Plaćena reklama

Мир Божији, Христос се роди!

0
Рођење Христово" фреска из XIV века-манастир Високи Дечани, Косово и Метохија

Proslava Božića, praznika rođenja Isusa Hrista, najradosnijeg događaja u hrišćanskom svetu, počela je u ponoć prvom božićnom liturgijom u svim Hramovima Srpske pravoslavne crkve Eparhije austrijsko-švajcarske u Švajcarskoj.

Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.

Kao datum Hristovog rođenja, 25. decembar, uveden je u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija. Ovaj datum se i danas poštuje, s tim što se on, prema julijanskom kalendaru, poklapa sa gregorijanskim 7. januarom, pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme tog dana slave praznik rođenja Isusa Hrista.

Na Božić hrišćanske crkve slave dolazak Spasitelja, koji je došao među ljude da im ukaže na vrednosti vere u ljubav, da ih izmiri sa Bogom koga su se odrekli počinivši prvi greh.

U pećini u Vitlejemu Marija je u slamu povila novorođenog Spasitelja i poklonila mu se kao Bogu.

“U isto vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao sve zvezde već u visini ptičjeg leta”, piše u jevanđelju.

Zvezdu su četrdeset dana pratila trojica mudraca, Gašpar, Baltazar i Melkior, i stigavši u Jerusalim, u vitlejemskoj pećini, nad kojom se zaustavila zvezda, poklonili se detetu “kao caru nad carevima i darivali ga zlatom, a potom tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja”.

Car Irod je, u strahu za svoj presto, naredio da se u Vitlejemu pobiju sva muška deca do dve godine, nadajući se da će među njima biti i novorođeni Isus. Prema jevanđelju ubijeno je 14.000 dece, ali je sveta porodica prebegla u Misir u Egiptu, gde je živela do Irodove smrti.

Srećan 1. avgust, Dan državnosti Švajcarske

0

Dan državnosti švajcarske, slavi se svakog 1. avgusta, kao sećanje na dan rođenja švajcarske konfederacije.

Švajcarska je nastala kao konfederacija 1. avgusta 1291, iz “večitog saveza” tri prakantona Uri, Švic i Untervalden, posle zakletve na livadi Ritli, i od tada je stalno proširivana pristupanjem novih kantona.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao „Federalna povelja“, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom.

Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama poput Ahajskog saveza, bio vojno-odbrambeni, jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

Trudimo se da približimo folklor najmlađima

0

U okviru serijala “Folklor u Švajcarskoj”, portal Serbinfo će se potruditi da u narednom periodu predstavi sva aktivna Kulturno umetnička društva u Švajcarskoj.

Danas predstavljamo KUD Nikola Tesla iz Lucerna i u novim prostorijama Udruženja govorimo sa potpredsednikom Savom Palackovićem.

G. Palacković, Vi ste od prvog dana osnivanja 1992. godine KUD Nikola Tesla – Lucern, kako se danas naziva,u udruženju na raznim funkcijama. Kako je došlo do osnivanja udruženja te 1992. godine? Da li se sećate tog perioda?

Oko 50 naših sugrađana je zasedalo u sali restorana Wichlern u Kriensu. Cilj nam je bio da kroz humanitarnu pomoć ublažimo ratne posledice na prostoriju bivše Jugoslavije. Sećam se da smo u jednoj akciji prikupili 50’000 franaka za jedan aparat za dijalizu, koji smo donirali iz Lucerna za Banjalučku bolnicu. Prvo smo imali šahovsku i karatsku sekciju. Tek 1998. godine se na moju inicijativu pridružio ostatak ugašenog jugoslovenskog KUD Omladinac, da bi stvorili i folklornu sekciju. 

Sada je KUD Nikola Tesla poznat upravo po folkloru. Zbog čega ste prestali da igrate šah u okviru udruženja?

Igrali smo na nivou centralne Švajcarske i čak jednu godinu u Švajcarskom državnom prvenstvu. Nažalost početkom dvehiljaditih godina smo se razišli. Neki se odselili, nekima je nedostajalo vremena zbog porodičnih obaveza. Ako mogu da pomenem Miodraga Aleksića, koji je preminuo prošle godine, bio je najjači šahista među nama. Nažalost i Jezdo Šućur je prekinuo 2014 da vodi karate sekciju, kada smo prestali da treniramo u centru Lucerna kod čuvenog Bundesplaca.

Međutim, svako ko ima volje i vremena da pokrene neku novu sekciju ili reaktivira staru, je dobro došao, pružamo sve infrastrukturne uslove i neophodnu pomoć.

