Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Intervju Milana Kostreševića predsednika Radne zajednice hrišćanskih crkava (AGCK) u Švajcarskoj

0
© Peter Feenster

Radna zajednica hrišćanskih crkava u Švajcarskoj (Arbeitsgemeinschaft Christlicher Kirchen AGCK) izabrala je, u novembru prošle godine, novog predsednika g. Milana Kostreševića, teologa. Gospodin Kostrešević je prvi pravoslavni predstavnik ove organizacije koja postoji već 50 godina. Na ovu poziciju izabran je sa mesta predstavnika Srpske pravoslavne crkve u AGCK.

Milan Kostrešević je nakon teoloških studija na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu upisao Starokatolički fakultet u Bernu, na kome trenutno završava svoju doktorsku disertaciju.

Gospodine Kostrešević, vrlo ste rano počeli da svirate klarinet. Odakle ljubav prema tom instrumentu? Da li svirate još uvek?

Od rane mladosti pokazivao sam ljubav i interesovanje prema muzici. Zbog toga sam uz dozvolu roditelja uporedo sa osnovnom školom upisao i nižu muzičku školu u Banja Luci. Moja prva ideja, kao kod većine dece u tom uzrastu, bila je da sviram klavir, međutim zbog niza okolnosti kojima smo tih ratnih godina bili izloženi, a koje su pre svega bile vezane za nemogućnost nabavke klavira, prihvatio sam preporuku iz muziče škole da izaberem neki od duvačkih instrumenata i tako sam posle nekoliko dana razmišljanja odlučio da to bude klarinet. Nikada se nisam pokajao jer je klarinet instrument sa zvukom i dinamikom koja mi je i tada i sada potpuno odgovarala. Danas nažalost zbog mnogo obaveza samo u retkim momentima uspevam da se vratim klarinetu. 

Sledi teološki fakultet. Šta vas je privuklo da upišete teologiju?

Teologija je bila prirodan spoj moje crkvenosti i interesovanja za humanističke nauke i za jezike, kojih na studijama teologije ne manjka. Iako sam posle za vreme studija teologije, pravio određene izlete pa sam studirao i filozofiju i arheologiju, studije i proučavanje teologije nikada nisu dovedeni u pitanje.

Trenutno radite na doktorskoj disertaciji u Bernu. Kada ste doneli odluku da dođete u Bern?

Krajem osnovnih studija odlučio sam se da se dalje usavršavam iz oblast biblistike, tačnije iz novozavetnih nauka. Radi se o jednoj specifičnoj oblasti koja upravo spaja teološke nauke sa nizom srodnih disciplina, poput filozofije, arheologije i klasičnih jezika. Budući da me je sve to izuzetno interesovalo, a da je sa druge strane Novi Zavet u osnovi pravoslavne teologije, odlučio sam da doktoriram upravo iz ove oblasti. Imao sam opcije da doktorske studije sa stipendijom upišem na Univerzitetima u Jeni, Minsteru i Bernu i na kraju sam se odlučio za Bern jer je to bila najbolja prilika i jer na tom Univerzitetu predaje profesor Rainer Hirsch-Luipold koji je upravo jedan od poznatijih stručnjaka u svetu na polju istraživanja odnosa Jevanđelja po Jovanu i srednjeg platonizma ranog doba careva, za šta sam se i ja takođe veoma interesovao.  

Pokojni mitropolit Amfilohije Radović, kao i vladika Nikolaj Velimirović su deo svojih studija proveli na Starokatoličkom fakultetu u Bernu. Otkud toliko interesovanje kod srpskog sveštenstva za taj fakultet?

Bliski odnosi Srpske pravoslavne Crkve i Starokatoličke crkve u Švajcarskoj vuku svoje korene iz događaja sa Prvog Vatikanskog sabora 1870. godine, kada se grupa katoličkih sveštenika i biskupa, protestvujući pre svega zbog dogme o nepogrešivosti pape odvojila od Rima i osnovala Starokatoličku crkvu. Budući da je po ovoj, ali i po mnogim drugim dogmama ova Crkva postala veoma bliska pravoslavlju, razvili su se bliski odnosi sa raznim pravoslavnim Crkvama, pa i sa našom, Srpskom pravoslavnom Crkvom. Za nas konkretno, to je pored Univerziteta na Oksfordu bio svojevrstan prozor u zapadni svet, gde su naši studenti i doktoranti dolazili i upoznavali se sa ovdašnjom kulturom i mišlju. Stoga je Starokatolička crkva do sada finansirala skoro 50 srpskih studenata i doktoranata u Bernu, od kojih je svakako najpoznatiji Sveti vladika Nikolaj Velimirović, a pored njega i Mitropolit Amfilohije, Episkop Sava Vuković, profesori Đoko Slijepčević, Emilijan Čarnić, Dragan Milin i drugi.

Glavna tema vašeg doktorata je svetlost. Šta za vas predstavlja svetlost? Nešto više od jednog elektro magnetnog talasa, koji se kreće brže od bilo čega u našem univerzumu?

Svetlost je jedna veoma zanimljiva i multidimenzionalna tema. Moja konkretna istraživanja vezana su za uticaj srednjeg platonizma na Jevanđelje po Jovanu kroz motiv svetlosti, gde sam dokazao da ovaj motiv, zadržavajući sve platonističke elemente, dobija jedno novo, hristološko značenje, jer upravo u ovom jevanđelju govorimo o Hristu kao svetlosti. Potom se osvrćem i na recepciju ovakve hristijanizacije motiva svetlosti kod hrišćanskih platoničara Klimenta Aleksandrijskog i Origena. Sasvim posebna tema bila bi naravno jedno moguće interdisciplinarno istraživanje svetlosti u oblasti teologije i fizike, za čije rezultate bih se takođe veoma interesovao. Ipak, govoreći jovanovskim jezikom, zaključio bih: Hristos je svetlost svetu.

Nedavno je u Beogradu otkrivan spomenik srpskom Kralju Stefanu Nemanji, rodonačelniku dinastije Nemanića. Malo ljudi zna da je on kršten u rimokatoličkoj crkvi, po latinskom obredu u tadašnjoj Duklji. Koje su razlike između katoličke i pravoslavne crkve?

Iako i pravoslavni i katolici vuku korene iz istog izvora, nakon raskola iz 1054. godine nažalost došlo je do udaljavanja dveju crkava na teološkom planu. Ipak, iako ni danas nismo u jedinstvu, potrebno je naglasiti da pravoslavna i katolička crkva međusobno priznaju Krštenje što govori da ipak priznajemo da na drugoj strani postoje eklisiološki elementi. Ipak najveće razlike koje nas danas razdvajaju su svakako pogled na status rimskog pape, što dalje sa sobom vuče određene razlike u pogledu na učenje o samoj prirodi Crkve. Druga bitna razlika je takozvano Filioque – odnosno pitanje da li Sveti Duh ishodi od Oca, kako uče pravoslavni ili od Oca i Sina, kako uče katolici, što po pravoslavnom učenju uvodi subordinaciju u odnos Svete Trojice. Iako se radi o dubokim teološkim pitanjima, možemo se samo nadati i moliti da će ona jednog dana biti prevaziđena. 

Vi ste izabrani kao predsednik radne zajednice hrišćanskih crkava (Arbeitsgemeinschaft Christlicher Kirchen, AGCK) u Švajcarskoj. Šta je AGCK i što baš vi?

AGCK je zapravo nacionalna platforma (postoje i kantonalne) u okviru koje hrišćanske crkve, kako tradicionalne tako i tzv. migrantske međusobno sarađuju i bore se za iste hrišćanske vrednosti u društvu. Upravo ove godine proslavlja se 50 godina od osnivanja ove organizacije i čast mi je da budem prvi pravoslavni predstavnik na njenom čelu. Isprva sam bio član AGCK kao predstavnik Srpske pravoslavne Crkve, ali posle nekog vremena, zbog angažmana i truda koji sam uložio u radu ove organizacije najpre sam izabran za potpredsednika a sada i za predsednika. Nadam se da ću na ovom mestu dostojno predstavljati svoj narod i Crkvu.

Kako vi vidite Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Švajcarskoj? Šta su dugoročni ciljevi?

Misija Srpske pravoslavne Crkve u Švajcarskoj vuče svoje korene sa kraja 19. veka iako je prva zvanična parohija osnovana tek 1969. godine u Bernu. Zahvaljujući našem narodu i sveštenstvu, ostvaren je ogroman napredak u duhovnom, kulturnom i infrastrukturnom smislu. Glavni dugoročni cilj je svakako da Crkva ostane oslonac, stub i tvrđava duhovnog života našeg naroda u Švajcarskoj, ali i da samom švajcarskom društvu prikaže našu kulturu, istoriju i duhovnost. Ukoliko ove ciljeve budemo uspešno sprovodili, svi ostali ciljevi biće u dogovoru sa našim episkopom, sveštenstvom i narodom usmereni ka unapređenju našeg duhovnog života i misije Crkve. 

Da li možete da zamislite srpski manastir u Švajcarskoj?

Mogao bih da zamislim jedan srpski manastir u Švajcarskoj, iako je to veoma zahtevan poduhvat koji zahteva pažljivo i dugoročno planiranje.

Nedavno je izabran novi Patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Da li ste imali priliku da ga upoznate?

Patrijarha Porfirija upoznao sam za vreme studija u Beogradu, budući da mi je kao profesor predavao Novozavetnu teologiju. Imali smo prilike da se susrećemo i u Zagrebu dok je stolovao kao mitropolit toga grada i mislim da smo dobili dostojnog arhipastira, kome možemo da poželimo dobro zdravlje i da mu Gospod da snage da pravilno upravlja našom Svetosavskom Crkvom.

