Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Švajcarski parlament prvi put otvorio pitanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji

© SWISSCOY

Dok je većina poslanika podržala produženje misije SWISSCOY do 2029. godine, poslanici SVP-a otvorili su pitanje položaja Srba, ljudskih prava, bezbednosti i konkretnih rezultata međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji.

Rasprava u Nacionalnom savetu Švajcarske o nastavku učešća švajcarske vojske u misiji KFOR na Kosovu i Metohiji dobila je širi politički značaj nakon što su poslanici Švajcarske narodne partije, SVP, otvorili pitanje položaja srpske zajednice, bezbednosti, ljudskih prava i konkretnih rezultata skoro tri decenije međunarodnog prisustva na terenu.

Povod za raspravu bio je predlog da se angažman švajcarskog kontingenta SWISSCOY u okviru međunarodne misije KFOR produži do kraja 2029. godine. Švajcarska učestvuje u KFOR-u od oktobra 1999. godine, a pravni osnov misije je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, navodi Savezno veće Švajcarske. Prema istom izvoru, maksimalni broj švajcarskih vojnika u misiji trenutno iznosi 215, dok je vlada predložila produženje mandata do 2029. godine i mogućnost dodatnog povećanja kontingenta u slučaju pogoršanja bezbednosne situacije.

Rasprava je, međutim, izašla iz okvira tehničkog pitanja produženja mandata. Kako je objavila Ambasada Republike Srbije u Bernu, Nacionalni savet je 11. juna 2026. razmatrao predlog broj 25.093, a tokom debate su, pored bezbednosnih i vojnih aspekata, u fokus došla i pitanja položaja i ljudskih prava srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

SVP: Posle 27 godina međunarodnog prisustva mora se govoriti o konkretnim rezultatima

Poslanici SVP-a Christian Imark, Andreas Glarner i Roland Rino Büchel ukazali su, prema dostupnim izveštajima, na izveštaje o hapšenjima, pritiscima na srpsku zajednicu, oduzimanju imovine, problemima u upotrebi srpskog jezika, pristupu pravosuđu i položaju srpskih medija.

Njihova ključna poruka bila je da se pitanje stabilnosti na Kosovu ne može posmatrati odvojeno od položaja srpske zajednice. U tom smislu, poslanici su postavili pitanje koje konkretne mere su preduzete tokom gotovo tri decenije međunarodnog prisustva kako bi se rešili problemi sa kojima se Srbi suočavaju.

Prema izveštaju portala Kosovo Online, Christian Imark je tokom rasprave ukazao na “dugu listu kršenja ljudskih prava” srpske manjine i pitao da li je to pitanje razmatrano u nadležnoj komisiji, kao i kako se ocenjuje stanje ljudskih prava na Kosovu. U istom izveštaju navodi se da je Imark ministra odbrane Martina Pfistera pitao: „Posle 27 godina međunarodnog prisustva, koji se konkretni koraci preduzimaju da bi se sprečile takve nepravilnosti i kršenja prava?”

Roland Rino Büchel, prema istom izvoru, zatražio je da se rasprava ne zadrži na opštim ocenama, već da se jasno kaže šta je Švajcarska zaista učinila kako bi doprinela rešavanju problema. Andreas Glarner je, takođe, ocenio da samo “praćenje” stanja ljudskih prava nije dovoljno i zatražio konkretnije odgovore o tome šta se preduzima da bi se sprečilo uznemiravanje i pritisak na manjinske zajednice.

Ministar Pfister: Švajcarska deluje diplomatski i preko vojnika na terenu

Ministar odbrane Švajcarske Martin Pfister odgovorio je da Švajcarska deluje na dva nivoa. Prvi nivo je diplomatski, kroz napore za poboljšanje stanja ljudskih prava, dok je drugi nivo angažman vojnika na terenu u okviru KFOR-a. Prema izveštaju Kosovo Online, Pfister je naglasio da švajcarski vojnici ne nastupaju kao predstavnici albanske ili srpske strane, već sprovode mandat Ujedinjenih nacija, koji obuhvata bezbednost i zaštitu ljudskih prava.

Ovaj odgovor pokazuje da švajcarske vlasti nastavak misije vide kao deo šire strategije stabilizacije regiona, ali i kao instrument kojim se može doprineti zaštiti svih zajednica. Savezno veće je u svom obrazloženju navelo da je situacija na Kosovu trenutno mirna, ali i dalje “volatilna”, naročito na severu, gde su međuetničke tenzije i dalje izražene.

Savezna vlada je posebno podsetila da su teški bezbednosni incidenti tokom 2023. godine doveli do toga da NATO dva puta ojača prisustvo KFOR-a. Prema oceni švajcarske vlade, KFOR ostaje potreban dok se odnosi između Beograda i Prištine ne normalizuju.

Nacionalni savet podržao produženje misije, ali debata otvorila novu temu

Uprkos kritikama SVP-a, većina u Nacionalnom savetu podržala je produženje učešća Švajcarske u KFOR-u. Prema podacima Švajcarskog parlamenta, Nacionalni savet je 11. juna 2026. dao zeleno svetlo produženju angažmana do kraja 2029. godine sa 129 glasova za i 61 protiv, uz povećanje maksimalnog kontingenta SWISSCOY-a na 300 vojnika.

Odluka je dodatno potvrđena u daljem parlamentarnom postupku: Savet kantona je 16. juna 2026. prihvatio povećanje maksimalnog broja švajcarskih vojnika na 300, čime je sledio odluku Nacionalnog saveta.

Zvanično obrazloženje većine bilo je da situacija u regionu Zapadnog Balkana ostaje nestabilna i da je prisustvo KFOR-a i dalje potrebno. U parlamentarnoj dokumentaciji navodi se da Švajcarska, kroz ovaj angažman, doprinosi miru i stabilnosti Zapadnog Balkana, ali i sopstvenoj bezbednosti, imajući u vidu veze Švajcarske sa regionom i broj ljudi poreklom iz jugoistočne Evrope koji žive u toj zemlji.

