Home Istorija Dr Vojćeh Ščepanjski: Srbija nije kriva za početak rata

Dr Vojćeh Ščepanjski: Srbija nije kriva za početak rata

Neopravdano je optuživanje Srbije za početak Prvog svetskog rata, kaže dr Vojćeh Ščepanjski iz Komisije balkanistike Poljske akademije nauka u Poznanju. On ističe da je pravi uzrok izbijanja rata bio u težnjama Austrougarske i, pre svega, Nemačke, da unište Srbiju. Nemačka je stremila da preko Srbije i jugoistočne Evrope izađe „u svet“ i postane velesila, ističe Ščepanjski, koji ukazuje na sličnost između položaja Srbije u to vreme i situacije u kojoj se našla Poljska uoči Drugog svetskog rata.

82

Veliki rat koji je, osim evropskih, angažovao i niz vanevropskih zemalja, nije otpočeo zbog atentata u Sarajevu, kaže dr Ščepanjski, ističući da su ka njemu stremile, još pre krize izazvane sarajevskim atentatom, i Austrougarska i, pre svega, Nemačka. Prema njegovim rečima, to bi se moglo opisati kao kratkovidi pad u ratni entuzijazam, nasuprot zdravom razumu i uprkos unutrašnjim problemima u multietničkoj monarhiji. Stremljenja Nemačke su proisticala iz ogromnih aspiracija elita te prilično mlade države koja je sebi želela da obezbedi poziciju u prvom planu u centru Evrope i mogućnost političko-privredne ekspanzije na njen jugoistočni deo ka Maloj Aziji i Bliskom Istoku i osigura status kolonijalne imperije. Austrougarska je još pre odbacivanja jedne tačke ultimatuma od strane Srbije dobila od Nemačke uveravanja da će sa njom sarađivati u agresiji prema Srbiji, ističe Ščepanjski.

„Kada je početkom 20. veka Evropa podeljena na dva tabora – Antantu i Centralne sile, Nemačka je shvatila da će u roku od nekoliko godina prevaga Antante postati isuviše velika, i da će se eventualni budući rat dva bloka okončati nemačkim porazom. Kao rezultat takvog razmišljanja, nemački komandanti su počeli da insistiraju na izvođenju preventivnog napada, dok je Nemačka, kako su procenili, još imala šansu da pobedi u ratu koji su smatrali neminovnim. Atentat u Sarajevu i odlučnost Austrougarske koja je želela da Srbiju išiba, slomi i uništi, predstavljali su priliku za izazivanje sukoba. U Nemačkoj, još pre leta 1914, mesecima su vladali ratno raspoloženje i duh militarizma“ – navodi dr Ščepanjski.

U Austriji, prema rečima našeg sagovornika, perspektiva vođenja rata protiv Srbije i Antante do juna i jula 1914. još nije bila tako naglašena. Međutim, pripremalo se deklarisanje, zajedno sa Nemačkom, da je korisno izbijanje oružane konfrontacije, kaže Ščepanjski. On objašnjava da pri tom misli na izjavu posle susreta načelnika generalštabova dve države maja 1914. godine u Karlovim Varima, koja je imala za posledicu da su „ljudi išli u rat kao na svadbu“. Osim toga, dodaje, vladalo je opšte verovanje da ratna naprezanja neće dugo trajati i da se neće razviti u globalni sukob. Ultimatum Austrougarske je bio konstruisan tako da bi Srbija morala da ga odbije, čime bi Austrougarska i Nemačka dobile izgovor za rat.

„Reakcija Srbije na rat koji su joj spremile Austrougarska i Nemačka, mada ga je objavila samo Austrougarska, bila je sledeća: „Austrija je nama objavila rat. To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu.“ Tako je rekao predsednik srpske vlade Nikola Pašić u Nišu kada mu je uručena austrougarska objava srpskog rata“ – podseća Ščepanjski, napominjući da se narednog dana oglasio i prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, koji je, saopštavajući tu vest, pozvao Srbe da budu složni i hrabri i istakao da je Srbija radila sve što je mogla da živi u prijateljstvu sa susednom carevinom.

„Sve to nije pomoglo, jer je monarhija, nepravedno, prebacila krivicu za sarajevski atentat na Srbiju. Takvo optuživanje jedne nezavisne države za tuđe krivice jedinstveno je u istoriji Evrope. Stoga prestolonaslednik, teška srca, svestan svih teškoća i opasnosti, poziva svoje hrabre i drage Srbe pod srpsku trobojku, s uverenjem da će oni, u ovoj prilici, pokazati da su dostojni svojih slavnih predaka“ – navodi Ščepanjski.

Našeg sagovornika smo pitali i zašto se posle sto godina pokušava da se odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata prebaci na Srbiju. Uz napomenu da odgovor nije lak, on iznosi mišljenje da Nemačka sada kreira novu politiku u oblasti istorijskog pamćenja, nastojeći da ojača svoju poziciju u svetu. S tim ciljem pokušava da se što više oslobodi odgovornosti za ratove, ne samo za Prvi, već i za Drugi svetski rat, ističe naš sagovornik. On ukazuje na sličnost situacije u kojoj se našla Srbija 1914. sa položajem Poljske uoči Drugog svetskog rata, o čemu je govorio i na međunarodnoj naučnoj konferenciji u Beogradu posvećenoj Srbima u Prvom svetskom ratu.

„Posle perioda opuštanja, pa čak i dobrosusedskih poljsko-nemačkih odnosa, koji je trajao od potpisivanja poljsko-nemačke deklaracije o nekorišćenju nasilja januara 1934. do početka 1939. godine, na proleće te godine došlo je do njihovog sloma. Poljska je bila pritiskana od strane nacističke Nemačke, između ostalog po pitanju Gdanjska, tada slobodnog grada, kao i eksteritorijalnog koridora od Nemačke do istočne Pruske koji je trebalo da preseče poljsko primorje. Period od marta do maja 1939 je za poljsko-nemačke odnose bio kritičan trenutak. Posle njega odnosi te dve države, zbog odlučnog „ne“ na nemačke zahteve, pogoršali su se. Poljska se oslonila na savez sa Velikom Britanijom. Nemačka je, pak, učvrstila dobre odnose sa Sovjetskim Savezom“ – navodi Ščepanjski, podsećajući na sklapanje pakta Ribentrop – Molotov, 23. avgusta 1939. godine i invaziju Nemačke 1. septembra iste godine na Poljsku, posle čega su Velika Britanija i Francuska 3. septembra objavile rat Nemačkoj. Tako je počeo Drugi svetski rat.

U nemačkim novinama, kao i u TV emisijama postoje pokušaji da se „objasni“ da krivica za Drugi svetski rat nije samo na hitlerovskoj Nemačkoj, odnosno nastoji se da se kao odgovorni označe pojedini agresivni nemački političari, ali i neki koji su sarađivali sa Nemačkom, među kojima se navode Poljaci, Srbi, Ukrajinci i drugi, što je potpuno pogrešno shvatanje istorije, kaže dr Vojćeh Ščepanjski.

Suzana Mitić