Koji su vaši lični ciljevi? Da li planirate da ostanete i posle doktorata u Švajcarskoj ?

Moji lični ciljevi su svakako vezani za crkvenu službu, tako da ću se u dogledno vreme o ovoj temi posebno savetovati sa našim episkopom. Svakako da želim da mi naučni rad pored ovog praktičnog  ostane u fokusu interesovanja.

Kada i gde možemo sledeći put da vas čujemo kako svirate klarinet?

Ako mi nekada vreme dozvoli, voleo bih da se vratim ovom instrumentu, pa i da negde nastupim, ukoliko uslovi to dozvole, ali za to svakako treba dosta vežbe, truda i rada. 

Andrija Stojković
Redakcija Serbinfo.ch

Ambasador Bradić sa predstavnicima firme „Albiro“

0

Ambasador Republike Srbije u Švajcarskoj Goran Bradić i prvi sekretar Bojan Sojanović posetili su firmu „Albiro“ (ALBIRO AG) i tom prilikom razgovarali sa vlasnicima i direktorima te firme o mogućnostima za investiranje i povećanje proizvodnje u Srbiji.

Ambasador Bradić uputio je predstavnike firme u komparativne prednosti Srbije, važeće sporazume o slobodnoj trgovini, mogućnosti dobijanja državnih subvencija namenjenih investitorima koji otvaraju nova radna mesta, naglasivši mogućnosti za saradnju sa srpskim tekstilnim firmama u Leskovcu, Vranju i Novom Pazaru.

Bradić je upoznao sagovornike sa rezultatima srpske ekonomije u proteklih godinu dana napomenuvši značaj paketa pomoći privredi i građanima koje je Vlada Republike Srbije sprovela.

Generalni direktor „Albiroa“ Roland Losli, direktor prizvodnje Benedikt Švajghart i saradnici predstavili su aktuelne planove firme.

„Albiro“ je firma koja je osnovana pre 190 godina i bavi se proizvodnjom zaštitnih odela namenjenih zaposlenima u komunalnim preduzećima, bolnicama, policiji i drugim institucijama poput Crvenog krsta, a ima ogranke u Austriji, Slovačkoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, kao i u Srbiji.

Ove godine osnovana je firma „Albiro d.o.o. Srbija“, sa namerom da investiranjem u novu opremu u pogonima nekadašnje tekstilne fabrike „Kadinjača“ u Užicu, u Srbiji formiraju svoj glavni centar za proizvodnju zimskih i zaštitnih jakni.

Švajghart izneo je da je „Albiro“ zadovoljan efikasnošću i obučenošću radnika u „Kadinjači“, kao i saradnjom koja je oformljena sa nadležnom lokalnom samoupravom.

Javne finansije po švajcarskom modelu – Zrenjanin i opštine Žitište i Sečanj, potpisali su Memorandum o učešću u projektu RELOF2

0

Grad Zrenjanin i opštine Žitište i Sečanj, potpisali su Memorandum o saradnji i učešću u projektu RELOF2 (Reforma lokalnih finansija u Srbiji – druga faza), sa švajcarskim državnim sekretarijatom za ekonomske poslove, koga zastupa Ambasada Švajcarske u Srbiji.

Program podrške lokalnim samoupravama u primeni principa dobrog upravljanja u upravljanju rizicima i učincima, kroz sveobuhvatnu unutrašnju kontrolu i adekvatno upravljanje javnim finansijama, potpisali su gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura, opštine Žitište pomoćnica predsednika opštine Žitište, Edit Sarka, predsednik opštine Sečanj, Predrag Rađenović i u ime Švajcarske kancelarije za saradnju, Ana Jolović, direktorka projekta RELOF2.

– Kada država Švajcarska stoji iza nekog razvojnog projekta, onda se radi o implementaciji najboljih primera dobre prakse i iskustva u toj oblasti koje možemo dobiti kroz ovaj projekat – naglasio je gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura, uz napomenu da projekat podrazumeva stručnu podršku i unapređenje rada lokalne samouprave i  javnih preduzeća u oblasti upravljanja javnim finansijama, interne revizije i sistema nadzora, a istovremeno promoviše međuopštinsku saradnju, kako bi gradovi i opštine sa većim kapacitetima pružale podršku manjima.

Direktorka projekta Ana Jolović, istakla je da se projekat sprovodi uz podršku švajcarske vlade i da je njegova vrednost 3 miliona švajcarskih franaka, a ukupno će  biti uključeno 48 gradova i opština, četiri ministarstva, AP Vojvodina i Nacionalna akademija za javnu upravu.

Četiri komponente projekta

Kako je naglasila Ana Jolović, prva se bavi uvođenjem i unapređenjem finansijskog upravljanja i kontrole, druga unapređenjem interne revizije, treća  unapređenjem nadzora nad javnim preduzećima i četvrta različitim inovativnim stvarima koje su u vezi sa finansiranjem u lokalu, poput subvencija za građane za unapređenje energetske efikasnosti, nadzora nad indirektnim budžetskim korisnicima ili učešća građana u malim komunalnim projektima koje sprovode zajedno sa gradom.

Kako se teše švajcarski mediji – koje rekorde sada juri Federer?

0

Novak Đoković je 8. marta oborio još jedan rekord koji je dugo bio u rukama Rodžera Federera.

Reč je, naravno o 311 nedelja na čelu ATP liste, jednoj od stavki veoma bitnoj kada je reč o trci za nezvaničnu titulu najboljeg igrača u istoriji.

Tu činjenicu, da je Federer ostao bez još jednog rekorda, morali su da konstatuju i u Švajcarskoj, pa su se okrenuli temi šta je još pred Federerom.

„Ovo je dan koji Federerovi navijači nisu želeli da dožive. Novak Đoković je preoteo još jedan od rekorda švajcarskog tenisera. Srbin je u 311. nedelji kao broj jedan i time je prestigao Federera„, piše list „Blik“.

Potom navode Federerove reči o samom tom rekordu.

„Prestići Samprasov rekord od 286 nedelja na prvom mestu mi je nekada bilo važno. Situacija se od tada promenila. Zato ne brinem mnogo sada„, rekao je Federer.

U nastavku teksta se apostrofira koje naredne rekorde može da obori teniser iz Bazela.

Pre svega, na „nišanu“ mu je rekord Džimija Konorsa koji je odigrao najviše mečeva, 1557 i dobio 1274, usput osvojivši 109 titula.

Federer je veoma blizu – odigrao je 1513 mečeva i slavio 1242 puta uz 103 titule.

Drugi rekord koji je moguće da obori jeste onaj koji se tiče najstarijeg grend slem šampiona.

Drži ga Ken Rouzvol sa 37 godina, dva meseca i jednim danom, još od Australijan opena 1972.

Federer će u avgustu napuniti 40 godina i svakako bi osvajanjem bilo kog slema srušio i taj rekord.

„Blik“ ide pomalo hrabro i dalje navodeći da je Pančo Gonzales najstariji osvajač bilo kog trofeja sa 44 godine i sedam meseci, ali to bi značilo da Federer mora da igra bar još pet godina kako bi oborio njegov rekord, što ne deluje previše realno, ali sa njim je sve moguće.

Takođe, Rodžer može da obori rekord i kao najstariji Top 10 igrač, ako ostane u tom krugu u naredne dve godine.

Rekord drži Ken Rouzvol sa 41 godinom i osam meseci.

Na kraju, navodi se da Rodžer drži još dva rekorda – onaj od 237 nedelja uzastopno kao broj jedan, iza njega je Konors sa 160 i Novak Đoković sa 122 nedelje, a dodaje se i da ima najviše titula na Vimbldonu, ukupno osam.

Iza njega su Pit Sampras sa 7 i Novak Đoković i Bjern Borg sa po pet.

Andrija Stojković za “Weltwoche”: Švajcarska propustila priliku posredovanja u rešavanju kosovskog spora

0
Manastir Visoki Dečani © Serbinfo

Srpski

Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Andrije Stojkovića na temu proteklih izbora na Kosovu i Metohiji, a kao repliku na članak Alfreda Hera (Alfred Heer) poslanika Narodne partije Švajcarske SVP/UDC (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Weltwoche Nr. 07.21).

Autorski tekst Andrije Stojkovića prenosimo u celosti:

Kosovo i Metohija treba da budu kao Švajcarska

Da bi se očuvao mir, Kosovu i Metohiji bi bio potreban srpski kanton. Švajcarska je, nažalost, propustila da bude posrednik u dolaženju do takvog rešenja.

Raduje nas da Alfred Her (Heer), osnivač kosovsko-švajcarske privredne komore, otvoreno i racionalno opisuje činjenice u vezi sa opštim stanjem na Kosovu i Metohiji (švajcarski nedeljnik Veltvohe br. 7/21). On, pre svega, ističe značaj ekonomskog razvoja. Pritom je hrabra njegova izjava da je za to potrebno mirovno rešenje.

Time potvrđuje bojazni svih kritičara jednostranog proglašenja nezavisnosti, koje se dogodilo pre trinaest godina – da je to bila neodrživa i preuranjena odluka. I dalje nerazrešen status stvara mnogo problema, a rešava malo toga. Može se, na primer, pomenuti članstvo KiM u Uefi, koje jedva da je bilo moguće, i to samo zahvaljujući „majstorstvu zapadne rabulistike” (nemački list Frankfurter algemajne cajtung).