Blick: “Kosovski konflikt seže do Berna”

Švajcarski dnevni list Blick objavio je tekst pod naslovom „Kosovski konflikt seže do Berna”, ukazujući da se rasprava o SWISSCOY-u nije vodila samo kao pitanje vojne politike, već i kao pitanje odnosa prema sukobu između Beograda i Prištine. Blick navodi da je Nacionalni savet produžio angažman Swisscoy-a do 2029. godine i da bi švajcarski kontingent mogao da bude povećan sa 215 na maksimalno 300 vojnika.

U istom tekstu Blick piše da je jedino SVP nastupio jedinstveno protiv inostranog angažmana, navodeći visoke troškove i stav da bi, posle 27 godina, lokalne vlasti trebalo da preuzmu veću odgovornost. List posebno ističe da je Christian Imark tokom debate ukazao na navodne povrede ljudskih prava srpske manjine.

Blick je preneo i izjavu ambasadora Srbije u Bernu Ivana Trifunovića, koji je ocenio da se položaj srpske zajednice pogoršao od dolaska aktuelne vlade u Prištini. Prema Blicku, Trifunović je rekao: „Od stupanja na dužnost sadašnje vlade pod Aljbinom Kurtijem, situacija se znatno pogoršala.”

List je, s druge strane, preneo i stav kosovskog ambasadora Mentora Latifija, koji je odbacio tvrdnje Beograda i ocenio da je nastavak prisustva NATO-a posledica politike Srbije. Blick tako prikazuje da se ista parlamentarna odluka u Bernu tumači kroz dve potpuno različite političke perspektive.

Weltwoche i NZZ: Tema dobila prostor u vodećim švajcarskim medijima

Pored Blicka, o raspravi su izveštavali i Die Weltwoche i Neue Zürcher Zeitung – NZZ. Weltwoche je tekst naslovio kao „prekretnicu ka realističnijoj debati o Kosovu”, naglašavajući da je prvi put u švajcarskom parlamentu tematizovan položaj Srba na Kosovu. NZZ je, prema naslovu objavljenog teksta, temu obradio kroz širi politički ugao: odluku Nacionalnog saveta o povećanju mirovnog kontingenta i aktivnosti Srbije u Bernu uoči rasprave.

Važno je da su ova tri medija — Weltwoche, NZZ i Blick — temu predstavila iz različitih uglova. Weltwoche je naglasio politički značaj otvaranja pitanja položaja Srba. NZZ je fokus stavio na švajcarsku bezbednosnu politiku i diplomatsko delovanje Srbije. Blick je temu predstavio kroz napetost između produženja vojne misije, lobiranja i međusobnih optužbi Beograda i Prištine.

Za srpsku zajednicu u Švajcarskoj posebno je značajno to što se pitanje Srba na Kosovu i Metohiji više ne pojavljuje samo u diplomatskim saopštenjima ili regionalnim medijima, već i u centralnoj političkoj raspravi u Bernu i u vodećim švajcarskim medijima.

Zašto je ova rasprava važna za srpsku zajednicu

Politički značaj ove rasprave ne leži samo u samoj odluci o produženju misije KFOR. Ta odluka je, prema očekivanjima, dobila podršku većine. Mnogo je značajnije to što je tokom debate prvi put jasno otvoreno pitanje: šta međunarodno prisustvo konkretno čini za zaštitu srpske zajednice na Kosovu i Metohiji?

Do sada se švajcarska rasprava o KFOR-u uglavnom vodila kroz tri teme: bezbednost regiona, troškovi misije i uloga švajcarske vojske u inostranstvu. Ovoga puta u debatu je ušla i četvrta tema — prava i bezbednost Srba.

To je važno iz najmanje tri razloga.

Prvo, švajcarski parlament je mesto gde se odlučuje o mandatu i obimu švajcarskog učešća u KFOR-u. Ako poslanici traže konkretne odgovore o stanju srpske zajednice, to pitanje postaje deo zvaničnog političkog procesa.

Drugo, Švajcarska ima brojnu zajednicu ljudi poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, pa stabilnost Zapadnog Balkana nije samo spoljnopolitičko pitanje, već i unutrašnje društveno pitanje za Švajcarsku. Parlamentarna komisija je ranije navela da u Švajcarskoj živi oko 500.000 ljudi sa korenima u jugoistočnoj Evropi, uključujući više od 150.000 osoba kosovskog porekla.

Treće, otvaranje ove teme u švajcarskom parlamentu daje prostor da se o položaju Srba govori institucionalno, a ne samo kroz povremene političke izjave ili reakcije nakon incidenata.

KFOR ostaje, ali pitanja ostaju otvorena

Produženjem mandata do 2029. godine Švajcarska je poslala poruku da smatra da bezbednosna situacija na Kosovu i Metohiji još nije dovoljno stabilna da bi se međunarodno vojno prisustvo smanjilo ili ukinulo. Istovremeno, rasprava u Nacionalnom savetu pokazala je da deo poslanika smatra da samo prisustvo međunarodnih snaga nije dovoljno ako se ne postave jasna pitanja o rezultatima tog prisustva.

Upravo tu se nalazi najvažniji politički zaključak ove debate. Ako međunarodna zajednica ostaje na Kosovu i Metohiji gotovo tri decenije, onda se mora govoriti ne samo o održavanju mira, već i o tome da li se garantuju prava, bezbednost, jezik, imovina, pravosuđe i sloboda medija za sve zajednice, uključujući i srpsku.

Za srpsku zajednicu, ova rasprava predstavlja važan iskorak: pitanje njihovog položaja prvi put je jasno otvoreno u parlamentu jedne neutralne evropske države koja je već decenijama prisutna u KFOR-u.

Redakcija Serbinfo

Izložba fotografija „Ranjivi i zaboravljeni ljudi“ otvorena u Cirihu

U galeriji „KUNSThouse H3o“ u Cirihu, 4. juna 2026. godine svečano je otvorena izložba „Ranjivi i zaboravljeni ljudi – od Kosova i Metohije do Južne Afrike i Bliskog istoka“.

