Naslovna Dijaspora Jelena Kiš: Strah od dijaspore

Jelena Kiš: Strah od dijaspore

Slabo interesovanje Vlade Srbije za srpske iseljenike koji žive širom sveta. Nekadašnje Ministarstvo za dijasporu koje je potom svedeno na Kancelariju za dijasporu a onda na Upravu za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova već gotovo dve godine nema direktora niti zamenika direktora. Sve međunarodne institucije uvažavaju dijasporu kao značajan politički, ekonomski, humanitarni i kulturni faktor u razvoju svoje zemlje.

430
0

Odgovorne vlade imaju dugoročne planove i strategiju u objedinjavanju nacionalnog bića matice i dijaspore kao i u definisanju nacionalnih interesa kao ciljeva koje zajednički ostvarujemo. Zato Vlada Republike Srbije na čelu sa mandatarom Aleksandrom Vučićem mora dati institucionalni okvir dijaspori. Vlada može i treba da ima glavnu ulogu u kanalisanju energije, inicijativa i resursa dijaspore za dobrobit otadžbine i celokupnog srpskog korpusa. Da podsetimo na jake dijaspore koje su politički aktivne grupe, kao što su Jevreji, Grci, Jermeni… Upravo zemlje poput Izraela i Jermenije smatraju svoje dijaspore kao strateški važna politička sredstva, dok drugi , poput Indije, Filipina i drugih zemalja, priznaju ogroman doprinos njihovih dijaspora koje čine kroz doznake. Za naše iseljenike glavnu ulogu u očuvanju identiteta srpske dijaspore i sprečavanju asimilacije odigrala je Srpska pravoslavna crkva.

Gde je mesto srpskoj dijaspori? Nekadašnje Ministarstvo za dijasporu koje je potom svedeno na Kancelariju za dijasporu a onda na Upravu za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova već gotovo dve godine nema direktora niti zamenika direktora kuće koja treba da predstavlja sve naše iseljenike. Time su paralisane mnoge aktivnosti dijaspore koje i dalje opstaju zahvaljujući dobroj volji i snazi pojedinaca ili jačini i organizovanosti pojedinih udruženja. Na matici Srbiji je potez i odgovornost da da institucionalni okvir svojoj dijaspori i instrumente pomoću kojih može delovati. Matica iseljenika Srbije kao najstarija iseljenička organizacija osnovana 1951. do današnjeg dana ostvaruje misiju da bude otvorena kuća za sve naše iseljenike i da radi na očuvanju kulturnog identiteta naših iseljenika kao i da bude most i glas naše dijaspore. Kao i mnoge ustanove od nacionalnog interesa, skinuta je sa budžeta i prepuštena da o njoj brinu povratnici i sami iseljenici. Mnoga osetljiva pitanja za državu, a od nacionalnog interesa se ostvaruju upravo kroz ovakve organizacije.

U današnje vreme tehnologija vrlo je lako mobilisati dijasporu. Ni sama dijaspora nije naravno ujednačena u zavisnosti od generacija i zemalja kada i gde su otišle, ali ono što je zajednički činilac jeste da pripadnost dijaspori podrazumeva svest, ili emotivnu vezanost za zemlju i poreklo. Zato dijaspora može biti kao plima i oseka, da bude aktivna ili neaktivna, privržena ili potpuno indiferentna na događaje u matici koje najčešće zavise od samog povoda. Stepen privrženosti i mobilizacija dijaspore često zavisi od događaja koji utiču na domovinu: prirodne katastrofe, konflikti i promene vlasti, što svedoči o snazi zajedničkih interesa i identiteta. Udruženja dijaspore jesu i mogu biti značajni lobisti u zemlji domaćina, da oblikuju politiku u korist domovine ili da ospore vladu otadžbine kao što su nakon zauzimanja kurdskog lidera Odžalana 1999. godine organizovane masovne demonstracije među Kurdima u desetinama mesta širom sveta, donoseći kurdska pitanja u svetsku pažnju.

Još bolji primer težine interesa i podrške dijaspore se ogleda u zastupljenosti dijaspore u vlasti i formiranju namenskih ministarstava za dijasporu. Tako su 1990. godine Hrvati u inostranstvu donirali četiri miliona dolara za izbornu kampanju Franje Tuđmana i kasnije su nagrađeni sa zastupljenosti u parlamentu: 12 od 120 mesta su dodeljeni Hrvatima iz dijaspore! Više je dodeljeno dijaspori nego etničkim manjinama. Slično je tokom kampanje Vinsenta Foksa kod Meksikanaca u Kaliforniji 2000. godine, koji je igrao na širim granicama zamišljenog naroda izjavom da će biti prvi predsednik „Vlade od 118 miliona Meksikanaca – uključujući 100 miliona u Meksiku i 18 miliona stanovnika koji žive izvan zemlje“. I u svom inauguralnom govoru 2002. godine, kenijski predsednik Kibaki apelovao je na sve Kenijce u inostranstvu „da nam se pridruže u izgradnji nacije“.

Strah od dijaspore koji imaju dvojnu političku lojalnost, matici i zemlji u kojoj žive, uvek je bio aktuelan. Naravno, otadžbina svakako želi doznake i ceni lobiranje, ali nije previše naklonjena političkom angažmanu dijaspore. To je često i razlog otežanom dobijanju srpskog državljanstva i ograničenim formama dvojnog državljanstva što se oslikava na glasanja i parlamentarnu zastupljenost. Strah od „neprijatelja unutar“ ili kakve neprijateljske ćelije koja može biti aktivirana jednaka je svim oblicima fobije i diskriminacije. Novac iz dijaspore poslat kući je oduvek bio tema jer četiri milijarde doznaka od dijaspore svake godine nije stvar za zanemarivanje. Svega sedam odsto koristi se za investicije i planski dok je ostatak uglavnom za preživljavanje preostalih članova familija u Srbiji i plaćanja računa. Kako su te doznake značajne za očuvanje socijalnog mira kao i naših deviznih rezervi, onda Vlada treba da nudi za svoje državljane u inostranstvu posebne devizne račune, podsticaje ili obveznice za investicije iseljenika, carine ili uvozne podsticaje, specijalna prava svojine ili privilegovan pristup specijalnim ekonomskim zonama.

Uprkos slabom interesovanju Vlade za svoju dijasporu, trend i želja za povratkom u svoju zemlju je nesmanjen kod starih ali i mladih. Zamislite brojne napuštene gradove kao što je prelepi Golubac, Majdanpek i drugi u Istočnoj Srbiji odakle su mnogi otišli u Beč ili Nemačku. Organizovan povratak naših ljudi da nakon svog radnog veka ostatak penzije provedu u svom zavičaju bi bio od obostrane koristi. Oživeli bi domovi zdravlja, kulture, škole, mnoga gazdinstva…, a slični podsticaji bi bili potrebni i za mlade parove koje žele da zasnuju porodicu, kako za one iz dijaspore, tako i iz Srbije. Stotine napuštenih kuća koje nemaju vlasnika, a koje će pripasti državi ukoliko se ne pojavi poslednji vlasnik u narednih 10 godina. Šta do tada? Iako žive izvan granica svoje zemlje, mnogi ljudi sebe smatraju legitimnim članovima svog kolektivnog identiteta i društveno-političkog poretka. Iako je pola Srbije van Srbije, lekari, inženjeri, geolozi… i dalje nesmanjeno odlaze iz zemlje. Šta će nova Vlada uraditi po tom pitanju ostaje nam da vidimo uskoro.

Autorka je predsednica Matice iseljenika, magistar međunarodnih odnosa i povratnica iz Australije