Nerešen status odgovoran je za to što mnogo mladih Albanaca razmišlja o napuštanju KiM i odlasku u zapadnu Evropu, a u nuždi za to koriste i srpski pasoš, koji ne zahteva vizu. A tek onih 200 000 Srba, proteranih 1999. godine, ni ne pomišlja da se vrati. Čak više od dvadeset godina nakon kraja rata trupe KFOR-a moraju da čuvaju srpski manastir Visoki Dečani, koji je izgrađen oko 1330. godine posle Hrista, a stanovnici srpskih enklava na jugu Kosova i Metohije su ugroženi.

Klintonov spomenik u Prištini

Alfred Her nam objašnjava da su SAD vojnom silom proizvele činjenice. Tako nas, na primer, u Prištini pozdravlja i maše nam spomenik bivšem američkom predsedniku Klintonu – kao da tamo ne postoji sopstvena istorija. Na Kosovu i Metohiji se nalazi i jedna od najvećih američkih vojnih baza u Evropi. To dvoje mogu se smatrati simbolima modernog kolonijalizma i stoga se KiM može nazvati američkim protektoratom, kako piše Her. Međutim, bez tog kolonijalizma nikada ne bi bila proglašena nezavisnost. U tom smislu su protivrečni antikolonijalistički izborni slogani Albina Kurtija, pobednika na izborima.

Jasno je kao dan da EU ‘ne može davati takt’. I dalje pet njenih članica Kosovo i Metohiju priznaju samo kao autonomnu pokrajinu u okviru državnog suvereniteta Srbije. Španija ne može prihvatiti jednostrano otcepljenje, jer bi inače nastale nove države na Pirinejskom poluostrvu. Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 i dalje važi, tako da je članstvo Kosova kao države u toj svetskoj organizaciji moguće samo uz saglasnost Rusije i Kine, što je, međutim, u bliskoj budućnosti praktično nemoguće. Uz to treba napomenuti da je veliki broj država povukao svoja priznanja, tako da njegovu nezavisnost priznaje manje od sto država.

A da li je miran dogovor u interesu sila zaštitnica? Malo verovatno, inače bi Amerikanci dali prednost Ibrahimu Rugovi i njegovom pacifističkom otporu pre 25 godina. A mogućnost direktnog sporazuma između Albanaca i Srba onda i sada vidi se na primeru sporazuma o obrazovanju između Rugove i Slobodana Miloševića iz 1996. godine.

Pretpostavlja se da je američki pritisak, koji je proizašao iz geopolitičke računice, prethodio švajcarskom priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti – prerano i protiv tradicije ove neutralne države. Otvaranje arhiva će to osvetliti, ukoliko se dokumentacija ne ‘izgubi’, kao što je bilo sa nekim dokazima ili svedocima trgovine organima na sudu za ratne zločine u Hagu.

Međutim, broj priznanja i povlačenja priznanja nije bitan. Severni Kipar je kao državu priznala jedino Turska, a ipak je to posebna oblast Evropske unije. Bitno je rešenje, sa kojim obe strane na kraju mogu živeti zajedno u miru, sa kojim se sprečava scenario, kakav je viđen nedavno u Nagorno-Karabahu ili 1995. godine u Krajini u Hrvatskoj. A može se i obrnuti pitanje: Šta je potrebno omogućiti da se reprezentacije Kosova i Srbije zajedno takmiče u fudbalu, na primer u Švajcarskoj?

Što pre pristupiti Evropskoj uniji

Idealna bi bila mirovna konferencija u švajcarskom Birgenštoku. Na njoj bi neutralna Švajcarska posredovala da dođe do sporazuma Beograda i Prištine, a obezbeđivali bi je – između ostalog – švajcarski vojnici srpskih i albanskih korena. Ali Švajcarska je, nažalost, propustila priliku da se predstavi kao nezavisna strana kojoj je stalo do rešenja.

Koje bi bilo održivo i mirovno rešenje? Možda federativna, kantonska struktura Kosova i Metohije po uzoru na Švajcarsku. Sa jednim srpskim kantonom na KiM, koji bi obuhvatio sve crkve, manastire i njihovu imovinu. U njemu bi se mogli očuvati interesi srpskog stanovništva. Za uzvrat bi Kosovo uz pomoć Srbije moglo da se učlani u sve međunarodne organizacije i bez članstva u UN.

Sledeći korak bi bilo hitno pristupanje Kosova i Srbije Evropskoj uniji, u kojoj granice ionako ne znače mnogo. Onda bi se Alfred Her mnogo lakše založio za jak privredni rast na toj teritoriji, a u kosovsko-švajcarsku privrednu komoru bi se učlanili i Srbi.

Andrija Stojković (31) vuče srpske korene sa Kosova i Metohije, oficir je Švajcarske armije i inženjer.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Deutsch

Die Schweizer Wochenzeitung Die Weltwoche veröffentlichte einen Artikel von Andrija Stojković zum Thema der letzten Parlamentswahlen in Kosovo, als Replik auf den Artikel von Alfred Heer, Nationalrat der Schweizer Volkspartei SVP (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Die Weltwoche Nr. 07.21).

Der vollständige Artikel von Andrija Stojković:

Kosovo soll werden wie die Schweiz

Damit der Frieden gewahrt bleibt, bräuchte das Kosovo einen serbischen Kanton. Leider hat es die Schweiz verpasst, eine solche Lösung zu vermitteln.

Es ist erfreulich, wie sachlich und offen Alfred Heer als Gründer der Handelskammer Kosovo–Schweiz die Fakten zur allgemeinen Lage im Kosovo beschreibt (Weltwoche Nr. 7/21). Er hebt vor allem die Bedeutung der wirtschaftlichen Entwicklung hervor. Mutig ist dabei seine Aussage, dass es dazu eine Friedenslösung braucht.

Damit bestätigt er die Befürchtungen aller Kritiker der einseitigen Unabhängigkeitserklärung von vor dreizehn Jahren, dass dies keine nachhaltige und eine viel zu verfrühte Entscheidung war. Der weiterhin ungeklärte Status schafft mehr Probleme, als er löst. Als Beispiel kann die Uefa-Mitgliedschaft des Kosovo erwähnt werden, die nur dank eines «Meisterwerks abendländischer Rabulistik» (FAZ) überhaupt möglich wurde.

Der ungelöste Status ist dafür verantwortlich, dass viele junge Albaner an eine Ausreise aus dem Kosovo nach Westeuropa denken, notfalls auch mit dem visabefreiten serbischen Pass. Die 200 000 vertriebenen Serben von 1999 denken erst recht nicht daran zurückzukehren. Kfor-Truppen müssen über zwanzig Jahre nach Kriegsende immer noch das serbische Kloster Visoki Decani, erbaut um 1330 nach Christus, beschützen. Die Einwohner serbischer Enklaven im Süden des Kosovo werden bedroht.

Clinton-Statue in Pristina

Wie Heer erläutert, haben die USA mit Militärgewalt Fakten geschaffen. So grüsst heute in Pristina eine winkende Statue des amerikanischen Ex-Präsidenten Bill Clinton, als ob man keine eigene Geschichte hätte. Im Kosovo steht eine der grössten Militärbasen der USA in Europa. Beides kann man als Symbole des modernen Kolonialismus sehen und daher das Kosovo als amerikanisches Protektorat bezeichnen, wie Heer schreibt. Doch ohne diesen Kolonialismus wäre es nie zu einer Unabhängigkeitserklärung gekommen. So gesehen sind die antikolonialistischen Wahlparolen von Wahlsieger Albin Kurti widersprüchlich.

Dass die EU «keine Impulse» setzen kann, liegt auf der Hand. Fünf EU-Staaten erkennen das Kosovo weiterhin als autonome Provinz innerhalb der staatlichen Souveränität Serbiens an. Spanien kann keine einseitige Abspaltung akzeptieren, sonst würden neue Staaten auf der Iberischen Halbinsel entstehen. Die Uno-Resolution 1244 gilt weiterhin, so dass eine Uno-Mitgliedschaft des Kosovo als Staat nur mit Einverständnis Russlands und Chinas möglich ist, was wiederum in naher Zukunft praktisch ausgeschlossen ist. Viele Staaten haben zudem die Anerkennung des Kosovo zurückgezogen, so dass dessen Unabhängigkeit von weniger als hundert Staaten anerkannt wird.

Ist eine friedliche Einigung im Interesse der Schutzmächte? Wohl kaum, sonst hätten die Amerikaner auf Ibrahim Rugova und seinen nichtmilitärischen Widerstand vor 25 Jahren gesetzt. Dass ein direktes Abkommen zwischen Albanern und Serben möglich war und ist, sieht man am Beispiel des Bildungsabkommens zwischen Rugova und Slobodan Milosevic von 1996.

Vermutlich auf amerikanischen Druck, der aus geopolitischem Kalkül entstand, folgte die Anerkennung der einseitigen Unabhängigkeitserklärung auch seitens der Schweiz – viel zu früh und entgegen den Gepflogenheiten eines neutralen Landes. Die Öffnung der Archive wird uns mehr Klarheit verschaffen, falls die Unterlagen nicht «verlorengehen» wie gewisse Beweise oder Zeugen zum Organhandel beim Kriegsverbrechertribunal in Den Haag.

