Srpski narod pozant je po mnogobrojnim narodnim pesmama i izrekama koje su nastajale za vreme viševekovnog života pod okupatorima.
Kao još još jedan vid borbe protiv neprijatelja, podizanje naroda u najstrašnijim trenucima nastala je i najpoznatija izreka „Samo sloga Srbina spasava“. Ne zna se tačno poreklo: jedno seže daleko u prošlost, a drugo 150 godina unazad za vreme srpskog romazntizma.
Obe povezuje to da je nastala je iz ocila srpskog grba na kome se nalaze četiri slova S na sva četiri ugla krsta.
Po legendi, upotreba srpskog krsta počinje za vreme Svetog Save, prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Krilatica „Samo sloga Srbina spasava“ se tradicionalno povezuje sa njim. Rekao je to kako bi pozvao Srbe da proglase nacionalnu autonomiju i započnu otpor dominaciji Katoličke crkve.
Reči Svetog Save su ostale ukorenjene među Srbima, a njegov krst je prihvatilo plemstvo 100 godina posle njegove smrti.
Noviji izvori kažu da je izreka nastala u 19. veku za vreme nacionalnog romantizma, a da je autor Jovan Dragašević (1836-1915), oficir, naučnik, utemeljivač vojne štampe u Srbiji i pesnik. U želji da se Srbija oslobodi od Turaka uključio se u težnje svoje generacije da ostvare ideale predaka.
Četiri slova „S“
Na grbu obnovljene Vizantije nalazila su se četiri slova „β“ koja imaju identičan oblik sa ćiriličnim slovom „V“. Reč je o akronimu motoa dinastije Paleolog tj. motoa Vizantije: „Car Careva, Caruje nad Carevima“ („Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“).
Ovde se misli na Isusa Hristosa – cara nebeskog, koji caruje nad svim carevima sveta.
Despot Stefan je uveo varijaciju ovog grba i umesto četiri „β“ stavio četiri „S“. Vizuelno izgledali su skoro identično, a reč je bila o početnik slovima imena Srba.
Krst sa ocilima je, uz dvoglavog belog orla, najznačajnija heraldička figura koja čini tradicionalni grb naše zemlje, a evo i objašnjenja njegove simbolike
Srbija u srednjem veku nije imala svoj poseban državni (zemaljski) grb jer se smatralo da su zastava i grb vladara simboli države kojom on vlada, a krst sa ocilima između krakova počeo je da se prikazuje kao grb Srbije tek u Ilirskim grbovnicima s kraja 16. veka.
Iz fiktivne heraldike ovaj grb preselio se u srpsku praktičnu heraldiku 18. veka i predstavlja grb ili deo grba Srbije sve do naših dana.
