Savezna vlada predliožila je na današnjoj konferenciji za medije produžavanje restriktivnih mera do kraja februara.
Cilj je da mere usvojene 18. decembra koje su na snazi do 22. januara, budu produžene još pet nedelja nakon tog datuma, tačnije do kraja februara.
Ministar Alan Berse izjavio je danas da „ovo nije odluka, već predog i početak konsultacija sa kantonima“, dok će konačna odluka biti doneta 13. januara 2021. godine.
Ovog vikenda u Svetouspenskom hramu na Švamedingenu, u Cirihu, srpska zajednica se oprostila od generalnog konzula Zorana Jeremića, koji odlazi u penziju. Inicijatori ovog događaja bili su Stojan Stevanović i dr Čedomir Papović, ispred udruženja Srpskih privrednika Švajcarske, „Korena“ i SPKD Prosvjete, a u saradnji sa Srpskom pravoslavnom opštinom Cirih i mnogim drugim udruženjima.
Srpska zajednica u Švajcarskoj se oduvek trudila da u saradnji sa konzularnim korom osmisli što kvalitetniji i zanimljiviji društveni život svojim sunarodnicima, radeći na tome da se naša kultura i jezik očuva i prenese na pokolenja koja su rođena u ovoj zemlji. Mnogo divnih ljudi pamtimo iz tih redova. Međutim, imati tu čast i zadovoljstvo da sarađujemo i učimo od diplomate takvog kova kao što je Zoran Jeremić, je privilegija.
Nakon šest godina diplomatskog rada u Švajcarskoj došlo je vreme za odlazak u zasluženu penziju. Ovog vikenda u Svetouspenskom hramu na Švamedingenu, u Cirihu organizovano je oproštajno veče sa ovim velikim diplomatom.
Skup je započeo molitvom Oče naš i blagoslovom oca Branimira Petkovića i oca Miroslava Simjonovića, nastavilo pesmom Nikole Grbića Grbe Ovo je Srbija koju su izveli Danijela Bjelica, sopran i Rade Jovanović, vokalni solista i muzičar, a potom se okupljenima obratio dr Čedomir Papović.
„Hvala svima koji ste učestvovali u organizaciji ovog događaja. Večeras se nalazimo na mestu gde smo se mnogo puta sastajali, a povod je ispraćaj našeg konzula, našeg prijatelja Zorana Jeremića. Iskustvo Zorana Jeremića ne samo u kozularnim uslugama, već i u svemu što se ticalo svih nas, svima nama je bila dragocena. Ovo nisu hvalospevi, svi ovde prisutni znamo koliko nam je značila svaka mudra reč Zorana Jeremića. Sve manifestacije, projekti, organizacije ne bi bile tako uspešne, da i on nije bio uz nas. Nekad savetom, nekad samo slušanjem ali uvek prisutan, davao nam je snagu i veru da istrajemo. Danas, kada je došao čas da se pozdravimo sa našim, ne samo konzulom, već i prijateljom, imam utisak da je vreme sa njim proletelo i kao da je oduvek bio sa nama, ovde.
Verujem da svi ovde prisutni mislimo isto, čovek se teško rastaje od prijatelja i nije patetika ako kažem da nam već sada nedostaje, prosto će biti teško navići se da Zoran Jeremić nije više u Švajcarskoj. U ime svih naših sunarodnika, vaših i naših prijatelja, dece koja su mnogo puta svoja školska svedočansktva dobijala u vašem prisustvu, brojnih umetnika kojima ste dali vetar u jedra stvaralaštva i svojom pažnjom nam pokazali da ovo sve što godinama radimo nije bilo uzalud, za sve pohvale i podršku, konstruktivne kritike i mudre savete, veliko Vam hvala!“, rekao je Papović.
