Plaćena reklama

Andrija Stojković za “Weltwoche”: Švajcarska propustila priliku posredovanja u rešavanju kosovskog spora

0
Manastir Visoki Dečani © Serbinfo

Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Andrije Stojkovića na temu proteklih izbora na Kosovu i Metohiji, a kao repliku na članak Alfreda Hera (Alfred Heer) poslanika Narodne partije Švajcarske SVP/UDC (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Weltwoche Nr. 07.21).

Autorski tekst Andrije Stojkovića prenosimo u celosti:

Kosovo i Metohija treba da budu kao Švajcarska

Da bi se očuvao mir, Kosovu i Metohiji bi bio potreban srpski kanton. Švajcarska je, nažalost, propustila da bude posrednik u dolaženju do takvog rešenja.

Raduje nas da Alfred Her (Heer), osnivač kosovsko-švajcarske privredne komore, otvoreno i racionalno opisuje činjenice u vezi sa opštim stanjem na Kosovu i Metohiji (švajcarski nedeljnik Veltvohe br. 7/21). On, pre svega, ističe značaj ekonomskog razvoja. Pritom je hrabra njegova izjava da je za to potrebno mirovno rešenje.

Time potvrđuje bojazni svih kritičara jednostranog proglašenja nezavisnosti, koje se dogodilo pre trinaest godina – da je to bila neodrživa i preuranjena odluka. I dalje nerazrešen status stvara mnogo problema, a rešava malo toga. Može se, na primer, pomenuti članstvo KiM u Uefi, koje jedva da je bilo moguće, i to samo zahvaljujući „majstorstvu zapadne rabulistike” (nemački list Frankfurter algemajne cajtung).

Nerešen status odgovoran je za to što mnogo mladih Albanaca razmišlja o napuštanju KiM i odlasku u zapadnu Evropu, a u nuždi za to koriste i srpski pasoš, koji ne zahteva vizu. A tek onih 200 000 Srba, proteranih 1999. godine, ni ne pomišlja da se vrati. Čak više od dvadeset godina nakon kraja rata trupe KFOR-a moraju da čuvaju srpski manastir Visoki Dečani, koji je izgrađen oko 1330. godine posle Hrista, a stanovnici srpskih enklava na jugu Kosova i Metohije su ugroženi.

Klintonov spomenik u Prištini

Alfred Her nam objašnjava da su SAD vojnom silom proizvele činjenice. Tako nas, na primer, u Prištini pozdravlja i maše nam spomenik bivšem američkom predsedniku Klintonu – kao da tamo ne postoji sopstvena istorija. Na Kosovu i Metohiji se nalazi i jedna od najvećih američkih vojnih baza u Evropi. To dvoje mogu se smatrati simbolima modernog kolonijalizma i stoga se KiM može nazvati američkim protektoratom, kako piše Her. Međutim, bez tog kolonijalizma nikada ne bi bila proglašena nezavisnost. U tom smislu su protivrečni antikolonijalistički izborni slogani Albina Kurtija, pobednika na izborima.

Jasno je kao dan da EU ‘ne može davati takt’. I dalje pet njenih članica Kosovo i Metohiju priznaju samo kao autonomnu pokrajinu u okviru državnog suvereniteta Srbije. Španija ne može prihvatiti jednostrano otcepljenje, jer bi inače nastale nove države na Pirinejskom poluostrvu. Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 i dalje važi, tako da je članstvo Kosova kao države u toj svetskoj organizaciji moguće samo uz saglasnost Rusije i Kine, što je, međutim, u bliskoj budućnosti praktično nemoguće. Uz to treba napomenuti da je veliki broj država povukao svoja priznanja, tako da njegovu nezavisnost priznaje manje od sto država.

A da li je miran dogovor u interesu sila zaštitnica? Malo verovatno, inače bi Amerikanci dali prednost Ibrahimu Rugovi i njegovom pacifističkom otporu pre 25 godina. A mogućnost direktnog sporazuma između Albanaca i Srba onda i sada vidi se na primeru sporazuma o obrazovanju između Rugove i Slobodana Miloševića iz 1996. godine.

Pretpostavlja se da je američki pritisak, koji je proizašao iz geopolitičke računice, prethodio švajcarskom priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti – prerano i protiv tradicije ove neutralne države. Otvaranje arhiva će to osvetliti, ukoliko se dokumentacija ne ‘izgubi’, kao što je bilo sa nekim dokazima ili svedocima trgovine organima na sudu za ratne zločine u Hagu.

Međutim, broj priznanja i povlačenja priznanja nije bitan. Severni Kipar je kao državu priznala jedino Turska, a ipak je to posebna oblast Evropske unije. Bitno je rešenje, sa kojim obe strane na kraju mogu živeti zajedno u miru, sa kojim se sprečava scenario, kakav je viđen nedavno u Nagorno-Karabahu ili 1995. godine u Krajini u Hrvatskoj. A može se i obrnuti pitanje: Šta je potrebno omogućiti da se reprezentacije Kosova i Srbije zajedno takmiče u fudbalu, na primer u Švajcarskoj?

Što pre pristupiti Evropskoj uniji

Idealna bi bila mirovna konferencija u švajcarskom Birgenštoku. Na njoj bi neutralna Švajcarska posredovala da dođe do sporazuma Beograda i Prištine, a obezbeđivali bi je – između ostalog – švajcarski vojnici srpskih i albanskih korena. Ali Švajcarska je, nažalost, propustila priliku da se predstavi kao nezavisna strana kojoj je stalo do rešenja.

Koje bi bilo održivo i mirovno rešenje? Možda federativna, kantonska struktura Kosova i Metohije po uzoru na Švajcarsku. Sa jednim srpskim kantonom na KiM, koji bi obuhvatio sve crkve, manastire i njihovu imovinu. U njemu bi se mogli očuvati interesi srpskog stanovništva. Za uzvrat bi Kosovo uz pomoć Srbije moglo da se učlani u sve međunarodne organizacije i bez članstva u UN.

Sledeći korak bi bilo hitno pristupanje Kosova i Srbije Evropskoj uniji, u kojoj granice ionako ne znače mnogo. Onda bi se Alfred Her mnogo lakše založio za jak privredni rast na toj teritoriji, a u kosovsko-švajcarsku privrednu komoru bi se učlanili i Srbi.

Andrija Stojković (31) vuče srpske korene sa Kosova i Metohije, oficir je Švajcarske armije i inženjer.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Die Schweizer Wochenzeitung Die Weltwoche veröffentlichte einen Artikel von Andrija Stojković zum Thema der letzten Parlamentswahlen in Kosovo, als Replik auf den Artikel von Alfred Heer, Nationalrat der Schweizer Volkspartei SVP (Knospen der Hoffnung im Kosovo, Die Weltwoche Nr. 07.21).

Der vollständige Artikel von Andrija Stojković:

Kosovo soll werden wie die Schweiz

Damit der Frieden gewahrt bleibt, bräuchte das Kosovo einen serbischen Kanton. Leider hat es die Schweiz verpasst, eine solche Lösung zu vermitteln.