Aber es geht nicht um die Anzahl der Anerkennungen und Aberkennungen; Nordzypern wird nur durch die Türkei als Staat anerkannt und ist trotzdem ein Sondergebiet der EU. Es geht um eine Lösung, bei der beide Seiten am Ende friedlich zusammenleben können. Und bei der ein Szenario wie jüngst in Berg-Karabach oder 1995 in der Krajina in Kroatien verhindert wird. Oder anders gefragt: Was braucht es, dass die Fussballmannschaften des Kosovo und Serbiens miteinander beispielsweise in der Schweiz Fussball spielen können?

Schnellstmöglicher Beitritt zur EU

Eine Friedenskonferenz auf dem Bürgenstock wäre ideal gewesen. Die neutrale Schweiz hätte eine Einigung zwischen Belgrad und Pristina vermittelt, bewacht und beschützt unter anderem von serbisch- und albanischstämmigen Soldaten in Schweizer Armeeuniformen. Doch leider hat es die Schweiz verpasst, sich als lösungsorientierte und unabhängige Seite zu präsentieren.

Was wäre eine mögliche nachhaltige und friedliche Lösung? Vermutlich eine föderative, kantonale Struktur des Kosovo nach Schweizer Vorbild. Mit einem serbischen Kanton im Kosovo, der alle Kirchen und Klostergüter mit einbeziehen würde. Darin könnten die Interessen der serbischen Bevölkerung gewahrt werden. Im Gegenzug dürfte das Kosovo mit Hilfe Serbiens wohl allen internationalen Organisationen beitreten, auch ohne Uno-Mitgliedschaft.

Der nächste Schritt wäre der schnellstmögliche Beitritt des Kosovo und Serbiens zur EU, in der die Grenzen ohnehin keine grosse Rolle mehr spielen. Alfred Heer könnte sich dann viel einfacher für ein starkes Wirtschaftswachstum im Kosovo einsetzen, und der Handelskammer Kosovo–Schweiz würden auch Serben beitreten.

Andrija Stojkovic, 31, hat serbische Wurzeln im Kosovo, ist Offizier der Schweizer Armee und Ingenieur.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Građani Švajcarske podržali zabranu pokrivanja lica

0

Građani Švajcarske su tesnom većinom odobrili predlog SVP/UDC da se zabrani nošenje nikaba i burki koje nose pojedine muslimanke.

Mera bi se odnosila pokrivanje lica na javnim mestima kao što su restorani, sportski objekti, javni prevoz i šetnja ulicom.

Izuzetak bi bili verski objekti, ili u slučaju bezbednosnih i zdravstvenih razloga, kao što sada ljudi nose maske zbog zaštite od pandemije kovida.

Švajcarska vlada se protivi meri jer smatra da je pokrivanje lica „marginalno“ pitanje.

Dodaje se i da bi ovakve mere ugrozile turizam, jer većina žena koje dolaze turistički iz dobrostojećih arapskih zemalja zaklanjanju lice.

Predlagači zakona kažu da nošenje marami preko lica simbolizuje represiju nad ženama i kažu da su mere neophodne kako bi se održao princip kojim lica treba da budu prikazana u slobodnom društvu kao što je švajcarsko.

Promena strategije — Besplatni testovi za sve

0

Na jučerašnjoj konferenciji za štampu Saveznog ministra zdravlja Alena Bersea, najavljena je nova strategija za borbu protiv koronaviursa — masovni testovi i besplatnih pet testova mesečno po domaćnstvu.

Pored novih podataka o situaciji sa pandamijom koronavirusa u Švajcarskoj, na konferenciji za štampu najavljena je i promena strategije testiranja. Od 15. marta Konfederacija planira da snosi troškove svih testova na koronavirus. To je jedna od aktivnosti koja će pratiti najavljeno postepeno popuštanje restriktivnih mera. Konačna odluka biće doneta tek nerednog petka nakon konsultacijama sa kantonima. 

Pet “uradi sam” testova mesečno

Čim budu bili dostupni pouzdani testovi “uradi sam”, Savezna vlada namerava da isporuči po pet testova mesečno svakoj porodici besplatno. Kako bi svako mogao da se testira, svi testovi, brzi u apotekama ili PCR u centrima za testove, biće besplatni, čak i za one koji nemaju simptome.

Troškovi ove promene strategije procenjuju se na preko milijardu franaka. Pravni okvor ove promene je zakon Covid-19 i ograničen je do kraja godine. 

Na ovaj način Savezna vlada želi da favorizuje postepeno postepeno otvaranje društvenog i ekonomskog života. 

Rizici ovakve strategije

Menjanje strategije testiranja, kako saopštava Savezna vlada, uključije i određene rizike, jer je svaki rezultat trenutni. Takođe, “uradi sam” testovi su mnogo manje pouzdani od PCR testova. Negativan rezultat ne sme da da osećaj lažne sigurnosti i da vodi površnom ponašanju. I dalje će biti potrebno nositi zaštitne maske i držati distancu. 

Važno je da osobe koje budu imale pozitivan uradi sam ili brzi test, moraju odmah da se podvrgnu PCR testu i da odmah odu u izolaciju. 

Ostaje da se utvrdi da li će možda biti potreban negativan test za učešće u određenim događajima iji za pristum određenim sektorima. 

Intervju ambasadora Švajcarske u Srbiji za „Serbinfo“: Srpska dijaspora u Švajcarskoj značajan oslonac odnosa između dve države

0

Srpski

Novoimenovani ambasador Švajcarske u Srbiji Urs Šmid u ekskluzivnom intervjuu za portal Serbinfo.ch komentarisao je prve utiske o Beogradu i odnose između Srbije i Švajcarske.

Vaša ekscelencijo, pre svega čestitamo na novom položaju ambasadora Švajcarske u Beogradu.

Radili ste i živeli u najvećim metropolama sveta. Kakav je vaš prvi utisak o Beogradu? Da li on zaslužuje naziv „metropola Balkana″?

Beograd apsolutno zaslužuje naziv „metropola Balkana“. Restrikcije u vezi sa kovidom 19 sprečile su moja veća istraživanja grada, ali njegova veličina i raznolikost, stalna užurbanost i građevinski radovi su impresivni. Ovo je grad koji se nalazi u razvoju. Prijaju mi ljubaznost i uljudnost stanovnika, što olakšava navikavanje na grad. Veoma se radujem što ću upoznati Beograd u svim njegovim fasetama. A najviše se radujem razmeni ideja s drugim ljudima.

Na svoj novi položaj dolazite sa Istoka, iz Kazahstana, na Zapad, u Srbiju. Da li je to bila vaša želja?

Zahvalan sam svojoj vladi što mi je dala odgovornost da predstavljam Švajcarsku u Srbiji. To je bila i moja želja. Nisam pre toga bio na Balkanu, a Srbija ima ključnu ulogu za dalji razvoj ovog regiona. Srbiju i Švajcarsku povezuju vrlo bliske veze i mnogo sličnosti. Obe zemlje su kontinentalne, slične po veličini i broju stanovnika. Obe zemlje objedinjuju različite kulture i obe su ponosne na svoju tradiciju. Važan fundament predstavljaju bilateralni odnosi, a naročito ljudske i lične veze. Srpska dijaspora u Švajcarskoj važi za značajan oslonac odnosa između dve države. Zajedno sa svojim timom u Ambasadi Švajcarske, radujem se radu na jačanju bilateralnih odnosa u političkoj i ekonomskoj sferi.

Da li je švajcarskim diplomatama dolazak na Balkan svojevrsni izazov?

Činjenica je da Švajcarska ima snažno prisustvo u ovom regionu i da se zalaže za očuvanje mira i bezbednosti i za ekonomski razvoj. Zbog svog geografskog položaja i ekonomskog potencijala Srbiji pripada izvanredna uloga u mirovnom razvoju celog regiona. Već 30 godina Švajcarska i Srbija održavaju blisku bilateralnu saradnju, na toj osnovi Švajcarska pruža doprinose s ciljem da ojača demokratiju, vladavina prava i ekonomski razvoj u Srbiji.

Gledajući 20. vek, Srbija je imala vrlo „interesantnu“ istoriju, počevši od balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, period komunizma, pa opet ratovi na prostoru bivše Jugoslavije pre samo 20 godina. U tom istom periodu Švajcarska nije menjala politički sistem i još uvek ima sedam ministara u vladi. Da li vi vidite neke sličnosti između Švajcarske i Srbije na političkom nivou? Da li je po vama bilo moguće izbeći poslednje sukobe primenjujući švajcarski model državnog uređenja?

Ovakva analogija mi se čini previše pojednostavljenom. Ona ne uvažava ni različitu prošlost niti različit razvoj ove dve države. Zapadni Balkan u skorijoj prošlosti zaista ima uznemirujući period za sobom. Raspad Jugoslavije i ratovi koji su usledili, kao i patnja civilnog stanovništva traume su koje i dan-danas traju. Takva prošlost nam pokazuje da ratovi nisu u stanju da rešavaju konflikte. Oni za buduće generacije uvek ostavljaju teško nasleđe, za koje treba mnogo vremena da bi se prevazišlo. Švajcarska može da se smatra srećnom zato što je ostala pošteđena velikih ratova u Evropi u 20. veku. To predstavlja neverovatnu privilegiju. Međutim, ne postoji garancija da će takvo stanje biti i ubuduće: demokratija, pravna država, mir i stabilnost tekovine su koje uvek nanovo treba braniti. Smatram da je veoma važno biti svestan sopstvene istorije i iz nje izvući neke pouke. Isto tako smatram veoma važnim da se gleda unapred, kako bi se budući izazovi savladali. Pored svih razlika što se tiče prošlosti Srbije i Švajcarske, vidim posebno mnogo dodirnih tačaka što se tiče budućih izazova: savladanje pandemije kovida 19, ekonomski oporavak, transformacija do održive privrede i društva, digitalizacija, kao i suočavanje sa klimatskik promenama. Svi ti izazovi otvaraju mogućnosti za saradnju, jer većina tih izazova u krajnju ruku i može samo zajednički da se savlada.