U ime svih prisutnih dr Čedomir Papović je konzulu za uspomenu i dugo sećanje na dane provedene u Švajcarskoj predao poklon – ikonu, rad oca Miroslava Simjonovića. Otac Miroslav je poklonio Jeremiću svoju tek odštampanu autorsku knjigu, a ambasador Bradić je u ime sećanja poklonio zanilmljivu knjugu o Alpima uz reči:
„Nama, koji se bavimo ovim poslom, rastanci i sastanci su sastavni deo našeg života. Ova knjiga podseća ne samo na lepotu Alpa, nego i na sve vrhove i doline našeg posla. Želimo našem Zoranu Jeremiću mnogo sreće i zdravlja u penzinerskim danima, njegov trag je nezbrisiv.“
Dirnut rečima svih prisutnih, lepim poklonima, kao i pozdravima, gospodin Jeremić se obratio skupu.
„Drage kolege, dragi organizatori skupa, oče Miroslave, hvala svima koji ste došli ovde večeras, time pokazujemo da vreme provedeno zajedno nije bilo uzalud. Zahvaljujem gospođi Danijeli Bjelici i gospodinu Radetu Jovanoviću na večerašnjem divnom pevanju, uvek ste tu da uveličate sve naše događaje i molim vas da nastavite i dalje ukoliko je to moguće. Predlažem da napravite tradiciju da konzula koji bude dolazio i odlazio dočekate i ispratite ovde u našoj crkvi, da vidi narod, svoj narod…jer tako se stvaraju uslovi za saradnju i povezivanje.
Zahvaljujem se svima koji su radili naš zajednički posao, a to je očuvanje kulture, umetnosti, jezika, pisma, folklora, privrede i istorije. Zadovoljan sam što smo i mi i crkva radili na istom zadatku, a to je zajedništvo. Trudite se da što više uđete u švajcarske strukture, organizacije, političku scenu ove zemlje. Jako je bitno predstaviti našu zemlju u prvim redovima. Biće i uspeha i teških vremena, velika iskušenja nas čekaju, ali ne treba prestati pričati o svojoj zemlji stanovnicima ove zemlje, to je promovisanje kulture ali i suživot sa domaćinima.
Morate znati jedno – nema više Arčibalda Rajsa, a trebaće nam mnogo takvih ljudi – sad ste vi svi Arčibald Rajs i pred vama je velika odgovornost. Zajedno je to moguće. Koristim priliku da se zahvalim mojoj dragoj supruzi Ljiljani koja je sve vreme mog radnog veka bila moja velika podrška, zajedno smo 50 godina. Delimo izazove i radosti ovog posla. Nije bila samo tu za mene, već i za vas. Vraćamo se svojoj deci svojim unucima.
Čovek, kada odlazi uvek se jednim okom raduje, a drugim plače, a tako je i sada…Žao mi je što veliki broj dragih prijatelja ostavljam, ali mi je takođe drago što ću uskoro zagrliti svoje unučiće. Rastajemo se ali ja nemam osećaj da odlazim, ostaćemo u kontaktu i eto, doviđenja u Beogradu…“, obratio se prisutnima Zoran Jeremić.
Puno lepih reči moglo se čuti o ovom diplomati te večeri, a ambasador Republike Srbije u Bernu Goran Bradić je rekao:
„Imao sam tu čast, privilegiju, sreću da dugo radim sa gospodinom Jeremićem. Naime, on je bio 8 godina konzul u Salcburgu dok sam ja bio ambasador u Beču. U Švajcarsku sam došao u decembru prošle godine i imali smo vremena nekoliko meseci da opet sarađujemo. Ostaće jedna velika praznina, mesto koje nije lako popuniti, pogotovu zbog tolikog iskustva, znanja…Želim mu puno zdravlja i sreće, da uživa sa svojom prodicom, ali takođe moram reći da mi je žao što ostajemo bez doajena diplomatije u Švajcarskoj. Možda ne bi bilo loše da svoje znanje prenese na mlađe kolege u Diplomatskoj akademiji“.
Nakon predaje poklona, u svečanoj sali su se prolamali aplauzi zahvalnosti Zoranu i Ljiljani Jeremić. Program je završen sa još nekoliko izvornih pesama iz Srbije, ali su se u svečanoj sali Svetouspenskog hrama još neko vreme čuli smeh, šale i prepričavale zajedničke uspomene.