Es ist erfreulich, wie sachlich und offen Alfred Heer als Gründer der Handelskammer Kosovo–Schweiz die Fakten zur allgemeinen Lage im Kosovo beschreibt (Weltwoche Nr. 7/21). Er hebt vor allem die Bedeutung der wirtschaftlichen Entwicklung hervor. Mutig ist dabei seine Aussage, dass es dazu eine Friedenslösung braucht.

Damit bestätigt er die Befürchtungen aller Kritiker der einseitigen Unabhängigkeitserklärung von vor dreizehn Jahren, dass dies keine nachhaltige und eine viel zu verfrühte Entscheidung war. Der weiterhin ungeklärte Status schafft mehr Probleme, als er löst. Als Beispiel kann die Uefa-Mitgliedschaft des Kosovo erwähnt werden, die nur dank eines «Meisterwerks abendländischer Rabulistik» (FAZ) überhaupt möglich wurde.

Der ungelöste Status ist dafür verantwortlich, dass viele junge Albaner an eine Ausreise aus dem Kosovo nach Westeuropa denken, notfalls auch mit dem visabefreiten serbischen Pass. Die 200 000 vertriebenen Serben von 1999 denken erst recht nicht daran zurückzukehren. Kfor-Truppen müssen über zwanzig Jahre nach Kriegsende immer noch das serbische Kloster Visoki Decani, erbaut um 1330 nach Christus, beschützen. Die Einwohner serbischer Enklaven im Süden des Kosovo werden bedroht.

Clinton-Statue in Pristina

Wie Heer erläutert, haben die USA mit Militärgewalt Fakten geschaffen. So grüsst heute in Pristina eine winkende Statue des amerikanischen Ex-Präsidenten Bill Clinton, als ob man keine eigene Geschichte hätte. Im Kosovo steht eine der grössten Militärbasen der USA in Europa. Beides kann man als Symbole des modernen Kolonialismus sehen und daher das Kosovo als amerikanisches Protektorat bezeichnen, wie Heer schreibt. Doch ohne diesen Kolonialismus wäre es nie zu einer Unabhängigkeitserklärung gekommen. So gesehen sind die antikolonialistischen Wahlparolen von Wahlsieger Albin Kurti widersprüchlich.

Dass die EU «keine Impulse» setzen kann, liegt auf der Hand. Fünf EU-Staaten erkennen das Kosovo weiterhin als autonome Provinz innerhalb der staatlichen Souveränität Serbiens an. Spanien kann keine einseitige Abspaltung akzeptieren, sonst würden neue Staaten auf der Iberischen Halbinsel entstehen. Die Uno-Resolution 1244 gilt weiterhin, so dass eine Uno-Mitgliedschaft des Kosovo als Staat nur mit Einverständnis Russlands und Chinas möglich ist, was wiederum in naher Zukunft praktisch ausgeschlossen ist. Viele Staaten haben zudem die Anerkennung des Kosovo zurückgezogen, so dass dessen Unabhängigkeit von weniger als hundert Staaten anerkannt wird.

Ist eine friedliche Einigung im Interesse der Schutzmächte? Wohl kaum, sonst hätten die Amerikaner auf Ibrahim Rugova und seinen nichtmilitärischen Widerstand vor 25 Jahren gesetzt. Dass ein direktes Abkommen zwischen Albanern und Serben möglich war und ist, sieht man am Beispiel des Bildungsabkommens zwischen Rugova und Slobodan Milosevic von 1996.

Vermutlich auf amerikanischen Druck, der aus geopolitischem Kalkül entstand, folgte die Anerkennung der einseitigen Unabhängigkeitserklärung auch seitens der Schweiz – viel zu früh und entgegen den Gepflogenheiten eines neutralen Landes. Die Öffnung der Archive wird uns mehr Klarheit verschaffen, falls die Unterlagen nicht «verlorengehen» wie gewisse Beweise oder Zeugen zum Organhandel beim Kriegsverbrechertribunal in Den Haag.

Aber es geht nicht um die Anzahl der Anerkennungen und Aberkennungen; Nordzypern wird nur durch die Türkei als Staat anerkannt und ist trotzdem ein Sondergebiet der EU. Es geht um eine Lösung, bei der beide Seiten am Ende friedlich zusammenleben können. Und bei der ein Szenario wie jüngst in Berg-Karabach oder 1995 in der Krajina in Kroatien verhindert wird. Oder anders gefragt: Was braucht es, dass die Fussballmannschaften des Kosovo und Serbiens miteinander beispielsweise in der Schweiz Fussball spielen können?

Schnellstmöglicher Beitritt zur EU

Eine Friedenskonferenz auf dem Bürgenstock wäre ideal gewesen. Die neutrale Schweiz hätte eine Einigung zwischen Belgrad und Pristina vermittelt, bewacht und beschützt unter anderem von serbisch- und albanischstämmigen Soldaten in Schweizer Armeeuniformen. Doch leider hat es die Schweiz verpasst, sich als lösungsorientierte und unabhängige Seite zu präsentieren.

Was wäre eine mögliche nachhaltige und friedliche Lösung? Vermutlich eine föderative, kantonale Struktur des Kosovo nach Schweizer Vorbild. Mit einem serbischen Kanton im Kosovo, der alle Kirchen und Klostergüter mit einbeziehen würde. Darin könnten die Interessen der serbischen Bevölkerung gewahrt werden. Im Gegenzug dürfte das Kosovo mit Hilfe Serbiens wohl allen internationalen Organisationen beitreten, auch ohne Uno-Mitgliedschaft.

Der nächste Schritt wäre der schnellstmögliche Beitritt des Kosovo und Serbiens zur EU, in der die Grenzen ohnehin keine grosse Rolle mehr spielen. Alfred Heer könnte sich dann viel einfacher für ein starkes Wirtschaftswachstum im Kosovo einsetzen, und der Handelskammer Kosovo–Schweiz würden auch Serben beitreten.

Andrija Stojkovic, 31, hat serbische Wurzeln im Kosovo, ist Offizier der Schweizer Armee und Ingenieur.

https://www.weltwoche.ch/ausgaben/2021-9/diese-woche/kosovo-soll-werden-wie-die-schweiz-die-weltwoche-ausgabe-9-2021.html

Milan Panić: Smena generacija – da ili ne?

0

Zbog obaveza vezanih za moju firmu, provedoh nekoliko nedelja u Njujorku. Grad u kome su živeli možda najpoznatiji Srbi u Americi, Nikola Tesla i Mihajlo Pupin. I upravo pre tačno 83 godine, 12. marta 1935. godine u tom gradu Pupin je preminuo.

