BEOGRAD — Neki su spremni da tvrde da Srbija danas više nije industrijska zemlja, ali su Srbi ne tako davno bili industrijska nacija u ozbiljnom usponu Ako se ponovo ne industrijalizuje, Srbija neće moći da ostvari održiv privredni rast i makroekonomsku stabilnost. Drugim rečima, nema joj opstanka. Taj težak i dugotrajan posao, pun odricanja, mora da počne odmah, uporno ukazuje dr Petar B. Petrović, profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS).
Neki su spremni da tvrde da Srbija danas više nije industrijska zemlja, ali je do kraja devedesetih godina prošlog veka bila bolja od Finske i Južne Koreje, da bi potom krenula putem ekonomske propasti, napominje Petrović. Južna Koreja danas ima jednu od najdinamičnijih ekonomija sveta, a Finska ekonomija je takva u evropskim okvirima. Srbija je do pojave krize devedesetih bila daleko ispred njih, tvrdi Petrović.
„Zvuči neverovatno, ali statistički podaci govore upravo tako“ ukazuje naš sagovornik
Zato je neophodno da se kroz studioznu analizu komparativnih razlika pronikne u suštinu, da se pronađe konstrukciona greška koju Srbija ima u svom ekonomskom razvoju, u svojoj kulturnoj i mentalnoj matrici, koja je vodi ka svetu propalih nacija, osuđenih na trajnu stagnaciju i siromaštvo, podjednako materijalno i duhovno.
Petrović podseća da smo prvu fabriku izgradili 1853. godine, kada je u Kragujevcu, na desnoj obali Lepenice, Srbija uspela da sopstvenim znanjem i velikim naporima podigne svoj prvi proizvodni pogon koji je uspešno radio na industrijskim principima. Bilo je to jezgro iz kojeg je iznikla industrija Srbije.
„Od suštinskog značaja jeste i divljenja vredna činjenica da je tadašnja Srbija, koja je tih godina bila još u vazalnom odnosu i delimično slobodna, prepoznala suštinski značaj proizvodnje i industrije za njenu budućnost. Na volovskim kolima, tajno, u delovima i iz dva pokušaja, doneta je i instalisana prva parna mašina u Srbiji“ kazuje Petrović.
Tajnim pregovorima sa Francuskom, dogovoreno je da dođu ljudi koji su imali praktična proizvodna znanja, od kojih je trebalo da Srbija uči, da ovlada znanjem i tako pronađe vremensku prečicu, preko potrebnu da bi premostila ogroman jaz tehnološkog i ekonomskog zaostajanja. – Za samo 10 godina od tog pionirskog i za Srbiju sudbonosnog događaja, ostvarili smo potpunu supstituciju uvoza.
Mogli smo sami da proizvodimo oružje za odbranu svoje slobode. Pored toga, u tih deset godina uspeli smo da ostvarimo i prvi izvoz visokotehnoloških proizvoda u svojoj istoriji. Od uvoznika i zavisnika, postali smo izvoznici. Uz fabriku koja je počela da raste i da se umnožava, stvorene su prve visokoškolske institucije i prve škole za obrazovanje industrijskih radnika.
„Srbija je još tada znala da bez znanja nema industrije, nema proizvodnje, nema slobode, niti budućnosti“ ističe Petrović.
Razvojni zenit u industrijskoj proizvodnji Srbija je dostigla u okvirima socijalističke Jugoslavije. Bilo nam je potrebno više od 100 godina da industrija nadvlada poljoprivredu.
Prvi put u svojoj istoriji, 1960. godine, u Srbiji je poljoprivredna proizvodnja pala ispod 50 odsto ukupnih ekonomskih aktivnosti, tako da je i procenat stanovništva koje živi od poljoprivrede tada bio manji od 50 odsto. Srbija je tada od poljoprivredne postala industrijska nacija. – Razvojni zamah u to vreme bio je gotovo neverovatan.
U periodu od 1960. do kobne 1990, kada se kompletan ekonomski sistem zemlje srušio raspadom socijalističke Jugoslavije, Srbija je dostigla takvu razvojnu dinamiku da je bila ne samo uporediva s danas vodećim industrijskim nacijama, već je bila i značajno intenzivnija – ukazuje naš sagovornik. Šta se to desilo sa nama, pita se dr Petrović. Kako je nacija graditelja, koja je bila sposobna da za samo osam meseci ledinu obraslu šipražjem pretvori u fabrički kompleks, kakav je nekada bila Fabrika teških alatnih mašina „Ivo Lola Ribar” u Železniku, danas za isto vreme nije sposobna da donese ni zakon koji će regulisati stečajne procese nad tim istim fabrikama kojih odavno više nema?