Šta su dugoročni ciljevi udruženja? Koliko aktivnih članova broji vaše udruženje? Da li ste zadovoljni funkcionisanjem poslednjih godina?

Imamo oko 80 aktivnih igrača. Broj je konstantan poslednjih godina. Imamo kapacitete za još igrača. Tako smo i imali veteranski ansambl do 2018. godine, možda se opet aktivira. Ciljevi su dobro druženje i nega naše srpske kulture. Jako se trudimo za uspehe i pehari na takmičenju, na kojima često učestvujemo po celoj Švajcarskoj, pa i u našoj otadžbini. Svakako smo zadovoljni, imamo puno mladih i aktivnih članova, što je u suštini najbitnije.

Ima nekoliko sprskih udruženja u Švajcarskoj. Jedan član vaše uprave, Aleksa Koljančić, je i član studentskog udruženja. Sa kojim udruženjima najviše sarađujete?

Članovi smo u Savezu srpskog folklora Švajcarske. Savez organizuje svake godine seminar za obuku naših umetničkih rukovodilaca. U našem vlasništvu je srpska tradicionalna nošnja iz svih srpskih krajeva u vrednosti od oko 100’000 franaka, koju smo nabavljali od 1998. godine. Tako sarađujemo na primer sa SKUD VSK Schönenwerd, KUD Kikac Bazel i KUD Sloga iz Ciriha u iznajmljivanju nošnje. Jako važno je i razmena iskustva i podrška u pripremi koreografija. Naravno da se podrazumeva da idemo na druženja i zabave kod svih KUD – ova u goste, kao što i oni dolaze na naše fešte. Uvek smo otvoreni za saradnju sa bilo kim.

Želim da naglasim da imamo dobru saradnju sa lokalnim švajcarskim folklornim udruženjima, koja nam rado pokazuju njihovu tradicionalnu nošnju na našim zabavama.

Jako poznate su zabave u sali St. Michael u Littau, koje organizuje vaše udruženje. Kada će biti sledeća zabava? Kako ste funkcionisali protekle godine koja je prošla u znaku pandemije?

Mi planiramo sledeću zabavu u decembru ove godine, sala je već rezervisana. Optimisti smo da ćemo konačno moći da organizujemo veseli skup, naravno poštujući sve neophodne mere koje će tada biti na snazi. Pandemija je jako ograničila rad udruženja. Samo naši Teslići, naš omladinski ansambl, je imao probe. Prvi kadar je u ovoj pandemiji najduže patio, ali smo ga ipak mogli da sačuvamo. Naravno da bez organizacije zabava jedan dobar deo planiranih prihoda u kasi nedostaje, ali zahvaljujući rezervama možemo da premostimo ovaj period. 

Imate nove prostorije Udruženja. Da li ste mogli da njih koristite kao što ste planirali ili vam je pandemija i tu poremetila “kolo”?

Iznajmili smo prostorije prošlog leta. Pozitivno rečeno, imali smo dosta vremena da renoviramo prostor. Naravno da nismo iskoristili sve u meri kako smo to planirali, ali smo rešili infrastrukturalno pitanje za naredne godine. Naše udruženje ima sada savremen prostor, koji će nam biti kao drugi dom. Roštilj na terasi je spreman!

Veliki broj dece koja idu u Srpsku dopunsku školu ide i na folklor. Kako se razvijaju mlađe sekcije kod vas? Kako funkcioniše taj deo posla?

Jako puno truda ulažemo upravo oko naših najmlađih članova. Velika je konkurencija sa drugim aktivnostima, kao što je na primer fudbal kod dečaka. Jako smo srećni što sve veći broj bivših igrača, koji su u međuvremenu formirali svoje porodice, dovode svoju decu na folklor. Svakog januara imamo dan otvorenih vrata, gde predstavljamo svima zainteresovanima naše udruženje i uvežbamo prve korake i pevamo pesmice. Ove godine smo organizovali oko 200 novogodišnjih paketića za našu decu u Lucernu.

Birate novog predsednika na sledećoj generalnoj skupštini. Da li se vi kandidujete na mesto predsednika ili imate nekog mladog kandidata iz nove generacije? 

Ja se ne kandidujem, želja mi je da vođstvo udruženja preuzme neko mlađi, imamo dobre kandidate. Ostaću dalje uz društvo, moje znanje i iskustvo stoji na raspolaganju. Planiram da posvetim više pažnje i vremena mojim unucima ovde u Švajcarskoj.

Koje kolo vi volite da zaigrate? 

Ne igram, volim da slušam Užičko, ali mi je puno srce kada vidim našu decu na bini kako igraju.