Mihajlo Pupin je došao u Ameriku 1874. godine, a Nikola Tesla desetak godina kasnije. Obojica su vrlo brzo, krajem 19. veka, posle pronalazaka polifazne naizmenične struje i kalema za razvoj telefonije, postali ugledni članovi njujorškog visokog društva. Neki srpski publicisti pisali su kako su se Pupin i Tesla zavadili na jednom Teslinom predavanju u Njujorku 1898. godine. Pupin je sa svojim pristalicama zviždao i ometao Teslino izlaganje da bi se osvetio što je, dok su „kvačili palčeve“ u Univerzitetskom klubu, Nikola Mihajlu slomio palac. Konačni razlaz je nastao, po tumačenju publicista, početkom 20. veka, kada je Tesla, gradnjom Antene svetskog sistema bežičnog prenosa energije na Long Ajlendu, blizu Njujorka, pokušao da reši problem prenosa energije na velike daljine. Zbog nedostatka sredstava morao je da obustavi svoj rad, koji je 1901. Markoni iskoristio. U slavlju koje je nastalo, Tesline zasluge niko nije pominjao, a Pupin, koji je znao istinu, stao je na stranu Markonija. Ovo mu Tesla nije mogao oprostiti.

I nastalo je ćutanje dugo više od 30 godina…

Šta reći? Razdor i svadje su nešto što nas Srbe oduvek prati.

I upravo o ovoj temi želim nešto da napišem, pre nego što ponovo otputujem iz mog Thuna.

Dok sam bio u Njujorku, imao sam priliku da se sretnem sa dosta mojih priajtelja. I naravno u takvim trenutcima nezaobilzna tema je i situacija u našoj Matici, kao i medju nama u dijaspori. Zajednički konstatovasmo da su svi drugi, barem u našim očima, mnogo jedinstveniji i tolerantniji medju sobom, nego što smo to mi.

Iz medija pročitah da je 02. marta 2018. godine u blizini Ciriha u organizaciji SKD “Prosvjeta”, Zajednice Srba Švajcarske i Saveza srpskog folklore Švajcarske održana projekcija filma “Kosovo momenat u civilizaciji”, režisera Borisa Malagurskog za koji je scenario pisao Miloš Ninković. Bi mi drago, jer sam u mom članku pod naslovom  “Kuda ide Srpska dijaspora u Švajcarskoj”, ove tri organizacije označio kao organizacije koje imaju perspektivu i koje svojim radom i aktivnostima prednjače u odnosu na ostale organizacije u Švajcarskoj.

Medjutim, pročitah u medijima da je u isto vreme u organizaciji nekih drugih udruženja u Švajcarskoj boravio Matija Bećković. Sudeći po fotografijama na društvenim mrežama i komentarima, ispade da je film o Kosovu ipak odneo pobedu nad Matijom Bećkovićem, barem kada je u pitanju brojnost posetilaca.

Ne želim da ulazim u razloge zašto su ove dve manifestacije organizovane u isto vreme, ali lično smatram da je ubuduće potrebna bolja koordinacija. A time se opet vraćam na moju tezu, da mi Srbi moramo imati u svakoj zemlji gde živimo jednu i samo jednu jaku krovnu organizaciju, koja će nas predstavljati kako kod zemlje domaćina, tako u Matici. Ta organizacija treba izmedju ostalog i da, koliko je to moguće, koordinira aktivnosti svojih članova.

Ovih dana smo imali i priliku da čitamo i o podelama u našoj dijaspori u Austriji. U Vestima je objavljen članak pod naslovom “Nova bitka za Savez Srba”, u kome se detaljnije opisuje trenutna situacija medju našim udruženjima u ovoj zemlji. Već skoro dve godine prisutan je problem u ovoj organizaciji u kojoj “stara” uprava ne želi da ode i da omogući rad “novoj” upravi.

Smena generacija je čini mi se kamen spoticanja u našoj dijaspori. Ako se opet vratimo u Švajcarsku i uporedimo SKSŠ i Zajednicu Srba Švajcasrke, odmah se da uočiti razlika u godinama  ljudi koji su u Upravi SKSŠ i onih i Zajednici Srba Švajcarske. Lično ne poznajem ni jednu ovu organizaciju, ali na osnovu informacija iz medija i društvenih mreža, brzo se može uočiti ko uživa veće simpatije medju našim ljudima u Švajcarskoj.

Postavio bih pitanje ovim starijima, da li razmišljate možda o tome da ove mlade ljude pozovete na jedan zajednički sastanak na kome biste im ponudili stvaranje jedne krovne organizacije, koju bi oni vodili, a Vi im pomagali u radu svojim iskustvom i znanjem?

Budite hrabri i odgovorni, načinite taj korak. A ovim mladjima bih poručio da su na pravom putu, ali da ne treba odbacivati i zanemarivati na zasluge starijih.

Milan Panić, Thun, Bern

Milan Panić: Kuda ide Srpska dijaspora u Švajcarskoj?

0

Srbi su jedna od retkih nacija, čije se rasejanje neprekidno uvećava. Prema podacima koje su srpski mediji objavljivali, tokom 90.-ih godina iz Srbije je otišlo preko 100.000 njenih  državljana. Taj trend se nastavio i posle političkih promena 2000. godine, a u poslednjih 5-6 godina iseljavanje iz Srbije je osetno  pojačano. Obrazovna struktura onih koji su napustili  Srbiju je raznolika, a obzirom na činjenicu da u Zapadnim zemljama postoji „glad“ za visokoobrazovanom radnom snagom, lako se da zaključiti da su Srbiju napustili upravo njeni najobrazovaniji  gradjani.  Ista je situacija i sa Republikom Srpskom.

U  potrazi za poslom i za boljim životom, Srbiju i R Srpsku  napuštaju i oni koji nemaju fakulteteske diplome. Brojni  vozači  kamiona, zidari, tesari, medicinske sestre, kuvari, negovatelji,  obični fizički radnici našli su uhlebljenje u Nemačkoj, ali i u nekim drugim zemljama. Sve to se naravno vrlo  negativno odražava  na  privredu Srbije i R Srpske, a posledice će se osećati jako dugo.

Kada je u pitanju doseljavanje Srba u Švajcarsku tu je situacija  nešto specifičnija u odnosu na EU. Obzirom da Švajcarska nije u EU, kao ni Srbija, dolazak u ovu alpsku zemlju za državljane  Srbije je dosta otežan. Gradjani Srbije se medjutim snalaze na  razne  načine. Mnogi  su  uzeli  madjarski, bugarski ili rumunski pasoš i na taj način legalno došli u Švajcarsku. Jedan deo državljana Srbije je boravišni i radni status regulisao sklapanjem lažnog  braka, što je naravno zakonom zabranjeno i strogo  sankcionisano. Na žalost nije ni mali broj onih koji u Švajcarskoj borave i rade ilegalno i pored toga što su i oni i njihovi poslodavci  svesni činjenice da su za tako nešto predvidjene veoma visoke  novčane, pa čak i zatvorske kazne, kao i zabrana ulaska u zemlje šengenskog sporazuma.