Violeta Aleksić, Radio Krug
Savezna vlada želi da izdvoji 400 miliona švajcarskih franaka kako bi ublažila posledice koronavirusa u zemljama u razvoju (između ostalih i Srbija) ili zemljama koje se nalaze u skuobima ili su pogođene katastrofama. U tim zemljama situacija je već loša, i koronavirus može samo da je pogorša.
Kao prvi korak, navodi se u današnjem saopštenju, Savezna vlada je odlučila da Međunarodnom komitetu Crvenog krsta (CICR) odobri beskamatnu pozajmicu od 200 miliona franaka, koji će moći da se isplaćuje u roku od sedam godina.
Još 25 miliona franaka biće isplaćeno za fond koji ima za cilj da se saniraju efekti katastrofa (Catastrophe Containment and Relief Trust) koji je osnovan od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).
Parlament će tokom letnjeg zasedanja raspravljati o ova dva kredita.
U drugoj fazi, verovatno u maju, Savezna vlada će tražiti da se odobre dodatna sredstva u iznosu od 175 miliona franka koja će biti usmerena raznim organizacijama koje deluju širom sveta.
Predsednica Vlade R. Srbije Ana Brnabić boravila je u poseti Švajcarskoj, 02-03. septembra 2019. godine.
Tom prilikom, imala je bilateralni susret sa predsednikom Švajcarske Konfederacije Uelijem Maurerom i uzela učešće na manifestaciji „Swiss Digital Day“.
U razgovoru sa predsednikom Maurerom ocenjeno je da su bilateralni odnosi dve zemlje dobri i naročito intezivirani u proteklih nekoliko godina, posebno u oblasti ekonomije, obrazovanja, nauke, istraživanja i inovacija i digitalizacije.
Pored razmenjenih mišljenja o političkim i ekonomskim temama, konkretizovani su budući koraci u cilju održavanja dijaloga i razmene ideja dve zemlje u oblastima od prioritetnog značaja u radu Vlade R. Srbije.
Od početka ljudske civilizacije do najnovijih vremena, svakodnevni čovekov život gotovo je nezamisliv bez kalendara. Još od najranijih vremena postojala je potreba za određivanjem godišnjih doba, kišnih sezona, vreme setve, uzgoja, rasta i žetve najvažnijih useva za prehranu i raznih drugih aktivnosti. Možemo li, bar za trenutak, da zamislimo danas život bez kalendara u složenim industrijskim sistemima proizvodnje? Ili, recimo isto tako, politički i religiozni život.
Kalendar je, najjednostavnije rečeno, nastao kao potreba ljudi da znaju svoje mesto u vremenu. Sve velike rane civilizacije imale su svoj kalendar. Oni su nastajali u odnosu na kretanja Meseca, Sunca, a ponekad i Venere. Preovlađujuća je podela na lunarne kalendare (islamski, stari rimski i mnogo antičkih kalendara), lunisolarne (gde se uporedo posmatra kretanje Meseca i Sunca, kao u jevrejskom i kineskom kalendaru) i solarne, poput gregorijanskog i julijanskog kalendara.
U hrišćanskom delu sveta, kome i mi pripadamo, već vekovima funkcionišu ova dva poslednje pomenuta kalendara – gregorijanski i julijanski. Prvi je na istorijsku scenu stupio julijanski kalendar koji je uveo rimski car Julije Cezar 45. godine pre nove ere, koji je kasnije nazvan po njemu, a pod uticajem grčke kraljice Egipta, Kleopatre VII Filopator, čija je prestonica bila Aleksandrija, a po matematičkom obrascu astronoma iz tog grada, Sosigena.
Prema julijanskom kalendaru godina traje 365 dana, ali je svaka četvrta godina prestupna i iznosi 366 dana. Iz Sosigenovog obrasca proizilazi da je dužina godine 365,25 dana ili 365 dana i 6 časova. Problem sa svim kalendarima je što period okretanja Zemlje oko Sunca traje 365,242199 dana. Prvi je do ove cifre došao arapski naučnik i pesnik Omar Hajam oko 1073. godine. Tako julijanska kalendarska godina ima višak od oko 11 minuta, što se sabira kako godine prolaze. Kao kod lošeg sata, kalendar kasni za stvarnim stanjem i datumi se sve manje poklapaju sa položajem Zemlje u odnosu na Sunce. Ova razlika rasla je jedan dan posle svakih 128 godina ili tri dana za 400 godina.