Andrija Stojković

https://www.facebook.com/kudnikolateslaluzern

Sretenje – Dan državnosti Srbije

0

Sretenje – Dan državnosti Srbije je državni praznik Srbije koji se praznuje 15. i 16. februara, a ustanovljen u spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdan i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije — Sretenjski ustav. Ovaj datum je najbitniji datum u političkom, kulturnom i istorijskom kalendaru Srbije.

Pored toga što je Dan državnosti, on je i Dan ustavnosti Srbije, kao i dan sećanja na početak Srpske revolucije. Dan državnosti Srbije se slavio do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi od 2002. godine.

KARAĐORĐEV USTANAK 1804. I USTAV 1835.

Dan državnosti obeležava se u sećanje na Sretenje 1804. godine, kada je podignuta revolucija i započelo oslobađanje od Turske, i isti datum 1835. godine, kada je donet prvi moderni ustav Srbije.

Srpska revolucija, kako ju je nazvao nemački istoričar Leopold Ranke, započeta je Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, a završena je decenijama kasnije, zahvaljujući mudrosti knjaza Miloša Obrenovića.

Zastava Prvog srpskog ustanaka
Zastava Prvog srpskog ustanaka

Na Sretenje 1804. godine, na zboru viđenijih Srba sa teritorije Beogradskog (odnosno Smederevskog) pašaluka, koji se dogodio u Marićevića jaruzi u Orašcu, doneta je odluka o podizanju ustanka protiv Turaka i za vožda je izabran Djorđe Petrović.

Odluci o podizanju ustanka prethodila je seča knezova, odnosno uglednih narodnih prvaka, koje su dahije preventivno pobile, zbog navodne nelojalnosti.

Prvi srpski ustanak najpre je zahvatio krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju i Pomoravlje.

Čitav Beogradski pašaluk oslobođen je 1807. godine, ali je sudbinu ustanka odredio ishod Rusko-turskog rata, pošto su Rusija i Turska potpisale mir u Bukureštu 1812. godine.

Prepuštanje Srbije bilo je plod činjenice da je počinjao Napoleonov pohod na Rusiju.

Prema rečima Rankea, Karađorđevom bunom započela je Srpska revolucija, okončana uspešnim diplomatskim dostignućima Miloša Obrenovića, decenijama potom.

Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog ustrojio i niz važnih institucija, poput Velike škole, dalekog začetka današnjeg Univerziteta u Beogradu.

The_Constitution_of_1835Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je donet prvi Ustav Kneževine Srbije, nazvan Sretenjskim, a koji je bio ustrojen po uzoru na francuski i belgijski.

Tekst ustava, neobično liberalan za tadašnje prilike, izradio je Dimitrije Davidović, znameniti novinar i srpski nacionalni radnik.

Ovakvo ustavno rešenje odmah je izazavalo negodovanje Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan.

Velike sile smatrale su ga previše liberalnim – u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena on je to i bio, osim retkih izuzetaka poput Francuske i Belgije.

Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838., 1869., 1888., 1901. i 1903. godine.

Posle Drugog svetskog rata, od 1945. godine, u potpuno promenjenim okolnostima, Srbija je u sastavu federalne Jugoslavije četiri puta usvajala najviši zakonodavni akt, a aktuelni je usvojen 30. oktobra 2006. godine.

To je prvi Ustav Srbije nakon raspada SRJ, odnosno državne zajednice SCG.

Da li se pravilno kaže Vaskrs ili Uskrs?

0

Ako ste u dilemi kako treba pravilno jedni drugima da čestitamo, treba da znate da je to zbog raznih uticaja kulturnih i vremenskih tradicija, u kojima smo se nalazili. Tako danas imamo Uskrs – srpsko narodno, Vaskrs – staro srpsko književno i crkveno i Voskresenije današnje srpsko crkveno.

Prema današnjem opšteprihvaćenom rečniku matice srpske, najpravilnije bi bilo reći: “Hristos vaskrse”! Pored toga ispravno je i “Hristos voskrese”.

Izvorni oblici reči kao što su Vaskrs, Vaskrsenije, Vaskrsnuti, Vaskrse potiču iz starog srpkog crkvenog i književnog jezika. Ove reči u prevodu označavaju uskrsnuće, odnosno ustajanje iz mrtvih i ponovno oživljavanje.

Takozvani srpskoslovenski jezik, odnosno srpska redakcija staroslovenskog jezika, nastala je u vreme kada su Srbi primili slovensko bogosluženje i slovensku pismenost, tokom X veka. Od tada pa do prvih decenija XV veka, Srbi su pomenute reči izgovarali sa poluglasnikom iza početnog “V”, a od XV veka pa nadalje izgovaraju ih sa “A”. Dakle to je reč Vaskrs.