Posebna  kategorija je i ne mali broj onih koji se u švajcarskim  policijskim izveštajima nazivaju  „turističkim  kriminalcima“.  Zatvori šriom Švajcarske su puni momaka iz Srbije, koji su u ovu zemlju došli kako bi pljačkali benzinske stanice, zlatare,  prodavnice, stanove, prodavali drogu, uterivali  dugove i bavili se ko zna sve čime. Pri tome treba istaći da su švajcarski sudovi veoma strogi prema počiniocima navedenih dela, što se može  tumačiti nastojanjem vlasti da se obeshrabre oni koji eventualno planiraju da se bave kriminalnim aktivnostima.

U Švajcarskoj je na kraju 2016. godine živelo 2,1 miliona stranaca. Državljani Srbije po brojnosti su na  7. mestu iza  Italijana, Nemaca, Portugalaca, Francuza, Albanaca sa Kosova i Španaca. U strance se inače ubrajaju svi oni koji nemaju švajcarsko državljanstvo. Prema zvaničnim podacima državljani Srbije čine 3,3 posto ukupnog broja stranaca. Medjutim, brojni su državljani Srbije koji imaju dvojno državljanstvu, tako da bi se prema nekoj gruboj proceni moglo reći da u Švajcarskoj živi preko 150.000 državljana Srbije.

Ukoliko  bismo  posmatrali  samo  Srbe, procene su da u Švajcarskoj živi oko 150.000 – 170.000 Srba sa prostora bivše Jugoslavije.  I pored toga što su Srbi medju prvim strancima došli u Švajcarsku i što po brojnosti spadaju u brojniju grupu stranaca, oni to nisu iskoristili i sebi bezbedili bolji status od onoga kojeg  trenutno  imaju. Naime, vrlo malo Srba se politički angažovalo u Švajcarskoj, tako da danas nema Srba na nekim političkim  funkcijama u ovoj zemlji. Trenutno je samo u gradskoj skupštini St. Gallen jedan Srbin odbornik.

A činjenica je da je u Švajcarskoj dosta visokoobrazovanih Srba, koji se nalaze i na značajnim pozicijama u velikim švajcarskim  firmama, bolnicama, pa čak u jednom kantonu i na rukovodećoj funkciji u policiji za strance. Srbija i Švajcarska su još pre 100  godine  uspostavile  diplomatske odnose, tako da Srbiju u  Švajcarskoj predstavljaju Ambasada u Bernu, Generalni konzulat u Cirihu, a u Ženevi se nalazi i Misija R Srbije pri ujedninjenim nacijama.

Na prostoru Švajcarske deluju brojni srpski klubovi i udruženja, medju kojima po organizovanosti i brojnosti posebno treba izdvojiti folklorna drušva. Preko 30 foklornih društava okupljaju  brojne  Srbe i neguje srpsku tradiciju i kulturu širom Švajcarske. Ova društva su okupljena u krovnu  organizaciju  pod nazivom  „Savez  srpskog  folklora  Švajcarske“ (trenutno broji 24 folklorna društva).

Savez srpskog folklora Švajcarske, foto: ssfs-sfvs.ch

Tokom 1992. godine osnovan je Srpski kulturni savez  Švajcarske (SKSŠ)kao „srpska krovna organizacija u Švajcarskoj“. Tih 90.-ih godina Savez je zaista uspeo da okupi  najveći  broj srpskih  društava,  a  vrlo aktivno se radilo na pružanju humanitrane pomoći Srbima u Hrvatskoj i Republici Srpskoj tokom ratnih  zbivanja  na  ovim  prostorima. Treba istaći da su se Srbi u Švajcarskoj tokom bombardovanja Srbije posebno istakli u  pružanju kako novčane tako i drugih vidova  pomoći  svojoj Matici. SKSŠ sa svojim članovima je svakako dao značajan doprinos tome. Medjutim, kako to obično biva, već od 1999. godine SKSŠ ulazi u krizu i ne uspeva da se reorganizuje i svoj rad prilagodi novim uslovima. Savez masovno napuštaju  dotadašnji članovi, tako da danas SKSŠ  skoro da i nema članstva. U upravi SKSŠ nalaze se uglavnom stariji ljudi, a mladi se distanciraju od ove organizacije.  I pored podrške koju ovaj  Savez uživa u Matici, Savez ne uspeva da povrati značaj koji je imao 90.-ih godina,  a o članstvu da se i ne govori. Uzroci  ovakvog stanja su brojni, a pre svega leže u lošim presonalnim  rešenjima, pretvaranju Saveza u mesto za ispunjavanje ličnih  ambicija pojednih ljudi, lošoj proceni situacije, ne snalaženju  rukovodstva SKSŠ u novonastaloj situaciji itd., itd.

Srpski kulturni savez Švajcarske, foto: skss.ch

U takvoj  situaciji nastala je jedna nova organizacija pod  nazivom „Zajednica  Srba  Švajcarske“, koju su osnovali mladji aktivisti i koja je za vrlo kratko vreme naišla na veoma dobar odjek kod  srpskih klubova, udruženja, firmi i pojedinaca. Zajednica  težište  svog  rada usmerava  ka  Švajcarskoj i njenim institucijama, a  sa  ciljem da se promeni negativna slika o Srbima, koja u ovoj zemlji  još uvek preovladava. Naravno, kontakti sa Maticom su nešto na  čemu Zajednica intenzivno radi. Zajednica je uspostavila odličnu saradnju sa Savezom srpskog folklora Švajcarske, a brojni članovi SSFŠ su postali i članovi Zajednice.

Zajednica Srba Švajcarske, Foto: Barbara Truninger

Ne treba zaboraviti ni Udruženje srpskih pisaca Švajcarske, kao i nekoliko srpskih bajkerskih udruženja, te sportska društva kao  što su fudbalski klubovi Srbija, R Srpska, Morava itd. Tu je i  Udruženje srpskih privrednika, koje je 2016. i 2017. godine organizovalo sajam srpskih privrednika. Na žalost oba sajma su  protekla skoro ne zapaženo medju Srbima u Švajcarskoj, o čemu  svedoči i vrlo slaba posećenost istih. Ostaje da se vidi da li će  ovo udruženje u narednim godinama uspeti da se bolje organizuje i da privuče Srbe – privrednike u svoje članstvo. Takodje treba  pomenuti i SKD Prosvjeta, koje od svog osnivanja 2015. godine, prednjači u organizovanju kulturnih aktivnosti. Značajno mesto u životu Srba u Švajcarskoj zauzima i Srpska pravoslavna crkva.

Udruženje srpskih privrednika Švajcarkse, foto: rts.rs

Medjutim, procene su da je svega 5% Srba u Švajcarskoj aktivno uključeno u aktivnosti klubova i udruženja. Oni bolje upućeni ističu da je neophodna bolja organizacija Srba u Švajcarskoj, a  za šta se kao moguće rešenje sve glasnije pominje potreba za osnivanjem jedne snažne krovne organizacije.