Švajcarska ima sedam ministarstava, Srbija još uvek više od 20. Da li je to razlog što je švajcarska administracija efikasnija? Šta Srbija u toj oblasti može da nauči od Švajcarske?

Teško je uporediti dve administracije koje se razlikuju po svom istorijskom razvoju i koje se oslanjaju na različitu strukturu unutar državnog bića. Švajcarska se po svom državnom uređenju temelji na federalizmu i supsidijarnosti, i to po ubeđenju da se problemi rešavaju tamo gde su najbliži realnom životu ljudi. Takav „bottom-up″ pristup je tipično švajcarski. Isto tako, vlada ubeđenje da efikasna uprava mora da bude maksimalno transparentna, kao i to da se civilno društvo uključi u donošenje odluka i rešavanje problema. Naši kooperacijski programi u Srbiji pored ostalog podržavaju i izgradnju efikasnih i ljudima bliskih lokalnih uprava. Efikasna i transparentna uprava nije samo važna da bi se građanima omogućilo učešće u demokratskim procesima – što bi ojačalo demokratiju kao takvu – nego bi to ubrzalo i privredni razvoj, koji bi stvarao radna mesta neophodna za uvećanje bogatstva.

Švajcarska vlada preko Švajcarske kancelarije za saradnju pomaže u digitalizaciji lokalnih samouprava u Srbiji. Da li nastavljate tu pomoć? Da li imate neke nove prioritete?

Švajcarska se aktivno zalaže za povećanje digitalizacije lokalnih samouprava u Srbiji. Pandemija kovida 19 pokazala je očigledan značaj važnosti digitalizacije. Zahvaljujući podršci Švajcarske, građani Srbije imaju jednostavniji pristup uslugama na lokalnom nivou i mogu, na primer, gruntovni porez da reše od kuće putem digitalnog plaćanja. Zahvaljujući digitalizaciji poslovnih procesa u lokalnim samoupravama, smanjuju se, na primer, troškovi za štampanje dokumenata, a i sastanci se mogu u vreme kovida 19 nastaviti od kuće. Građani i mediji mogu da onlajn prate rad lokalnih samouprava i povećavaju svoj uticaj na njih. Digitalizacija čini lokalne samouprave ne samo lakše dostupnim i efikasnijim nego istovremeno povećava njihovu transparentnost, što smanjuje rizik od korupcije.

U Švajcarskoj živi veliki broj Srba i svake godine sve je više Švajcaraca sa srpskim korenima. Na koji način oni mogu još efikasnije da pomognu Srbiji?

Ubeđen sam da srpska dijaspora u Švajcarskoj ima važnu ulogu u odnosima naših zemalja. Ljudi sa srpskim korenima služe kao mostograditelji između naših dveju kultura i oni su u stanju da spoje različita iskustva na najbolji način. Značaj dijaspore je mnogo veći nego aspekt novčanih doznaka članovima porodice u bivšoj otadžbini. Danas vidimo građane Srbije u Švajcarskoj ili Švajcarce srpskih korena kako u ime švajcarskih firmi donose odluke da li da investiraju u Srbiji ili da se na razne načine angažuju u Srbiji i tako pozitivno utiču na međudržavne odnose.

Trenutni izazov je pandemija koronavirusa. Nakon toga opet će sva pažnja biti usmerena na evropske integracije Srbije i rešavanje spora oko Kosova i Metohije. Svedoci smo „novog“ rata na Kavkazu zbog nerešenih teritorijalnih pitanja posle pada komunizma.  Da li je Švajcarska ranom odlukom o priznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije izgubila moć i kredibilitet za pomoć u rešavanju ovog aktuelnog spora?

Taj ogromni zadatak koji ste pomenuli na impresivan način pokazuje da se takvi izazovi ne zaustavljaju pred državnim granicama. Štaviše, to pokazuje i da pored različitih političkih pozicija regionalna i međunarodna saradnja nemaju alternativu. U tom kontekstu Švajcarska pozdravlja političke inicijative u pravcu regionalne saradnje, od kojih imamo više primera. Švajcarska konkretnim doprinosom podržava dijalog o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine time što, na primer, stvara mogućnosti za direktno povezivanje politički angažovanih ljudi na obe strane. Kao što ste napomenuli, uvek postoji opasnost da se nerešeni konflikti ponovo pretvore u rat. Zbog toga mi ne možemo sebi dozvoliti da uz takav rizik za bezbednost živimo na našem kontinentu. Zato se Švajcarska i na zapadnom Balkanu zalaže za aktivnu mirovnu politiku. Priznanje Kosova s naše strane kao samostalne države, po nama, ne bi trebalo da umanji našu verodostojnost. Naprotiv, naš dugogodišnji angažman u vidu podrške reformama za jačanje demokratije, izgradnju pravne države i privredni razvoj, kako na Kosovu tako i u Srbiji, učvrstio je naš partnerski odnos u obe države. Kako kroz naš program kooperacije, tako i kroz direktne investicije, Švajcarska spada u najvažnije partnere Srbije. U nekim oblastima kao što su dualno obrazovanje, digitalizacija ili podsticanje startapova Švajcarska predstavlja primer za Srbiju.

Srbija je kao i Švajcarska vojno neutralna. Da li postoji mogućnost saradnje u toj oblasti?

Postoje važne razlike između švajcarske i srpske neutralnosti. Švajcarska je najmanje od Bečkog kongresa 1815. trajno neutralna. Taj međunarodno pravni status Švajcarske priznat je od međunarodne zajednice. Razlog za to je što ta neutralnost podstiče mir i stabilnost u Evropi. Trajna i naoružana neutralnost je princip švajcarske spoljne politike. Srpska neutralnost se zasniva na skorijoj odluci srpske politike. Budućnost će pokazati kakav će primer biti srpska neutralnost i kakve posledice će imati ta koncepcija na regionalnu bezbednost. Ali sličnost postoji u činjenici da ni Švajcarska ni Srbija nisu članice NATO, ali se uključuju u rad u NATO programa Partnerstvo za mir. Obe države su aktivne članice OEBS i preuzele su bezbednosno-političku odgovornost na evropskom kontinentu prethodnih godina predsedavajući tom organizacijom (Švajcarska 2014, Srbija 2015). Na kraju, spaja nas interes za mirnu i stabilnu Evropu.

Društvo je u raznim oblastima veoma podeljeno, kako u Srbiji, tako i, na primer, u Švajcarskoj. Na primer u zimskom periodu najveća „polemika“ je na temu – fondu ili raklet. Šta se vama više sviđa, burek s mesom ili burek sa sirom?

Nadam se da ćete mi dopustiti da se zbog relativno kratkog vremena provedenog u Beogradu ne odlučim. Inače više volim sir nego mleveno meso, ali pošto volim jaka i aromatična jela, izabrao bih burek s mesom.

Dozvolite mi na kraju još jedan komentar o pomenutim razlikama u društvu: otvorena društva se poznaju po tome što se u njima o mnogim pitanjima vodi kontroverzna i angažovana diskusija. O svemu onome što nas razdvaja i što nas spaja kao društvo treba da razmislimo i isto toliko vremena i truda da posvetimo tome. Društvena solidarnost je u ovakvim vremenima jakih polarizacija neprocenjiv dar, o kojem mora da brinemo.

 

Intervju Andrija Stojković
Redakcija Serbinfo.ch

Deutsch

Der neu ernannte Schweizer Botschafter in Serbien Urs Schmid kommentiert im exklusiven Interview für das Portal Serbinfo.ch die ersten Eindrücke in Belgrad und die bilateralen Beziehungen zwischen der Schweiz und Serbien.

Ihre Exzellenz, wir gratulieren Ihnen zu Ihrem neuen Posten als Schweizer Botschafter in Belgrad. Sie haben in den grössten Metropolen der Welt gelebt und gearbeitet. Wie ist Ihr erster Eindruck von Belgrad? Verdient die Stadt ihren Rufnamen als «Metropole des Balkans»?

Belgrad wird seinem Ruf als „Metropole des Balkans“ absolut gerecht. Zwar haben die Restriktionen im Zusammenhang mit COVID-19 meinem Entdeckungsdrang bislang Grenzen gesetzt, doch die Grösse und Vielfalt der Stadt, die allgemeine Betriebsamkeit und die rege Bautätigkeit sind beeindruckend. Es ist eine Stadt, die sich im Aufbruch befindet. Angenehm ist auch die Freundlichkeit und Zuvorkommenheit der Bevölkerung, die einem das Einleben in dieser Stadt erleichtern. Ich freue mich sehr darauf, Belgrad in den nächsten Jahren in all seinen Facetten kennenzulernen. Und am meisten freue ich mich auf den Austausch mit den Menschen.

Sie kommen aus dem Osten aus Kasachstan in den Westen nach Serbien. War das Ihr Wunsch?