Rimsko carstvo propada pet vekova posle uvođenja julijanskog kalendara, ali novonastala hrišćanska crkva nastavlja da koristi taj kalendar. Crkvi je bilo veoma značajno tačno utvrđivanje dana najvažnijeg praznika Uskrsa. Prvi ekumenski sabor u Nikeji je 325. godine odlučio da se Uskrs slavi u nedelju, prvu posle punog meseca po prolećnoj ravnodnevici. Greška koju je pravio julijanski kalendar je pomerala ravnodnevicu, a time i vreme Uskrsa i ostalih praznika.
Reformom julijanskog kalendara 1582. godine postignuto je maksimalno približavanje dužina kalendarske godine prirodnoj, astronomskoj godini. Ona traje prosečno 365,24218967 dana, a srednja gregorijanska godina 365,2425 dana. Greška koju pravi gregorijanski kalendar je 26 sekundi godišnje, umesto ranijih 11 minuta i 14 sekundi.
Petnaest vekova posle usvajanja julijanskog kalendara, papa Grgur XIII, donosi odluku da posle četvrtka, 4. oktobra, sutradan jednostavno osvane petak, 15. oktobar. Time je iz julijanskog kalendara izostavljena nagomilana razlika koja je u tom trenutku iznosila čitavih 10 dana. Da bi se kalendar usaglasio sa dužinom tropske godine, u papinoj odluci je pisalo da će svaka četvrta godina biti prestupna.
Neke katoličke zemlje – Italija, Španija, Portugalija i Poljska, odmah su uvele taj novi, gregorijanski kalendar i u svetovnu, građansku upotrebu – sa datumom od 15. oktobra 1582. godine. Ostale zapadne države uvodiće dosta docnije novi kalendar.
Pravoslavna crkva i države kao Rusija, Jermenija, Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija, Crna Gora i druge, pridržavale su se starog julijanskog kalendara, koji je stalno uvećavao grešku od jednog dana na svakih 128 godina.
U drugoj polovini XIX veka, nekolicina srpskih intelektualaca počinje da se bavi problemom julijanskog kalendara. Prvi je počeo Zaharije Stevanović Orfelin, koji je 1783. godine u Beču izdao knjigu „Večni kalendar“, a završio Milutin Milanković reformom julijanskog kalendara koji je i zvanično usvojen na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Međutim, između ove dvojice živeo je i delovao još jedan značajan naučnik, danas gotovo zaboravljen koji se više nego uspešno bavio reformom kalendara. Bio je to Maksim Trpković, rođen 1864. godine u selu Orlanci u Makedoniji, u pekarskoj porodici koja se ubrzo preselila u Beograd. Tu se Maksim školovao i postao veoma cenjen gimnazijski profesor matematike i fizike. Njegova istraživanja su krunisana 1900. godine kada je objavio rad „Reforma kalendara“. Glavno Trpkovićevo zapaženje je bilo da ukoliko se oduzme sedam dana, u toku 900 julijanskih godina, dobija se, u proseku, greška od samo dve sekunde u odnosu na pravu godinu.
Početkom dvadesetog veka, naročito posle Velikog rata u Evropi, pa i u Srbiji, počinju da se osećaju neki novi vetrovi, bude se reformatorski duhovi skoro u svim oblastima društvenog života. U državnim upravama, u vancrkvenoj primeni, Bugarska (1916), Rusija (1918), Jugoslavija (1919), Grčka (1924) i Rumunija, napuštaju julijanski kalendar. U novoformiranoj Kraljevini SHS (Jugoslavija) od 28. januara 1919. uvedeno je računanje vremena po gregorijanskom kalendaru. Pravoslavna crkva ostala je na starom kalendaru. Zbog raskoraka u kalendarima hrišćanskih crkava, svi veliki verski praznici slavljeni su dva puta. To je po mišljenju mnogih savremenika pa i samog kralja Aleksandra Karađorđevića, unosilo kulturnu pometnju i donosilo veliku štetu u ekonomiji.