Milan Panić,
Thun, Kanton Bern

Jelena Kiš: Strah od dijaspore

0

Odgovorne vlade imaju dugoročne planove i strategiju u objedinjavanju nacionalnog bića matice i dijaspore kao i u definisanju nacionalnih interesa kao ciljeva koje zajednički ostvarujemo. Zato Vlada Republike Srbije na čelu sa mandatarom Aleksandrom Vučićem mora dati institucionalni okvir dijaspori. Vlada može i treba da ima glavnu ulogu u kanalisanju energije, inicijativa i resursa dijaspore za dobrobit otadžbine i celokupnog srpskog korpusa. Da podsetimo na jake dijaspore koje su politički aktivne grupe, kao što su Jevreji, Grci, Jermeni… Upravo zemlje poput Izraela i Jermenije smatraju svoje dijaspore kao strateški važna politička sredstva, dok drugi , poput Indije, Filipina i drugih zemalja, priznaju ogroman doprinos njihovih dijaspora koje čine kroz doznake. Za naše iseljenike glavnu ulogu u očuvanju identiteta srpske dijaspore i sprečavanju asimilacije odigrala je Srpska pravoslavna crkva.

Gde je mesto srpskoj dijaspori? Nekadašnje Ministarstvo za dijasporu koje je potom svedeno na Kancelariju za dijasporu a onda na Upravu za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova već gotovo dve godine nema direktora niti zamenika direktora kuće koja treba da predstavlja sve naše iseljenike. Time su paralisane mnoge aktivnosti dijaspore koje i dalje opstaju zahvaljujući dobroj volji i snazi pojedinaca ili jačini i organizovanosti pojedinih udruženja. Na matici Srbiji je potez i odgovornost da da institucionalni okvir svojoj dijaspori i instrumente pomoću kojih može delovati. Matica iseljenika Srbije kao najstarija iseljenička organizacija osnovana 1951. do današnjeg dana ostvaruje misiju da bude otvorena kuća za sve naše iseljenike i da radi na očuvanju kulturnog identiteta naših iseljenika kao i da bude most i glas naše dijaspore. Kao i mnoge ustanove od nacionalnog interesa, skinuta je sa budžeta i prepuštena da o njoj brinu povratnici i sami iseljenici. Mnoga osetljiva pitanja za državu, a od nacionalnog interesa se ostvaruju upravo kroz ovakve organizacije.

U današnje vreme tehnologija vrlo je lako mobilisati dijasporu. Ni sama dijaspora nije naravno ujednačena u zavisnosti od generacija i zemalja kada i gde su otišle, ali ono što je zajednički činilac jeste da pripadnost dijaspori podrazumeva svest, ili emotivnu vezanost za zemlju i poreklo. Zato dijaspora može biti kao plima i oseka, da bude aktivna ili neaktivna, privržena ili potpuno indiferentna na događaje u matici koje najčešće zavise od samog povoda. Stepen privrženosti i mobilizacija dijaspore često zavisi od događaja koji utiču na domovinu: prirodne katastrofe, konflikti i promene vlasti, što svedoči o snazi zajedničkih interesa i identiteta. Udruženja dijaspore jesu i mogu biti značajni lobisti u zemlji domaćina, da oblikuju politiku u korist domovine ili da ospore vladu otadžbine kao što su nakon zauzimanja kurdskog lidera Odžalana 1999. godine organizovane masovne demonstracije među Kurdima u desetinama mesta širom sveta, donoseći kurdska pitanja u svetsku pažnju.

Još bolji primer težine interesa i podrške dijaspore se ogleda u zastupljenosti dijaspore u vlasti i formiranju namenskih ministarstava za dijasporu. Tako su 1990. godine Hrvati u inostranstvu donirali četiri miliona dolara za izbornu kampanju Franje Tuđmana i kasnije su nagrađeni sa zastupljenosti u parlamentu: 12 od 120 mesta su dodeljeni Hrvatima iz dijaspore! Više je dodeljeno dijaspori nego etničkim manjinama. Slično je tokom kampanje Vinsenta Foksa kod Meksikanaca u Kaliforniji 2000. godine, koji je igrao na širim granicama zamišljenog naroda izjavom da će biti prvi predsednik “Vlade od 118 miliona Meksikanaca – uključujući 100 miliona u Meksiku i 18 miliona stanovnika koji žive izvan zemlje”. I u svom inauguralnom govoru 2002. godine, kenijski predsednik Kibaki apelovao je na sve Kenijce u inostranstvu “da nam se pridruže u izgradnji nacije”.

Strah od dijaspore koji imaju dvojnu političku lojalnost, matici i zemlji u kojoj žive, uvek je bio aktuelan. Naravno, otadžbina svakako želi doznake i ceni lobiranje, ali nije previše naklonjena političkom angažmanu dijaspore. To je često i razlog otežanom dobijanju srpskog državljanstva i ograničenim formama dvojnog državljanstva što se oslikava na glasanja i parlamentarnu zastupljenost. Strah od “neprijatelja unutar” ili kakve neprijateljske ćelije koja može biti aktivirana jednaka je svim oblicima fobije i diskriminacije. Novac iz dijaspore poslat kući je oduvek bio tema jer četiri milijarde doznaka od dijaspore svake godine nije stvar za zanemarivanje. Svega sedam odsto koristi se za investicije i planski dok je ostatak uglavnom za preživljavanje preostalih članova familija u Srbiji i plaćanja računa. Kako su te doznake značajne za očuvanje socijalnog mira kao i naših deviznih rezervi, onda Vlada treba da nudi za svoje državljane u inostranstvu posebne devizne račune, podsticaje ili obveznice za investicije iseljenika, carine ili uvozne podsticaje, specijalna prava svojine ili privilegovan pristup specijalnim ekonomskim zonama.

Uprkos slabom interesovanju Vlade za svoju dijasporu, trend i želja za povratkom u svoju zemlju je nesmanjen kod starih ali i mladih. Zamislite brojne napuštene gradove kao što je prelepi Golubac, Majdanpek i drugi u Istočnoj Srbiji odakle su mnogi otišli u Beč ili Nemačku. Organizovan povratak naših ljudi da nakon svog radnog veka ostatak penzije provedu u svom zavičaju bi bio od obostrane koristi. Oživeli bi domovi zdravlja, kulture, škole, mnoga gazdinstva…, a slični podsticaji bi bili potrebni i za mlade parove koje žele da zasnuju porodicu, kako za one iz dijaspore, tako i iz Srbije. Stotine napuštenih kuća koje nemaju vlasnika, a koje će pripasti državi ukoliko se ne pojavi poslednji vlasnik u narednih 10 godina. Šta do tada? Iako žive izvan granica svoje zemlje, mnogi ljudi sebe smatraju legitimnim članovima svog kolektivnog identiteta i društveno-političkog poretka. Iako je pola Srbije van Srbije, lekari, inženjeri, geolozi… i dalje nesmanjeno odlaze iz zemlje. Šta će nova Vlada uraditi po tom pitanju ostaje nam da vidimo uskoro.