Ich bin meiner Regierung dankbar, dass sie mir die Verantwortung für die Vertretung der Schweiz in Serbien anvertraut hat. Dies entsprach auch meinen Wünschen. Ich war noch nie auf dem Balkan und Serbien spielt eine Schlüsselrolle für die weitere Entwicklung dieser Region. Serbien und die Schweiz verbinden sehr gute Beziehungen und viele Gemeinsamkeiten. Beide Länder sind Binnenländer, ähnlich in Bezug auf Grösse und Einwohnerzahl. Beide Länder vereinen innerhalb ihrer Grenzen unterschiedliche Kulturen und beide sind stolz auf ihre Traditionen. Ein wichtiges Fundament der bilateralen Beziehungen sind insbesondere die menschlichen und persönlichen Beziehungen. Die bedeutende serbische Diaspora in der Schweiz dient als wichtige Brückenbauerin zwischen den beiden Ländern. Ich freue mich darauf, zusammen mit meinem Team auf der Schweizer Botschaft an einer weiteren Vertiefung unserer bilateralen Beziehungen auf politischer wie wirtschaftlicher Ebene zu arbeiten.

Stellt eine diplomatische Tätigkeit auf dem Balkan eine Herausforderung für einen Schweizer Diplomaten dar?

Tatsache ist, dass die Schweiz in dieser Region eine starke Präsenz hat und dass sie sich auf vielfältige Weise zugunsten von Frieden, Sicherheit und wirtschaftliche Entwicklung einsetzt. Durch seine geografische Lage und sein wirtschaftliches Potential kommt Serbien eine herausragende Rolle für die friedliche Entwicklung der gesamten Region zu. Seit 30 Jahren unterhalten die Schweiz und Serbien eine enge bilaterale Kooperation, auf deren Grundlage die Schweiz Beiträge leistet mit dem Ziel, Demokratie und Rechtsstaatlichkeit zu stärken und die wirtschaftliche Entwicklung Serbiens zu fördern.

Schaut man sich das 20. Jhd. an, so hat Serbien eine sehr «interessante» Geschichte, angefangen mit den Balkankriegen, ersten und zweiten Weltkrieg, Kommunismus und dann wieder Kriege auf dem Gebiet des ehemaligen Jugoslawiens, vor gerade 20 Jahren. In dieser Zeit hat die Schweiz ihr politisches System nicht verändert und hat immer noch 7 Bundesräte. Sehen Sie Gemeinsamkeiten zwischen der Schweiz und Serbien in politischer Hinsicht? Hätten die letzten Balkankriege verhindert werden können mit dem staatspolitischen Aufbau eines jugoslawischen Staates nach schweizerischem Vorbild?

Eine solche Analogie scheint mir zu undifferenziert. Sie trägt der unterschiedlichen Geschichte und Entwicklung der beiden Staaten zu wenig Rechnung. Der Westbalkan hat in der Tat eine sehr bewegte, jüngere Vergangenheit hinter sich. Der Zusammenbruch Jugoslawiens, die damit verbundenen Kriege und das verursachte Leid in der Zivilbevölkerung sind Traumata, die bis heute nachwirken. Diese Vergangenheit zeigt uns, dass Kriege keine Konflikte zu lösen vermögen. Sie hinterlassen stets ein schwieriges Erbe für nachfolgende Generationen, dessen Überwindung viel Zeit benötigt. Die Schweiz darf sich glücklich schätzen, von den grossen Kriegen des 20. Jahrhunderts in Europa verschont geblieben zu sein. Das ist ein unglaubliches Privileg. Es gibt aber keine Garantie, dass dies in Zukunft so bleiben wird: Demokratie, Rechtstaatlichkeit, Frieden und Stabilität sind Errungenschaften, die stets aufs Neue verteidigt werden müssen. Es scheint mir wichtig, sich der eigenen Geschichte bewusst zu sein und daraus zu lernen. Ebenso wichtig scheint mir aber, vorwärts zu schauen und die Herausforderungen der Zukunft zu meistern. Nebst all den Unterschieden, was die Vergangenheit anbelangt, sehe ich insbesondere hinsichtlich der Herausforderungen der Zukunft viele Anknüpfungspunkte zwischen der Schweiz und Serbien: die Bewältigung der andauernden COVID-19-Pandemie, die wirtschaftliche Erholung, die Transformation hin zu einer nachhaltigen Wirtschaft und Gesellschaft, die Digitalisierung, der Umgang mit dem Klimawandel. All diese Herausforderungen eröffnen Chancen für eine Zusammenarbeit, denn die meisten können letztlich nur gemeinsam gemeistert werden.

Die Schweiz hat 7 Ministerien, Serbien weiterhin mehr als 20. Ist das der Grund für die Effizienz der Schweizer Administration? Was kann Serbien in dieser Hinsicht von der Schweiz lernen?

Es ist schwierig, zwei Verwaltungen zu vergleichen, die eine unterschiedliche historische Entwicklung hinter sich haben und die sich auf unterschiedlich strukturierte Staatswesen beziehen. Das schweizerische Staatswesen basiert auf Föderalismus und Subsidiarität, also der Einsicht, dass Probleme oft am besten auf der Stufe gelöst werden können, die am nächsten bei der Lebensrealität der Menschen ist. Dieser „bottom-up-Ansatz“ ist typisch schweizerisch. Ebenso die Einsicht, dass eine effiziente Verwaltung möglichst transparent sein soll und die Zivilgesellschaft in die Entscheidfindung und Lösung von Problemen einbeziehen soll. Mit unserem Kooperationsprogramm in Serbien unterstützen wir unter anderem auch den Aufbau einer wirksameren und bürgernahen lokalen Verwaltung. Eine effiziente und transparente Verwaltung ist nicht nur wichtig, um den Menschen die Teilnahme an demokratischen Prozessen zu ermöglichen – und damit die Demokratie an sich zu stärken – sondern sie begünstigt auch die Ansiedlung wirtschaftlicher Tätigkeiten und trägt deshalb zur Schaffung von Arbeitsplätzen und zur Wohlstandsförderung bei.

Die Schweizer Regierung hilft mit der Direktion für Entwicklung und Zusammenarbeit der Digitalisierung von Gemeindebehörden in Serbien. Werden Sie die Hilfe weiterführen? Haben Sie vielleicht neue Prioritäten?

Die Schweiz treibt die Digitalisierung der Gemeindeverwaltungen in Serbien aktiv voran. Die COVID-19-Pandemie hat die Bedeutung der Digitalisierung vor Augen geführt. Dank Schweizer Unterstützung haben serbische Bürger/Innen nun einfacheren Zugang zu lokalen Dienstleistungen und können z.B. ihre Grundstücksteuer direkt online und von zu Hause aus begleichen. Dank der Digitalisierung der Arbeit von Gemeindeparlamenten sinken die Druckkosten für Dokumente und die Sitzungen können in Zeiten von COVID-19 auch von zu Hause aus fortgesetzt werden. Zudem können die Bürger/Innen sowie die Medien die Arbeit des Gemeindeparlaments online mitverfolgen und dadurch mehr Einfluss ausüben. Die Digitalisierung macht Lokalverwaltungen nicht nur zugänglicher und effizienter, sondern erhöht auch deren Transparenz und mindert dadurch das Risiko von Korruption.

In der Schweiz lebt eine grosse Anzahl von Serben und jedes Jahr wächst die Zahl von Schweizern mit serbischen Wurzeln. Auf welche Art und Weise können diese Serbien noch effizienter helfen?

Ich bin davon überzeugt, dass die serbische Diaspora in der Schweiz eine wichtige Rolle in den Beziehungen unserer beiden Länder spielt. Menschen mit serbischen Wurzeln dienen als Brückenbauer, als Vermittler zwischen unseren beiden Kulturen, und sie vermögen das Beste aus beiden Erfahrungswelten zusammenzubringen. Die Bedeutung der Diaspora geht längst über den Aspekt der finanziellen Überweisungen an Familienangehörige im ehemaligen Heimatland hinaus. Heute sehen wir wie serbische Bürger/Innen in der Schweiz oder Schweizer/Innen mit serbischen Wurzeln oft am Anfang eines Entscheides einer Schweizer Firma stehen, in Serbien zu investieren oder sich in verschiedenster Weise in Serbien engagieren und den Austausch zwischen den beiden Ländern fördern.

Die jetzige Herausforderung ist die Corona-Pandemie. Nach dieser wird wieder die Aufmerksamkeit auf die europäische Integration Serbiens und die Lösung des Kosovo-Konflikts gerichtet sein. Wir sind Zeugen eines «neuen» Krieges im Kaukasus wegen nicht gelösten territorial Fragen nach dem Fall des Kommunismus. Hat die Schweiz nach dem frühen Entscheid einer Anerkennung der Unabhängigkeit Kosovos die Macht und Glaubwürdigkeit verloren, um beim Lösen oder Vermitteln des immer noch nicht gelösten Konflikts zu helfen?

Die von Ihnen angesprochene Herkulesaufgabe der Pandemiebewältigung zeigt eindrücklich auf, dass solche Herausforderungen keinen Halt vor Grenzen machen. Sie zeigen viel mehr auf, dass es trotz politisch unterschiedlicher Positionen letztlich keine Alternative zur regionalen und internationalen Zusammenarbeit gibt. Die Schweiz begrüsst in diesem Zusammenhang die politischen Initiativen in Richtung regionaler Integration, wovon es mehrere Beispiele gibt. Die Schweiz unterstützt auch den Dialog über die Normalisierung der Beziehungen zwischen Belgrad und Pristina mit konkreten Beiträgen, indem sie beispielsweise Gelegenheiten für den direkten Austausch zwischen politisch engagierten Menschen auf beiden Seiten schafft. Wie Sie anmerken, besteht immer die Gefahr, dass ungelöste Konflikte wieder aufbrechen können und zu kriegerischen Auseinandersetzungen führen. Wir können es uns nicht leisten, mit solchen Sicherheitsrisiken auf unserem Kontinent zu leben. Deshalb betreibt die Schweiz eine aktive Friedenspolitik, auch auf dem Westbalkan. Unsere Anerkennung des Kosovo als eigenständigen Staat schmälert unseres Erachtens nicht die Glaubwürdigkeit unseres Handelns. Im Gegenteil, unser langjähriges Engagement sowohl in Kosovo, wie in Serbien, zur Unterstützung von Reformen zur Förderung der Demokratie, der Rechtsstaatlichkeit und der wirtschaftlichen Entwicklung, hat unsere partnerschaftliche Beziehung zu beiden Ländern gefestigt. Sowohl was unser Kooperationsprogramm anbelangt, als auch den Umfang der Direktinvestitionen gehört die Schweiz zu den wichtigsten Partnern Serbiens. In einigen Bereichen wie z.B. der Berufsausbildung, der Digitalisierung oder der Förderung von Start-ups hat die Schweiz für Serbien sogar Modellcharakter.

