Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Švajcarski parlament prvi put otvorio pitanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji

© SWISSCOY

Dok je većina poslanika podržala produženje misije SWISSCOY do 2029. godine, poslanici SVP-a otvorili su pitanje položaja Srba, ljudskih prava, bezbednosti i konkretnih rezultata međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji.

Rasprava u Nacionalnom savetu Švajcarske o nastavku učešća švajcarske vojske u misiji KFOR na Kosovu i Metohiji dobila je širi politički značaj nakon što su poslanici Švajcarske narodne partije, SVP, otvorili pitanje položaja srpske zajednice, bezbednosti, ljudskih prava i konkretnih rezultata skoro tri decenije međunarodnog prisustva na terenu.

Povod za raspravu bio je predlog da se angažman švajcarskog kontingenta SWISSCOY u okviru međunarodne misije KFOR produži do kraja 2029. godine. Švajcarska učestvuje u KFOR-u od oktobra 1999. godine, a pravni osnov misije je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, navodi Savezno veće Švajcarske. Prema istom izvoru, maksimalni broj švajcarskih vojnika u misiji trenutno iznosi 215, dok je vlada predložila produženje mandata do 2029. godine i mogućnost dodatnog povećanja kontingenta u slučaju pogoršanja bezbednosne situacije.

Rasprava je, međutim, izašla iz okvira tehničkog pitanja produženja mandata. Kako je objavila Ambasada Republike Srbije u Bernu, Nacionalni savet je 11. juna 2026. razmatrao predlog broj 25.093, a tokom debate su, pored bezbednosnih i vojnih aspekata, u fokus došla i pitanja položaja i ljudskih prava srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

SVP: Posle 27 godina međunarodnog prisustva mora se govoriti o konkretnim rezultatima

Poslanici SVP-a Christian Imark, Andreas Glarner i Roland Rino Büchel ukazali su, prema dostupnim izveštajima, na izveštaje o hapšenjima, pritiscima na srpsku zajednicu, oduzimanju imovine, problemima u upotrebi srpskog jezika, pristupu pravosuđu i položaju srpskih medija.

Njihova ključna poruka bila je da se pitanje stabilnosti na Kosovu ne može posmatrati odvojeno od položaja srpske zajednice. U tom smislu, poslanici su postavili pitanje koje konkretne mere su preduzete tokom gotovo tri decenije međunarodnog prisustva kako bi se rešili problemi sa kojima se Srbi suočavaju.

Prema izveštaju portala Kosovo Online, Christian Imark je tokom rasprave ukazao na “dugu listu kršenja ljudskih prava” srpske manjine i pitao da li je to pitanje razmatrano u nadležnoj komisiji, kao i kako se ocenjuje stanje ljudskih prava na Kosovu. U istom izveštaju navodi se da je Imark ministra odbrane Martina Pfistera pitao: „Posle 27 godina međunarodnog prisustva, koji se konkretni koraci preduzimaju da bi se sprečile takve nepravilnosti i kršenja prava?”

Roland Rino Büchel, prema istom izvoru, zatražio je da se rasprava ne zadrži na opštim ocenama, već da se jasno kaže šta je Švajcarska zaista učinila kako bi doprinela rešavanju problema. Andreas Glarner je, takođe, ocenio da samo “praćenje” stanja ljudskih prava nije dovoljno i zatražio konkretnije odgovore o tome šta se preduzima da bi se sprečilo uznemiravanje i pritisak na manjinske zajednice.

Ministar Pfister: Švajcarska deluje diplomatski i preko vojnika na terenu

Ministar odbrane Švajcarske Martin Pfister odgovorio je da Švajcarska deluje na dva nivoa. Prvi nivo je diplomatski, kroz napore za poboljšanje stanja ljudskih prava, dok je drugi nivo angažman vojnika na terenu u okviru KFOR-a. Prema izveštaju Kosovo Online, Pfister je naglasio da švajcarski vojnici ne nastupaju kao predstavnici albanske ili srpske strane, već sprovode mandat Ujedinjenih nacija, koji obuhvata bezbednost i zaštitu ljudskih prava.

Ovaj odgovor pokazuje da švajcarske vlasti nastavak misije vide kao deo šire strategije stabilizacije regiona, ali i kao instrument kojim se može doprineti zaštiti svih zajednica. Savezno veće je u svom obrazloženju navelo da je situacija na Kosovu trenutno mirna, ali i dalje “volatilna”, naročito na severu, gde su međuetničke tenzije i dalje izražene.

Savezna vlada je posebno podsetila da su teški bezbednosni incidenti tokom 2023. godine doveli do toga da NATO dva puta ojača prisustvo KFOR-a. Prema oceni švajcarske vlade, KFOR ostaje potreban dok se odnosi između Beograda i Prištine ne normalizuju.

Nacionalni savet podržao produženje misije, ali debata otvorila novu temu

Uprkos kritikama SVP-a, većina u Nacionalnom savetu podržala je produženje učešća Švajcarske u KFOR-u. Prema podacima Švajcarskog parlamenta, Nacionalni savet je 11. juna 2026. dao zeleno svetlo produženju angažmana do kraja 2029. godine sa 129 glasova za i 61 protiv, uz povećanje maksimalnog kontingenta SWISSCOY-a na 300 vojnika.

Odluka je dodatno potvrđena u daljem parlamentarnom postupku: Savet kantona je 16. juna 2026. prihvatio povećanje maksimalnog broja švajcarskih vojnika na 300, čime je sledio odluku Nacionalnog saveta.

Zvanično obrazloženje većine bilo je da situacija u regionu Zapadnog Balkana ostaje nestabilna i da je prisustvo KFOR-a i dalje potrebno. U parlamentarnoj dokumentaciji navodi se da Švajcarska, kroz ovaj angažman, doprinosi miru i stabilnosti Zapadnog Balkana, ali i sopstvenoj bezbednosti, imajući u vidu veze Švajcarske sa regionom i broj ljudi poreklom iz jugoistočne Evrope koji žive u toj zemlji.

Blick: “Kosovski konflikt seže do Berna”

Švajcarski dnevni list Blick objavio je tekst pod naslovom „Kosovski konflikt seže do Berna”, ukazujući da se rasprava o SWISSCOY-u nije vodila samo kao pitanje vojne politike, već i kao pitanje odnosa prema sukobu između Beograda i Prištine. Blick navodi da je Nacionalni savet produžio angažman Swisscoy-a do 2029. godine i da bi švajcarski kontingent mogao da bude povećan sa 215 na maksimalno 300 vojnika.

U istom tekstu Blick piše da je jedino SVP nastupio jedinstveno protiv inostranog angažmana, navodeći visoke troškove i stav da bi, posle 27 godina, lokalne vlasti trebalo da preuzmu veću odgovornost. List posebno ističe da je Christian Imark tokom debate ukazao na navodne povrede ljudskih prava srpske manjine.

Blick je preneo i izjavu ambasadora Srbije u Bernu Ivana Trifunovića, koji je ocenio da se položaj srpske zajednice pogoršao od dolaska aktuelne vlade u Prištini. Prema Blicku, Trifunović je rekao: „Od stupanja na dužnost sadašnje vlade pod Aljbinom Kurtijem, situacija se znatno pogoršala.”

List je, s druge strane, preneo i stav kosovskog ambasadora Mentora Latifija, koji je odbacio tvrdnje Beograda i ocenio da je nastavak prisustva NATO-a posledica politike Srbije. Blick tako prikazuje da se ista parlamentarna odluka u Bernu tumači kroz dve potpuno različite političke perspektive.

Weltwoche i NZZ: Tema dobila prostor u vodećim švajcarskim medijima

Pored Blicka, o raspravi su izveštavali i Die Weltwoche i Neue Zürcher Zeitung – NZZ. Weltwoche je tekst naslovio kao „prekretnicu ka realističnijoj debati o Kosovu”, naglašavajući da je prvi put u švajcarskom parlamentu tematizovan položaj Srba na Kosovu. NZZ je, prema naslovu objavljenog teksta, temu obradio kroz širi politički ugao: odluku Nacionalnog saveta o povećanju mirovnog kontingenta i aktivnosti Srbije u Bernu uoči rasprave.

Važno je da su ova tri medija — Weltwoche, NZZ i Blick — temu predstavila iz različitih uglova. Weltwoche je naglasio politički značaj otvaranja pitanja položaja Srba. NZZ je fokus stavio na švajcarsku bezbednosnu politiku i diplomatsko delovanje Srbije. Blick je temu predstavio kroz napetost između produženja vojne misije, lobiranja i međusobnih optužbi Beograda i Prištine.