Negde od sredine XVIII veka do danas ruskoslovenski jezik se upotrebljava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao zvaničan crkveni jezik. U tom crkvenom jeziku reči o kojima govorimo izgovaraju se na ruski način, sa “O” u prvom slogu, Voskresenije, Voskresnuti, Voskrese.

Reč Uskrs pripada srpskom narodnom jeziku, u kojem je u veoma davno vreme početno “U” dobijeno od starog početnog “V”.

Tako da je potpuno ispravno i u duhu našeg srpskog jezika i pravoslavlja čestitati i Usrks, kao i Vaskrs. Dakle, u susret prazniku – srećan Uskrs, uz pozdrav: “Hristos Vaskrse”!

Vidovdan – ogledalo Srpsko

0
Kosovski boj, 1389. godine

Svaki narod ima jedan dan u istoriji koji smatra važnijim od svih ostalih. Za Srbe, najvažniji datum u njihovoj istoriji je 15. (28.) juni, poznat kao Vidovdan. Toga dana, 1389. godine, pre šest stotina godina, sukobile su se srpska i turska vojska na Kosovu polju. I srpski vladar knez Lazar i turski sultan Murat su poginuli u boju. Osim toga, veliki broj srpskih vojskovodja i ogroman broj srpskih ratnika su izgubili svoje živote. Iako, prema istrijskim dokumentima, ni Srbi ni Turci nisu dobili bitku, Srbija je bila toliko iscrpljena i oslabljena da nije mogla više da se odupire Turcima i naslednici kneza Lazara su priznali tursku vlast, posle čega je otpočelo petvekovno ropstvo Srba pod Turcima. Dugo i mučeničko ropstvo je izmenilo tok srpske istorije i zaustavilo kulturni napredak Srba koji je bio toliko očevidan za vreme vladavine dinastije Nemanjića.

Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova“ i na događaje „posle Kosova“. Ovde reč „Kosovo“ nije geografija već ideologija i ideal.

Poster u Velikoj Britaniji za vreme Prvog svetskog rata
Poster u Velikoj Britaniji za vreme Prvog svetskog rata

Ideal postavljen pred Srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389. godine. Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku vetrometinu, sa jedne strane, i kamen temeljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske bitke pa sve do danas, s druge strane.

Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera“. To je večito srpsko ogledalo.

Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski ideal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista ni za šta“. To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko“, za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život. Tim vrednostima je Sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.

One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života. To je svetolazarevski zavet i zaveštanje svakom Srbinu.

Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko“. Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod) nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati… Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito. Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi – kao pobedu…

Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše. Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom“, ona Kosovo doživljava kao poraz. Je li, pak, ispunjena večnim vrednostima i usmerena ka „Carstvu Nebeskom“ – ona ga doživljava kao pobedu. Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija“, jer, kako veli sveti Vladika Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije, unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod“. Po svetom, pak, Vladici, „baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno“.

Ko je u pravu i gde je istina?

Nepogrešivi odgovor dat je jednom za uvek još onog prvog Vidovdana. Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz“, veli opet Vladika Nikolaj, „pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobednik. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu Polju pala – i to dragovoljno – za istinu i pravdu Božiju, to je ona i pobedila“.

To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu… Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim vrednostima, drugi ga gledaju probuđenim očima duše i mere večnim vrednostima…

Samo onaj ko je u stanju da živi Carstva radi Nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko“. To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko ogledalo i danas je pred nama.

Zašto Srbi ne slave Božić u decembru

0

Od početka ljudske civilizacije do najnovijih vremena, svakodnevni čovekov život gotovo je nezamisliv bez kalendara. Još od najranijih vremena postojala je potreba za određivanjem godišnjih doba, kišnih sezona, vreme setve, uzgoja, rasta i žetve najvažnijih useva za prehranu i raznih drugih aktivnosti. Možemo li, bar za trenutak, da zamislimo danas život bez kalendara u složenim industrijskim sistemima proizvodnje? Ili, recimo isto tako, politički i religiozni život.

Kalendar je, najjednostavnije rečeno, nastao kao potreba ljudi da znaju svoje mesto u vremenu. Sve velike rane civilizacije imale su svoj kalendar. Oni su nastajali u odnosu na kretanja Meseca, Sunca, a ponekad i Venere. Preovlađujuća je podela na lunarne kalendare (islamski, stari rimski i mnogo antičkih kalendara), lunisolarne (gde se uporedo posmatra kretanje Meseca i Sunca, kao u jevrejskom i kineskom kalendaru) i solarne, poput gregorijanskog i julijanskog kalendara.