Istovremeno sa otvaranjem polemike o kalendarskom pitanju u novoj Kraljevini, iz Atine i Vaseljenske patrijaršije u Carigradu stiže inicijativa da se pravoslavne crkve dogovore o promeni crkvenog kalendara. Izveštači iz Carigrada su javljali da je vaseljenski patrijarh pozdravio ideje za usvajanje zapadnog gregorijanskog kalendara za sve civilne potrebe i da je voljan da crkva stane iza države u ovoj stvari.
Svi ovi događaji inspirišu ministra vera Ljubu Jovanovića da pozove velikog naučnika Milutina Milankovića, u to vreme već poznatog i u širim evropskim krugovima, i predočio mu inicijativu za promenu kalendara, poteklu od vaseljenskog patrijarha Meletija IV. Profesor Milanković je prionuo na posao, prikupio je svu raspoloživu građu, brižljivo proučio zapažanja Maksima Trpkovića, i reformisani julijanski kalendar, najtačniji u istoriji, bio je spreman za prezentaciju na Svepravoslavnom kongresu, koji je bio održan u Carigradu od 10. maja do 8. juna 1923.
Delegaciju Srpske pravoslavne crkve su vodili mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, docnije patrijarh srpski (od 1938), i profesor nebeske mehanike Milutin Milanković. Srpska delegacija predložila je svoj reformisani kalendar. Kongres je reformi kalendara posvetio šest plenarnih sednica i šest komisijskih. Devet članova je učestvovalo u sesijama: šest episkopa, jedan arhimandrit i tri laika.
Na ovaj kongres nisu došli predstavnici Ruske pravoslavne crkve, koji su trpeli komunistički teror u SSSR-u, Bugarska pravoslavna crkva zbog raskola sa Vaseljenskom patrijaršijom, kao i predstavnici Antiohijske, Aleksandrijske i Jerusalimske patrijaršije.
Kalendar Milutina Milankovića, po kome je razlika između stvarne godine i kalendarske samo dve sekunde, što je deset puta preciznije od gregorijanskog kalendara, jednoglasno je prihvaćen. Patrijarh Meletija IV šalje specijalnu zahvalnicu Milutinu Milankoviću, ali nažalost, ova odluka se nije sprovela do kraja. Nov kalendar prihvataju Carigradska, Aleksandrijska i Antiohijske patrijaršija, Grčka, Rumunska, Poljska pravoslavna i Bugarska crkva.
Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve septembra 1923. u Sremskim Karlovcima usvojio je u principu novi kalendar, ali je sprovođenje odloženo za vreme „kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve“. I to principijelno prihvatanje traje do danas.
U nekadašnjoj Ulici narodnog oslobođenja, u kojoj se krovovi susednih albanskih kuća dodiruju, nalazi se tek renovirana kuća Radivojevića, proširena na 500 kvadrata. Nije bilo nimalo lako vratiti je u posed, ali kaže da je uz podršku porodice uspeo. Trojica sinova i ćerka su uz njega, podržali su ga u poduhvatu na koji se malo ko odlučuje.
„Posle dve godine uz velike muke, uspeo sam da čoveka koji je živeo u kući uz pomoć policije i pravosuđa u Prizrenu isteram, da promenim brave i onda sam narednih godina krenuo da renoviram kuću, investirao zaista puno para, ali se ne kajem“, kaže Slaviša.
Za Slavišinu osamdesetdvogodišnju majku, koja je sa nepokretnim suprugom bila u životnoj opasnosti 1999. godine, povratak u Prizren je ostvarenje najveće želje. Ne zaboravlja prve komšije Nešiće, koji su ubijeni te godine. Da bi spasao roditelje takve sudbine, Slaviša je iz Švajcarske zvao vojnike Kfora da ih zaštite. Izašli su sa Kosova i život nastavili u Luganu.
Perunika Radivojević kaže da su od tada 17 godina bili u Švajcarskoj i da je stalno mislila i plakala za svojim prijateljima.
