Home Beograd David Laufer – Paradoksalni Beograd

David Laufer – Paradoksalni Beograd

368
0

Posmatrano iz Zapadne Evrope, Beograd je kliše, iluzija iz Kusturičinih filmova. Zamišljamo trube, kalašnjikove, pijance, razvaljene automobile i guske koje šetaju po dnevnoj sobi. Filmadžija je svojoj kanskoj publici dao ono što je publika želela da vidi. Ova optička varka bila je jednostavna, jer nije lako razotkriti Beograd i Srbiju.

1225689-1596230Čini se da je grad definitivno izašao iz veoma duge učmalosti. Nakon haosa 90-ih godina sledio je trenutak snažne demokratske nade, početkom 2000. Čitavo društvo uskomešalo se zahvaljujući novim idejama i fantastičnim projektima. Premijer Zoran Đinđić bio je briljantno obrazovan, evropski državnici bili su mu prijatelji i poštovali su ga. Odlučio sam da živim u toj košnici zarazne žestine i da radim kao savetnik za komunikacije srpske demokratske vlade. Ove nade i ova dinamika uništeni su 12. marta 2003, kada su Zorana Đinđića ubili nostalgičari diktature. Tada sam otišao.

Deset godina je Beogradu bilo potrebno da povrati svoje boje. Deset godina tokom kojih su Beograđani preživeli niz razočaranja u razorenoj ekonomiji. Bilo kako bilo, čini se da je sve ponovo moguće. Jednostavno, ljudi su oprezniji i ciničniji nego pre deset godina. Privreda je ipak ojačala, gradske fasade se doteruju, infrastruktura se obnavlja između ostalog zahvaljujući Rusima, Beograd, koga je nekada trebalo izbegavati, sada je postao novi eldorado za investitore i umetnike. Tu sam dakle odlučio da se vratim, što zbog zamora od lažnog helvetskog spokoja, ali i zato što sam i dalje bio opčinjen ovim gradom. Nisam se razočarao.

Centar Praga i Rima idilični su i do te mere sređeni da biste pomislili da ste u nekom dekoru kakve kockarnice Las Vegasa. Glavni grad Srbije nema tu trenutnu privlačnost ovih metropola slavne prošlosti, koju trošite „Izidžetom“ za jedan vikend. U Beogradu nema prošlosti. Turistički vodič koristan je koliko i prazan novčanik u Sent Moricu.

Po opštim estetskim kriterijumima, Beograd je među najružnijim evropskim metropolama. Međutim, po nekim drugačijim kriterijumima, Beograd se može smatrati najlepšom evropskom metropolom. Doduše, ako imate 20 godina i planirate da se napijete za male pare, sasvim je moguće da će vas Beograd razočarati.

Sve se može zamisliti na ovoj lokaciji gde su od praistorije prošli Rimljani, Osmanlije i Austrougarska. Problem je u skoro neprekidnom nizu razornih konflikata tokom XX veka. Grad se pruža na obalama Save, koja teče iz Slovenije a u Beogradu se uliva u Dunav. Na istorijskom brdu, južno od Save, možemo videti zanimljive ruševine. Ipak, i najveća palata ne bi izdržala poređenje sa nekom zgradom iz doba Napoleona III. Ogromna Crkva Svetog Save, prekrivena belim mermerom, srećom je jedini predstavnik dubajsko-vizantijskog stila. Na severnoj obali Save nalazi se Novi Beograd, ravnica koju je Tito naselio, nalik na šahovsku ploču sa ogromnim bulevarima oivičenim kilometrima sivih poluga.

Beograd je ipak nešto drugo. Godine izolacije i nestašica ipak su donele nekakvu prednost. U dobru i zlu, u Beogradu žive Beograđani. Beograđani su duša i ukras svog grada. Zaustavite se pred nekom od buržujskih zgrada u centru grada i pročitajte prezimena iznad zvona: sve sami Petrovići i Markovići. Velike metropole možda su kulturološki diversifikovane, raznolike, ali su zasigurno izgubile svoj karakter. Zatim, Beograđani su pristupačni i radoznali. Ako su iole studirali, obratiće vam se na prefinjenom francuskom. U suprotnom, od taksiste do studentkinje, preko konobara ili pekara, svi ili skoro svi govore engleski.