Otvaranju izložbe prisustvovao je veliki broj zvanica iz diplomatskog kora, privrednog i poslovnog sektora, predstavnici kulturnih i umetničkih institucija, kao i brojni pripadnici srpske dijaspore u Švajcarskoj. Među prisutnima bili su ambasador Republike Srbije u Švajcarskoj Ivan Trifunović, direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon, kao i autorka izložbe, južnoafrička fotografkinja Ketrin Kuper.

Obraćajući se prisutnima u galeriji „KUNSThouse H3o“, Arno Gujon je naglasio da izložba ima za cilj da međunarodnoj publici približi svakodnevnu stvarnost Srba na Kosovu i Metohiji i izazove sa kojima se suočavaju u očuvanju svog identiteta, kulturnog i verskog nasleđa. Ukazao je i na sličnosti između položaja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji i stradanja hrišćanskih zajednica na Bliskom istoku.

„Događaji na Kosovu i Metohiji odvijaju se u srcu Evrope, svega nekoliko sati od Ciriha, Pariza ili Brisela. Naša misija nije da govorimo o političkim pitanjima ili međunarodnom pravu, već da kroz ljudske priče, emocije i svakodnevni život porodica koje tamo žive prikažemo stvarnost koja često ostaje nevidljiva široj javnosti“, istakao je Gujon.

Autorka izložbe Ketrin Kuper rekla je da svojim fotografskim radom nastoji da dokumentuje živote ljudi koji su zbog svoje vere ili porekla izloženi progonu, diskriminaciji i društvenoj izolaciji. Prema njenim rečima, fotografija predstavlja način da se sačuvaju njihova svedočenja, ali i da se pokaže snaga zajednica koje uprkos brojnim izazovima uspevaju da očuvaju svoj identitet, tradiciju i dostojanstvo.

Izložba donosi izbor fotografija iz više autorkinih ciklusa posvećenih zajednicama pogođenim sukobima, raseljavanjem i društvenom marginalizacijom. Posebno mesto zauzimaju radovi nastali tokom njenih boravaka na Kosovu i Metohiji 2016. i 2025. godine, koji dokumentuju svakodnevni život srpskog stanovništva u enklavama i izazove sa kojima se ono suočava. Posetioci su imali priliku da vide i fotografije nastale u regionima subsaharske Afrike, uključujući Zimbabve i Mozambik, kao i na Bliskom istoku, u Siriji i Iraku.

Kustoskinja izložbe Ida Sinkević istakla je da fotografije Ketrin Kuper nose snažnu humanu poruku, podsećajući da iza statistika, političkih analiza i medijskih izveštaja stoje stvarni ljudi sa svojim životnim pričama, imenima i identitetima.

Izložba „Ranjivi i zaboravljeni ljudi“ poziva publiku da iza političkih narativa i brojki prepozna ljudsku dimenziju savremenih kriza. Kroz pažljivo zabeležene prizore sa Kosova i Metohije, iz Afrike i sa Bliskog istoka, autorka otvara prostor za razumevanje univerzalnih tema ugroženosti, opstanka i ljudskog dostojanstva, dajući glas zajednicama čije priče često ostaju na marginama savremenog sveta.

Veliko interesovanje publike i brojne pozitivne reakcije prisutnih još jednom su potvrdili značaj kulturnih događaja koji kroz umetnost podstiču dijalog, međusobno razumevanje i očuvanje kolektivnog sećanja.

Dik Marti pod policijskom zaštitom, tvrdi da mu prete iz krugova srpskih službi

Nekadašnji izvestilac Saveta Evrope koji je istraživao zločine OVK i trgovinu ljudskim organima Dik Marti, od decembra 2020. godine, ima vrlo visoku policijsku zaštitu, prenelo je nekoliko švajcarskih medija.

U intervjuu za švajcarski Miz o Puan (Mise au Point) Dik Marti je rekao da je 18. decembra 2020. godine dobio poziv iz policije kada mu je rečeno da mu je život ugrožen i da će biti stavljen pod visoku policijsku zaštitu.

Kako kaže, od tada se nalazi pod najvišom policijskom zaštitom i ponuđeno mu je da promeni identitet i adresu, međutim on na to nije pristao.

„Peti stepen zaštite podrazumeva nestanak, a to za mene nije dolazilo u obzir. Tako da smo do sada ostali na četvrtom nivou zaštite. Nikada se u Švajcarskoj nije dogodilo da neko toliko dugo ostane na tako visokom nivou opasnosti“,  izjavio je Marti.

Kaže da pretnja smrću „izgleda dolazi iz određenih krugova srpskih obaveštajnih službi“ koje su, kako navodi, tražile od plaćenih ubica iz podzemlja da ga likvidiraju kako bi „bacili krivicu na Albance sa Kosova“.

„Ima nekadašnjih boraca koji su se specijalizovali za ubistva po narudžbinama, za novac, tako da nije potrebno puno novca da biste tako nekog likvidirali. Očigledno da neka državna služba želi da me eliminiše da bi diskreditovala svog protivnika, što je apsolutno neprihvatljivo. Naše sudske vlasti moraju reagovati čvrsto i brzo“, poručio je Marti.

Dodao je da je zahvalan svim ljudima koji ga štite, ali da to ne može trajati večno.

„Rekao sam Fedpolu da se ne možemo više ograničavati na zaštitu, a da nemamo strategiju neutralizacije pretnje. Ne radi se samo o meni. Svi koji tragaju za istinom zaslužuju zaštitu, ali i pravdu. Zaslužuju da oni koji pokušavaju da ugroze njihov život budu sudski gonjeni. To se ne može tolerisati, a čini mi se da se to upravo radi“, dodaje Marti.

Švajcarski mediji prenose da policija u civilu više ne dežura ispred kuće Dika Martija, ali da su zaštitne mere i dalje jednako važne.

Kuća je, kako navode, puna kamera, opremljena alarmima i sigurnom sobom, u koju se Marti mora skloniti u slučaju napada. Policija u civilu je stacionirana u blizini.

Tokom svojih retkih putovanja, kako navode, Marti nosi pancir, njegov automobil je blindiran i u pratnji policijskih vozila u civilu.

