Naša sagovornica, Jelena Angelovski, studirala je, magistrirala i doktorirala na srpskoj književnosti, ali je veći deo života provela predajući srpski jezik đacima osnovne škole, najpre u Pančevu, a od 2018. godine u školama u Švajcarskoj. Trenutno živi sa porodicom u jednom malom mestu nedaleko od Ciriha.
Pravi je primer nastavnika kao ključnog činioca u sticanju znanja, zato verujemo da će njena priča motivisati mnoge da ne odustaju od svojih želja i principa, čak i onda kada napuste domovinu.
Kako ste se odlučili za poziv nastavnik?
Bilo mi je jako važno da studiram ono što volim, a to je bila i danas jeste književnost. Kao studentkinja nisam imala ideju da ću raditi u školi, to je bio tek jedan od poslova do kojeg sam slučajno došla posle fakulteta.
Ostala sam u njemu zbog dva razloga. Prvi je što i dalje nema utisak da idem na posao kad idem u školu, već je to jedan stalni, pokretni praznik života i neponovljiva razmena energija. Drugi je to što svoj posao doživljavam kao važnu misiju koja daje smisao svakom mom danu.
Koji je bio povod Vašeg dolaska u Švajcarsku?
Pre nego što sam došla radila sam trinaest godina u osnovnoj školi i prošla kroz manje-više sve bitne faze tog rada, što me je dovelo do potrebe da probam nešto ne sasvim novo , dakle nešto u čemu će mi stečeno znanje i iskustvo biti od koristi, a opet dovoljno nepoznato i izazovno da mi otvori mogućnost za razvoj. Istovremeno, moj muž i ja poželeli smo da promenimo okruženje i da ponudimo svojoj više ne tako maloj deci iskustvo promene perspektive i života u drugačijem svetu jer verujemo da je to izuzetno dragocen doprinos odrastanju. Posao u dopunskoj nastavi na srpskom jeziku pojavio se kao idealna prilika da nastavim da radim ono što najbolje umem i najviše volim, a da time istovremeno omogućim svojoj porodici jednu veliku avanturu.
Da li ste i koliko morali da menjate svoj princip rada da biste se prilagodili radu u- Nastavi na srpskom jeziku u inostranstvu?
Nastava srpskog jezika u inostranstvu zahteva iskusnog nastavnika, u to sam sada apsolutno uverena. To, međutim, nije dovoljni. Heterogenost grupa me odnosi se samo na spoj više uzrasta i nivoa, već i nivo znanja jezika, pri čemu se to raslojavanje često i ukršta, u smislu da možemo imati mlađu decu koja bolje govore, zajedno sa starijom koja su praktično negovornici. Drugi izazov je motivacija- naša škola nije obavezna, ne podrazumeva se, a opet se po ozbiljnosti pristupa i ciljevima poklapa sa zahtevima obavezne škole. Pritom, kod nas đaci dolaze kasno popodne, uveče ili subotom, dakle u vreme kada je potrebno uložiti poseban napor ne bi li se aktivirali i sa pažnjom i interesovanjem učestvovali na času. Uzevši u obzir te izazove s jedne strane, i ogromne razlike između školskog sistema Srbije, iz koje mi dolazimo, i švajcarskog sistema, u kojem su naši đaci stasali, usudila bih se da kažem da je moj princip rada, u smislu osnovnih načela, naravno isti, ali su se metode, oblici i tehnike rada u velikoj meri izmenile i prilagodile specifičnim uslovima nastave.
Sada nakon tri godine iskustva, koje su te ogromene razlike u sistemu rada koje biste istakli? Koje biste prednosti dali školi u matici, a koje ovoj u dijaspori?
Ta dva sistema razlikuju se kao nebo i zemlja i to je jasno i mojim kolegama, ali i roditeljima đaka koji su se školovali u Srbiji. Za mene je najupadljivija razlika vezana za stepen samostalnosti učenika, odnosno uloga nastavnika u procesu učenja u tradicionalnom smislu. Takozvani frontalni pristup, koji podrazumeva nastavnika koji stoji pred đacima i priča im, ovde je maltene potpuno skrajnut i apsolutna prednost data je podsticanju učenika da do odgovara dođu samostalno ili u grupi, uz jedva primetne intervencije nastavnika. Trudim se da iskoristim spremnost svojih đaka da zaista vredno i samostalno rade, ali očigledno je da im nedostaje i da im neko priča, jer se tako uči. Živa reč, uverena sam, nema zamenu u vaspitno- obrazivnom procesu, a srpski školski sistem još uvek na njoj počiva, što smatram velikim kvalitetom.