Serbien ist wie die Schweiz militärisch neutral. Sehen Sie Möglichkeiten einer Zusammenarbeit in diesem Gebiet?

Die schweizerische und die serbische Neutralität weisen wichtige Unterschiede auf. Die Schweiz gilt mindestens seit dem Wiener Kongress von 1815 als dauernd neutral. Dieser völkerrechtliche Status der Schweiz wird von der internationalen Staatengemeinschaft anerkannt. Dahinter steht die Einsicht, dass diese Neutralität zum Frieden und zur Sicherheit in Europa beiträgt. Die dauernde, bewaffnete Neutralität ist daher ein Grundsatz der schweizerischen Aussenpolitik. Die serbische Neutralität stützt sich bis anhin auf einen jüngeren Entscheid der serbischen Politik. Die Zukunft wird zeigen, welche Gestalt diese serbische Neutralität annehmen wird und welche Auswirkungen diese Konzeption auf die regionale Sicherheit haben wird. Gemeinsamkeiten bestehen aber aufgrund der Tatsache, dass sowohl die Schweiz als auch Serbien nicht Mitglied der NATO sind, sich aber sicherheitspolitisch innerhalb der NATO-Partnerschaft für den Frieden engagieren. Beide Staaten sind aktive Mitglieder der OSZE und haben in den vergangenen Jahren durch die Übernahme des Vorsitzes dieser Organisation (Schweiz 2014, Serbien 2015) eine besondere sicherheitspolitische Verantwortung für den europäischen Kontinent wahrgenommen. Letztlich eint uns das Interesse an einem friedlichen und stabilen Europa.

Die serbische Gesellschaft ist in vielen Gebieten stark gespalten, wie in Serbien so auch in der Schweiz. In dieser Jahreszeit lautet oft die Gretchenfrage Fondue oder Raclette. Analog dazu: Was schmeckt Ihnen besser, Burek mit Käse oder mit Hackfleisch?

Ich hoffe, Sie gestehen mir aufgrund meiner relativ kurzen Zeit hier in Belgrad zu, dass ich mich in dieser Frage noch nicht festgelegt habe. Im Allgemeinen ziehe ich Käse dem Hackfleisch vor, da ich aber kräftige und aromatische Speisen liebe, fällt meine Wahl heute auf Burek mit Hackfleisch.

Gestatten Sie mir zum Schluss noch eine Bemerkung zu den von Ihnen erwähnten Differenzen in der Gesellschaft: es zeichnet offene Gesellschaften aus, dass über viele Fragen kontrovers und engagiert diskutiert wird. Bei allem, was uns trennt, sollten wir aber immer auch daran denken, was uns als Gesellschaften eint und mindestens gleich viel Zeit und Aufwand darauf verwenden. Der gesellschaftliche Zusammenhalt ist gerade in Zeiten von stärkerer Polarisierung ein unschätzbarer Wert, dem wir Sorge tragen sollten.

Interview Andrija Stojković
Redaktion Serbinfo.ch

Aleksandra Ninković Tašić specijalni gost književne večeri Srpskog akademskog udruženja u Švajcarskoj

0

Srpsko akademsko udruženje u Švajcarskoj Vas poziva na treće po redu književno veče, koje će se održati 21. Marta 2021. godine u 18 časova, preko online platforme Zoom. Tema književne večeri je knjiga “Sa pašnjaka do naučenjaka” Mihajla Pupina. Ovog puta pecijalni gost biće Aleksandra Ninković Tašić, predsednik Obrazovno-istraživačkog društva Mihajlo Pupin i odličan poznavalac Pupinovog života i dela. Aleksandra je prikupila preko 30’000 dokumenata arhivske građe o Pupinu. Ona je autor “Zvezdobrojaca” i drugih knjiga o njemu i ostalim istaknutim srpskim naučnicima, kao i nekoliko izložbi na tu temu. Za svoj doprinos jačanju Pupinovog nasleđa i istorije srpske nauke dobila je brojne nagrade, kao i titulu Viteza srpske kulture.

Književne večeri Srpskog akademskog udruženja u Švajcarskoj održavaju se svakog drugog meseca, i imaju za cilj da kroz druženje vrate jezik i književnost u naše živote. Na svakoj književnoj večeri, osim razgovora o piscu i delu, takođe razmenjujemo i lične utiske i razgovaramo o citatima ili anegdotama pisca koji su nam ostavili poseban utisak. Sve zainteresovane pozivamo da nam unapred pošalju svoje utiske – citate, pasuse iz knjige ili slično – kako bismo na okupljanju pričali o njima.

Za predstojeće veče, koje je, kao i uvek, otvoreno za sve, možete se prijaviti mejlom na literaturkreis(at)serbischeakademiker.ch.


Srpsko akademsko udruženje u Švajcarskoj organizuje treće online književno veče - Serbinfo.ch

Srpsko akademsko udruženje u Švajcarskoj organizuje treće online književno veče – Serbinfo.ch

Srpsko akademsko udruženje u Švajcarskoj Vas poziva na treće književno veče 21. marta 2021. godine. Ovaj put, tema večeri je knjiga Mihajla Pupina, „Sa pašnjaka do naučenjaka“, za koju je ovaj naš naučnik dobio Pulicerovu nagradu.

Serbinfo.ch Serbinfo.ch

Intervju ambasadora Gorana Bradića za „Serbinfo“: Ponosan sam na rezultate Srbije

0
© Ambasada Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji / Photo: Mickey Erdbob

Njegova ekselencija ambasador Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji gospodin Goran Bradić u intervjuu za portal Serbinfo.ch komentarisao je rad ambasade u Bernu godinu dana nakon prvog slučaja koronavirusa u Švajcarskoj Konfederaciji.

Veoma teška godina je iza nas, Vas je pandemija novog koronavirusa dočekala nekoliko meseci nakon stupanja na dužnost ambasadora Republike Srbije u Švajcarskoj. Koliko je Vama lično, ali i ostalom diplomatskom osoblju u ambasadi, pandemija promenila način rada?

U Švajcarsku sam na stupio na dužnost pre 14 meseci, a pandemija je, posle svega tri-četiri meseca, znatno izmenila način i ritam rada. Morali smo da se prilagodimo novonastalim uslovima, u skladu sa preporukama i propisima. To je podrazumevalo delimično rad od kuće za većinu osoblja, rad u smenama, po potrebi u birou. Dakle, za mene je bilo najvažnije da očuvam funkcionisanje Ambasade, da u komunikaciji sa švajcarskim i našim institucijama u zemlji odrađujemo naš primarni posao, da  pomognemo i odgovorimo na zahteve srpskih državljana i, naravno, da sačuvamo zdravlje celokupnog osoblja i njihovih porodica. U tome smo uspeli. Podsetiću Vas da je Ambasada od aprila do juna prošle godine obezbedila sa švajcarskim nadležnim vlastima da svi naši građani, koji su se ovde zatekli tokom pandemije i lokdauna, tj. zatvaranja granica u celoj Evropi, dobiju privremene dozvole boravka i adekvatna osiguranja po skraćenom postupku, da smo organizovali evakuaciju više od 700 ljudi autobusima, konvojima automobila i avionom, pri tome je  za svaki transport  bilo neophodno da se obezbede tranzitne dozvole i saglasnosti za ulazak u Srbiju itd. To je bio rad bukvalno 24 časa dnevno. Organizovali smo transport tri respiratora, a potom i pripadajućih rezervnih komponenti, koje su obezbedili bračni par Ivana i Zoran Obradović (iz Frika, kod Berna), kojima još jednom želim i na ovaj način da se zahvalim. Uz sve to radili smo i naš redovan posao.

Da li je pored aktivnosti vezanih za koronavirus bilo vremena za druge diplomatske aktivnosti?

Virusna pandemija je uticala da broj ličnih i direktnih kontakata bude manji nego što je to uobičajeno za naš posao. Imali smo, naravno, i takve sastanke – sa diplomatama, predstavnicima švajcarskih političkih institucija, ekonomskih udruženja, razgovarali smo u većim kancelarijama, uz otvorene prozore, sa maskama na licu… Deo sastanaka smo odrađivali putem video konferencija, više se telefoniralo, koristili su se mejlovi, dakle indirektni načini komunikacije. Kombinovali smo i radili, život i posao nisu smeli potpuno da stanu, prilagođavali smo se. U mom video obraćanju, povodom Dana državnosti – Sretenja (nije bilo zvaničnog prijema i druženja sa diplomatama, dijasporom i drugim gostima, kao što je to uobičajeno), ukazao sam na deo aktivnosti i rezultate koje smo postigli u prošloj godini. Dve švajcarske firme su investirale u Srbiji (Barry Callebaut, Regent Lightning), predsednica Saveznog parlamenta Švajcarske Izabel More je posetila Beograd, Niš i Paraćin u novembru minule godine, pre toga je gradonačelnik Beograda prof. dr Zoran Radojičić učestvovao na jednoj međunarodnoj konferenciji u Ženevi, potom u Bernu imao susret sa ovdašnjim gradonačelnikom Alekom fon Grafenridom i da ne nabrajam sve…  Nastavljamo da radimo istim, punim tempom.