Za srpsku zajednicu u Švajcarskoj posebno je značajno to što se pitanje Srba na Kosovu i Metohiji više ne pojavljuje samo u diplomatskim saopštenjima ili regionalnim medijima, već i u centralnoj političkoj raspravi u Bernu i u vodećim švajcarskim medijima.

Zašto je ova rasprava važna za srpsku zajednicu

Politički značaj ove rasprave ne leži samo u samoj odluci o produženju misije KFOR. Ta odluka je, prema očekivanjima, dobila podršku većine. Mnogo je značajnije to što je tokom debate prvi put jasno otvoreno pitanje: šta međunarodno prisustvo konkretno čini za zaštitu srpske zajednice na Kosovu i Metohiji?

Do sada se švajcarska rasprava o KFOR-u uglavnom vodila kroz tri teme: bezbednost regiona, troškovi misije i uloga švajcarske vojske u inostranstvu. Ovoga puta u debatu je ušla i četvrta tema — prava i bezbednost Srba.

To je važno iz najmanje tri razloga.

Prvo, švajcarski parlament je mesto gde se odlučuje o mandatu i obimu švajcarskog učešća u KFOR-u. Ako poslanici traže konkretne odgovore o stanju srpske zajednice, to pitanje postaje deo zvaničnog političkog procesa.

Drugo, Švajcarska ima brojnu zajednicu ljudi poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, pa stabilnost Zapadnog Balkana nije samo spoljnopolitičko pitanje, već i unutrašnje društveno pitanje za Švajcarsku. Parlamentarna komisija je ranije navela da u Švajcarskoj živi oko 500.000 ljudi sa korenima u jugoistočnoj Evropi, uključujući više od 150.000 osoba kosovskog porekla.

Treće, otvaranje ove teme u švajcarskom parlamentu daje prostor da se o položaju Srba govori institucionalno, a ne samo kroz povremene političke izjave ili reakcije nakon incidenata.

KFOR ostaje, ali pitanja ostaju otvorena

Produženjem mandata do 2029. godine Švajcarska je poslala poruku da smatra da bezbednosna situacija na Kosovu i Metohiji još nije dovoljno stabilna da bi se međunarodno vojno prisustvo smanjilo ili ukinulo. Istovremeno, rasprava u Nacionalnom savetu pokazala je da deo poslanika smatra da samo prisustvo međunarodnih snaga nije dovoljno ako se ne postave jasna pitanja o rezultatima tog prisustva.

Upravo tu se nalazi najvažniji politički zaključak ove debate. Ako međunarodna zajednica ostaje na Kosovu i Metohiji gotovo tri decenije, onda se mora govoriti ne samo o održavanju mira, već i o tome da li se garantuju prava, bezbednost, jezik, imovina, pravosuđe i sloboda medija za sve zajednice, uključujući i srpsku.

Za srpsku zajednicu, ova rasprava predstavlja važan iskorak: pitanje njihovog položaja prvi put je jasno otvoreno u parlamentu jedne neutralne evropske države koja je već decenijama prisutna u KFOR-u.

Redakcija Serbinfo

Izložba fotografija „Ranjivi i zaboravljeni ljudi“ otvorena u Cirihu

U galeriji „KUNSThouse H3o“ u Cirihu, 4. juna 2026. godine svečano je otvorena izložba „Ranjivi i zaboravljeni ljudi – od Kosova i Metohije do Južne Afrike i Bliskog istoka“.

Otvaranju izložbe prisustvovao je veliki broj zvanica iz diplomatskog kora, privrednog i poslovnog sektora, predstavnici kulturnih i umetničkih institucija, kao i brojni pripadnici srpske dijaspore u Švajcarskoj. Među prisutnima bili su ambasador Republike Srbije u Švajcarskoj Ivan Trifunović, direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon, kao i autorka izložbe, južnoafrička fotografkinja Ketrin Kuper.

Obraćajući se prisutnima u galeriji „KUNSThouse H3o“, Arno Gujon je naglasio da izložba ima za cilj da međunarodnoj publici približi svakodnevnu stvarnost Srba na Kosovu i Metohiji i izazove sa kojima se suočavaju u očuvanju svog identiteta, kulturnog i verskog nasleđa. Ukazao je i na sličnosti između položaja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji i stradanja hrišćanskih zajednica na Bliskom istoku.

„Događaji na Kosovu i Metohiji odvijaju se u srcu Evrope, svega nekoliko sati od Ciriha, Pariza ili Brisela. Naša misija nije da govorimo o političkim pitanjima ili međunarodnom pravu, već da kroz ljudske priče, emocije i svakodnevni život porodica koje tamo žive prikažemo stvarnost koja često ostaje nevidljiva široj javnosti“, istakao je Gujon.

Autorka izložbe Ketrin Kuper rekla je da svojim fotografskim radom nastoji da dokumentuje živote ljudi koji su zbog svoje vere ili porekla izloženi progonu, diskriminaciji i društvenoj izolaciji. Prema njenim rečima, fotografija predstavlja način da se sačuvaju njihova svedočenja, ali i da se pokaže snaga zajednica koje uprkos brojnim izazovima uspevaju da očuvaju svoj identitet, tradiciju i dostojanstvo.

Izložba donosi izbor fotografija iz više autorkinih ciklusa posvećenih zajednicama pogođenim sukobima, raseljavanjem i društvenom marginalizacijom. Posebno mesto zauzimaju radovi nastali tokom njenih boravaka na Kosovu i Metohiji 2016. i 2025. godine, koji dokumentuju svakodnevni život srpskog stanovništva u enklavama i izazove sa kojima se ono suočava. Posetioci su imali priliku da vide i fotografije nastale u regionima subsaharske Afrike, uključujući Zimbabve i Mozambik, kao i na Bliskom istoku, u Siriji i Iraku.

Kustoskinja izložbe Ida Sinkević istakla je da fotografije Ketrin Kuper nose snažnu humanu poruku, podsećajući da iza statistika, političkih analiza i medijskih izveštaja stoje stvarni ljudi sa svojim životnim pričama, imenima i identitetima.

Izložba „Ranjivi i zaboravljeni ljudi“ poziva publiku da iza političkih narativa i brojki prepozna ljudsku dimenziju savremenih kriza. Kroz pažljivo zabeležene prizore sa Kosova i Metohije, iz Afrike i sa Bliskog istoka, autorka otvara prostor za razumevanje univerzalnih tema ugroženosti, opstanka i ljudskog dostojanstva, dajući glas zajednicama čije priče često ostaju na marginama savremenog sveta.

Veliko interesovanje publike i brojne pozitivne reakcije prisutnih još jednom su potvrdili značaj kulturnih događaja koji kroz umetnost podstiču dijalog, međusobno razumevanje i očuvanje kolektivnog sećanja.

Pod sloganom “Simbol slobode” slavi se Dan Republike Srpske

“Simbol slobode” ovogodišnji je slogan obeležavanja Dana Republike Srpske. On predstavlja Republiku Srpsku, otadžbinu koju je srpski narod stvorio s ljubavlju i odbranio hrabrošću, ali i objašnjava koliko je tu slobodu neophodno braniti i danas i sutra.

Slobodu Republici Srpskoj garantuje Dejtonski mirovni sporazum, međutim, kršenja istog i konstantni pritisci od strane međunarodnog faktora poput, pokušaja otimanja imovine, sudskog procesa koji se vodi pred Sudom BiH protiv predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i v.d. direktora Službenog glasnika Srpske Miloša Lukića, upozoravaju da je važno okupiti se oko Republike Srpske s ciljem njene zaštite.

Republika Srpska odnosno “Simbol slobode” su naša zemlja, reke, priroda, pismo, istorija, tradicija, ali i naša oslobodilačka borba i data žrtva, te na Dan Republike Srpske 9. januara zato se šalje ova važna poruka. Sloboda ima duboko ukorenjeno značenje u istoriji, kulturi i kolektivnom identitetu srpskog naroda, podseća na borbe kroz istoriju i služi kao instalacija za trenutne izazove ali i njihovo savladavanje.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik najavio je da će proslava rođendana Srpske biti veličanstvena. „Dan Republike Srpske je svetinja! Biće proslavljen na veličanstven način, a jednom važnom državniku biće uručeno odlikovanje“, poručio je Dodik. Pozvao je sve građane Republike Srpske da se okupe oko Republike Srpske i da slave njenu slobodu.