U blizini kuće porodičnu crkvu sagrađenu 1530. godine zaštitili su od propadanja betonskim stubovima i krovom.
U selu se nalaze još dve crkve, koje čuvaju malobrojni meštani Sredske.
Da se pomole za zdravlje, u Bogorodičinu crkvu često dolaze i meštani okolnih muslimanskih sela. Posebno se poštuje hramovna slava Uspenja Presvete Bogorodice, na kojoj uvek prisustvuje narod pravoslavni i muslimanski. To zajedništvo i pamćenje čini ovu sredinu posebnom, jer se međusobno poštovanje zadržalo i do današnjih dana.
Stanislav Tanasković kaže da je stanovništvo relativno mirno, da je suživot moguć, kao i da bi mogli da budu dobre komšije.
Zadužbine vladara dinastije Nemanjić i drugih srpskih vlastelina izdržale su vekove, ali ne i martovski pogrom 2004. godine, kada su Albanci oštetili mnoge crkve i manastire. Posle obnove u većini crkava odvija se liturgijski život.
U gradu cara Dušana svaki kamen je deo istorije. Bogorodica Ljeviška, Sveti Arhangeli, Bogoslovija, Saborni hram Svetog Đorđa, Crkva Svetog Spasa i druge crkve deo su bogatog srpskog istorijskog nasleđa u tom drevnom gradu.
Lazar Radivojević kaže da mnogi nemaju predstave šta sve ima na Kosovu, manastiri, crkve i prirodna bogatstva. Zato se možda i lako odriču ovog područja, kaže Lazar.
Malobrojni meštani Sredske i Prizrena dolaskom porodice Radivojević dobili su dodatni motiv da istraju. Godinama priželjkuju da se vrate svi Srbi koji su morali da napuste domove.
Akcija hapšenja 79 osoba zbog korupcije u 20 različitih slučajeva, okončana je jutros. Za još pet osoba se traga. Među uhapšenima je i bivši ministar Slobodan Milosavljević i direktorka Dunav osiguranja Milanka Jezdimirović iz Socijalističke partije Srbije, saopštio je ministar Nebojša Stefanović.
Milosavljević je osumnjičen da je u svojstvu ministra Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede uz pomoć D.P, pomoćnika ministra i još šestoro osumnjičenih u periodu od 02.12.2004. godine do 27.06.2008. godine izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja, saopštio je MUP.
Kako se navodi u saopštenju, bivši ministar je doneo odluku i zaključio ugovor o zameni poljoprivrednog zemljišta sa privrednim društvom „Maxim Co“. Ugovorom je Ministarstvo poljoprivrede ustupilo zemljište površine 26 hektara, koje je u državnoj svojini u gradskom građevinskom rejonu Novog Sada, tržišne vrednosti 1.054.000.000,00 dinara, za zemljište privrednog društva „Maxim Co“ iz Novog Sada površine 26 hektara, koje se nalazi na 15 parcela u pet katastarskih opština van gradskog građevinskog rejona Grada Novog Sada. Tržišna vrednost zemljišta „Maxim CO“ iznosila je 13.612.063,00 dinara, što je bilo suprotno Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, navodi MUP.
Pored bivšeg ministra Milosavljevića među uhapšenima su bivši pomoćnici ministara, predsednici opština, direktori različitih agencija, preduzeća i biznismeni. Uhapšeni su i Zorana Marković, bivša direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, bivši i sadašnji predsednik opštine Ada i Nenad Komatina, bivši sekretar za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda, bivši direktor Sportsko rekreativnog centra Pionirski grad i funkcioner FK Vojvodina, kao i funkcioneri više političkih stranaka.
Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da se uhapšeni terete da su državi, pokrajini i javnim preduzećima pričinili štetu od oko 100 miliona evra. On je dodao da će biti podnete krivične prijave protiv još 39 osoba i najavio da će akcija biti nastavljena.
Kako je rekao na konferenciji za štampu, krivična dela su učinjena od 2004. godine do danas, istraga se vodila u različitim vremenskim periodima i fazama, ali je finalizirana u poslednjih godinu dana.