U hrišćanskom delu sveta, kome i mi pripadamo, već vekovima funkcionišu ova dva poslednje pomenuta kalendara – gregorijanski i julijanski. Prvi je na istorijsku scenu stupio julijanski kalendar koji je uveo rimski car Julije Cezar 45. godine pre nove ere, koji je kasnije nazvan po njemu, a pod uticajem grčke kraljice Egipta, Kleopatre VII Filopator, čija je prestonica bila Aleksandrija, a po matematičkom obrascu astronoma iz tog grada, Sosigena.

Prema julijanskom kalendaru godina traje 365 dana, ali je svaka četvrta godina prestupna i iznosi 366 dana. Iz Sosigenovog obrasca proizilazi da je dužina godine 365,25 dana ili 365 dana i 6 časova. Problem sa svim kalendarima je što period okretanja Zemlje oko Sunca traje 365,242199 dana. Prvi je do ove cifre došao arapski naučnik i pesnik Omar Hajam oko 1073. godine. Tako julijanska kalendarska godina ima višak od oko 11 minuta, što se sabira kako godine prolaze. Kao kod lošeg sata, kalendar kasni za stvarnim stanjem i datumi se sve manje poklapaju sa položajem Zemlje u odnosu na Sunce. Ova razlika rasla je jedan dan posle svakih 128 godina ili tri dana za 400 godina.

Rimsko carstvo propada pet vekova posle uvođenja julijanskog kalendara, ali novonastala hrišćanska crkva nastavlja da koristi taj kalendar. Crkvi je bilo veoma značajno tačno utvrđivanje dana najvažnijeg praznika Uskrsa. Prvi ekumenski sabor u Nikeji je 325. godine odlučio da se Uskrs slavi u nedelju, prvu posle punog meseca po prolećnoj ravnodnevici. Greška koju je pravio julijanski kalendar je pomerala ravnodnevicu, a time i vreme Uskrsa i ostalih praznika.

Reformom julijanskog kalendara 1582. godine postignuto je maksimalno približavanje dužina kalendarske godine prirodnoj, astronomskoj godini. Ona traje prosečno 365,24218967 dana, a srednja gregorijanska godina 365,2425 dana. Greška koju pravi gregorijanski kalendar je 26 sekundi godišnje, umesto ranijih 11 minuta i 14 sekundi.

Petnaest vekova posle usvajanja julijanskog kalendara, papa Grgur XIII, donosi odluku da posle četvrtka, 4. oktobra, sutradan jednostavno osvane petak, 15. oktobar. Time je iz julijanskog kalendara izostavljena nagomilana razlika koja je u tom trenutku iznosila čitavih 10 dana. Da bi se kalendar usaglasio sa dužinom tropske godine, u papinoj odluci je pisalo da će svaka četvrta godina biti prestupna.

Neke katoličke zemlje – Italija, Španija, Portugalija i Poljska, odmah su uvele taj novi, gregorijanski kalendar i u svetovnu, građansku upotrebu – sa datumom od 15. oktobra 1582. godine. Ostale zapadne države uvodiće dosta docnije novi kalendar.

Pravoslavna crkva i države kao Rusija, Jermenija, Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija, Crna Gora i druge, pridržavale su se starog julijanskog kalendara, koji je stalno uvećavao grešku od jednog dana na svakih 128 godina.

U drugoj polovini XIX veka, nekolicina srpskih intelektualaca počinje da se bavi problemom julijanskog kalendara. Prvi je počeo Zaharije Stevanović Orfelin, koji je 1783. godine u Beču izdao knjigu “Večni kalendar”, a završio Milutin Milanković reformom julijanskog kalendara koji je i zvanično usvojen na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Međutim, između ove dvojice živeo je i delovao još jedan značajan naučnik, danas gotovo zaboravljen koji se više nego uspešno bavio reformom kalendara. Bio je to Maksim Trpković, rođen 1864. godine u selu Orlanci u Makedoniji, u pekarskoj porodici koja se ubrzo preselila u Beograd. Tu se Maksim školovao i postao veoma cenjen gimnazijski profesor matematike i fizike. Njegova istraživanja su krunisana 1900. godine kada je objavio rad “Reforma kalendara”. Glavno Trpkovićevo zapaženje je bilo da ukoliko se oduzme sedam dana, u toku 900 julijanskih godina, dobija se, u proseku, greška od samo dve sekunde u odnosu na pravu godinu.

