U 19. veku, ubrzo nakon rođenja, devojčice i dečaci rođeni van braka bili su prevoženi iz nemačkog dela Švajcarske u Milano. To je bila unosna — ali moralno i društveno uznemirujuća — praksa koja je potresla Evropu.
Dana 4. decembra 1807. selo Flüelen (oko 500 stanovnika) odjednom je postalo poznato u Švajcarskoj i šire. U tadašnjem komentaru lista Schweizerbote pisalo je:
„Mesto gde žive trgovci decom zove se Flüelen, selo blizu Altdorfa, u kantonu Uri.“
To je bio prvi put da je javno razotkriveno da u kantonu Uri postoji mreža koja transportuje nelegalno rođenu decu iz Švajcarske u Milano, preko planinskog prevoja Gotard.
U Milanu je još 1780. osnovana institucija Pia Casa degli esposti e delle partorienti — prihvatilište za napuštenu decu i rodilje. Ta ustanova imala je liberalnu politiku: majka je mogla da ostavi dete anonimno i da ga potencijalno kasnije preuzme, bez straha od kazne.
U to vreme, u Švajcarskoj nije postojalo nijedno sirotište ili institucija koja bi prihvatila decu rođenu van braka — zbog čega su deca napuštena ili predavana za usvajanje upućivana u Milano.
Kako je funkcionisao transport i ko je bio uključen
Prevoz dece su — prema istraživanju istoričara Filipa Arnolda — organizovale privatne porodice, među njima porodice babica (npr. porodica Maria Huber) i bivših učitelja (npr. Franz Josef Kempf).
Samo u periodu između 1803. i 1807. oko 60 dece je prošlo kroz njihove ruke i upućeno u Italiju.
Postoje primeri da su roditelji — uplašeni od društvene osude i pravnih posledica — prikrivani, a deca rođena u tajnosti. Jedan takav slučaj: žena iz kantona Nidvaldo (Wolfenschiessen) rodila je blizance, a otac nije želeo da je oženi. Nakon tajnog porođaja, otac je platio transport — ali bebe su umrle u toku puta.
U nekim slučajevima, novorođenčad je umirala već pri rođenju — tada su, uz učešće sveštenika i crkvenih službenika, deca bila tajno krštena i sahranjivana, bez da je iko saznao. Sveštenici su nepotpisano sahranjivali bebe u grobovima iskopanim ad hoc, da „ne bi ljudi ništa primetili“.
Preživeli novorođenčad su bila ukrcavana na nosiljke i pešice prevožena preko planina — često po više njih odjednom. Da bi preživeli ledenu tungu preše gore, Josef Kempf je navodno davao bebama otopine sa dodatkom opijuma, da ih uspava tokom prelaska.
Kada bi deca stigla u Milano, transportnici nisu mogli da ih predaju zvanično — jer institucija prihvata samo „trovatelle“ (izbačenu decu). Zato su decu predavali putem tajne rute za izbačene — tzv. ruota degli esposti — ili su sarađivali sa babicama u Milanu, uz falsifikovanje medicinskih dokumenata. Sve je rađeno da se izbegne prepoznavanje i posledice.
Zbog toga nije moguće danas sa sigurnošću reći koliko je dece zaista stiglo u Milano — a koliko je preminulo tokom puta ili bilo ostavljeno u drugim prihvatilištima.
„Vek izbačene dece“
Tokom 19. veka, ova trgovina decom postala je izuzetno profitabilna — i to ne samo u Švajcarskoj, nego širom Evrope. Zbog porasta broja vanbračnih rođenja, često se govori o „secolu dei trovatelli“ (vek izbačene-dece).
U kantonu Uri, procenat „nelegalnih rođenja“ porastao je sa oko 0,3 % oko 1800. do čak 5,7 % oko 1858.
Uzrok ovom porastu bili su višestruki: brz demografski rast, industrijalizacija, mobilnost ljudi, migracije — što je značilo da su mlade žene često radile kao služavke i bile podložne seksualnim iskorišćavanjima; nije bilo stabilnosti, a društvene norme i pravila su ih pritiskale.