Oni podsećaju da je Marti 2010. godine za Savet Evrope napisao izveštaj u kojem je osudio zločine OVK, uključujući i trgovinu organima i da je na osnovu tog izveštaja pokrenuta istraga protiv Hašima Tačija.

Navode i da je Tači 2020. godine podneo ostavku na mesto predsednika Kosova, od tada mu se sudi u Hagu, ali na Kosovu i dalje „Tačija vide kao heroja rata za nezavisnost protiv Srbije“.

Andrija Stojković za “Weltwoche”: Švajcarska propustila priliku posredovanja u rešavanju kosovskog spora

Manastir Visoki Dečani © Serbinfo

Srpski

Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Andrije Stojkovića na temu proteklih izbora na Kosovu i Metohiji, a kao repliku na članak Alfreda Hera (Alfred Heer) poslanika Narodne partije Švajcarske SVP/UDC (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Weltwoche Nr. 07.21).

Autorski tekst Andrije Stojkovića prenosimo u celosti:

Kosovo i Metohija treba da budu kao Švajcarska

Da bi se očuvao mir, Kosovu i Metohiji bi bio potreban srpski kanton. Švajcarska je, nažalost, propustila da bude posrednik u dolaženju do takvog rešenja.

Raduje nas da Alfred Her (Heer), osnivač kosovsko-švajcarske privredne komore, otvoreno i racionalno opisuje činjenice u vezi sa opštim stanjem na Kosovu i Metohiji (švajcarski nedeljnik Veltvohe br. 7/21). On, pre svega, ističe značaj ekonomskog razvoja. Pritom je hrabra njegova izjava da je za to potrebno mirovno rešenje.

Time potvrđuje bojazni svih kritičara jednostranog proglašenja nezavisnosti, koje se dogodilo pre trinaest godina – da je to bila neodrživa i preuranjena odluka. I dalje nerazrešen status stvara mnogo problema, a rešava malo toga. Može se, na primer, pomenuti članstvo KiM u Uefi, koje jedva da je bilo moguće, i to samo zahvaljujući „majstorstvu zapadne rabulistike” (nemački list Frankfurter algemajne cajtung).

Nerešen status odgovoran je za to što mnogo mladih Albanaca razmišlja o napuštanju KiM i odlasku u zapadnu Evropu, a u nuždi za to koriste i srpski pasoš, koji ne zahteva vizu. A tek onih 200 000 Srba, proteranih 1999. godine, ni ne pomišlja da se vrati. Čak više od dvadeset godina nakon kraja rata trupe KFOR-a moraju da čuvaju srpski manastir Visoki Dečani, koji je izgrađen oko 1330. godine posle Hrista, a stanovnici srpskih enklava na jugu Kosova i Metohije su ugroženi.

Klintonov spomenik u Prištini

Alfred Her nam objašnjava da su SAD vojnom silom proizvele činjenice. Tako nas, na primer, u Prištini pozdravlja i maše nam spomenik bivšem američkom predsedniku Klintonu – kao da tamo ne postoji sopstvena istorija. Na Kosovu i Metohiji se nalazi i jedna od najvećih američkih vojnih baza u Evropi. To dvoje mogu se smatrati simbolima modernog kolonijalizma i stoga se KiM može nazvati američkim protektoratom, kako piše Her. Međutim, bez tog kolonijalizma nikada ne bi bila proglašena nezavisnost. U tom smislu su protivrečni antikolonijalistički izborni slogani Albina Kurtija, pobednika na izborima.

Jasno je kao dan da EU ‘ne može davati takt’. I dalje pet njenih članica Kosovo i Metohiju priznaju samo kao autonomnu pokrajinu u okviru državnog suvereniteta Srbije. Španija ne može prihvatiti jednostrano otcepljenje, jer bi inače nastale nove države na Pirinejskom poluostrvu. Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 i dalje važi, tako da je članstvo Kosova kao države u toj svetskoj organizaciji moguće samo uz saglasnost Rusije i Kine, što je, međutim, u bliskoj budućnosti praktično nemoguće. Uz to treba napomenuti da je veliki broj država povukao svoja priznanja, tako da njegovu nezavisnost priznaje manje od sto država.

A da li je miran dogovor u interesu sila zaštitnica? Malo verovatno, inače bi Amerikanci dali prednost Ibrahimu Rugovi i njegovom pacifističkom otporu pre 25 godina. A mogućnost direktnog sporazuma između Albanaca i Srba onda i sada vidi se na primeru sporazuma o obrazovanju između Rugove i Slobodana Miloševića iz 1996. godine.

Pretpostavlja se da je američki pritisak, koji je proizašao iz geopolitičke računice, prethodio švajcarskom priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti – prerano i protiv tradicije ove neutralne države. Otvaranje arhiva će to osvetliti, ukoliko se dokumentacija ne ‘izgubi’, kao što je bilo sa nekim dokazima ili svedocima trgovine organima na sudu za ratne zločine u Hagu.

Međutim, broj priznanja i povlačenja priznanja nije bitan. Severni Kipar je kao državu priznala jedino Turska, a ipak je to posebna oblast Evropske unije. Bitno je rešenje, sa kojim obe strane na kraju mogu živeti zajedno u miru, sa kojim se sprečava scenario, kakav je viđen nedavno u Nagorno-Karabahu ili 1995. godine u Krajini u Hrvatskoj. A može se i obrnuti pitanje: Šta je potrebno omogućiti da se reprezentacije Kosova i Srbije zajedno takmiče u fudbalu, na primer u Švajcarskoj?

Što pre pristupiti Evropskoj uniji

Idealna bi bila mirovna konferencija u švajcarskom Birgenštoku. Na njoj bi neutralna Švajcarska posredovala da dođe do sporazuma Beograda i Prištine, a obezbeđivali bi je – između ostalog – švajcarski vojnici srpskih i albanskih korena. Ali Švajcarska je, nažalost, propustila priliku da se predstavi kao nezavisna strana kojoj je stalo do rešenja.