Uhapšeni se, između ostalog, sumnjiče za pranje novca, primanje i davalje mita, falsifikovanje isprava, zloupotrebu službenog položaja.
„Ovo je najopsežnija akcija protiv korupcije i finansijskog kriminala. U borbi protiv korupcije neće biti pošteđenih bez obzira na stranački položaj, funkciju i materijalno stanje. Nećemo dozvoliti da se bilo ko izvuče iz svega ovoga“, poručio je Stefanović.
Srbija je otvorila poglavlja gotovo dve godine nakon formalnog pokretanja pristupnih pregovora sa EU.
Sastanku u Briselu je prisustvovala delegacija Srbije koji su činili premijer Aleksandar Vučić, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministarka za evropske integracije Jadranka Joskimović, zatim predstavnici Evropske komisije – šef diplomatije Luksemburga, predsedavajući EU Žan Aselborn, visoka predstavnica EU Federika Mogerini i evropski komesar Johanes Han, kao i predstavnici 28 zemalja članica.
Nakon predstavljanja pregovaračke pozicije, formalno su otvorena prva poglavlja.
Procedura pregovora za Srbiju najsličnija je onoj koja se primenjuje za Crnu Goru – za obe zemlje uvedeno je pravilo da se poglavlja 23 i 24 – o pravosuđu, bezbednosti i ljudskim pravima – otvaraju među prvima, a zatvaraju među poslednjima i da eventualni zastoj u ta dva poglavlja može da utiče na celokupan tok pregovora.
Srbija ima i dodatnu specifičnost, a to je Poglavlje 35 – a oči EU će biti uprte u normalizaciju odnosa sa Prištinom.
Poklon iz Švajcarske za četiri meseca trebalo bi da krene ka Srbiji, a u međuvremenu, 29 tramvaja i 10 prikolica još prevoze putnike u Bazelu, pišu Večernje novosti.
Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ raspisalo je tender za transport pomenute donacije, a zainteresovani ponuđači mogu da konkurišu do 12. avgusta, kada će biti otvorene pristigle ponude.
Švajcarska vlada je u poslednjih 15 godina srpskoj prestonici obezbedila finansijsku pomoć od 4,2 miliona švajcarskih franaka za donaciju tramvaja i tramvajskih prikolica. Pored toga, ova pomoć podrazumeva i remont doniranih tramvaja, donaciju veće količine rezervnih delova, ali i tehničku obuku za osoblje i vozače.
GSP putem donacije dobija tramvaje, prikolice i rezervne delove koje je neophodno transportovati od Bazela do Beograda. U pitanju je 16 zglobnih tramvaja „duvag“, i 13 zglobnih tramvaja tipa „šindler“, kao i vozilo koje donira firma BLT, a koje nije operativno.
Takođe, u paketu stiže i 10 prikolica, kao i rezervni delovi. Destinacija istovara vozila je stanica „Topčider“, a izabrani ponuđač preuzima potpunu odgovornost za utovar, transport i istovar tramvaja i prikolica. Rezervni delovi biće prevezeni u depo „Sava“ na Novom Beogradu.
Prevoz tramvaja i prikolica ići će u četiri lota. Isporuka prvih 14 tramvaja planirana je za novembar, a već sledećeg meseca bi trebalo da stigne još 11 vozila. U trećoj turi koja je predviđena za februar 2016. biće isporučeno četiri tramvaja i šest prikolica, a u avgustu i preostale četiri prikolice. Procenjena vrednost tramvaja je 20.000 švajcarskih franaka po vozilu, dok su prikolice 8.000 franaka.
Inače, donacija je deo projekta koji je započet 2001. godine i na osnovu koga je Beograd od Bazela do sada dobio 74 vozne jedinice, kao i značajnu količinu rezervnih delova. Zahvaljujući najnovijoj donaciji, oko 30 odsto tramvajskog saobraćaja u Beogradu obavljaće se vozilima koja je donirao Bazel, a koja su se pokazala kao veoma pouzdana, dugog veka i manje sklona kvarovima.
