Izložba „Dušan Petričić – Selected Books, Selected Illustrations“ biće otvorena 22. novembra od 17 do 20 časova, a za publiku dostupna od 23. novembra do 16. decembra 2025. godine. Iza jednostavnog naslova krije se postavka koja ne igra na kartu nostalgije, iako je na prvi pogled lako tako je čitati – reč je o dečjim knjigama, odrastanju u Jugoslaviji i autoru čiji je rad obeležio detinjstvo mnogih generacija.
Međutim, kustoski tekst naglašava već na početku: ovo nije priča o „lepom sećanju na prošla vremena“, već o delima koja i danas deluju snažno, neposredno i istinito. Nostalgija je, kako se ističe, prečesto kliše vezan za dečje knjige – posebno u kontekstu zemlje koja je nekada postojala, pa nestala. Ali povratak Petričićevom radu nije vođen čežnjom za prošlošću, već potrebom da se prepozna njegova aktuelnost u svetu koji, čini se, sve više odustaje od razuma.
Petričić – od dečje književnosti do društvenog barometra
Dušan Petričić je decenijama jedan od najznačajnijih ilustratora, karikaturista i autora vizuelnog izraza u srpskoj dečjoj književnosti, a poslednjih godina i jedan od najprepoznatljivijih glasova političke satire. Njegov humor, likovi i specifičan pogled na svet oblikovali su detinjstvo mnogih, nudeći deci način da odrastaju radoznalo, kritički i sa smislom za pravdu.
Za mnoge u Srbiji danas, Petričić je „preostali pouzdan barometar smisla“ – neko ko i dalje jasno razlikuje između onoga što je važno i onoga što je samo bučna površina. Upravo to osećanje prožima i ovu izložbu: knjige nastale pre decenija ne deluju kao artefakti jednog „naivnog“ vremena, već kao proročki odgovori na današnje izazove.
U centru postavke su publikacije nastale u saradnji sa autorima poput Ljubivoja Ršumovića i naročito Duška Radovića. To su knjige koje su bile edukativne, ali nikada moralizatorske; pune mašte i dosetke, ali istovremeno ozbiljne u svom odnosu prema detetu i društvu.
„Sedi da razgovaramo“ – dete kao osoba, a ne „mali čovek“
Knjiga kojoj se autor teksta iznova vraća jeste „Sedi da razgovaramo“, jedna od brojnih saradnji Dušana Petričića i Duška Radovića. Sam naslov je poziv na dijalog: „Hajde da razgovaramo“, bez pretnje, kažnjavanja ili podsmeha.
Na stranicama ove knjige svakodnevne dečje situacije – poput odbijanja kupanja ili jedenja povrća – stoje rame uz rame sa teškim temama kao što su tuga i gubitak. Sve je obrađeno sa istom pažnjom i uverenjem da deca mogu da razumeju čitav spektar emocija, ako im se pristupi iskreno i s poštovanjem.
Autoriteti su u knjizi prikazani kritički i duhovito. Na jednoj stranici niz karikatura prikazuje doktora, policajca, vojnika, sveštenika i vatrogasca kako grde dečaka. Pod crtežima stoji napomena da su oni, pre svega, ljudi u „kostimu“ svoje profesije – titula i uniforma ne garantuju karakter, znanje ni moral. Poslednji crtež prikazuje dete koje uzvikuje: „Dete je OSOBA u kostimu deteta!“
U toj rečenici sažeta je logika i Petričićevih ilustracija i Radovićevog teksta: dete nije „neko ko će tek postati čovek“, već osoba koja već sada misli, oseća, procenjuje i ima pravo da bude shvaćena ozbiljno. Nigde nema podsmeha, patroniziranja ni podcenjivanja – deca su ravnopravni sagovornici.
Od Jugoslavije do Kanade i nazad
Posle izbijanja ratova u bivšoj Jugoslaviji, Dušan Petričić odlazi u Kanadu, gde naredne dve decenije nastavlja da ilustruje dečje knjige i radi za velike medije poput The New York Times, The Wall Street Journal i Toronto Star.
Po povratku u Srbiju 2013. godine, njegov rad poprima otvorenije politički ton – otvorenije, ali ne nužno nov. Kustoskinja izložbe svesno odlučuje da ne uključi njegove savremene političke karikature u ovu postavku, ne zato da bi izbegla „nezgodne teme“, već da bi se fokus zadržao na ranijem radu i pokazalo da je osetljivost za društvenu nepravdu i kritičko mišljenje uvek bila prisutna.
Knjige za decu, koliko god nežne, duhovite i tople, u sebi nose jasno postavljena pitanja o moći, odgovornosti, solidarnosti i empatiji – ista ona koja danas Petričić postavlja kroz karikature o korupciji, nacionalizmu i zloupotrebi vlasti.
Nasleđe Duška Radovića i pitanje smisla
U prvom odgovoru kustoskinji izložbe, Petričić je podelio i svoj tekst „O sramoti“, koji je napisao povodom stogodišnjice rođenja Duška Radovića. U tom tekstu, govoreći o nasleđu svog prijatelja i saradnika, on naglašava da danas ne govorimo više o razlici između dobrog i lošeg ili lepog i ružnog, već o razlici između smislenog i besmislenog.
Radović i Petričić su u svojim delima uvek u prvi plan stavljali empatiju, radoznalost i – možda najvažnije – nameru. Njihova literatura i ilustracije nastajale su sa jasnom namerom da decu nauče da misle, da postavljaju pitanja i da ne pristaju olako na nametnute istine.
Više od nostalgije
Autor teksta o izložbi priznaje da je prvobitni plan bio skroman: nekoliko knjiga sačuvanih iz detinjstva, par primeraka kupljenih polovno – „mala, neformalna“ izložba. Umesto toga, stigao je ne samo odgovor od samog Petričića, već i njegova podrška i dodatni radovi, uključujući i originalni crtež iz knjige „Sedi da razgovaramo“, koja je i njemu lično među omiljenima.
Zato se na kraju izložba ne posmatra kao niz predmeta natopljenih privatnim uspomenama, niti samo kao dokument jedne izuzetno kreativne epohe jugoslovenske kulture. Knjige i ilustracije predstavljene u postavci shvaćene su kao retkost: kao dela koja i danas „otvaraju vrata razumu“, bez dociranja, samo – pokazujući.
U tom svetlu, nostalgija bledi. Umesto nje, ostaje pitanje: da li smo i danas spremni da decu, ali i odrasle, pozovemo da „sedi da razgovaramo“ – iskreno, bez straha, uz humor, ali i sa punom svešću o odgovornosti koju imamo jedni prema drugima? Izložba Dušana Petričića suptilno, ali uporno podseća da su empatija, radoznalost i smislenost vrednosti koje ne pripadaju prošlosti, već zadatak za sadašnjost.