Koje bi bilo održivo i mirovno rešenje? Možda federativna, kantonska struktura Kosova i Metohije po uzoru na Švajcarsku. Sa jednim srpskim kantonom na KiM, koji bi obuhvatio sve crkve, manastire i njihovu imovinu. U njemu bi se mogli očuvati interesi srpskog stanovništva. Za uzvrat bi Kosovo uz pomoć Srbije moglo da se učlani u sve međunarodne organizacije i bez članstva u UN.

Sledeći korak bi bilo hitno pristupanje Kosova i Srbije Evropskoj uniji, u kojoj granice ionako ne znače mnogo. Onda bi se Alfred Her mnogo lakše založio za jak privredni rast na toj teritoriji, a u kosovsko-švajcarsku privrednu komoru bi se učlanili i Srbi.

Andrija Stojković (31) vuče srpske korene sa Kosova i Metohije, oficir je Švajcarske armije i inženjer.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Deutsch

Die Schweizer Wochenzeitung Die Weltwoche veröffentlichte einen Artikel von Andrija Stojković zum Thema der letzten Parlamentswahlen in Kosovo, als Replik auf den Artikel von Alfred Heer, Nationalrat der Schweizer Volkspartei SVP (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Die Weltwoche Nr. 07.21).

Der vollständige Artikel von Andrija Stojković:

Kosovo soll werden wie die Schweiz

Damit der Frieden gewahrt bleibt, bräuchte das Kosovo einen serbischen Kanton. Leider hat es die Schweiz verpasst, eine solche Lösung zu vermitteln.

Es ist erfreulich, wie sachlich und offen Alfred Heer als Gründer der Handelskammer Kosovo–Schweiz die Fakten zur allgemeinen Lage im Kosovo beschreibt (Weltwoche Nr. 7/21). Er hebt vor allem die Bedeutung der wirtschaftlichen Entwicklung hervor. Mutig ist dabei seine Aussage, dass es dazu eine Friedenslösung braucht.

Damit bestätigt er die Befürchtungen aller Kritiker der einseitigen Unabhängigkeitserklärung von vor dreizehn Jahren, dass dies keine nachhaltige und eine viel zu verfrühte Entscheidung war. Der weiterhin ungeklärte Status schafft mehr Probleme, als er löst. Als Beispiel kann die Uefa-Mitgliedschaft des Kosovo erwähnt werden, die nur dank eines «Meisterwerks abendländischer Rabulistik» (FAZ) überhaupt möglich wurde.

Der ungelöste Status ist dafür verantwortlich, dass viele junge Albaner an eine Ausreise aus dem Kosovo nach Westeuropa denken, notfalls auch mit dem visabefreiten serbischen Pass. Die 200 000 vertriebenen Serben von 1999 denken erst recht nicht daran zurückzukehren. Kfor-Truppen müssen über zwanzig Jahre nach Kriegsende immer noch das serbische Kloster Visoki Decani, erbaut um 1330 nach Christus, beschützen. Die Einwohner serbischer Enklaven im Süden des Kosovo werden bedroht.

Clinton-Statue in Pristina

Wie Heer erläutert, haben die USA mit Militärgewalt Fakten geschaffen. So grüsst heute in Pristina eine winkende Statue des amerikanischen Ex-Präsidenten Bill Clinton, als ob man keine eigene Geschichte hätte. Im Kosovo steht eine der grössten Militärbasen der USA in Europa. Beides kann man als Symbole des modernen Kolonialismus sehen und daher das Kosovo als amerikanisches Protektorat bezeichnen, wie Heer schreibt. Doch ohne diesen Kolonialismus wäre es nie zu einer Unabhängigkeitserklärung gekommen. So gesehen sind die antikolonialistischen Wahlparolen von Wahlsieger Albin Kurti widersprüchlich.

Dass die EU «keine Impulse» setzen kann, liegt auf der Hand. Fünf EU-Staaten erkennen das Kosovo weiterhin als autonome Provinz innerhalb der staatlichen Souveränität Serbiens an. Spanien kann keine einseitige Abspaltung akzeptieren, sonst würden neue Staaten auf der Iberischen Halbinsel entstehen. Die Uno-Resolution 1244 gilt weiterhin, so dass eine Uno-Mitgliedschaft des Kosovo als Staat nur mit Einverständnis Russlands und Chinas möglich ist, was wiederum in naher Zukunft praktisch ausgeschlossen ist. Viele Staaten haben zudem die Anerkennung des Kosovo zurückgezogen, so dass dessen Unabhängigkeit von weniger als hundert Staaten anerkannt wird.

Ist eine friedliche Einigung im Interesse der Schutzmächte? Wohl kaum, sonst hätten die Amerikaner auf Ibrahim Rugova und seinen nichtmilitärischen Widerstand vor 25 Jahren gesetzt. Dass ein direktes Abkommen zwischen Albanern und Serben möglich war und ist, sieht man am Beispiel des Bildungsabkommens zwischen Rugova und Slobodan Milosevic von 1996.

Vermutlich auf amerikanischen Druck, der aus geopolitischem Kalkül entstand, folgte die Anerkennung der einseitigen Unabhängigkeitserklärung auch seitens der Schweiz – viel zu früh und entgegen den Gepflogenheiten eines neutralen Landes. Die Öffnung der Archive wird uns mehr Klarheit verschaffen, falls die Unterlagen nicht «verlorengehen» wie gewisse Beweise oder Zeugen zum Organhandel beim Kriegsverbrechertribunal in Den Haag.

Aber es geht nicht um die Anzahl der Anerkennungen und Aberkennungen; Nordzypern wird nur durch die Türkei als Staat anerkannt und ist trotzdem ein Sondergebiet der EU. Es geht um eine Lösung, bei der beide Seiten am Ende friedlich zusammenleben können. Und bei der ein Szenario wie jüngst in Berg-Karabach oder 1995 in der Krajina in Kroatien verhindert wird. Oder anders gefragt: Was braucht es, dass die Fussballmannschaften des Kosovo und Serbiens miteinander beispielsweise in der Schweiz Fussball spielen können?

