Mnogi iz njegovog stručnog štaba su mu se bez zle namere smejali kada je tokom priprema rekao: Ljudi, mi idemo do finala. Niko mu nije verovao, pitanje je da li je on sam sebi verovao, ali to je on, njegov lik i njegovo delo imaju zvuk pobede. Često čujemo za nekog ko je vrlo uspešan u svom poslu da bi bio uspešan i da se opredelio za neko drugo zanimanje. Ne znam da li bi Saša Djordjević bio najbolji obućar, stolar ili astronaut, ali bi naterao sebe da veruje da jeste, i onda izvlačio maksimum dok to ne postane. Nije tek tako rečeno: “Ako nešto jako želiš i veruješ u to, uspećeš.”
Sale pripada onoj staroj gardi momaka koji su da bi uplovili u košarku morali prvo da se dokažu na betonu, na basket terenu, gde je pljuštanje laktovima dobar dan. Danas mlad košarkaš ne može da odigra basket sa devojkom od silnih ugovora koje mu pod nos poturaju raznorazni menadžeri. Otac košarkaški trener, majka profesor fizičkog vaspitanja, odrastao medju soliterima Novog Beograda, sama sudbina mu je dodala loptu i sport u grudi.
Uzalud je trošiti reči ko je Aleksandar Djordjević, već svi znamo na koji način je trojkama u poslednjim sekundama doveo do ludila i suza košarkaše i navijače Huventuda. A jedan stariji čovek koga veoma poštujem, košarkaški trener i znalac je umeo da kaže da potražnja televizora u Hrvatskoj nikad nije bila veća nego te nedelje kada im je Sale ubacio tu čuvenu trojku. Da su ih hrvati od muke lomili jer nisu mogli da gledaju radost naših košarkaša. Ja mogu slobodno da kažem da te godine nije bilo deteta ili dečaka, ili starijeg muškarca, koji su gajili ljubav prema košarci, da nisu bar jednom uzeli loptu ispod jednog koša, otrčali do suprotne polovine, zaustavili se na liniji za tri poena, izgovorili u sebi: “3, 2 , 1” – i uzviknuli: “Djordjević za tri!”. Ja uhvatim sebe kako dan danas kad sam na igralištu to uradim.
Lično nikad neću zaboraviti finale sa litvancima ‘95 kad im je Sale sasuo 41 poen. Njegovu čuvenu rafalnu paljbu, šutirajući trojke 9 od 12, da siroti litvanci nisu znali sta ih je snašlo. A američki komentatori godinu dana kasnije u finalu Olimpijskih igara svaki put kada primi loptu oko linije za tri poena sa strahopoštovanjem izgovarali: “Čuvajte se, ovo je srpski snajper!”. U tom finalu selektor amerikanaca i trener Atlanta Houksa, Leni Vilkens je smenjivao na njemu dva možda najbolja defanzivca u istoriji NBA lige na poziciji plejmejkera, Gerija Pejtona, i najboljeg kradljivca lopti ikada u NBA, Džona Stoktona. Zaustavili su ga na 13 poena i 6 asistencija, mi smo uzeli srebro, a posle meča je isti Leni Vilkens prišao Djordjeviću i pričao mu o tome kako je Atlanta lep grad za život. Sale se kasnije obreo u najjačoj ligi na svetu, ali ne u Atlanti kod Vilkensa, već u Portland Blejzersima, i na sreću brzo svhatio da mu tamo nije mesto.
Po povratku u Evropu vratio se u Barselonu sa kojom osvaja titulu šampiona u Španiji, a malo je poznato da su tada juniori Barselone bili, sada već i sami košarkaške veličine i legende Pau Gasol i Huan Karlos Navaro. Gasol je kasnije pričao kako je Djordjević bio država u toj ekipi Barselone, a Navaro kako nije imao mira od njega jer ga je ovaj jurio po noćnim klubovima braneći mu da puši, da je bio autoritet ali i drug u isto vreme.