Na to se nadovezala i zakonska diskriminacija: na primer, zakon iz 1810. u Uri je zabranjivao brak osobama koje su bile smatrane nemoralnim ili su živele u siromaštvu — čime je legalno sklapanje braka postalo gotovo nedostižno za mnoge. Time su vanbračna deca postala neizbežna posledica za siromašne žene ili služavke.
Društvene i pravne posledice — deca izopštena
Početkom 19. veka, trudnoća van braka je značila ogromnu društvenu i pravnu stigmu. Majka je bila primorana da prizna trudnoću i imenuje oca — u suprotnom, bila je izložena ispitivanjima, i to čak i tokom porođaja, uz ponižavanja i bol. Cilj je bio da se otac prisili da preuzme odgovornost za dete.
Ako nisu to učinili, majke — a često i očevi — bili su kažnjavani: novčano, telesno, društveno, ponekad i zatvorom. Status „nelegalnog deteta“ nosio je sa sobom sram i životnu neizvesnost.
Iz tog razloga mnoge žene — često siromašne, sluškinje, radnice — nisu mogle odbiti kada bi ih porodice babica prešle u mrežu: malo ko je imao slobodu izbora. Većinom su deca odlazila iz ruku žena koje nisu mogle da se suprotstave pritisku.
Transport je bio skup — npr. Kempf je tražio 90 fiorina po detetu, što je bila velika cifra s obzirom da je prosečna godišnja plata bila oko 200 fiorina. To znači da su ovu „uslugu“ mogli priuštiti uglavnom imućniji muškarci koji nisu želeli da naruše svoj ugled.
Nije retko da su lokalne vlasti same tražile da deca budu prevezena u inostranstvo — kako bi izbegle troškove izdržavanja i dalje eventualne „neželjenih“ potomaka. Jedan dokument iz 1808. pokazuje da je opština u kantonu Lucerna formalno angažovala Kempfa da preveze jedno nelegalno dete u Milano.
Zabrane i njihov razvod
Usled pritiska javnosti i medija, 1807. je izdat privremeni zabrana prevoza dece — ali retko je bila primenjivana jer je posao bio previše unosan, a vlastima je odgovaralo da se oslobode “nepoželjne” dece.
28. maja 1814. zabrana je formalno ukinuta — vlasti su tvrdile da je bolje regulisati očigledno raširen ilegalni posao nego ga pokušavati zabraniti, naročito kad su ljudi — navodno — dolazili izvan kantona Uri. Uvedene su mere poput minimalne starosti deteta od 8 nedelja pre transporta — ali one su uglavnom bile ignorisane.
Čak i nakon 1814., prema izveštajima iz tog perioda, porodice koje su se bavile prevozom dece nastavile su da rade — posebno porodica Huber iz Küssnacht.
Tek od 1820-ih, pod pritiskom policije i pravosudnih organa (npr. savet policije kantona Lucerna), vlasti u Uri su uspele da uspostave definitivnu zabranu. Svaki prevoz dece van granica Švajcarske u takvim okolnostima postao je krivično kažnjiv.
Pad kriminalne mreže — ali trajne posledice
Ipak, i posle zabrane, potražnja za ovakvom praksom nije nestala preko noći. Npr. 1842. je u kantonu Schwyz zapisano da je slučaj novorođenčeta prebačenog u prihvatilište za napuštenu decu u Como pokazao da mreža i dalje funkcioniše.
Tek u drugoj polovini 19. veka, sa razvojem socijalnih institucija u Švajcarskoj (osnivanje sirotišta) i nakon revizije savezne ustavnosti 1874., prestaju uslovi koji su podsticali nepriznata rođenja i tajne transportne mreže.
Međutim, pravna i društvena nejednakost za decu rođenu van braka ostala je decenijama — stigmatizacija i diskriminacija u nasledstvu, državljanstvu i prezimenu su opstali sve do reforme prava o maloljetnicima 1976. Tada je deci rođenoj van braka konačno priznata punopravnost u odnosu na decu iz braka.