Povodom obeležavanja Dana Republike 8. januara biće upriličena svečana akademija, dok će centralni događaj obeležavanja Dana Srpske biti održan 9. januara. Tog dana će na Trgu Krajine u Banjaluci s početkom u 17:00 časova početi svečani defile. Spektakularni svetlosni efekti su organizovani sa oko 200 dronova. Nakon svečanog defilea biće održan koncert, a nastupiće i Danica Crnogorčević sa premijernim izvođenjem pjesme “Za život Srpske”.

Srbija i Republika Srpska danas slave zajednički praznik -Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave

Ovaj datum je izabran jer je tog dana 1918, probijen Solunski front.

Rukovodstva Srbije i Republike Srpske dogovorila su se na sastanku krajem avgusta u Beogradu o obeležavanju zajednickog praznika – 15. septembra, dana kada je probijen Solunski front.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ranije objasnio da će ovaj praznik biti zajednički obeležavan u Srbiji i Srpskoj i svim srpskim sredinama širom sveta, gde će Srbi, ne smetajući nikome, ne čineći ništa ni protiv koga, pokazati da su isti narod.

– Niko nikada neće moći da sruši jedinstvo srpskog naroda. Pokazali smo prethodnih godina kako to treba da se radi, jer čak i kada ne misle isto sa obe strane Drine, nikada se nije mogla čuti loša reč – poručio je predsednik Srbije.

Istoričar Goran Miloradović kaže, za „Novosti“, da su 15. septembra 1918. Srbi iz Srbije radili nešto zajedno sa Srbima van matice. On objašnjava da je u proboju Solunskog fronta učestvovala divizija sastavljena od bivših austrougarskih zarobljenika u Rusiji i od Srba emigranata iz SAD i Evrope:

– Ona se zvala jugoslovenska divizija, ali nije bila nacionalno mešovita, nego su je 95 odsto činili Srbi iz BiH, Vojvodine, Hrvatske, Dalmacije bilo je čak i nešto Crnogoraca. Srpski vojnici bili su već iscrpljeni i nedovoljno brojni i tih 15.000 dodatnih vojnika znatno je olakšao proboj.

 

Dik Marti pod policijskom zaštitom, tvrdi da mu prete iz krugova srpskih službi

Nekadašnji izvestilac Saveta Evrope koji je istraživao zločine OVK i trgovinu ljudskim organima Dik Marti, od decembra 2020. godine, ima vrlo visoku policijsku zaštitu, prenelo je nekoliko švajcarskih medija.

U intervjuu za švajcarski Miz o Puan (Mise au Point) Dik Marti je rekao da je 18. decembra 2020. godine dobio poziv iz policije kada mu je rečeno da mu je život ugrožen i da će biti stavljen pod visoku policijsku zaštitu.

Kako kaže, od tada se nalazi pod najvišom policijskom zaštitom i ponuđeno mu je da promeni identitet i adresu, međutim on na to nije pristao.

„Peti stepen zaštite podrazumeva nestanak, a to za mene nije dolazilo u obzir. Tako da smo do sada ostali na četvrtom nivou zaštite. Nikada se u Švajcarskoj nije dogodilo da neko toliko dugo ostane na tako visokom nivou opasnosti“,  izjavio je Marti.

Kaže da pretnja smrću „izgleda dolazi iz određenih krugova srpskih obaveštajnih službi“ koje su, kako navodi, tražile od plaćenih ubica iz podzemlja da ga likvidiraju kako bi „bacili krivicu na Albance sa Kosova“.

„Ima nekadašnjih boraca koji su se specijalizovali za ubistva po narudžbinama, za novac, tako da nije potrebno puno novca da biste tako nekog likvidirali. Očigledno da neka državna služba želi da me eliminiše da bi diskreditovala svog protivnika, što je apsolutno neprihvatljivo. Naše sudske vlasti moraju reagovati čvrsto i brzo“, poručio je Marti.

Dodao je da je zahvalan svim ljudima koji ga štite, ali da to ne može trajati večno.

„Rekao sam Fedpolu da se ne možemo više ograničavati na zaštitu, a da nemamo strategiju neutralizacije pretnje. Ne radi se samo o meni. Svi koji tragaju za istinom zaslužuju zaštitu, ali i pravdu. Zaslužuju da oni koji pokušavaju da ugroze njihov život budu sudski gonjeni. To se ne može tolerisati, a čini mi se da se to upravo radi“, dodaje Marti.

Švajcarski mediji prenose da policija u civilu više ne dežura ispred kuće Dika Martija, ali da su zaštitne mere i dalje jednako važne.

Kuća je, kako navode, puna kamera, opremljena alarmima i sigurnom sobom, u koju se Marti mora skloniti u slučaju napada. Policija u civilu je stacionirana u blizini.

Tokom svojih retkih putovanja, kako navode, Marti nosi pancir, njegov automobil je blindiran i u pratnji policijskih vozila u civilu.

Oni podsećaju da je Marti 2010. godine za Savet Evrope napisao izveštaj u kojem je osudio zločine OVK, uključujući i trgovinu organima i da je na osnovu tog izveštaja pokrenuta istraga protiv Hašima Tačija.

Navode i da je Tači 2020. godine podneo ostavku na mesto predsednika Kosova, od tada mu se sudi u Hagu, ali na Kosovu i dalje „Tačija vide kao heroja rata za nezavisnost protiv Srbije“.

Tri decenije Srpske

Svečana akademija povodom Dana Republike Srpske održana je u Sportskom centru Borik u Banjaluci.

Prisutnima su se obratili predsednica RS Željka Cvijanović, srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik, predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić i patrijrh srpski Porfirije.

Ranije danas, Željka Cvijanović uručila je povodom Dana RS ordenje zaslužnim organizacijama i pojedincima koji su ličnim angažovanju doprineli jačanju i afirmaciji RS.

Među nagrađenima su predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić, koji je dobio orden RS na lenti za izuzetan doprinos jačanju saradnje Srbije i RS.

Iz isto razloga odlikovani su i direktor Bezbednosno-informativne agencije Srbije Bratislav Gašić i v.d. direktora Pošta Srbije Zoran Đorđević, koji su dobili Orden Njegoša 1. reda.

Ambasador Srbije u SAD Marko Đurić odlikovan je ordenom Njegoša 3. reda.

Polaganjem venaca na Spomenik palim borcima Vojske Republike Srpske u Banjaluci danas je počelo obeležavanje Dana Republike, 9. januar, i 30 godina postojanja RS.

Srpski poslanici proglasili su 9. januara 1992. godine Srpsku Republiku BiH, koja će kasnije dobiti naziv Republika Srpska.

Patrijarh: Da čuvamo identitet i slobodu i držimo se toga

Potreba da čuvamo svoj identitet i slobodu ima smisla ako se držimo tog principa, poručio je večeras patrijarh srpski Porfirije na Svečanoj akademije povodom Dana Republike Srpske u Banjaluci.

„Ovde sam sa vama i uvek ću biti za razumevanje onoga što vi smatrate da je važno za vas, za vaša neotuđiva prava. Siguran sam da to isto čine drugi narodi koji žive sa vama u Srpskoj i BiH u celini. Ali važno je da svi znamo da briga o svojim pravima nikada ne otima i ne ugrožava tuđa prava”, istakao je Porfirije.

On je podsetio na reči pokojnog patrijarha Pavla da, ako hoćemo da nas drugi čuju, moramo da imamo jake argumente.

„Da bismo se bolje razumeli međusobno nužno je da razgovaramo, a onda da to isto činimo sa drugima. Taj dijalog treba da bude bez teških reči koje povređuju, jer je na svim stranama mnogo onih koji su povređeni”, rekao je patrijarh.

Dodao je „da smo jedni drugima potrebni, da je mir među nama uslov bez kojeg ne možemo ni pojedničano, a kamoli zajedno”.

„Ne dopustimo da nas drugi, ma koliko dobronamerni bili, uteruju bezdušno u svoje modele i kalupe zajedničkog života i mira”, istakao je Porfirije.

Naveo je da je identitet Srba na prostoru današnje Republike Srpske i BiH hrišaćnski, pravoslavni identitet koji ima opređeljenje za jevanđeljski sistem vrednosti, koji se zasniva na bogoljublju i čovekoljublju.

„Braćo i sestre, trobojke na prozore” – poziv na jedinstvo 15. septembra

Povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave država Srbija pokrenula je kampanju kojom se građani Srbije i Srbi u regionu i dijaspori pozivaju da 15. septembra istaknu i pozdrave zastavu.