Autorka je predsednica Matice iseljenika, magistar međunarodnih odnosa i povratnica iz Australije

Daniel Tomić: Značaj različitosti u politici

0

Moraju se uzeti u obzir mnogi aspekti da bi dobili jednu dobru i zdravu politiku koja je orijentisana ka uspehu i saglasnost stanovništva. Jedan od ključnih aspekata je društvena raznolikost koja uključuje ne samo kulturni i verski faktor, već i razlike u zanimanjima, lična iskustva, generacijske raznovrsnosti, itd.

Recept za dobru politiku ne postoji, već se zasniva na prtljagu znanja i iskustva ljudi koji su priključeni i koji pokazuju interesovanje za politiku, posvetivši svoje vreme za dobrobit ljudi koje vole i primenom strategija poboljšanja i/ili blokiranjem inicijativa koje bi mogle štetiti našem društvu. Da bi imali pozitivne rezultate, neophodno je imati ljude sa različitim tačkama gledišta i suprotstaviti različita mišljenja u cilju pronalaženja jedinstvene strategije za postizanje zajedničkog cilja. U međuljudskim odnosima različite tačke gledišta mogu biti podsticaj da se nesaglasnost transformiše u konstruktivan sukob koji vodi ka ostvarenju zajedničkog cilja.

Aktiviranjem mlade populacije u politici, doprinosti podmladku zastarelim idejama i stvaranju novih projekata, Mladima snaga i entuzijazam ne nedostaje, ali takođe treba uzeti u obzir da je mudrost i iskustvo starijih od suštinske važnosti. Ujedinjenjem ove dve sile dobijamo savršenu kombinaciju znanja i želje, koja evidencira samo koliko je bitna generacijska različitost.

U multikulturalnoj državi kao što je Švajcarska, veoma je teško da se zadovolje sve zajednice sa političkim rešenjima i predlozima. Upravo to je jedan razlog da se ozbiljno uzme u obzir taj faktor i da se bori ka zajedničkom cilju. Svako ima kao glavni cilj u životu da zbrine svoju porodicu i da teži ka boljem sutra za bolje društvo. Slušanjem i unošenjem različitih mentaliteta jednako je unošenjem različitih problema koje treba iskoristiti kao podsticaj za pronalaženje novih rešenja u cinju zadovoljstva svih stanovnika. Sa ovime jedino što ostaje reći je da je upravo to vrednost različitosti.

Žaklina Andrić: Idila švajcarskih proplanaka

0

Nikad nisam verovala da ću jednog dana napustiti svoju zemlju. Imala sam predivan posao nastavnika u jednom malom gradu u Srbiji, rad sa decom me je ispunjavao radošću, kao i život pored mojih roditelja, druženje sa prijateljima… Međutim, neke stvari se dogode iznenada i promene nam život, a da mi to i ne naslutimo.

Sećam se kad sam prvi put stupila na švajcarsko tlo. Bilo je Preobraženje i, zaista, sve ovde od prvog trenutka izgledalo mi je kao mesto na koje bi mogla da liči i naša zemlja kad bi se nekim čudom preobrazila našim radom i željom da sačuvamo prirodna blaga za buduće generacije.

I Srbija i Švajcarska imaju predivnu prirodu, planinske vence, jezera, reke, samo je ovde sve nezagađeno i čisto. Sve je uređeno, čak su i trava i biljke pored puta doterane, toliko da ponekad pomislim kako Švajcarci stvarno preteruju.

Ima nešto što mi nećete verovati dok sami svojim očima ne vidite. Mnogo šumskih životinja možete videti izbliza: male lisice, srne i lanad kako se igraju na nekom proplanku, na drveću pored autoputeva puno sokolova koji vas posmatraju ili nadleću, a tu su i male lasice, kune koje pretrčavaju put…

Živimo u jednom malom gradu koji ima oko 5.000 stanovnika. Ovaj gradić, ušuškan u dolinu, sa juga i severa okružen planinama, smatra se mestom rođenja švajcarske časovničarske industrije.

Izgledao mi je od prvog trena kao ona mesta sa švajcarskih razglednica. Moji roditelji su nekoliko godina radili u Švajcarskoj, tako da sam i pre svog dolaska ovde, mnogo znala o Švajcarcima, o njihovoj pedantnosti, tačnosti, uljudnosti ili, kako kažu moji roditelji, „gospodskim crtama” ovdašnjih ljudi.

Početkom ove godine, gradonačelnik mesta je iskazao želju da upozna nove sugrađane, pa je organizovao večernji prijem. Pored petnaestak drugih porodica, pozvao i mog supruga i mene.

Bila sam iznenađena njihovom ljubaznošću i gostoprimstvom. Na večeri su bili posluženi raklet i tiramisu – ukusni švajcarski topljeni sir sa krompirom i čuveni desert.

Zvanicama su podeljene skupe čokolade, a sve vreme prijema na video-bimu prikazivan je dokumentarni film o nastanku ovog mesta, koje se pominje još u IX veku.

Malo je reći da sam bila impresionirana ovakvom pažnjom.

Švajcarska je premrežena autoputevima, a svaki grad, pa i omanji, ima bar tri izlaza na njih.

Putevi se redovno čiste od snega i poledice, a na njima teško da će te proći koji kilometar, a da ne uđete u neki od mnogih tunela. Svi tuneli imaju odlično osvetljenje, saobraćajnu signalizaciju i pomoćne izlaze na svakih 50 do 100 metara.

U dvorištima švajcarskih kuća često se vijori se crvena zastava sa belim krstom. Švajcarci vikendom uglavnom odlaze na skijanje, a uveče porodično odlaze u restorane na „fondu”.

Ne pate za firmiranom odećom i stvarima, a jedino na šta mnogo polažu jesu zdravstveno osiguranje i uopšte zdravlje.

Bolnica u našem gradiću bolje je opremljena od naših najboljih medicinskih centara, u njoj rade timovi vrhunskih lekara. Kada sam se pre nekoliko meseci razbolela, moj lekar je svu moju dokumentaciju dobio preko mejla i odmah poslao uputstvo svom timu u bolnici kakvu terapiju da mi daju i to sve dok je on bio u sali za hirurške intervencije.

Ovde se, međutim, zbog ogromnog napora na poslu mnogi žale na stres. Pretrpanost obavezama je velika, pa i ono malo slobodnog vremena što im ostane ovdašnji ljudi se trude da provedu sa svojim porodicama. Naša Srpska pravoslavna crkva u svim većim mestima u Švajcarskoj ima svoje parohije i posle služenja liturgije nedeljom družimo se sa našim zemljacima na posluženju u parohijskim domovima.

To nam  zaista pomaže da se osećamo kao jedna zajednica i celina, ukrepljeni u veri kojoj pripadamo, i da ne budemo otuđeni od svoje Srbije, jezika, istorije i kulture.

Vladimir Miletić: Balkanska jezička problematika

0
CdT, 10.07.2015

Dok srpski lingvisti ističu da su ovi jezici samo varijante jednog istog jezika, hrvatski, bosanski i crngorski lingvisti tvrde da “ne moraju biti potpuno različiti da bi bili zasebni jezici”. Uprkos novim imenima, ove regionalne varijante ostaju lingvistički bazično iste, sa neznatnim varijacijama, uključujući korišćenje ćirilice u srpskom jeziku.