Otišao sam predaleko, ali hemiju koja je krasila tu našu repku ’95, ’96. godine sam osetio i ove godine gledajući Tea i drugove. Skakanje kompletne klupe na dobro odigranu akciju i koš terali su i mene da skačem kao dete pored devojke koja spava i u snu negoduje. Bodrenje jedni drugih i kada ne ide sve po planu i programu. Tačno se znalo ko pije, ko plaća, a ko čašćava kafanu, bez ijedne trunke egoizma. Nije bilo bitno ko je dao koš, ko je odigrao dobru odbranu, svako je znao koje je njegovo mesto u timu, i prihvatio da izgara na parketu za isti. Sve je to na njih preneo Sale ‘el grande’. Čovek koji o košarci zna previše, koji je zanat učio od najboljih evropskih i svetskih trenera. Kada bih sad nabrojao imena svakog od njih, bogami, potrajalo bi. Uglavnom, svakog ko se iole razume u košarku uhvati jeza na košarkaško znanje i inteligenciju Maljkovića, Ivkovića, Obradovića, Vujoševića…
Kada je okupio igrače, u ranoj fazi priprema, zanimala me je jedna stvar, kako će pod njegovom palicom igrati Miloš Teodosić. Igrač od kojeg zavisi igra reprezentacije, igrač koji je zadužen da ideje trenera sprovede u delo, igrač koji igra na istoj poziciji na kojoj je nekad igrao naš selektor, igrač za kojeg je Sale naknadno rekao da njegova kritika saigračima vredi 10 puta više nego njegova. Da li će uspeti da smiri njegov nemirni duh, njegovu želju za atraktivnim dodavanjem, koje ume da bude efektno, ali je i često rizično. Šta je Sale uradio, rekao, posavetovao, ne znam, to ostaje izmedju njih dvojice. Teo je uvršten u idealnu petorku Svetskog prvenstva. Igrao je kao u transu! Mnogi košarkaški stručnjaci su izjavljivali da ga nikad nisu videli da igra ovako zrelo. Kada je trebalo pogadjao je, uglavnom iz rezonskih pozicija, pravovremena dodavanja, stajanje na loptu kad vidi da se ekipa previše zaletela. Koliko je sve ovo i jednom i drugom značilo videlo se po njihovom zagrljaju posle polufinalne utakmice sa francuzima koju je dobio naš tim.
Naravno, Teo nije sam pobedio ni grke, ni brazilce, ni francuze, svi su bili sjajni. Raduljica je izneo sav teret na poziciji centra, gde naš jos uvek roviti kapiten Krstić nije mogao puno da mu pomogne, ali koji je van terena davao siguran sam veliki doprinos. Marković i Jović su fantastično obavljali prljave poslove u odbrani, Bjelica bio konstantan, često čuvajući i dosta snažnije od sebe. Bogdanović prihvatio da lopta bude manje u njegovim rukama, ali uz očito poverenje selektora da poslednja lopta bude kod njega. Poverenjem je uspeo Sale da drži Bogdanov temperament pod kontrolom, a ovaj mu je na to pozamašno uzvratio, jer je pogodio svaki put kad je lopta bila vruća. Navijači C. Zvezde su se krstili kada je Kalinić predstavljen kao pojačanje, a sada zadovoljno trljaju ruke što je u njihovom klubu a ne u nekom evropskom gigantu. Ne treba zaboraviti ni ostatak ekipe, jer su svako ponaosob zaslužni za sve ono sto je Djordjević pokušao da im prenese kad su se okupili, shvatili su poentu, a to je da veruju jedni u druge, da veruju u cilj, veruju u drugarstvo, veruju u tim.
Ono sto je mene zapanjilo je što sam svaki put kad je Sale dirigovao utakmicom, video u njegovim očima istu onu vatru, isti pogled koji je imao i kao igrač, strast prema igri, želju da se osvoji svaka lopta, da svaki napad bude koš. Sreća je što nisam to video samo ja, videli su svi igrači, kompletan stručni tim, i počeli su da veruju u njega, vatra se pojavila i u njihovim očima, osetili su da imaju lidera, nekog ko će podmetnuti svoja ledja za svakog od njih, a Sale kao Sale, u nekim trenucima da je mogao, da pravila to dozvoljavaju, ušao bi i on sam na parket. A mi kao nacija smo dobili ono što smo dugo čekali, da košarka ponovo bude sport broj jedan u našoj zemlji, i opet verujemo u čoveka koji nam je podario toliko osmeha i radosti igrajući sport koji uz suprugu i dve prelepe ćerkice voli više od svega. Čoveka koji je ponovo spustio loptu u dribling, Aleksandar Saša Djordjević, RODJENI POBEDNIK.
Nemanja Jokić