U spotovima povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave objavljenim na Jutjub stranici Ministarstva spoljnih poslova akademik Dušan Kovaćević, glumac Petar Božović i Milan Vasić, uz „Marš na Drinu“ koji se čuje u pozadini, podsećaju na slavnu srpsku istoriju.

„Nosili su je najbolji i najsmeliji. Branili su je životom i ni jedna nije pala u ruke neprijatelja. Naši preci su na Solunskom frontu sa njom na čelu oslobodili otadžbinu. Danas je ona naš ponos, svuda gde kuca srpsko srce i gde se čije srpsko ime. Srpski narod je jedan i nedeljiv i naša prošlost i budućnost je zajednička, 15. septembar je naš dan – dan Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Sa nama je kada se veselimo i kada slavimo pobede. Zato što smo ponosni na ono što jesmo. Za pretke i potomstvo. Za prošlu i buduću slavu razvijmo trobojku.”

U spotu su i kadrovi iz Crne Gore. Prikazane su zastave Crne Gore u doba Petrovića, odnosno doba Kneževine Crne Gore i Kraljevine Crne Gore.

„Mnogo je toga što nas deli. Dele nas reke i planine. Dele nas granice, ali ima više toga što nas spaja. Ujedinjuje nas naš srpski jezik, kultura, pismo i duhovnost. Ujedinjuje nas radost i ponos zbog naše slavne istorije. Dragi prijatelji 15. septembra pozdravimo našu zastavu“, kaže Kovačević.

„Srpstvo je vaskrslo i naša trobojka se zavijorila u svim slobodnim srpskim zemljama. Ljudi, isturite zastava ne prozore“, poziva narod Petar Božović.

Republika Srpska i Srbija 15. septembra obeležavaju zajednički praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, u znak sećanja na dan kada je u Prvom svetskom ratu 1918. godine probijen Solunski front.

Povodom novog praznika ulice u Beogradu biće okićene srpskim zastavama, a vijoriće se i sa svih državnih institucija i javnih objekata.

Peter Keller za “Weltwoche”: Kukasti krst i dvoglavi orao

Poruka neprijatelju: Muslimanski Albanci javljaju se kao dobrovoljci; 1943. godina „Ullstein bild” - Arhiv u Gerstenbergu

SRPSKI

Muslimanski Albanci su se kao dobrovoljci borili u Hitlerovoj diviziji Vafen-SS-a „Skenderbeg”. U okviru svojih planova ubili su desetine hiljada Srba u poslednjoj fazi Drugog svetskog rata.

Bio je to poslednji zapis u knjizi gostiju. Tog 3. juna 1944. godine se Avgust Šmidhuber (August Schmidhuber), komandant divizije Vafen-SS-a „Skenderbeg”, zahvalio zbog „predivnog gostoprimstva” u Manastiru Dečani. Ova zajednica pravoslavnih monaha nalazila se u zapadnom delu Kosova i Metohije i malo je verovatno da su se njeni tadašnji stanovnici radovali nemačkom posetiocu i njegovoj pratnji.

Samo nekoliko nedelja nakon Šmidhuberovog boravka u skrivenom manastiru, on je kao sin člana Bavarske vlade i kao osoba prijatnog izgleda sa razdeljkom na stranu i okruglim naočarama napravio masakr na Balkanu. Njegove trupe SS-a su ubile četiri stotine dvadeset i osam Srba u crnogorskom selu Velika, a među njima čak sto dvadeset dece. Jedna preživela žena svedoči o tome kako joj je prišao vojnik sa puškom: „Rekla sam mu da ću mu doneti hleb, kao što mi je zapoveđeno.” Na to je on odgovorio: „Nemačka ima hleba!” Bila je iznenađena što je taj čovek perfektno govorio njenim jezikom. A onda je zapucao na nju i ubio njenog jednogodišnjeg sina u rukama. Ubica u uniformi SS-a nije bio Nemac, već Albanac, koji je verovatno bio iz okolnih krajeva.

Teško slabima na Balkanu!

Događaji iz 1943. godine na obodu Evrope predstavljaju bizarno, malo poznato poglavlje Drugog svetskog rata. Po Hitlerovoj komandi formirane su dve divizije Vafen-SS-a, po sastavu uglavnom od dobrovoljaca islamske vere. Najpre je sastavljena divizija „Handžar”, nazvana po arapskoj kami, a sastojala se najpre većinom od Bošnjaka. Druga divizija – „Skenderbeg” – nosila je ime albanskog nacionalnog junaka (1405–1468). Ona je po sastavu većinom bila muslimansko-albanska; vojnici su na uniformi nosili oznaku trupe – dvoglavog orla.

Kako je došlo do ovog čudovišnog saveza nacizma i islama? Zašto su desetine hiljada muslimanskih dobrovoljaca htele da budu regrutovane u Hitlerove armije? I šta je to posebno u vezi sa albanskim muslimanima u Vafen-SS-u, koji su za samo nekoliko meseci počinili nebrojene ratne zločine? O tome je švajcarska istoričarka Franciska A. Caug (Franziska A. Zaugg) napisala studiju vrednu čitanja, koja oslikava nastanak divizije „Skenderbeg” i stavlja ga na svoje mesto: U ovoj oružanoj formaciji SS-a spajaju se velikoalbanski planovi albanske elite sa nemačkim ratnim interesima na Balkanu. Sve to se odigralo u konfliktnoj zoni punoj etničkog naboja, a ona doseže do novije istorije: Na skoro jeziv način se ponovilo nasilje 90-ih godina prošlog veka na istim mestima, koja su već u Drugom svetskom ratu bila poprišta deportacije i progona, a to ova autorka beleži u svom zaključku. Grupe svih naroda su učestvovale u tome. Ili, kako je to formulisao publicista Peter Šol-Latur (Peter Scholl-Latour): „Nema tu dobrih i loših momaka, već samo jakih i slabih, i teško slabima na Balkanu.”

Hitler je, u stvari, hteo mir na jugoistočnom delu Evrope i dugo je izgledalo tako. Italija je od 1939. godine kontrolisala Albaniju, a Kraljevina Jugoslavija, nastala posle Velikog rata, politički je bila bliska Trećem rajhu. Marta 1941. godine su predstavnici Jugoslovenske vlade čak ušli u vojni savez sa Silama osovine, a na negodovanje srpskih oficira, koji su nedugo potom izazvali puč protiv Vlade. U tom sveopštim haosu Hitler je odlučio da napadne Jugoslaviju i da je „rasturi vojno, ali i kao državu”.

Brzo je pobedio, ali je taj region s nemačke tačke gledišta ostao mučno žarište. Dok se u Hrvatskoj uspostavljao ustaški režim, blizak Nacistima, a u Albaniji vladala marionetska vlada pod Musolinijevom „milošću”, organizovao se otpor – od srpskih nacionalista i u partizanima pod Titovim vođstvom, u kojima su Srbi takođe bili većina.

„Lovna divljač za svakoga”

I hrvatske i albanske vođe koristile su nove odnose da pod moćnom zaštitom sprovode svoje nacionalističke planove. To što je u prvom planu bila borba protiv „komunista”, pre svega je bilo upereno protiv nemilih manjina: Srba, Jevreja i Roma. Tamo, gde su se „zajedno vijorile albanska i italijanska zastava”, u delo bi bila sprovođena etnička čišćenja – piše istoričar Davide Rodonjo (Davide Rodogno). „Počela je duga faza zatvaranja u logore, streljanja i deportacije.”

Specijalni izaslanik Trećeg rajha za Jugoistočnu Evropu, Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), pretpostavio je u jednom internom dopisu da je bilo proterivanja i ubistava četrdeset hiljada Srba u periodu između maja 1941. i aprila 1944. godine. Pored toga bilo je još trideset hiljada njih, koji su, kako piše, bili već prijavljeni za iseljavanje. Čak je i nacistički predstavnik Nojbaher zapisao da su Srbi postali „lovna divljač za svakoga”. Konflikte je podgrevala „Velika Albanija”, nastala nakon nemačkog osvajanja Balkana 1941. godine, a predstavljala je vazalsku državu, sastavljenu od današnje Albanije i „Nove Albanije” (centralno i južno Kosovo i Metohija, makedonske i crnogorske pogranične oblasti).