Početkom dvadesetog veka, naročito posle Velikog rata u Evropi, pa i u Srbiji, počinju da se osećaju neki novi vetrovi, bude se reformatorski duhovi skoro u svim oblastima društvenog života. U državnim upravama, u vancrkvenoj primeni, Bugarska (1916), Rusija (1918), Jugoslavija (1919), Grčka (1924) i Rumunija, napuštaju julijanski kalendar. U novoformiranoj Kraljevini SHS (Jugoslavija) od 28. januara 1919. uvedeno je računanje vremena po gregorijanskom kalendaru. Pravoslavna crkva ostala je na starom kalendaru. Zbog raskoraka u kalendarima hrišćanskih crkava, svi veliki verski praznici slavljeni su dva puta. To je po mišljenju mnogih savremenika pa i samog kralja Aleksandra Karađorđevića, unosilo kulturnu pometnju i donosilo veliku štetu u ekonomiji.

Istovremeno sa otvaranjem polemike o kalendarskom pitanju u novoj Kraljevini, iz Atine i Vaseljenske patrijaršije u Carigradu stiže inicijativa da se pravoslavne crkve dogovore o promeni crkvenog kalendara. Izveštači iz Carigrada su javljali da je vaseljenski patrijarh pozdravio ideje za usvajanje zapadnog gregorijanskog kalendara za sve civilne potrebe i da je voljan da crkva stane iza države u ovoj stvari.

Svi ovi događaji inspirišu ministra vera Ljubu Jovanovića da pozove velikog naučnika Milutina Milankovića, u to vreme već poznatog i u širim evropskim krugovima, i predočio mu inicijativu za promenu kalendara, poteklu od vaseljenskog patrijarha Meletija IV. Profesor Milanković je prionuo na posao, prikupio je svu raspoloživu građu, brižljivo proučio zapažanja Maksima Trpkovića, i reformisani julijanski kalendar, najtačniji u istoriji, bio je spreman za prezentaciju na Svepravoslavnom kongresu, koji je bio održan u Carigradu od 10. maja do 8. juna 1923.

Delegaciju Srpske pravoslavne crkve su vodili mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, docnije patrijarh srpski (od 1938), i profesor nebeske mehanike Milutin Milanković. Srpska delegacija predložila je svoj reformisani kalendar. Kongres je reformi kalendara posvetio šest plenarnih sednica i šest komisijskih. Devet članova je učestvovalo u sesijama: šest episkopa, jedan arhimandrit i tri laika.

Na ovaj kongres nisu došli predstavnici Ruske pravoslavne crkve, koji su trpeli komunistički teror u SSSR-u, Bugarska pravoslavna crkva zbog raskola sa Vaseljenskom patrijaršijom, kao i predstavnici Antiohijske, Aleksandrijske i Jerusalimske patrijaršije.

Kalendar Milutina Milankovića, po kome je razlika između stvarne godine i kalendarske samo dve sekunde, što je deset puta preciznije od gregorijanskog kalendara, jednoglasno je prihvaćen. Patrijarh Meletija IV šalje specijalnu zahvalnicu Milutinu Milankoviću, ali nažalost, ova odluka se nije sprovela do kraja. Nov kalendar prihvataju Carigradska, Aleksandrijska i Antiohijske patrijaršija, Grčka, Rumunska, Poljska pravoslavna i Bugarska crkva.

Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve septembra 1923. u Sremskim Karlovcima usvojio je u principu novi kalendar, ali je sprovođenje odloženo za vreme “kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve”. I to principijelno prihvatanje traje do danas.

Venčanje Princa Filipa Karađorđevića i Danice Marinković

0

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Filip i gospođica Danica Marinković venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu. Venčanje je služio Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Irinej. Kuma je bila NJ.K.V. Princeza Viktorija od Švedske, a kum NJ.K.V. Princ Petar.

Njihovim Kraljevskim Visočanstvima Prestolonasledniku Aleksandru i Princezi Katarini, kao i svim prisutnima, bila je posebna čast što su venčanju prisustvovali Njeno Veličanstvo Kraljica Sofija od Španije i Njeno Kraljevsko Visočanstvo Princeza Viktorija od Švedske, naslednica švedskog prestola. Iz Španije su došli mladoženjina majka Njeno Kraljevsko Visočanstvo Princeza Marija de Glorija od Orleansa i Bragance, vojvotkinja od Segorba sa suprugom Vojvodom od Segorbe.

