Ručno pravljen u Švajcarskoj od najkvalitetnijih materijala, Rolex kod kolekcionara ima posebnu vrednost – njegova vrednost raste sa godinama. Ipak, i pored toliko popularnosti, dosta je stvari i činjenica o Rolex-u koje veoma malo ljudi zna.
Kompanija se u početku nije bavila proizvodnjom satova, već ih je samo sklapala. Ako se vratimo u 1905. godinu, kada je 24-ogodišnji bavarski imigrant Hans Wilsdorf i njegov engleski zet Alfred Davis osnovao kompaniju u Londonu koja će uvoziti Švajcarske mehanizme i stavljati ih u Engleska kućišta satova. Onda bi ih oni prodali draguljarima i zlatarima koji bi na te satova stavljali svoj logo. Tako je bilo sve do 1908. godine, kada su odlučili da sami započnu proizvodnju satova i otvore prodavnicu u Švajcarskoj, koja je bila mesto gde su se pravili najbolji satovi na svetu. Rolex je konačno svoje predstavništvo preselio iz Londonu u Ženevu tek 1919. godine, jer su posleratni porezi i takse na izvoz srebra i zlata u Britaniji bili astronomski i onemogućili bi bilo kakvu zaradu na njihovom proizvodu – ma koliko dobar on bio.
Postoji legenda ili priča da ime Rolex potiče od francuskog izraza za vrhunski časovnik, ali niko iz Rolex-a, a ni njegovi osnivači nisu ostavili nikakav komentar na to. Ipak, Wilsdorf je priznao da je ime izabrao jer je hteo reč koja je kratka i lepo izgleda na ciferu sata, a opet koja se može izgovoriti na svakom jeziku.
Dok su drugi satovi napravljeni od nerđajućeg čelika sačinjeni od materijala ocenjenog kao 316L, Rolex-ovi satovi napravljeni su od dosta skupljeg materijala, kvaliteta 904L – koji poseduje viši nivo nikla i hroma. Pored toga što je skuplji za kupovinu, ovaj materijal je i mnogo teži za obradu, pa je Rolex morao da uloži pozamašnu sumu kako bi njegove mašine mogle da proizvode satove od ovog materijala. Razlog za ovo je mnogo viši standard za roniočke satove kojima je najveći problem slana voda, kao i podatak da se 904L polira i sjaji mnogo lakše i više od običnog materijala – što je i logišno usled veće koncentracije nikla i hroma. Pored svega, to je još jedan povod da se Rolex hvali svojom jedinstvenošću. Takođe, Rolex poseduje i svoju livnicu za izradu sopstvenog zlata i platine.
Svaki Rolex testiran je u osetljivoj vazdušnoj komori pod pritiskom kako bi se utvrdilo da li postoji curenje vazduha kroz kućište. Svi ronilački modeli Rolexa zatim idu u posebni tank sa vodom gde se testiraju na vodeni pritisak jednak onom koji se javlja na dubini od 300m. Oni se zatim podvrgavaju testu kondenzacije u kojem se voda sipa na kristalno staklo zagrejanog sata. Ukoliko optički senzor detektuje bilo kakvu kondenzaciju sat se povlači. Deep-sea Rolex-i su podvrgnuti i finalnom testu u kome su izloženi pritisku koji se javlja na dubinama od 12.000m ispod površine okeana – iako je najdublje mesto na svetu smešteno na dubini od 10.911m.
Iako je teško za poverovati, svaki Rolex-ov sat ručno se sklapa u Švajcarskoj. Naravno, u celokupnu proizvodnju i dalje su uključene mašine koje obavljaju pojedine stvari poput sortiranja šrafova i delova, ali ono što je bitno je da je svaki sat ručno sklopljen do poslednjeg detalja.