Ovu je tvorevinu trebalo osigurati po svaku cenu. Albanski ministar inostranih poslova Džaver Deva (Xhaver Deva) zadao je cilj: zadržati etničku velikoalbansku državu i „posle rata”. Vođe, okupljene oko nacionalističke Druge prizrenske lige, ulagivale su se Hitleru. Njihov predsednik Bedri Pejani (Bedri Pejani) Nemcima je hvalisavo obećao sto dvadeset do sto pedeset hiljada vojnika sa Kosova i Metohije i „novoalbanskih” oblasti, koji su „spremni da ratuju”, a to obećanje je povezao sa jasnim zahtevima: On je za svoje albanske ratnike SS-a hteo moderno vojno naoružanje, nemačke instruktore i oficire i, treće – „novu korekciju” granica prema Crnoj Gori i Srbiji, dakle, još veću Veliku Albaniju.

Vodja Rajha SS-a Hajnrih Himler zagovarao je stvaranje druge oružane divizije sa albanskim dobrovoljcima, a taj projekat je obezbedio i ideološki, tako što je muslimanske narode Balkana jednostavno unapredio u rasno vredne narode Evrope. Bosanskim oficirima Himler je naglasio postojanje „zajedničkih ciljeva i ideala” Nemaca i „muslimana u Evropi”. I veliki muftija jerusalimski, Mohamed Amin al-Huseini (Mohammed Amin al-Husseini) koji je živeo u Berlinu, istakao je postojanje „mnogostrukih” paralela između nacizma i islama: „jedinstveno vođstvo”, „borba, zajednica, porodica, naraštaj”. Takođe i „odnos prema Jevrejima”.

U maju 1944. godine kucnuo je čas: Oformljena je Dvadeset i prva gorska divizija Vafen-SS-a „Skenderbeg”, oko deset hiljada regruta bilo je vojno sposobno. A u Nemačkoj obučeni imami imali su zadatak da preuzmu „duhovno vaspitavanje trupe uz širok pogled na svet”, jer je slovilo da „je imam predstavnik islama u diviziji”. Njegov zadatak je bio da probudi i razvije snagu religije za vaspitavanje pripadnika divizije kako bi postali dobri muškarci i vojnici SS-a”. Vojnici su nosili fesove i slobodno smeli da praktikuju svoju veru; mislilo se čak i na verski propisanu ishranu. Publikacija „Islam i judaizam” trebalo je da pojača islamski antisemitizam, a Himler je naveo zajedničke neprijatelje: „boljševike, Englesku, Ameriku – sve ih uvek vode Jevreji.”

Koncentracioni logor u Prištini

Buknula je toksična mešavina. Već nakon šest nedelja Generalna komanda je javila da je „Skenderbeg” uhapsio pet stotina i deset Jevreja, komunista, pomoćnika bandi i politički osumnjičenih neprijatelja. Šmidhuber je 1944. godine ponosno izvestio kako su u „dve akcije iznenađenja” sada svi Jevreji u unutrašnjosti Kosova i Metohije u pritvoru. U Prištini je već na proleće oformljen koncentracioni logor, koji je po „strukturi i organizaciji”, kako tvrdi komandant SS-a, „model nemačkih koncentracionih logora”. Stražari su bili albanski dobrovoljci iz divizije „Handžar”.

General-feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs (Maximilian von Weichs), vrhovni komandant za Jugoistok, čudio se razularenom nasilju na Balkanu: Nije to „neki mali rat”, nego „sveobuhvatni haos, proboj strasti naturalnih naroda, vođenih nagonima, koji je vekovno star”. Istoričarka Franciska A. Caug takođe na kraju svoje studije govori o „ekstremnom potencijalu za nasilje”. Ne samo da su žrtve masakrirane – one su dodatno „obrađivane”: dranjem kože, korišćenjem odrane kože kao marame, probadanjem, nabijanjem na kolac, ispisivanjem poruke za neprijatelja po telu žrtve.

Početkom 1945. godine se divizija „Skenderbeg” rasformirala. Međutim, spirala unutrašnjih etničkih konflikata nije time okončana. Tokom kosovskog rata 1999. godine još jednom je skoro dve stotine hiljada Srba izbeglo iz te oblasti, a novoosnovana država Kosovo je u međuvremenu postala skoro čisto albanska. Mali, srednjevekovni, manastirski kompleks Dečani, kojeg je komandant SS-a Šmidhuber potražio u junu 1944. godine, postoji i dan-danas i na njega neprestano motre zaštitne trupe KFOR-a.

Peter Keller
istoričar i poslanik Narodne partije Švajcarske SVP/UDC, Hakenkreuz und Doppeladler, Weltwoche Nr. 15.21

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-15/diese-woche/hakenkreuz-und-doppeladler-die-weltwoche-ausgabe-15-2021.html

Franziska A. Zaugg: Albanische Muslime in der Waffen-SS. Izdavač: Ferdinand Schöningh Verlag; 346 strana; okvirna cena 50 CHF

DEUTSCH

Muslimische Albaner kämpften als Freiwillige in Hitlers SS-Waffendivision «Skanderbeg». Für ihre Pläne töteten sie in der Endphase des Zweiten Weltkrieges zehntausende Serben.

Es war der letzte Eintrag im Gästebuch. Am 3. Juni 1944 bedankte sich August Schmidhuber, Kommandant der SS-Waffendivision «Skanderbeg», für die «wunderbare Gastfreundschaft» im Kloster Decani. Die Gemeinschaft serbisch-orthodoxer Mönche befand sich im westlichen Kosovo – und es ist wenig wahrscheinlich, dass sich die damaligen Bewohner über den deutschen Besucher und seine Begleitung gefreut haben.

Nur ein paar Wochen nach seinem Aufenthalt in der klösterlichen Abgeschiedenheit würde Schmidhuber, Sohn eines bayrischen Regierungsbeamten, freundliches Äusseres mit Seitenscheitel und runder Brille, ein Massaker auf dem Balkan zu verantworten haben. Seine SS-Truppen töteten im montenegrinischen Dorf Velika 428 Serben, darunter 120 Kinder. Eine Überlebende berichtete, wie sich ihr ein Soldat mit Waffe genähert habe: «Ich sagte ihm, dass ich ihm Brot bringen wolle, wie mir befohlen worden war.» Darauf habe dieser geantwortet: «Deutschland hat Brot!» Die Zeugin war überrascht, dass der Mann ihre Sprache perfekt sprach. Dann habe er auf sie geschossen und ihren einjährigen Sohn, den sie auf dem Arm trug, getötet. Der Mörder in SS-Uniform war nicht Deutscher, sondern Albaner, wahrscheinlich aus der näheren Umgebung.

Wehe den Schwachen auf dem Balkan

Was sich ab 1943 im Hinterhof Europas abspielte, war ein kurioses, eher unbekanntes Kapitel des Zweiten Weltkrieges. Auf Befehl von Hitler wurden zwei SS-Waffendivisionen gebildet, die sich hauptsächlich aus Freiwilligen muslimischen Glaubens zusammensetzten. Zunächst die mehrheitlich aus Bosniaken bestehende, nach dem arabischen Krummsäbel benannte SS-Waffendivision «Handschar». Die zweite Division trug den Namen des albanischen Nationalhelden «Skanderbeg» (1405–1468). Sie setzte sich mehrheitlich aus muslimischen Albanern zusammen; als Truppenkennzeichen trugen die Soldaten den Doppeladler an der Uniform.

Wie kam es zu dieser seltsamen Allianz von Nationalsozialismus und Islam? Warum liessen sich zehntausende muslimische Freiwillige für Hitlers Armeen rekrutieren? Und was hat es speziell mit den albanischen Muslimen in der Waffen-SS auf sich, die in wenigen Monaten unzählige Kriegsgräuel begingen? Dazu hat die Schweizer Historikerin Franziska A. Zaugg eine lesenswerte Studie vorgelegt, welche die Entstehung der Division «Skanderbeg» nachzeichnet und sie einordnet: Es verbinden sich in dieser SS-Formation die «grossalbanischen» Pläne der albanischen Elite mit den deutschen Kriegsinteressen im Balkan. Das Ganze fand in einer ethnisch aufgeladenen Konfliktzone statt, die bis in die jüngere Gegenwart ausstrahlt: Auf fast unheimliche Weise wiederholen sich viele Gewaltexzesse in den 1990er Jahren an denselben Orten, die schon im Zweiten Weltkrieg Schauplatz von Vertreibung und Verfolgung waren, wie die Autorin in ihrem Fazit festhält. Beteiligt waren alle Volksgruppen. Oder wie es der Publizist Peter Scholl-Latour formulierte: «Da gibt es keine Guten und Bösen, sondern nur Starke und Schwache, und wehe den Schwachen auf dem Balkan.»