Schnellstmöglicher Beitritt zur EU

Eine Friedenskonferenz auf dem Bürgenstock wäre ideal gewesen. Die neutrale Schweiz hätte eine Einigung zwischen Belgrad und Pristina vermittelt, bewacht und beschützt unter anderem von serbisch- und albanischstämmigen Soldaten in Schweizer Armeeuniformen. Doch leider hat es die Schweiz verpasst, sich als lösungsorientierte und unabhängige Seite zu präsentieren.

Was wäre eine mögliche nachhaltige und friedliche Lösung? Vermutlich eine föderative, kantonale Struktur des Kosovo nach Schweizer Vorbild. Mit einem serbischen Kanton im Kosovo, der alle Kirchen und Klostergüter mit einbeziehen würde. Darin könnten die Interessen der serbischen Bevölkerung gewahrt werden. Im Gegenzug dürfte das Kosovo mit Hilfe Serbiens wohl allen internationalen Organisationen beitreten, auch ohne Uno-Mitgliedschaft.

Der nächste Schritt wäre der schnellstmögliche Beitritt des Kosovo und Serbiens zur EU, in der die Grenzen ohnehin keine grosse Rolle mehr spielen. Alfred Heer könnte sich dann viel einfacher für ein starkes Wirtschaftswachstum im Kosovo einsetzen, und der Handelskammer Kosovo–Schweiz würden auch Serben beitreten.

Andrija Stojkovic, 31, hat serbische Wurzeln im Kosovo, ist Offizier der Schweizer Armee und Ingenieur.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Delegacije Beograda i Prištine potpisale sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa

U Ovalnoj sobi, koja je kancelarija predsednika SAD Donalda Trampa, postavljena su dodatna dva stola za kojim su sedeli, svako na svojoj strani, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti, a u sredini šef američke države.

Potpisana su dva bilateralna dokumenta, između Srbije i SAD i između Prištine i SAD, i u njima Priština nije pomenuta kao subjekat međunarodnog prava.

Sadržaj sporazuma:

Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština) slažu se da unaprede ekonomsku normalizaciju odnosa čineći sledeće:

1. Obe strane će sprovesti sporazum o auto-putu Beograd–Priština, potpisan 14. februara 2020.

2. Obe strane će sprovesti sporazum o železnici Beograd–Priština, potpisan 14. februara 2020.(Kao dodatak ovome, obe strane će se obavezati na zajedničku studiju o izvodljivosti u vezi sa opcijama kojima bi se železnička infrastruktura Beograd–Priština povezala sa lukom na moru na Jadranu.

3. Kosovo (Priština) i Srbija (Beograd) radiće sa američkom Međunarodnom korporacijom za finansijski razvoj (EXIM) na memorandumu razumevanja kako bi se operacionalizovalo sledeće:
Auto-put Mira Železnička veza između Prištine i Merdara Železnička veza između Niša i Prištine Obezbeđivanje finansija za podršku neophodnim zajmovima za male i srednje biznise (SME) Dodatni bilateralni projekti Stalno predstavništvo američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije u Beogradu, Srbiji.

4. Obe strane će otvoriti i učiniti operativnim zajednički objekat na prelazu Merdare.

5. Obe strane će se priključiti „mini Šengen zoni“, koju su najavile Srbija, Albanija I Severna Makedonija u oktobru 2019. godine, i u potpunosti koristiti njene benefite.

6. Obe strane će uzajamno priznavati diplome i profesionalne sertifikate.

7. Obe strane će se složiti da rade sa američkim Ministarstvom energetike i drugim merodavnim institucijama vlade SAD na izradi studije o izvodljivosti u cilju deljenja jezera Gazivode/Ujma, kao pouzdanog izvora vode i energije.

8. Obe strane će diversifikovati njihove izvore snabdevanja energije

9. Obe strane će u svojim mrežama mobilne komunikacije zabraniti upotrebu 5G opreme koju isporučuje neproveren prodavac. Tamo gde je takva oprema već prisutna, obe strane će se obavezati na njeno uklanjanje i druge napore na medijaciji tako da to bude pravovremeno.

10. Obe strane će povećati nadzor putnika u vazdušnom saobraćaju, deljenje informacija između sebe i u okviru šire američke saradnje na Balkanu. Strane će se obavezati na unapređivanje tehnologije za borbu sa nezakonitim aktivnostima, sprovođenjem i operacionalizovanjem sistema za nadzor i informacije PISCES, APIS, ATS-G i SRTF, koje su obezbedile SAD.

11. Obe strane se obavezuju da štite i unapređuju verske slobode, uključujući obnovljenu međuversku komunikaciju, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu. Strane se obavezuju da nastave povraćaj imovine jevrejskih žrtava Holokausta koja dosad nije potraživana.

12. Obe strane se obavezuju na ubrzavanje napora na pronalaženju i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba. Obe strane se obavezuju na identifikovanje i dugoročno sprovođenje trajnih rešenja za izbeglice i interno raseljene osobe. Obe strane se obavezuju da uspostave mesto kontakta koje će voditi ove napore između nadležnih ministarstava i koordinisati ih između Beograda i Prištine koje će na godišnjem nivou davati informacije o broju rešenih slučajeva i onih koji su još uvek u procesu rešavanja.

13. Obe strane će raditi sa 69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost kako bi uticale da te zemlje dekriminalizuju homoseksualnost.

14. Obe strane se obavezuju da Hezbolah u potpunosti svrstaju pod terorističku organizaciju i da u sklopu svojih jurisdikcija u potpunosti sprovode mere na ograničenju njegovih operacija i finansijskih aktivnosti.

15. Kosovo (Priština) će se složiti da sprovede jednogodišnji moratorijum na zahteve za članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbija (Beograd) će se složiti da sprovede jednogodišnji moratorijum na njenu kampanju povlačenja nezavisnosti i uzdržati od toga da zvanično ili nezvanično zahteva od bilo koje zemlje ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisno. Obe sporazuma stupaju na snagu trenutno.

16. Srbija (Beograd) saglasna je da otvori trgovinsko predstavništvo i predstavništvo državnog ministarstva u Jerusalimu 20. septembra 2020. I da svoju Ambasadu preseli u Jerusalim do 1. jula 2021.