Posle venčanja u Sabornoj crkvi gosti su se uputili na Beli dvor na prijem i večeru. Beli dvor je sagradio Nj.V. Kralj Aleksandar I od Jugoslavije, pradeda Princa Filipa. Kasnije tokom večeri Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar i mladoženja Princ Filip pozdravili su goste.

„Ovo je jedan od najlepših dana u mom životu i presrećan sam što mogu da ga podelim sa vama. Ovde smo da proslavimo početak zajedničkog života Filipa i Danice, i želimo im da bude ispunjen radošću i ljubavlju. Moja je dužnost i privilegija da poželim dobrodošlicu Njenom Kraljevskom Visočanstvu Princezi Danici u naš dom. Pozdravljam i njene roditelje, a mladencima želim da ih prate sreća, zdravlje, harmonija i porodični blagoslov. Draga Danice, dragi Filipe, hoću da znate da uvek možete da računate na našu podršku“, rekao je Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar.

„Danica i ja vam svima zahvaljujemo što ste sa nama ovog najlepšeg dana naših života. Srećni smo što sa vama možemo da podelimo radost ovog trenutka. Zahvaljujemo roditeljima koji su organizovali ovu veličanstvenu proslavu ovde na Belom dvoru. I iznad svega, hvala ti Danice na svoj tvojoj ljubavi i što si me učinila najsrećnijim čovekom na svetu“, rekao je Princ Filip.

Posle prijema na Belom dvoru organizovana je i večera za zvanice.

Kraljevskom venčanju u Beogradu prisustvovala je kraljevska porodica – Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar i Princeza Katarina, deca Njihovih Kraljevskih Visočanstava Princ Petar, Princ Aleksandar, Alison i Dejvid, Alisonin sin Majkl, Dejvidova supruga dr Angeliki Endrjuz Margariti i njihov sin Aleksandar, Sestra Princeze Katarine g-đa Beti Rumeliotis, Nj.K.V. Princeza Linda Karađorđević, Nj.K.V. Princ Mihailo i Princeza Ljubica, Nj.K.V. Princeza Jelisaveta, Nj.K.V. Princ Sergej i Princeza Eleonora Karađorđević, Nj.K.V. Princ Nikola Karađorđević, veliki broj članova evropskih kraljevskih porodica: Nj.K.V Princ Gijom i Princeza Sibilla od Luksemburga, Nj.V. Prince Amin Aga Kan, Nj.V. Princeza Džit Naba Kemka i g. Nanda, brojni prijatelji Kraljevske porodice i porodice Marinković, nj.e. gospođa Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, brojni predstavnici diplomatskog kora, istaknute javne ličnosti iz sveta kulture, umetnosti i politike, članovi Savetodavnih tela Krune, kao i mnogi građani i pristalice ustavne parlamentarne monarhije.

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Filip rođen je 15. januara 1982. godine u Ferfeksu u Virdžiniji. On je brat blizanac Princa Aleksandra i drugi u liniji nasleđivanja srpskog prestola, posle Princa Naslednika Petra. Sin je Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra i Nj.K.V. Princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. Princ Filip je unuk Nj.V. Kralja Petra II i Kraljice Aleksandre.

Nj.K.V. Princeza Danica rođena je 1986. u Beogradu, a u Parizu živi od 1992. godine. Princeza Danica je kćerka gospodina Milana Marinkovića-Cileta, poznatog srpskog slikara i gospođe Bebe Marinković. Studija je završila u Parizu, gde je diplomirala na grafičkom dizajnu na Akademiji primenjenih umetnosti i studijama slavistike na Univerzitetu Sorbona u Parizu. U Londonu je Princeza završila magistarske studije grafičkog dizajna na Koledžu umetnosti i dizajna Čelsi – Univerzitet umetnosti u Londonu.

Šumadijski čaj

0

Šumadijski čaj je alkoholno piće jačine oko 25%. Manja jačina od 20% i veća od 30% narušava osnovnu aromu i karakteristična svojstva pića.

Priprema se obično vezuje za rakiju manje jačine i lošijeg kvaliteta koju je na taj način moguće iskoristiti. Količina šećera treba da bude takođe oko 1/4 od ukupne količine tečnosti za pripremu. Recept za „šumadijski čaj“ zasnovan na jednoj litri rakije i vode: Šećer u količini 250 g stavi se u sud i lagano prži. Poželjno je staviti kašičicu do dve vode ukoliko je vatra jaka, kako ne bi došlo do zagorevanja donjeg sloja šećera koji kasnije kvari aromu pića. Kada se postigne karamel boja, preko istopljenog šećera nalije se voda u količini koja je pripremljena (nikako rakija). Tek nakon otapanja cele količine šećera dodaje se rakija. Kvalitetna rakija koja ne sadrži otrovni metil alkohol, skoro je gotova kada baci prvi ključ. Kada se skloni sa vatre, u tu količinu treba dodati bar oko 0,5 dl ruma čija aroma neće dominirati ali će neverovatno doprineti neponovljivom šarmu šumadijskog čaja.