Eigentlich wollte Hitler Ruhe an der südöstlichen Flanke Europas – und es sah lange danach aus. Italien kontrollierte seit 1939 Albanien, und das nach dem Ersten Weltkrieg entstandene Königreich Jugoslawien stand politisch dem Deutschen Reich nahe. Im März 1941 unterzeichneten jugoslawische Regierungsvertreter sogar ein militärisches Bündnis mit den Achsenmächten – zum Missfallen serbischer Offiziere, die kurz darauf in Belgrad gegen die Regierung putschten. Im allgemeinen Chaos entschloss sich Hitler, Jugoslawien anzugreifen und dieses «militärisch und als Staatsgebilde zu zerschlagen».

Der Sieg war schnell errungen, nur blieb die Region ein aus deutscher Sicht mühseliger Unruheherd. Während in Kroatien das nazifreundliche Ustascha-Regime eingerichtet wurde und in Albanien eine Marionettenregierung von Mussolinis Gnaden herrschte, formierte sich der Widerstand: aus serbischen Nationalisten und in der von Josip Tito geführten Partisanenarmee, in der Serben ebenfalls die grosse Mehrheit bildeten.

«Freiwild für alle»

Sowohl die kroatischen wie die albanischen Führungsriegen nutzten die neuen Verhältnisse, um unter der jeweiligen Schutzmacht ihre eigene nationalistische Agenda zu verfolgen. Der vordergründige Kampf gegen «Kommunisten» richtete sich vor allem gegen unliebsame Minderheiten: gegen Serben, Juden und Roma. Überall dort, «wo die albanische und italienische Flagge gemeinsam wehten», seien ethnische Säuberungen in die Tat umgesetzt worden, schreibt der Historiker Davide Rodogno. «Es begann eine lange Phase von Internierungen, standrechtlichen Hinrichtungen und Umsiedlungen.»

Der vom Deutschen Reich ernannte Sonderbeauftrage für Südosteuropa, Hermann Neubacher, ging in einem internen Schreiben von Vertreibungen und Ermordungen von 40 000 Serben zwischen Mai 1941 und April 1944 aus. Dazu kämen weitere 30 000, die bereits zur Auswanderung angemeldet worden seien. Selbst der Nazi-Abgesandte Neubacher hielt fest, dass die Serben «Freiwild für alle» geworden seien. Was die Konflikte begünstigte, war das nach dem deutschen Balkan-Feldzug 1941 geschaffene «Grossalbanien», womit der aus dem heutigen Albanien und «Neualbanien» (Mittelkosovo und Südkosovo, mazedonische und montenegrinische Grenzgebiete) zusammengesetzte Vasallenstaat bezeichnet wird.

Dieses Gebilde sollte um jeden Preis gesichert werden. Der albanische Innenminister Xhaver Deva gab das Ziel vor: Man wollte den ethnischen grossalbanischen Staat «über das Kriegsende hinaus» erhalten. Die Leader um die nationalistische «Zweite Liga von Prizren» dienten sich Hitler an. Ihr Präsident Bedri Pejani versprach den Deutschen prahlerisch 120000 bis 150 000 «kriegswillige» Soldaten aus Kosovo und den «neualbanischen» Gebieten – und verband dieses Angebot mit klaren Forderungen: Er wollte für seine albanischen SS-Krieger eine moderne militärische Bewaffnung, deutsche Instruktoren und Offiziere und drittens eine «neuerliche Berichtigung» der Grenzen gegenüber Montenegro und Serbien, also ein noch grösseres Grossalbanien.

Der Reichsführer SS Heinrich Himmler befürwortete die Schaffung einer zweiten, mit albanischen Freiwilligen bestückten Waffendivision und sicherte das Projekt auch ideologisch ab, indem er die muslimischen Völker des Balkans kurzerhand zu den rassisch wertvollen Völkern Europas beförderte. Gegenüber bosnischen Offizieren betonte Himmler die «gemeinsamen Ziele und Ideale» der Deutschen und der «Muselmanen in Europa». Auch der in Berlin residierende Grossmufti von Jerusalem, Mohammed Amin al-Husseini, hob die «in vieler Hinsicht» parallele Weltanschauung zwischen Nationalsozialismus und Islam hervor: die «Einheit der Führung», «der Kampf, die Gemeinschaft, die Familie, der Nachwuchs». Und: «Das Verhältnis zu den Juden.»

Im Mai 1944 war es soweit: Die 21. Waffen-Gebirgs-Division der SS «Skanderbeg» wurde geschaffen, rund 10 000 Rekrutierte wurden für tauglich befunden. In Deutschland ausgebildete Imame sollten «die weltanschaulich geistige Erziehung» der Truppe übernehmen. Denn: «Der Imam ist der Treuhänder des Islam in der Division. Er hat die Kräfte der Religion für die Erziehung der Div[isions]-Angehörigen zu guten SS-Männern und Soldaten wachzurufen und zu entfalten.» Die Soldaten trugen den Fez als Kopfdeckung, sie durften ihre Religion frei ausüben; auch auf Speisevorschriften wurde Rücksicht genommen. Die Schrift «Islam und Judentum» sollte den islamischen Antisemitismus verstärken, Himmler verwies auf die gemeinsamen Feinde: «den Bolschewik, England, Amerika, alle immer wieder getrieben vom Juden».

Konzentrationslager in Pristina

Es war eine toxische Mischung, die hier losbrach. Bereits nach sechs Wochen meldete das Generalkommando, dass die «Skanderbeg» 510 Juden, Kommunisten, Bandenhelfer und politisch Verdächtige verhaftet habe. Schmidhuber berichtete im Oktober 1944 stolz, man habe in «zwei Überraschungsaktionen» sämtliche Juden im inneren Kosovo in Gewahrsam genommen. In Pristina – heute Hauptstadt des Kosovo – wurde bereits im Frühjahr ein Konzentrationslager eingerichtet, dessen «Aufbau und Organisation», so der SS-Kommandant, «nach dem Muster deutscher Konzentrationslager» erfolgt sei. Als Wachmannschaften wurden albanische Freiwillige der Division «Handschar» eingesetzt.

Generalfeldmarschall Maximilian von Weichs, Oberbefehlshaber Südost, staunte über die sich entfesselnde Gewalt auf dem Balkan: Das sei kein «Kleinkrieg», sondern «ein allumfassender Aufruhr, ein Losbrechen jahrhundertealter Leidenschaften triebhafter Naturvölker». Auch die Historikerin Franziska A. Zaugg kommt zum Schluss ihrer Studie auf die «extreme Gewaltbereitschaft» zu sprechen. Opfer seien nicht nur massakriert worden, sondern zusätzlich «hergerichtet»: durch Häuten, Drapierung der abgezogenen Haut als Kopftuch, Aufspiessen, Pfählung, Beschriftung des Opfers mit einer Botschaft an den Feind.

Anfang 1945 löste sich die «Skanderbeg»-Division auf. Damit war die Spirale der innerethnischen Konflikte allerdings nicht beendet. Im Zuge des Kosovo-Kriegs 1999 flüchteten nochmals fast 200000 Serben aus dem Gebiet, der neu gegründete Staat Kosovo ist mittlerweile fast rein albanisch. Die kleine mittelalterliche Klosteranlage Decani, die SS-Kommandant Schmidhuber im Juni 1944 aufsuchte, existiert noch heute – rund um die Uhr bewacht von Schutztruppen der KFOR.

Peter Keller
Historiker und Nationalrat der Schweizerischen Volkspartei SVP/UDC, Hakenkreuz und Doppeladler, Weltwoche Nr. 15.21

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-15/diese-woche/hakenkreuz-und-doppeladler-die-weltwoche-ausgabe-15-2021.html

Franziska A. Zaugg: Albanische Muslime in der Waffen-SS. Ferdinand Schöningh Verlag.  346 S., ca. Fr. 50.00.

Andrija Stojković za “Weltwoche”: Švajcarska propustila priliku posredovanja u rešavanju kosovskog spora

Manastir Visoki Dečani © Serbinfo

Srpski

Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Andrije Stojkovića na temu proteklih izbora na Kosovu i Metohiji, a kao repliku na članak Alfreda Hera (Alfred Heer) poslanika Narodne partije Švajcarske SVP/UDC (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Weltwoche Nr. 07.21).

Autorski tekst Andrije Stojkovića prenosimo u celosti:

Kosovo i Metohija treba da budu kao Švajcarska

Da bi se očuvao mir, Kosovu i Metohiji bi bio potreban srpski kanton. Švajcarska je, nažalost, propustila da bude posrednik u dolaženju do takvog rešenja.