Druga bitna razlika vezana je za obim gradiva. Često ćete čuti žalbe roditelja u Švajcarskoj o otme da se brinu da im deca neće stići dovoljno široko opšte obrazovanje budući da vide da je školsko gradivo svedeno na neke prilično sužene teme. I ja to, naravno, vidim, i budući da i moja deca idu u tu školi, povremeno delim slične bojazni, pogotovo jer sam, slično kao i ostali roditelji, izašla iz našeg sistema, koji nam je upravo taj sveobuhvatni i širok pristup obrazovanju kao razvoju opšte kulture omogućio.
Međutim, moramo biti svesni- današnja škola ne priprema decu za naš, već za njihov svet, svet koji se tolikom brzinom menja da je na kreatorima školskih programa nepojmljiva odgovornost da na neki način pretopstave koje će veštine i znanja biti našoj deci potrebene u budućnosti. Ono što vidim i što me umiruje, to je da je ovdašnji školski sistem oblikovan pažljivo do detalja i da ništa nije prepušteno slučaju, kao i to da se velika briga poklanja tome da se deca u školi osećaju srećno, opušteno, motivisano i da se pripreme ne samo u intelektualnom, već i u praktičnom smislu za život koji ih čeka.
Kao nedostatak vidim često svođenje učitelja na mašine za korigovanje zadataka i izostavljanje njihove ljudske dimenzije i ličnog odnosa sa đacima, od koja često zavisi zaista mnogo u dečjem školovanju. To se trudim da nadoknadim svojim učenicima, jer sam ideju o važnosti ličnosti učitelja i njegovog odnosa sa đacima ponela kao jedan od temeljnih kvaliteta iz srpskog školskog sistema.
Kakvi su dalji planovi sa sve popularnijim serijalom “Čitam, slušam i razumem”?
Taj serijal nastao je na početku pandemije za potrebe mojih đaka koji su dobijali zadatke da pročitaju neke priče. Bila su im potrebna objašnjenja nepoznatih reči, ja im nisam bila pri ruci, a roditelji su bili već dovoljno sludjeni svojim poslom i zahtevima onlajn nastave u švajcarskoj školi. Snimila sam nekoliko priča sa objašnjenim rečima, tako da ih i deca koja slabo razumeju srpski mogu pratiti. To im se jako dopalo. Onda sam poslala i nekim svojim prijateljima iz inostranstva da puste svojoj deci, i tako je krenulo. Veliku zahvalnost dugujem svom mužu koji brine o tome kako snimci izgledaju i zvuče, što zaista mnogo utiče na prijem kod mlađe publike. Planiramo da nastavimo da snimamo priče za ovaj serjial, ali i da pokrenemo još dva nova: jedan u kojem ću čitati narodne epske pesme na način koji će ih približiti deci našeg vremena, i još jedan na kojem ću pokušati da pomognem đacima koji imaju teškoća sa pisanjem različitih vrsta tekstova.
Osvrnula bih se i na Vaš blog “Štelovanje glave” koji je nama, starijima, izuzetno inspirativan i duhovit, čitaoce zanima od kada postoji i koji je povod njegovog stvaranje?
Blog je nastao od objava sa fejsbuka koje sam počela da pišem kada sam se doselila ovde. Imala sam potrebu da neke svoje utiske podelim sa prijateljima, ali i da ih sredim sama sa sobom, pa su te beleške ličile na kombinaciju pisama i dnevnika. Za moju porodicu i prijatelje iz Srbije to je bila možda prilika da saznaju nešto o razlikama kojih nisu bili svesni, prijatelji odavde prepoznali su se u mnogim situacijama, a ja sam to doživela kao neku vrstu terapije kojom sam lečila sve šokove promene sredine ispisujući ih kao komična iskustva.
Mnoga od tih komičnih iskustava su upravo Vaše anegdote sa učenicima, lično meni su najzanimljivije Burž Kalifa, Šurnjaja, I-Jot-I, Maternji jezik, koje preporučujem našim čitaocima jer ih neće ostaviti ravnodušnim.
https://stelovanjeglave.com/2020/12/11/burz-kalifa/ https://stelovanjeglave.com/2020/12/11/surnjaja/ https://stelovanjeglave.com/2019/12/04/maternji-jezik/ https://stelovanjeglave.com/2020/12/11/i-jot-i/
Za sam kraj razgovora volela bih da nam kažete da li i nad čim najviše lamentirate u godinama od kada ste ovde?
Nisam tip osobe koja lamentira. Ima stvari koje me raduju, ima stvari koje me rastuže, ali gledam da ne žalim zbog odluka koje sam donela. Ako se neka ispostavi kao pogrešna, promeniću je, a ako ne želim da je promenim, onda nije ni vredna lamenta.
Milica Savić, Serbinfo.ch