* U dokumentu koji je potpisala Priština u tački 16 dotle stoji: Kosovo (Priština) i Izrael slažu se da se međusobno priznaju.

 

 

Bivši ambasador Srbije u Švajcarskoj Milan St. Protić o optužnici protiv Tačija

FOTO: O. BUNIĆ / RAS SRBIJA

Pravda je, kažu, stara čekalica. Isto se može reći za istinu. Trebalo je da prođu pune dve decenije pa da se pokrene pitanje krivične odgovornosti za ratne zločine aktuelnog predsednika Kosova. Od komandanta OVK, perspektivnog pregovarača u Rambujeu i mlade nade kosovske politike, do prozvanog krivca za masovna zlodela nad civilnim stanovništvom u izveštaju Dika Martija i, najzad, još nepotvrđene optužnice specijalnog međunarodnog suda.

I moji su prsti, poštovani čitaoče, bili pomalo umešani u poduhvat gore pomenutog švajcarskog senatora anglosaksonskog imena koji je, u svojstvu izvestioca Saveta Evrope, podneo svoj izveštaj u decembru davne 2010. Njegov je dokument, usvojen ubedljivom većinom u Parlamentarnoj skupštini, izazvao priličnu buru u svetskoj javnosti. Osim toga, nije se daleko odmaklo. Niti su velike sile bile spremne za delovanje u pravcu na koji je ukazao Marti, niti su tadašnje srpske vlasti bile kadre da celu stvar isteraju na čistinu. Izgledalo je da će na tome ostati i da će se, poput tolikih drugih pokušaja da se dostignu istina i pravda, i ovaj okončati neuspehom.

Treba podsetiti da se o kolekivnim grobnicama, vađenju i preprodaji ljudskih organa ništa ne bi znalo da o tome nije pisala Karla del Ponte u svojoj autobiografskoj knjizi. Zahvaljujući njenoj inicijativi da na sporne lokacije pošalje glavnog forenzičara UNMIK Pabla Barajbara 2004. dobili smo i preliminaran nalaz o onom što je u Kukešu i okolini tad zatečeno (tzv. žuta kuća).

Po objavljivanju Martijevog izveštaja, predmet je preseljen iz Saveta Evrope u novoosnovano tužilaštvo pod okriljem Saveta bezbednosi UN u kom su, gle čuda, dominirali Amerikanci. I narednih deset godina, ovim žalosnim povodom, nije se pomerilo s mrtve tačke.

Prvi znak da će se ipak nešto pokrenuti bilo je osnivanje posebnog tribunala za zločine OVK. I tad smo, s pravom, bili skeptični. Sramotna iskustva sa oslobađanjima čelnika OVK pred Haškim sudom za bivšu Jugoslaviju „zbog nedostatka dokaza“ (pošto su svedoci bivali likvidirani po spisku), uporedo sa američkim, očito pristrasnim, odnosom prema Kosovu i Albancima, nisu nam mogla ulivati realnu nadu da će u ovom slučaju biti išta drukčije.

U međuvremenu su sa velike scene sišli i Dik Marti i Karla del Ponte. Na žutu kuću se zaboravilo kod nas jednako kao i u internacionalnoj zajednici. Prosto, to odavno više nije bila tema. Nedoumica postoji i u pogledu sadašnje optužnice, budući da nije sasvim jasno da li je osnov za inkriminaciju proizišao iz Martijevog izveštaja ili iz nekog alternativnog izvora. Nije, razume se, jasno ni to kakva sudbina očekuje predloženu optužnicu, tj. da li će biti pravičnog i istinitog ishoda ili neće.

No, kako god, vredelo je svakog napora. Mi koji smo učinili nemogućno u rasvetljavanju ratnih zločina počinjenih u srpsko ime, imali smo i imamo legitimno pravo da zahtevamo ustanovljavanje krivice svakog ko je odgovoran za istovetna krivična dela. U građanskim ratovima nema čistih i neokaljanih. Ti su ratovi najprljaviji od svih. U njima, poznato je, intenzitet uzajamne netrpeljivosti, po pravilu, vodi u nezamislivu bestijalnost i zlo.

Nemam nikakvih iuzija da su, i u ovom primeru, politički motivi odneli prevagu nad pravdom i istinom. Da se u istoriji čovečanstva upravo to i tako događalo odvajkada po zakonitosti ponašanja ljudskog roda. Poštenje i pravičnost, neopterećeni političkim interesima, veoma su retki i, najčešće, predstavljaju istorijske ekscese, ako ne anomalije. Uvek su naši neprikosnoveni heroji – tuđi monstruozni krvnici. Naši su vitezovi, tuđi – umobolne psihopate. Naša je borba sveta – njihova je zločinačka. Mi smo najbolji – oni su najgori. Mržnja stvara mržnju; zverstvo rađa zverstvo. I tako unedogled. Do istrebljenja. Bez kraja i bez smisla. Ali, to je nepromenljiva ćud čovekova. Više mračna nego svetla.

Na koncu konaca dođe introspekcija. Sposobnost pojedinca ili naroda da pronikne u svoju podsvest, pronađe i prepozna sopstvene demone. Jer u dubini duše, izvesno, neće se naći nijedan anđeo. Po toj osobini samospoznaje meri se individualna ili kolektivna zrelost. Po toj. Ni po jednoj drugoj.

Zato, čak i ako osuđujuća presuda bude doneta, neće biti trijumfalizma. Ni trijumfalizma, ni pobednika. Samo tupa praznina. I neizlečiva depresija. Opšte razočaranje. I prokleta beznadežnost.

Autor: Milan St. Protić

Švajcarska produžava vojnu misiju na Kosovu i Metohiji

© fb/ swissint

Vlada i Nacionalni dom parlamenta Švajcarske žele da produže vojnu misiju za tri godine i povećaju broj na maksimum, uz ocenu da je bezbednosna situacija na Kosovu i Metohiji i dalje napeta.

Švajcarska je ocenila da se bezbednosna situacija na Kosovu i Zapadnom Balkanu se pogoršala.