Srbija se često stavlja i skida sa liste rizičnih zemalja koju objavljije Savezna služba za javno zdravlje (BAG). Na društvenim mrežama naši ljudi koji žive u Švajcarskoj kritikuju rad ambasade u smislu da ne čini ništa po tom pitanju. Uzimajući u obzir da diplomatska praksa ne dozvoljava mešanje stranih predstavništva u rad institucija zemlje prijema, da li ima prostora da se na neki način reaguje u tom pogledu?

Pomenuli ste jedno osetljivo pitanje. Ambasade i diplomate prate aktivnosti i dešavanja u zemlji prijema, bez mešanja u unutrašnje stvari. Kada postoje razlozi, mi naravno reagujemo. Pretpostavljam da se sećate mog intervjua na SRF-u, kao i mojih kritičkih izjava na račun BAG (Bundesamt für Gesundheit) u maju i junu prošle godine, koje su prenele ovdašnje novine i internet portali, jer sam reagovao zbog načina na koji se, po mom mišljenju, nepravedno i nekorektno upiralo na srpske državljane u Švajcarskoj kao na grupu koja je, navodno, u većoj meri odgovorna za širenje virusa. Dakle, svaka država donosi mere za zaštitu zdravlja i naše mešanje ne bi bilo primereno, sem ako ne vidimo da je reč o diskriminaciji. Pomenuta situacija od pre nekoliko dana zbog vraćanja Srbije na tzv. „crvenu listu“ se ne može podvesti pod diskriminaciju, bez obzira koliko mi to lično osećali kao neku vrstu nepravde. Videli ste da BAG u proseku dva puta mesečno objavljuje „crvenu listu“ regiona i zemalja – tu su i velike i male države (od SAD do Srbije) regioni susednih država (Austrije, Nemačke, Francuske…), pa nije, naravno, ni njihovim državljanima to baš pravo. Kada postoji potreba, mi možemo da uputimo verbalnu notu ili pismo zvaničnim institucijama, ili da zatražimo objašnjenje od kompetentnih sagovornika. Ipak, treba razumeti da je ovo vreme kada nijedna država ne gleda blagonaklono na masovna kretanja i putovanja ljudi, jer takve situacije donose zdravstveni rizik. Razumem naše ljude koji bar jednom ili dva puta godišnje žele da odu u Srbiju i obiđu familije, ali je sve to sada komplikovano i otežano. Nadamo se da će, ipak, u dogledno vreme doći do normalizacije. Počelo je vakcinisanje, vidimo svetlo na kraju tunela.

Našim državljanima se čini da se Srbija stavlja na listu rizičnih zemalja svaki put u vreme velikih praznika ili odmora, kada naši ljudi obično putuju u Srbiju, da li i Vi imate takav utisak?

Mislim da sam na to pitanje u najvećoj meri već odgovorio u prethodnom. Mi smo jedna od većih grupa stranaca u Švajcarskoj, te samim tim i pomenute mere više utiču na nas nego na neke druge nacije. BAG ima svoje standarde koji se odnose na broj novozaraženih na 100.000 stanovnika, prate situaciju u drugim državama, nas su stavljali i skidali, pa ponovo stavljali na „crvenu listu“. Moj utisak je da postoji određena koincidencija i da se na taj način, možda, preventivno deluje. Jer, kao što sam pomenuo, masovna kretanja ljudi nose rizik. I sam se pitam zašto ograničavaju kretanje određenih grupa ljudi, a na drugoj su otvorena skijališta, svakog dana u Švajcarsku ulazi oko 300.000 ljudi iz pograničnih regiona, oni su izuzeti od karantina i drugih restrikcija, pa se može postaviti pitanje da li je i koliko nešto logično? Pretpostavljam da su u pitanju ekonomski razlozi. Svaka zemlja definiše i sprovodi mere za koje misle da su u skladu sa situacijom, a koje nam nekad odgovaraju, a nekad ne.

Da li se aktuelna pravila za ulazak u Srbiju ili u Švajcarsku odnose i na diplomatsko osoblje?

Akreditovano diplomatsko osoblje u svim zemljama ima određene olakšice, kada je u pitanju putovanje ili ulazak/povratak u zemlju, zbog našeg statusa i prirode posla. Međutim, sve diplomate su istovremeno dužne da poštuju propise i zakone u zemljama u kojima rade i žive.

Da li možete da uporedite aktivnosti Švajcarske i Srbije u borbi protiv koronavirusa?

Svaka država preduzima aktivnosti i mere da na najbolji način sačuva zdravlje stanovništva, očuva ekonomiju i, naravno, u što manjoj meri ograniči kretanje i slobode ljudi. Mere u suštini nisu bile mnogo različite, jer svi imamo isti problem. Neke su države reagovale brže, primenjivale strožije mere, pa popuštale, kombinovale strategije itd. U Srbiji su u rekordnom roku izgražene dve nove bolnice, a još pre pandemije je obnovljen značajan broj bolnica i ambulanti. Mislim i da je Srbija veoma dobro upravljala krizom od prvog dana. Ako uporedimo, recimo, visinu našeg budžeta za zdravstvo, bruto domaći proizvod i neke druge elemente – mislim da smo zaista postigli izvanredne rezultate. Naravno, posle bitke svi su generali pametni, uvek ima onih koji kritikuju ili misle da bi nešto moglo/trebalo drugačije da se radi, ali ova bitka protiv virusa i dalje traje, ovo je maraton, a ne trka na 100 ili 200 metara. Svako, naravno, može da uporedi brojke i procente, veličinu zemlje i broj stanovnika, broj zaraženih i umrlih, kao i druge parametre i da donese svoj sud.  Moj utisak je da je i švajcarska vlada dobro radila svoj posao, na nešto malo drugačiji način, ali sud o tome treba da daju njihovi stručnjaci i građani.

Kao što možemo da vidimo proces imunizacije u Srbiji napreduje veoma dobro. Srbija je vakcinisala dva puta više od Švajcarske, kako to komentarišete?

Srbija je naučila neke stvari na početku pandemijske krize, a to je da se treba uzdati u svoje resurse, kao i da sa prijateljima i saveznicima nastoji da reši problem. Svi smo bili svedoci određenog egoizma pojedinih država na početku pandemije, ali i velike solidarnosti nekih zemalja – mi smo prve isporuke zaštitne opreme dobili iz Kine, potom Norveške, zatim Rusije, a onda su stigli i avioni iz EU. Zahvaljujući mudrom i pravovremenom reagovanju državnog rukovodstva, kao i odličnim ličnim kontaktima predsednika države Aleksandra Vučića, velikom angažovanju stručnih timova oko premijerke Ane Brnabić, ministra zdravlja Zlatibora Lončara i drugih – uspeli smo da u kratkom roku obezbedimo vakcine četiri proizvođača – od Bionteh/Pfizera, preko ruskog Sputnjika V i kineskog Sinofarma, do AstraZeneke. Uspostavili smo odličan elektronski sistem za registraciju ljudi koji žele da se vakcinišu, obezbedili logistiku i objekte za vakcinisanje. Srbija je dobila u poslednjih par nedelja dosta javnih pohvala, kako od stranih državnika, tako i od uglednih inostranih medija, kada je u pitanju vakcinacija i revakcinacija, gde smo u evropskom i svetskom vrhu. Na to sam posebno ponosan kao srpski diplomata, a verujem i svi naši građani, gde god da žive. Švajcarska ima razvijen i snažan zdravstveni sistem, ali i specifičan politički sistem – Savezna vlada radi deo posla, deo obaveza je na kantonima, kod nas su stvari bile postavljene na drugačiji način. Verujem da će i Švajcarska ubrzati tempo vakcinacije.

Da li će te i Vi primiti vakcinu?

Da. Supruga i ja ćemo se vakcinisati.

Ovo je nova situacija za sve, kako će u praksi biti regulisana vakcinacija diplomatskog osoblja? Da li će se vakcinisati u Švajcarskoj ili u Srbiji?

Postoji mogućnost da se diplomate u Švajcarskoj prijave i prime vakcinu, ali to ovde ide nešto sporije, dok se vakcinišu sve prioritetne grupe. Dakle, po svoj prilici, vakcinu ću primiti u Srbiji, nadam se u narednih nekoliko nedelja.

Mnogi ljudi u Srbiji misle da će ukoliko se vakcinišu osloboditi obaveze karantina nakon dolaska u Švajcarsku ili negativnog PCR testa, da li će to biti moguće?

U ovom trenutku obavezno je da se prijavi, tj. registruje ulazak u Švajcarsku, obavezan je PCR test i karantin od deset dana po dolasku u zemlju, koji može da se prekine negativnim testom tek sedam dana od ulaska u Švajcarsku. U EU se razmatra uvođenje elektronskih sertifikata kao dokaza o primljenoj vakcini koji bi omogućio lakša putovanja. Videćemo kako će se stvari odvijati.

Redakcija portala Serbinfo.ch

1...171819...46Stranica 18 od ukupno 46

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2023 SERBINFO - All rights reserved.