Hrvatski naučnici iz oblasti lingvistike, kažu da nije tačna teza da je u bivšoj zajedničkoj državi (ex Jugoslavija) postojao samo jedan jezik, a da su se tek njenim raspadom nastala četiri nova. Neosporno je da je njihovo daleko jezičko poreklo zajedničko, ali kriterijum međusobne razumljivosti tih jezika nije jedini kriterijum relevantan za njihov status. Oni ističu da su ti jezici imali različite puteve standardizacije i ona se odvijala u različito doba, u raznim političkim i administrativnim državama.

Sa druge strane bosanski lingvisti kažu da nije reč o dijalektima jednog jezika, ali da je tačno da srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski imaju lingvistički zajedničku dijalekatsku bazu. Navode da ova četiri jezika ne moraju biti potpuno različiti da bi bili zasebni jezici i da suština nije u razlikama, jer sa laičke strane, na nivou komunikacija razlika nema, ali sa naučne strane ima.

Jedan od autora crnogorske gramatike tvrdi da su raspadom Jugoslavije ponovo usposltavljenji oni jezici koji su fonkcionislali u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori pre stvaranja zajedničke države. Takođe ističe da je imenovanje nekog jezika pre svega politička odluka, ali je standardizacija sa druge strane stvar nauke.

Serbo_croatian_language2005Nakon raspada bivše Jugoslavije, izdvajaju se posebni standardi iz dotadašnjeg standardong srpskohrvatskog jezika koji je u sebi imao srpsku i hrvatsku varijantu i crnogorski jezički izraz, i nastaju novi književni jezici. Problemi su nastali kod bosanskog standarda, koji su Srbi i Hrvati nastojali proglasiti nepotrebnim, smatrajući da se ne može zvati bosanskim.

Svima je jasno da se narodi u većini zemalja regiona zapadnog Balkana dobro razumeju, ali kada se posmatra na nivou linvistike onda je vidljivo da je reč o četiri posebna standardna jezika, sa druge strane su toliko povezani i slični da stranci jednostavno ne mogu videti razliku, i imaju utisak da se radi o istom jeziku.

Srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski su jedan jezik u generičkom smislu, pri čemu svaka nacija ima prava da ga posebno imenuje i standardizuje. Kako je naveo jedan univerzitetski profesor, iz perspektive ljudi u Bosni i Hercegovini, “narcizam malih razlika u jezicima pretočen je u politiku velikih razlika. Tako je jezik postao sredstvo konstruisanja velikog ideološkog neprijatelja, pri čemu je taj neprijatelj etnički i stalni”.

Sa naučnog stanovništva to je jedan jezik, i još od početka 19. veka on se zvao srpskohrvatski. Za uzrok nastanka četiri jezika, srpski akademici navode nacionalizam i separatizam, dakle uzrok je politički a ne lingvistički. Nije tačno da svaka nacija u svetu ima svoj nacionalni jezik, što jednostavno možemo da vidimo na primeru Švajcarske. Primer kako su kulturološke i jezičke razlike jedna vrednost, a ne razlog za podele.

Vladimir Miletić: Švajcarska “zemlja referenduma”

0
foto: Serbinfo.ch

Jedna od karakteristika Švajcarske u smislu državnog uređenja su referendumi i narodne inicijative, koje predstavljaju ustavno-pravno regulisanje neposredne demokratije. Švajcarska je jedna od nekoliko najstabilnijih i najstarijih predstavničkih demokratija, čiji građani uspešno primenjuju mogućnost direktnog uticaja na promenu nekog zakona, pa i Ustava. Narodna inicijativa i referendum su dugo bili karakteristični samo za Švajcarsku. Istorija neposredne demokratije u Švajcarske potiče od „Landsgemeinden“, zborova na otvorenom, svih punoletnih građana muškog pola, na kojima se raspravljalo i nakon toga glasanjem odlučivalo o regulisanju pravnih pitanja. Takav način glasanja još uvek se primenjuje ali samo u dva mala kantona.

Od opštinskog, preko kantonalnog, do saveznog nivoa vlasti ceo sistem prožimaju institucije narodne inicijative i referenduma. Na ovaj način građani su u mogućnosti da učestvuju u poslovima lokalne zajednice, ali takođe mogu da odlučuju i o zakonodavnim kao i ustavnim pitanjima, kako kantona, tako i savezne države. Narodne inicijative predstavljaju predlaganje odluka, a referendum njihovo usvajanje. Za bilo koju promenu Ustava referenduma je obavezan, takođe referedum se može tražiti za promenu nekog zakona. Isto tako, kroz referendume, građani mogu da menjaju bilo koji zakon koji je izglasala Savezna skupština. Na referendumima građani Švajcarske se, bilo na kantonalnom ili na nacionalnom nivou, izjašnjavaju o svemu. Apsolutno nikakva ograničenja ne postoje povodom prava na referendum u pogledu materije, jedino za određena pitanja, referendum je obavezan a za druga je fakultativan. Što se tiče narodne inicijative situacija je malo drugačija. Na saveznom nivou građani mogu da predlažu promene Saveznog ustava, ali ne mogu predlagati promene ili donošenje saveznih zakona. U nekim kantonima građani imaju prava na inicijativu u pogledu kantonalnih zakona.

Sto hiljada građana Švajcarske ima pravo da pokrene inicijativu za delimičnu ili potpunu promenu ustava. Ukoliko Savezna skupština na primer podnese inicijativu za promenu ustava, to se takođe iznosi na referendum građana i kantona, pri čemu se rezultat glasanja građana u određenom kantonu računa kao glas tog kantona.

7bd1b222e31swissObavezan referendum je predviđen za izmene Ustava, pristupanje organizacijama za kolektivnu bezbednost ili nadnacionalnim zajednicama, promene određenih saveznih zakona, kao i za narodne inicijative. Fakultativni referendum se raspisuje na zahtev pedeset hiljada građana sa pravom glasa ili osam kantona. Na fakultativnom referendumu se usvajaju savezni zakoni, savezne naredbe ili dekreti, međunarodni sporazumi koji su neograničenog trajanja i ne mogu biti poništeni, a koji predviđaju stupanje u međunarodne organizacije ili zahtevaju usvajanje ili izmene saveznih zakona.

Referendumi mogu biti održani i na kantonalnom nivou, međutim takve zahteve ima mali broj građana. Održavanje fakultativnih referenduma najčešće predlažu političke stranke i interesne grupe.

Činjenica da se o nekom pitanju može ali i ne mora raspisati referendum nije garancija da će građani dobiti mogućnost da se neposredno izjašnjavaju. Fakultativni referendum može potencijalno biti snažno sredstvo pritiska građana na političke elite, jer savezni parlament, suočen sa mogućnošću referenduma, može u toku zakonodavnog postupka težiti prilagođavanju zakonskog rešenja interesima različitih društvenih grupa, u meri u kojoj je kompromis između njih moguć.