Zbog toga Bern želi da produži misiju švajcarske vojske na Kosovu do kraja 2023. i da se vrate na maksimalan broj od 195 vojnika.

Kao i ranije, u slučaju rastuće pretnje, kontingent bi se mogao povećati za 20 ljudi koji bi služili najviše četiri meseca.

U četvrtak je Nacionalni dom usvojio predlog sa 108 glasova za, 48 protiv i 30 onih koji su se uzdržali, a taj dom je doneo odluku na osnovu preporuka komisije za spoljnu politiku i bezbednost.

Većina smatra da politička i bezbednosna situacija na Kosovu zahteva prisustvo Kfora, zbog činjenice da Kosovo još nije u stanju da garantuje bezbednost svim građanima.

S druge strane, „zeleni“ su među protivnicima nastavka misije.

„Kosovu je potrebna podrška za izgradnju demokratskih struktura, a ne oružje“, rekla je poslanica Nacionalne partije zelenih Mariona Šlater i dodala da misija traje predugo, čineći tako Kosovo zavisnim od švajcarske vojske

Dvadeset godina od NATO bombardovanja

U bombardovanju koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće i vojni objekti.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, nakon čega je usledilo povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak medjunarodnih vojnih trupa.

Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca

Dogodine u Prizrenu: Humanitarna organizacija 28. Jun pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji

Pre tačno 7 godina osnovana je humanitarna organizacija 28. Jun sa prvim projektom pod nazivom „Boj za Kosovo“.

Tom prilikom sakupljena je medicinska pomoć u vrednosti od 1,5 miliona dolara, koja je poslata Srbima u Gračanici a ujedno je pokrenuta globalna kampanja podizanja svesti, kažu u ovoj humanitarnoj organizaciji.

Kako u 28. Junu ponosno ističu, danas se ponovo okreću Kosovu i Metohiji sa još ambicioznijim projektom pod nazivom „Dogodine u Prizrenu“.

Oni planiraju da do Pravoslavne nove godine urade nekoliko veoma velikih i značajnih projekata.

Kako najavljuju, prvo će početi prikupljanje potpisa u peticiji protiv nezavisnosti takozvanog „Kosova“ a zatim će i zvanično priložiti peticiju Ujedinjenim Nacijama, koristeći specijalni konsultativni status koji ima ova organizacija.

U planu su i organizacije događaja na svim kontinentima na kojima će 28. Jun upoznavati ljude sa problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju Srbi na Kosovu i Metohiji.

Takođe, biće dostavljena i medicinska pomoć u vrednosti od oko milion dolara ustanovama u Srbiji i Republici Srpskoj, a zatim i novogodišnji pokloni srpskoj deci koja žive u teškim uslovima na Kosovu i Metohiji i širom regiona.

Na kraju ovog ambicioznog projekta je završetak projekta sa velikom donacijom manastiru Svetih arhangela u Prizrenu.

Podržite akciju

Potpišite peticiju

Iz Lugana u Prizren nakon 17 godina

U nekadašnjoj Ulici narodnog oslobođenja, u kojoj se krovovi susednih albanskih kuća dodiruju, nalazi se tek renovirana kuća Radivojevića, proširena na 500 kvadrata. Nije bilo nimalo lako vratiti je u posed, ali kaže da je uz podršku porodice uspeo. Trojica sinova i ćerka su uz njega, podržali su ga u poduhvatu na koji se malo ko odlučuje.

„Posle dve godine uz velike muke, uspeo sam da čoveka koji je živeo u kući uz pomoć policije i pravosuđa u Prizrenu isteram, da promenim brave i onda sam narednih godina krenuo da renoviram kuću, investirao zaista puno para, ali se ne kajem“, kaže Slaviša.

Za Slavišinu osamdesetdvogodišnju majku, koja je sa nepokretnim suprugom bila u životnoj opasnosti 1999. godine, povratak u Prizren je ostvarenje najveće želje. Ne zaboravlja prve komšije Nešiće, koji su ubijeni te godine. Da bi spasao roditelje takve sudbine, Slaviša je iz Švajcarske zvao vojnike Kfora da ih zaštite. Izašli su sa Kosova i život nastavili u Luganu.

Perunika Radivojević kaže da su od tada 17 godina bili u Švajcarskoj i da je stalno mislila i plakala za svojim prijateljima.

U blizini kuće porodičnu crkvu sagrađenu 1530. godine zaštitili su od propadanja betonskim stubovima i krovom.

U selu se nalaze još dve crkve, koje čuvaju malobrojni meštani Sredske.

Da se pomole za zdravlje, u Bogorodičinu crkvu često dolaze i meštani okolnih muslimanskih sela. Posebno se poštuje hramovna slava Uspenja Presvete Bogorodice, na kojoj uvek prisustvuje narod pravoslavni i muslimanski. To zajedništvo i pamćenje čini ovu sredinu posebnom, jer se međusobno poštovanje zadržalo i do današnjih dana.

Stanislav Tanasković kaže da je stanovništvo relativno mirno, da je suživot moguć, kao i da bi mogli da budu dobre komšije.

Zadužbine vladara dinastije Nemanjić i drugih srpskih vlastelina izdržale su vekove, ali ne i martovski pogrom 2004. godine, kada su Albanci oštetili mnoge crkve i manastire. Posle obnove u većini crkava odvija se liturgijski život.

U gradu cara Dušana svaki kamen je deo istorije. Bogorodica Ljeviška, Sveti Arhangeli, Bogoslovija, Saborni hram Svetog Đorđa, Crkva Svetog Spasa i druge crkve deo su bogatog srpskog istorijskog nasleđa u tom drevnom gradu.

Lazar Radivojević kaže da mnogi nemaju predstave šta sve ima na Kosovu, manastiri, crkve i prirodna bogatstva. Zato se možda i lako odriču ovog područja, kaže Lazar.

Malobrojni meštani Sredske i Prizrena dolaskom porodice Radivojević dobili su dodatni motiv da istraju. Godinama priželjkuju da se vrate svi Srbi koji su morali da napuste domove.

12Stranica 1 od ukupno 2

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2025 SERBINFO - All rights reserved.