Raduje nas da Alfred Her (Heer), osnivač kosovsko-švajcarske privredne komore, otvoreno i racionalno opisuje činjenice u vezi sa opštim stanjem na Kosovu i Metohiji (švajcarski nedeljnik Veltvohe br. 7/21). On, pre svega, ističe značaj ekonomskog razvoja. Pritom je hrabra njegova izjava da je za to potrebno mirovno rešenje.

Time potvrđuje bojazni svih kritičara jednostranog proglašenja nezavisnosti, koje se dogodilo pre trinaest godina – da je to bila neodrživa i preuranjena odluka. I dalje nerazrešen status stvara mnogo problema, a rešava malo toga. Može se, na primer, pomenuti članstvo KiM u Uefi, koje jedva da je bilo moguće, i to samo zahvaljujući „majstorstvu zapadne rabulistike” (nemački list Frankfurter algemajne cajtung).

Nerešen status odgovoran je za to što mnogo mladih Albanaca razmišlja o napuštanju KiM i odlasku u zapadnu Evropu, a u nuždi za to koriste i srpski pasoš, koji ne zahteva vizu. A tek onih 200 000 Srba, proteranih 1999. godine, ni ne pomišlja da se vrati. Čak više od dvadeset godina nakon kraja rata trupe KFOR-a moraju da čuvaju srpski manastir Visoki Dečani, koji je izgrađen oko 1330. godine posle Hrista, a stanovnici srpskih enklava na jugu Kosova i Metohije su ugroženi.

Klintonov spomenik u Prištini

Alfred Her nam objašnjava da su SAD vojnom silom proizvele činjenice. Tako nas, na primer, u Prištini pozdravlja i maše nam spomenik bivšem američkom predsedniku Klintonu – kao da tamo ne postoji sopstvena istorija. Na Kosovu i Metohiji se nalazi i jedna od najvećih američkih vojnih baza u Evropi. To dvoje mogu se smatrati simbolima modernog kolonijalizma i stoga se KiM može nazvati američkim protektoratom, kako piše Her. Međutim, bez tog kolonijalizma nikada ne bi bila proglašena nezavisnost. U tom smislu su protivrečni antikolonijalistički izborni slogani Albina Kurtija, pobednika na izborima.

Jasno je kao dan da EU ‘ne može davati takt’. I dalje pet njenih članica Kosovo i Metohiju priznaju samo kao autonomnu pokrajinu u okviru državnog suvereniteta Srbije. Španija ne može prihvatiti jednostrano otcepljenje, jer bi inače nastale nove države na Pirinejskom poluostrvu. Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 i dalje važi, tako da je članstvo Kosova kao države u toj svetskoj organizaciji moguće samo uz saglasnost Rusije i Kine, što je, međutim, u bliskoj budućnosti praktično nemoguće. Uz to treba napomenuti da je veliki broj država povukao svoja priznanja, tako da njegovu nezavisnost priznaje manje od sto država.

A da li je miran dogovor u interesu sila zaštitnica? Malo verovatno, inače bi Amerikanci dali prednost Ibrahimu Rugovi i njegovom pacifističkom otporu pre 25 godina. A mogućnost direktnog sporazuma između Albanaca i Srba onda i sada vidi se na primeru sporazuma o obrazovanju između Rugove i Slobodana Miloševića iz 1996. godine.

Pretpostavlja se da je američki pritisak, koji je proizašao iz geopolitičke računice, prethodio švajcarskom priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti – prerano i protiv tradicije ove neutralne države. Otvaranje arhiva će to osvetliti, ukoliko se dokumentacija ne ‘izgubi’, kao što je bilo sa nekim dokazima ili svedocima trgovine organima na sudu za ratne zločine u Hagu.

Međutim, broj priznanja i povlačenja priznanja nije bitan. Severni Kipar je kao državu priznala jedino Turska, a ipak je to posebna oblast Evropske unije. Bitno je rešenje, sa kojim obe strane na kraju mogu živeti zajedno u miru, sa kojim se sprečava scenario, kakav je viđen nedavno u Nagorno-Karabahu ili 1995. godine u Krajini u Hrvatskoj. A može se i obrnuti pitanje: Šta je potrebno omogućiti da se reprezentacije Kosova i Srbije zajedno takmiče u fudbalu, na primer u Švajcarskoj?

Što pre pristupiti Evropskoj uniji

Idealna bi bila mirovna konferencija u švajcarskom Birgenštoku. Na njoj bi neutralna Švajcarska posredovala da dođe do sporazuma Beograda i Prištine, a obezbeđivali bi je – između ostalog – švajcarski vojnici srpskih i albanskih korena. Ali Švajcarska je, nažalost, propustila priliku da se predstavi kao nezavisna strana kojoj je stalo do rešenja.

Koje bi bilo održivo i mirovno rešenje? Možda federativna, kantonska struktura Kosova i Metohije po uzoru na Švajcarsku. Sa jednim srpskim kantonom na KiM, koji bi obuhvatio sve crkve, manastire i njihovu imovinu. U njemu bi se mogli očuvati interesi srpskog stanovništva. Za uzvrat bi Kosovo uz pomoć Srbije moglo da se učlani u sve međunarodne organizacije i bez članstva u UN.

Sledeći korak bi bilo hitno pristupanje Kosova i Srbije Evropskoj uniji, u kojoj granice ionako ne znače mnogo. Onda bi se Alfred Her mnogo lakše založio za jak privredni rast na toj teritoriji, a u kosovsko-švajcarsku privrednu komoru bi se učlanili i Srbi.

Andrija Stojković (31) vuče srpske korene sa Kosova i Metohije, oficir je Švajcarske armije i inženjer.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Deutsch

Die Schweizer Wochenzeitung Die Weltwoche veröffentlichte einen Artikel von Andrija Stojković zum Thema der letzten Parlamentswahlen in Kosovo, als Replik auf den Artikel von Alfred Heer, Nationalrat der Schweizer Volkspartei SVP (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Die Weltwoche Nr. 07.21).

Der vollständige Artikel von Andrija Stojković:

Kosovo soll werden wie die Schweiz

Damit der Frieden gewahrt bleibt, bräuchte das Kosovo einen serbischen Kanton. Leider hat es die Schweiz verpasst, eine solche Lösung zu vermitteln.

Es ist erfreulich, wie sachlich und offen Alfred Heer als Gründer der Handelskammer Kosovo–Schweiz die Fakten zur allgemeinen Lage im Kosovo beschreibt (Weltwoche Nr. 7/21). Er hebt vor allem die Bedeutung der wirtschaftlichen Entwicklung hervor. Mutig ist dabei seine Aussage, dass es dazu eine Friedenslösung braucht.

Damit bestätigt er die Befürchtungen aller Kritiker der einseitigen Unabhängigkeitserklärung von vor dreizehn Jahren, dass dies keine nachhaltige und eine viel zu verfrühte Entscheidung war. Der weiterhin ungeklärte Status schafft mehr Probleme, als er löst. Als Beispiel kann die Uefa-Mitgliedschaft des Kosovo erwähnt werden, die nur dank eines «Meisterwerks abendländischer Rabulistik» (FAZ) überhaupt möglich wurde.

Der ungelöste Status ist dafür verantwortlich, dass viele junge Albaner an eine Ausreise aus dem Kosovo nach Westeuropa denken, notfalls auch mit dem visabefreiten serbischen Pass. Die 200 000 vertriebenen Serben von 1999 denken erst recht nicht daran zurückzukehren. Kfor-Truppen müssen über zwanzig Jahre nach Kriegsende immer noch das serbische Kloster Visoki Decani, erbaut um 1330 nach Christus, beschützen. Die Einwohner serbischer Enklaven im Süden des Kosovo werden bedroht.

Clinton-Statue in Pristina

Wie Heer erläutert, haben die USA mit Militärgewalt Fakten geschaffen. So grüsst heute in Pristina eine winkende Statue des amerikanischen Ex-Präsidenten Bill Clinton, als ob man keine eigene Geschichte hätte. Im Kosovo steht eine der grössten Militärbasen der USA in Europa. Beides kann man als Symbole des modernen Kolonialismus sehen und daher das Kosovo als amerikanisches Protektorat bezeichnen, wie Heer schreibt. Doch ohne diesen Kolonialismus wäre es nie zu einer Unabhängigkeitserklärung gekommen. So gesehen sind die antikolonialistischen Wahlparolen von Wahlsieger Albin Kurti widersprüchlich.