Beograđani vole svoj grad i ponose se njime, ali svi maštaju da ga napuste. Čikago je drugi srpski grad posle Beograda. Takođe postoje značajne srpske zajednice u Sidneju, Stokholmu, Cirihu, Londonu i Njujorku. U ovom gradu, gde je, prema zvaničnim i vrlo nepotpunim statistikama, prosečna plata 500 evra a nezaposlenost oko 20 odsto, žitelji su u srodstvu sa čitavom Evropom, Amerikom i Australijom.

Beograđani se halapljivo hrane tim intenzivnim razmenama i snovima. Zarobljeni u zemlji koja je još uvek ozloglašena, mladi se ničega ne plaše. „Ne mogu ništa da izgubim“, uz osmeh mi je rekao fotograf od 24 godine objašnjavajući mi da želi da živi od svoje umetnosti u Londonu, jer tamo je već izlagao. Mladi Beograđani, violinisti, programeri, inženjeri, zubari, plesači, u čitavom svetu su u vrhu svoje profesije.

U Beogradu možemo sresti mnogo stranih mladih umetnika i preduzimača. Privlači ih jeftin život, tržište koje napreduje i kulturni život koji je naučio da se snalazi mimo institucija. Prisustvovaće najnovijem programu Boba Vilsona ili Tomasa Ostermajera, britanskoj stend ap komediji, koncertu pevačice Pink – ili ogromnoj vojnoj paradi u čast posete Vladimira Putina.

Ove razmene nisu pojava novijeg datuma. U razgovoru sa penzionerima slušao sam priče o Iranu, Kini, Keniji, Sjedinjenim Državama ili čak Severnoj Koreji, gde su ti ljudi decenijama radili ozbiljne poslove. Oni koji su se vratili postavili su osnove novonastale buržoazije. Oni koji su pak ostali u inostranstvu razvili su sindrom dijaspore iz čitavog sveta, koji se sastoji u kompenzovanju tuge i osećaja krivice što ne dele majčinsku sudbinu, još jačim nacionalizmom i iredentizmom od Srba iz Srbije. Tako je sadašnji pretendent na presto, princ Aleksandar Karađorđević, uspešniji kod sunarodnika u inostranstvu nego u Beogradu, gde ga smatraju simpatičnom ali beskorisnom relikvijom.

Za razliku od Švajcaraca, Srbi odlično znaju ko su i odakle potiču. Nisu ponizni, ali ni drčni. Stara frizerka, kojoj sam komentarisao da mi se čini da zemlja izlazi iz krize, odgovorila je: „Znate, gospodine, u Srbiji je pogoršanje uvek moguće.“ Ova narodna mudrost vredi za čitavu planetu, ali su u Beogradu ljudi verovatno svesniji toga nego u drugim delovima Evrope.

Naravno, u ovom kazanu od dva miliona stanovnika, nisu svi ljubazni. Oni koji vam seku put brzinom od 170 km na sat na gradskim bulevarima, oni koji urlaju kada govore, oni koji vređaju i kamenuju prosjake, i takvi žive u Beogradu.

Činjenica je da ovde ljudi nisu najljubazniji, ne poštuju formu, ne smeškaju se sa glavom sagnutom u stranu. Ali Beograđani su zadržali snažan smisao za spontanost u svakom mogućem obliku.

Baš zato je Beograd jedna od najuzbudljivijih prestonica Evrope. Prošlost i lekcije iz estetike zatrpani su pod ratnim pepelom, te sada treba izmisliti sadašnjost i budućnost, bez predubeđenja i kompleksa. Preostali su samo ljudi, Beograđani koji prosipaju crni humor, veseli i uslužni, ponosni na sebe ali bez ikakvih iluzija o sebi. Preostaje samo bezbroj terasa prenatrpanih osmanlijskim dokoličarima, miris pečenih paprika u septembru i uglja početkom decembra, vreli vetar koji prži ulice u julu, i prelepe devojke.

Autor je ovaj tekst objavio u listu „Le Temps“ iz Ženeve i ponudio Danasu da ga objavi za srpske čitaoce.



SOURCEDanas
Previous articleZapadni Balkan prioritet predsedavanja Srbije OEBS-u
Next articleMI+ HELVETIA decembar 2014