Zavisno od ukusa može se dodati po želji izvesna količina šećera. Rakija se služi u debljim čašama obavijenim salvetom. Savetujemo da pijete bez udisanja pare.

Rakija se pije kao vruća kafa „tankim“ srkanjem. Rakiju nikako ne treba ponovo podgrevati: bolje je spremiti potrebnu količinu koja će se popiti, a ako nedostaje – spremite je ponovo.

Photo source | Izvor slike: Dragačevo (http://bit.ly/1QtXSwQ)
Photographer | Fotograf: maja78

Pravda za sve Milorade

0

Postoji ona čuvena zagonetka koja kaže: “Tvoje je, ali ga svi drugi više koriste nego ti”. Moja majka obožava da ga koristi kada pobesni na mene, prijatelji jer su im se smučili moj “mlitavi” nadimci Mića i Miki, jer da se ne lažemo koliko ljudi poznajete koji su u dvadesetim godinama i koji se zovu Milorad, i u formalnim mejl prepiskama sa čuvenom formulacijom: “Dragi Milorade”.

Dok sam bio mlađi tešio sam sebe jer je moje ime složenica od Milo + Rad i da sam milo i radno dete, što nije daleko od istine. Na kraju krajeva u 21. veku kada je narcizam doživeo svoj vrhunac jedino što mi je ostalo da se oslonim na devizu: “Hvalite me usta, kad već neće niko drugi”. I tako već 29 godina šetam sa imenom Milorad. Uglavnom se ljudi nasmeju kada im kažem kako se zovem i to najčešće zbog moje fizičke pojave koja, da se ne lažemo brat bratu, nije najmuževnija i nekako ne ide uz moj karakter. U prevodu ja sam hodajuća eklektika.

Uvek me je zanimalo da li bih bio drugačiji da sam dobio drugo ime i da li ime koje nosim me toliko obeležava?

U eri kada su neobična imena u modi i kada više niste sigurni da li je u pitanju kućni ljubimac, predmet ili opis neke klimatske katastrofe, jedan Milorad je više nego neobičan. Deca danas dobijaju imena po stranama sveta, voću, drveću, cveću, vrstama biljaka, mitološkim stvorenjima, ličnostima iz Starog i Novog zveta, po likovima iz serija itd. Studija sprovedena na Državnom univerzitetu u San Dijegu pokazala je da Amerikanci sve češće daju deci neobična imena, i istraživači tvrde da to može da vodi ka narcisoidnom ponašanju koje izdvaja takvu decu iz gomile. Ime je danas postalo brend i neki ljudi često menjaju ime i u neformalnom predstavljanju jer ih je sramota sopstvenog “zastarelog” ili običnog imena, a onda se postavlja pitanje – da li je ime dobijeno po nekom grčkom božanstvu vrednije od tradicionalnog srpskog imena?

Zanimljivo je da ovo (moje) “staromodno” ime sa sobom nosi “prećutni” prefiks da sam odrastao u poljoprivrednom gazdinstvu, ali nekim čudom sam dete iz grada. Nekoliko puta u životu sam se susreo sa neprijatnostima zbog imena. Jednom je profesor na fakultetu namerno akcentovao moje ime onako kako se ono ne izgovara da bi mi stavio do znanja da nisam iz Beograda i jednom prilikom me je neko nazvao “seljakom, seljačkog imena kome je mesto na livadi među ovcama”, ali nekako eto mene ovde.

Moj pokojni deda Milorad, iako je bio preke naravi, kako tvrde moji roditelji, ostavio je dubok trag u njihovim životima kada su odlučili da po njemu mu daju ime. Preminuo je 1985. godine od leukemije, a ja sam nasledio od njega ime 1987. i kosu.

Duško Radović zapisao je: “Birajte imena za svoju decu tako kao da će se jednog dana po njima zvati neka ulica”. Po meni neće sigurno biti nazvana nijedna ulica, ali ovaj tekst hoće.

Kada odrastete i kada naučite da volite sebe vaše ime postaje samo još jedan šarmantan dodatak vašoj ličnosti, ma kakvo ono bilo. Vaše ime je vaš ponos. Pravda za svakog Milorada u 2016. godini.

Milorad Milovanović

POSLEDNJE VESTI