Da li je moguće da je hladni rat počeo pre tačno sedamdeset i pet godina, tačnije 3. marta 1945. godine u gornjoj sali restorana Grand u Luganu? Zvuči preuveličano, ali nekoliko istoričara, između kojih nemac Kerstin von Lingen, slažu se sa činjenicom da je operacija Sunrise dprinela značajnom pogoršanju odnosa između saveznika i Sovejtskog Saveza. Staljin je verovao da Amerika priprema mir sa Nemačkom, odvojeno od SSSR-a i uprkos sporazumu iz Kazablanke (iz 1943. godine), a zatim počinju sukob sa njima.
Tog marta 1945. godine, zajedno za stolom u Restoranu Bianchi, kako se tada zvao, sedieli su u velikoj tajnosti, dovijca nemačkih SS oficira Eugen Dolman i Guido Zimmer, italijanski baron Luiđi Parili, američki agent tajne službe Paul Blum i dvojica švajcarskih agenata Maks Vaibel i dr Maks Husman. Sedeći za tim stolom, u Luganu koji je u to vreme bio pun špijuna, razgovarali su o predaji nemačke vojske koja se nalazila u severnoj Italiji. To je upravo početak operacije Sunrise. Svi znaju da će Nemačka, koju je sa istoka napala Crvena armija, a sa zapada Englezi i Amerikanci, izgubiti rat. Bilo samo prtanje vremena, kada. Šta Nemci mogu da ponude? Predaja njihovih 800.000 vojnika koji su i dalje stacionirani u Italiji i garancija da neće poslušati Hitlera, koji je naredio strategiju “spaljene zemlje”, koja je značila potpuno uništenje industrijskog sistema severne Italije.
Moguće je da je operacija Sunrise poslužila generalu Karlu Volfu, koji je komandovao Nemačkim trupama u Italiji, da ne bude optužen na suđenju u Ninbergu. Sudiće mu se tek 1962. godine i biće osuđen na 15 godina, a oslobiđen posle 6, za deportaciju 300.000 jevreja u logor Treblinka.
Zbog čega se jedna neutralna Švajcarska upustila u operaciju ovakvog tipa? Operacija koja do danas nije ostala razjašnjena. Zvanično, Vaibel je delovao sam bez obaveštavanja Federalne Vlade, kako navodi u svojoj biografiji. “U ono vreme”, ističe u svojoj biografiji, “bilo je lakše započeti rat, nego završiti ga”. Želeo je da izbegne dalja nepotrebna rušenja Italije i da dporinese brzom okončanju sukoba. Vaibel nije imao samo ulogu medijatora. Devetnaestog marta organizovao je čak i oružanu akciju u blizini Cernobija (Cernobbio) u Italoji, kako bi oslobodio generala Volfa, koga su tada zarobili partizani.
Zbog učešća u ovoj operaciji Vaibela je osudila švajcarska Vlada (ali je ubrzo nakon toga imenovan za vojnog atašea u Vašingtonu). Bern je u ovom slučaju rizikovao da bude optužen da ne poštuje neutralnost. Nije slučajno što je Staljin 7. aprila 1945. godine u pismu Ruzveltu zatražio da se blokiraju svi mirovni pregovori koji su u toku u Švajcarskoj. Moskva je strahovala da se razvija od njih odvojeni mir, i da će se time omogućiti Nemcima prebacivanje trupa na istok kako bi se suprostavili Crvenoj armiji. Prema istoričaru Stefenu Halbroku, Staljin je sabotirao operaciju Sunrise, jer se bojao da će predaja nemačkih trupa u Italiji sprečiti širenje sovjetskog uticaja u Austriji i Italiji.
Mir je potpisan tek 29. aprila 1945. godine, jedan dan pred Hitlerovu smrt i 8 dana pre definitivnog pada Nemačke. Međutim, prema Halbroku, operacija Sunrise je dozvolila angloamerikancima da priđu Trstu koji su okupirali Jugosloveni, i koji su uspeli da ga povrate, pre dolaska Sovjeta.
Upravo to je razlog zašto pojedini istoričari smatraju da je operacija Sunrise jedna od prvih akcija hladnog rata. Ali postoji i druga strana, u jednom dokumentu CIA-e piše da je Guido Cimer, već 1944 godine u nemačkoj operaciji zvanoj “Woof”, predložio kontakt u Švajcarskoj sa saveznicima. U dokumentu se navodi da je operacija “Više od američkog puča, bila Nemačka afera”, pokušaj nacista da “razbiju” saveznički front i potkopaju savezništvo sa Rusijom.