Dass die EU «keine Impulse» setzen kann, liegt auf der Hand. Fünf EU-Staaten erkennen das Kosovo weiterhin als autonome Provinz innerhalb der staatlichen Souveränität Serbiens an. Spanien kann keine einseitige Abspaltung akzeptieren, sonst würden neue Staaten auf der Iberischen Halbinsel entstehen. Die Uno-Resolution 1244 gilt weiterhin, so dass eine Uno-Mitgliedschaft des Kosovo als Staat nur mit Einverständnis Russlands und Chinas möglich ist, was wiederum in naher Zukunft praktisch ausgeschlossen ist. Viele Staaten haben zudem die Anerkennung des Kosovo zurückgezogen, so dass dessen Unabhängigkeit von weniger als hundert Staaten anerkannt wird.

Ist eine friedliche Einigung im Interesse der Schutzmächte? Wohl kaum, sonst hätten die Amerikaner auf Ibrahim Rugova und seinen nichtmilitärischen Widerstand vor 25 Jahren gesetzt. Dass ein direktes Abkommen zwischen Albanern und Serben möglich war und ist, sieht man am Beispiel des Bildungsabkommens zwischen Rugova und Slobodan Milosevic von 1996.

Vermutlich auf amerikanischen Druck, der aus geopolitischem Kalkül entstand, folgte die Anerkennung der einseitigen Unabhängigkeitserklärung auch seitens der Schweiz – viel zu früh und entgegen den Gepflogenheiten eines neutralen Landes. Die Öffnung der Archive wird uns mehr Klarheit verschaffen, falls die Unterlagen nicht «verlorengehen» wie gewisse Beweise oder Zeugen zum Organhandel beim Kriegsverbrechertribunal in Den Haag.

Aber es geht nicht um die Anzahl der Anerkennungen und Aberkennungen; Nordzypern wird nur durch die Türkei als Staat anerkannt und ist trotzdem ein Sondergebiet der EU. Es geht um eine Lösung, bei der beide Seiten am Ende friedlich zusammenleben können. Und bei der ein Szenario wie jüngst in Berg-Karabach oder 1995 in der Krajina in Kroatien verhindert wird. Oder anders gefragt: Was braucht es, dass die Fussballmannschaften des Kosovo und Serbiens miteinander beispielsweise in der Schweiz Fussball spielen können?

Schnellstmöglicher Beitritt zur EU

Eine Friedenskonferenz auf dem Bürgenstock wäre ideal gewesen. Die neutrale Schweiz hätte eine Einigung zwischen Belgrad und Pristina vermittelt, bewacht und beschützt unter anderem von serbisch- und albanischstämmigen Soldaten in Schweizer Armeeuniformen. Doch leider hat es die Schweiz verpasst, sich als lösungsorientierte und unabhängige Seite zu präsentieren.

Was wäre eine mögliche nachhaltige und friedliche Lösung? Vermutlich eine föderative, kantonale Struktur des Kosovo nach Schweizer Vorbild. Mit einem serbischen Kanton im Kosovo, der alle Kirchen und Klostergüter mit einbeziehen würde. Darin könnten die Interessen der serbischen Bevölkerung gewahrt werden. Im Gegenzug dürfte das Kosovo mit Hilfe Serbiens wohl allen internationalen Organisationen beitreten, auch ohne Uno-Mitgliedschaft.

Der nächste Schritt wäre der schnellstmögliche Beitritt des Kosovo und Serbiens zur EU, in der die Grenzen ohnehin keine grosse Rolle mehr spielen. Alfred Heer könnte sich dann viel einfacher für ein starkes Wirtschaftswachstum im Kosovo einsetzen, und der Handelskammer Kosovo–Schweiz würden auch Serben beitreten.

Andrija Stojkovic, 31, hat serbische Wurzeln im Kosovo, ist Offizier der Schweizer Armee und Ingenieur.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Delegacije Beograda i Prištine potpisale sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa

U Ovalnoj sobi, koja je kancelarija predsednika SAD Donalda Trampa, postavljena su dodatna dva stola za kojim su sedeli, svako na svojoj strani, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti, a u sredini šef američke države.

Potpisana su dva bilateralna dokumenta, između Srbije i SAD i između Prištine i SAD, i u njima Priština nije pomenuta kao subjekat međunarodnog prava.

Sadržaj sporazuma:

Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština) slažu se da unaprede ekonomsku normalizaciju odnosa čineći sledeće:

1. Obe strane će sprovesti sporazum o auto-putu Beograd–Priština, potpisan 14. februara 2020.

2. Obe strane će sprovesti sporazum o železnici Beograd–Priština, potpisan 14. februara 2020.(Kao dodatak ovome, obe strane će se obavezati na zajedničku studiju o izvodljivosti u vezi sa opcijama kojima bi se železnička infrastruktura Beograd–Priština povezala sa lukom na moru na Jadranu.

3. Kosovo (Priština) i Srbija (Beograd) radiće sa američkom Međunarodnom korporacijom za finansijski razvoj (EXIM) na memorandumu razumevanja kako bi se operacionalizovalo sledeće:
Auto-put Mira Železnička veza između Prištine i Merdara Železnička veza između Niša i Prištine Obezbeđivanje finansija za podršku neophodnim zajmovima za male i srednje biznise (SME) Dodatni bilateralni projekti Stalno predstavništvo američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije u Beogradu, Srbiji.

4. Obe strane će otvoriti i učiniti operativnim zajednički objekat na prelazu Merdare.

5. Obe strane će se priključiti „mini Šengen zoni“, koju su najavile Srbija, Albanija I Severna Makedonija u oktobru 2019. godine, i u potpunosti koristiti njene benefite.

6. Obe strane će uzajamno priznavati diplome i profesionalne sertifikate.

7. Obe strane će se složiti da rade sa američkim Ministarstvom energetike i drugim merodavnim institucijama vlade SAD na izradi studije o izvodljivosti u cilju deljenja jezera Gazivode/Ujma, kao pouzdanog izvora vode i energije.

8. Obe strane će diversifikovati njihove izvore snabdevanja energije

9. Obe strane će u svojim mrežama mobilne komunikacije zabraniti upotrebu 5G opreme koju isporučuje neproveren prodavac. Tamo gde je takva oprema već prisutna, obe strane će se obavezati na njeno uklanjanje i druge napore na medijaciji tako da to bude pravovremeno.

10. Obe strane će povećati nadzor putnika u vazdušnom saobraćaju, deljenje informacija između sebe i u okviru šire američke saradnje na Balkanu. Strane će se obavezati na unapređivanje tehnologije za borbu sa nezakonitim aktivnostima, sprovođenjem i operacionalizovanjem sistema za nadzor i informacije PISCES, APIS, ATS-G i SRTF, koje su obezbedile SAD.

11. Obe strane se obavezuju da štite i unapređuju verske slobode, uključujući obnovljenu međuversku komunikaciju, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu. Strane se obavezuju da nastave povraćaj imovine jevrejskih žrtava Holokausta koja dosad nije potraživana.

12. Obe strane se obavezuju na ubrzavanje napora na pronalaženju i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba. Obe strane se obavezuju na identifikovanje i dugoročno sprovođenje trajnih rešenja za izbeglice i interno raseljene osobe. Obe strane se obavezuju da uspostave mesto kontakta koje će voditi ove napore između nadležnih ministarstava i koordinisati ih između Beograda i Prištine koje će na godišnjem nivou davati informacije o broju rešenih slučajeva i onih koji su još uvek u procesu rešavanja.

13. Obe strane će raditi sa 69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost kako bi uticale da te zemlje dekriminalizuju homoseksualnost.

14. Obe strane se obavezuju da Hezbolah u potpunosti svrstaju pod terorističku organizaciju i da u sklopu svojih jurisdikcija u potpunosti sprovode mere na ograničenju njegovih operacija i finansijskih aktivnosti.

15. Kosovo (Priština) će se složiti da sprovede jednogodišnji moratorijum na zahteve za članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbija (Beograd) će se složiti da sprovede jednogodišnji moratorijum na njenu kampanju povlačenja nezavisnosti i uzdržati od toga da zvanično ili nezvanično zahteva od bilo koje zemlje ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisno. Obe sporazuma stupaju na snagu trenutno.

16. Srbija (Beograd) saglasna je da otvori trgovinsko predstavništvo i predstavništvo državnog ministarstva u Jerusalimu 20. septembra 2020. I da svoju Ambasadu preseli u Jerusalim do 1. jula 2021.

* U dokumentu koji je potpisala Priština u tački 16 dotle stoji: Kosovo (Priština) i Izrael slažu se da se međusobno priznaju.

 

 

123...5Stranica 1 od ukupno 5

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2025 SERBINFO - All rights reserved.