje da neki narod u imperiji bude ugnjetavan od strane drugog naroda, Franc Ferdinand bio je odani pristalica emancipacije nacionalnosti. Princip (atentator koji je izvršio napad) posle toga kleveće svoju žrtvu, rekavši da je ubio ugnjetača srpskog naroda; ubio je onoga koji je plašio srpski nacionalizam, jer je uvideo da je on od srca želeo da ujedini slovene u monariji”, primećuje katolički list Sloboda (La Liberte)

Konstatacija je skoro ista u liberalnoj štampi. “Nenormalnost napada se može videti u činjenici da je nadvojvoda Franc Ferdinand, zaista smatran prijateljem Slovena; čak je i tvrdio da može da prihvati i ideju o nekoj trećoj državi (pored Austrije i Mađarske) u naručju svoje monarhije”, piše Bund.

Švajcarska linija podele

U sledećih četiri nedelje, nakon atentata Austrougarska povećava pritisak na svog suseda Srbiju, dok nije poslala ne prihvatljiv ultimatum 23. jula 1914. Od tog tenutka, zbog sistema evropskih vojinh saveza, rat izgleda potpuno neizbežan. Švajcarska štampa je međutim podeljena po pitanju odgovornosti za predstojeći sukob.

Podele u švajcarskoj su izuzetak: “dok na drugim mestima raspoloženje javnosti je jasno orjentisana u jedom ili drugom pravcu, naša štampa nudi inostranstvu jedan spektakal različitih stavova, i potpuni nedosatak jedinstvenog pravca”, pišu liberarno inspirisane novine iz Ženeve.

Tokom celog sukoba, “šanac” deli latinski deo Švajcarske od geremanskog dela, koji ne krije simpatije prema centralnim silama.

Katolička štampa čvrsto podržava austrijsku politiku. “Austrougarska je izvršila istragu; prepoznala je opasnost i pretnju; neće čekati trenutka da ih udalji”. Piše Sloboda (La Liberte).
Ova osećanja pro-austrijanci imaju kao logičnu posledicu stalnog neprijateljstva prema Rusiji. “Ukoliko postoji opšta gužva, krivica pada na Rusiju, koja kao nacija ne treba da se meša u obračun između Austrije i Srbije. Njene veze sa Srbijom nisu ništa više od efekta simpatije, stvorenog raskolničkom religijom; nije oštećena ni na jedan način i treba da ostane mirna”, kažu Katoličke novine Friburga.

“Ruska Vlada je otišla do kraja granice onoga što je želja da se izbegne rat, koji sebi može da dozvoli jedna velika nacija” smatra, međutim, Glas Ženeve.

Usaglašavanje katolika sa pozicijama Austrougarske imperije šokirao je između ostalog i socijaliste. “Ako se u uzememo jedne katoličke novine, na trenutak je teško shvatiti, da li se još uvek radi o republikanskim novinama”, primećuje Berner Tagvaht.

Međutim, treba napomenuti da versko ili političko članstvo nije uvek presudno. Takođe i osećaj bliskosti kulture jedne velike zemlje ima jednu važnu ulogu. Tako Kurir Tićina (Corriere del Ticino), inače katolički inspirisan, je ipak dosta kritičan prema Austriji, u smislu manjka simpatija italijanskog kantona, prema represiji koja je prisutna kod italijanske manjine u Autrougarskoj.

“Setimo se da je austrijska politika prema Srbiji, uvek bila politika ugnjetavanja i represije”, kaže list iz Tićina, prema kojem je srpska propaganda samo “prirodna reakcija na jednu policijsku represiju, koja je u odnosu na represiju u Trstu, ništa.”

Čovek od trenutka

Među novinama blsikim liberalnim sredinama, mišljenja su podeljena. Opšti trend, međutim, jeste da se prebaci na Austriju odgovornost za sukob. “Ako se plašimo od katastrofe koja može da se dogodi, odgovornost u potpunosti leži na austrougarskoj, na njenom suverenu, njegovoj Vladi, posebno na militantnij stranci, koja se sa žarom bori da izazove strašni sukob” piše Švajcarska (La Suisse)

Ovaj stav je takođe izražen u nemačkom govornom porjučju. “Činjenica da u svojem ultimatumu, Austrija ne nudi mogućnost novim pregovorima, pokazuje da želi rat.” kažu Nove Ciriške Novine (Neue Zürcher Zeitung)

Tu je pozicija Nemačke i njenog cara Vilijama II. Za Glas Ženeve, “Budućnost Evrope i civilizacije je u njegovim rukama.”, na drugoj strani Švajcarska (La Suisse) piše: “U ovim časovima oluje, ceo svet gleda u jednog suverena, kao čeveka kojem je dovoljno da jednim energičnim gestom, smiri uzavrele strasti, i ta stavi tačku na austrijsku militantnu stranku, i zaustavi trku u naoružanju koja se grozničavo nastavlja od ivice Atlantika do granica Azije.”

Do tog “energičnog gesta”, međutim nikada nije došlo..

1 23Stranica 3 od ukupno 3