Građani se obično dva do tri puta godišnje izjašnjavaju o raznim pitanjima, što ima pozitivne efekte u smislu građanskog samorazumevanja uloge u društvu. Način na koji je sve regulisano omogućio je svima da kažu ono što misle. Direktna demokratija, odnosno pravo na referendum, stvorili su u Švajcarskoj sistem u kojem se političari iskreno plaše da odluke koje donesu mogu biti opovrgnute na referendumu, što samo po sebi donosi veliki nivo političke stabilnosti. Sa druge strane narodna inicijativa i referendum ne omogućuje samo učešće javnosti po pitanju zakona i ustava, već pre svega određuju stav javnosti prema vlasti. Švajcarci ne shvataju vlast kao nešto što treba ograničiti ili kontrolisati, već nešto u čemu treba učestvovati. Na kraju dolazimo do toga da građani neposredno utiču na odluke svojih predstavnika u organima vlasti, a jedna od posledica toga je i smanjeni značaj izbora.

Vladimir Miletić

Milica Radivojević: Druga generacija stranaca i problemi integracije

0

Problem integracije stranaca u Ticinu je oduvek bio prisutan. Proteklih godina pokušavano je sa raznim programima, od strane Kantona, ali i na Nacionalnom nivou, međutim problem se nije rešavao u celosti.

Dolaze nove generacije, koje se školuju na teritoriji Švajcarske, ali njihove porodice imaju problem sa adaptacijom i nemaju utisak da im je Švajcarska otadžbina. Sa ovakom realnošću, koliko je moguće da se druga i treća generacija stranaca integriše u Švajcarsko društvo, prihvatajući da su deo kulture i života Konfederacije? Jednostavno pitanje na koje nema odgovora.

Živimo u jednom stereotipnom socijalnom miljeu, u kome je stranac često nepoželjan, a u nekim situacijama je i krivac za pojedine socijalne probleme.
Sigurno da takva realnost ne pomaže olakšavanje integracije, nego naprotiv pruža se utisak odaljavanja i odbacivanja. Fenomen koji se teško može kontrolisati, pogotovo kad je stranaca puno, ili kako bi najkritičniji rekli, previše.

Vraćajući se korak u nazad, šta precizno znači integracija?
Ako bi gledali termin u generalnom smislu, dolazimo do zaključka da su “integrisane” osobe koje perfektno govore zvanični jezik i poštuju običaje i tradiciju mesta u kome se nalaze. Posmatrajući iz tog ugla možemo konstatovati da su deca stranaca, svojim rođenjem, i pohađanjem Švajcarskoh škola, samim tim automatski integrisani.
Međutim ukoliko fenomen posmatramo malo bliže, moramo da priznamo da druga generacija živi u “getu”. Odgovornost ne leži ni u državi ni u porodicama stranaca.
Teška je situacija kada te već od osnovne škole kategorišu po tome koje prezime nosiš: ne profesori, nego ostali učenici koji čuju svaki dan reč “slavi” – imenica koja je često praćena sa pogrdnim pridevima. Takvi događaji se manifestuju u svakodnevnom životu stranaca, pa čak i kod onih malobrojnih koji se po svaku cenu trude da negiraju drugu polovinu sopstvenog identiteta.

Koncept identiteta trebao bi da služi kao kulturno bogastvo, ali je često “kamen oko vrata” pogotovo za one koji imaju dva. Teško je odlučiti na kojoj strani biti, mada mislim da i ne treba donositi radikalne odluke jer nema potrebe za tim. Živeti u jednoj zemlji, ali poštovati običaje i kulturu zemlje porekla, je idealna kombinacija da bi se obogatili svoje znanje i kulturu. Ne može se poštovati kultura jedne države, ako se ne poznaje ili ne poštuje kultura zemlje porekla.

Bitnu ulogu u svemu tome igra i porodica. Planirana i namerna edukacija sa ciljem da udaljava ljude od integracije, fenomen koji je često prisutan u nekim porodicama, može jako loše uticati na prihvatanje “drugačijeg”.
Sa druge strane, ko ima potrebu da se integriše – što je i dužnost i obaveza osobe koja je odlučila da živi ovde – mora shvatiti da je integracija proces koji ide mnogo dalje od pričati dobro jedan od nacionalnih jezika, i da integracija sigurno nije jednostavan i brz proces.



Vladimir Miletić: Neutralni građani naoružani do zuba

0
foto: Serbinfo.ch

Sasvim običan dan u Švajcarskoj. Železnička stanica. Buka vozova koji odlaze i dolaze, gužva na peronima. Bankarski službenici užurbano se kreću ka svojim kancelarijama i pripremaju se za početak još jednog radnog dana. Turisti radoznalo okreću glave i kreću ka svojim planiranim turističkim atrakcijama i istraživanju zemlje. Tinejdžeri u hip-hop fazonu, sa kačketima okrenutim na suprotnu stranu i farmerkama koje su prevelike. Sve to u blizini grupe vojnika u borbenoj opremi, sa puškama preko ramena.

Ovo nije Izrael. Nije naređena opšta mobilizacija. Ovo je Švajcarska, jedan sasvim normalan dan u sasvim normalnoj nedelji.

Razmislite, koja vam zemlja prva padne na pamet, a da je više naoružana od Amerike. U ovoj oblasti, Švajcarska je na vrhu međunarodne liste. Švajcarska nije Divlji zapad, i obično mirne ulice njenih velikih gradova, noću se ne pretvaraju u Čikago 30-ih godina, međutim, prisustvo vojnika na železničkoj stanici ima svoje korene u dve osobenosti švajcarskog sistema odbrane.

Regruti preuzimaju svoje licne SG 550 jurisne puske na drugom danu osnovne obuke. (EQ Images. Eddy Risch)Većina vojnika, kako bi mi to nazvali, „svoj dug otadžbini“ ne daju u jednom roku, već u nekoliko rokova koji nakon osnovne vojne obuke, traju po tri nedelje. Zanimljivost je to što u peridu između dva roka vojne službe, oni svoju opremu, uključujući i vatreno oružje, drže kod kuće. Ideja je da u slučaju vanrednog stanja, država, odmah na raspolaganju ima veliki broj vojnika.

Teško je, u ovo vreme, zamisliti takvu vojnu pretnju koja bi opravdavala ovakvu vrstu mobilizacije, ali tradicija čuvanja vojne opreme kod kuće je ostala. Značajna promena u odnosu na prošlost je to da vojska više ne daje municiju za svoje vojnike, osim ako nisu na odsluženju vojnog roka.

Zanimljivo je i to da se u Švajcarskoj, vežbe gađanja ne održavaju samo tokom osnovne obuke ili na redovnim vežbama nakon toga, već svake godine ti vojnici koji su i dalje u aktivnoj vojnoj službi moraju da idu u streljane i rade „obavezne vežbe gađanja“, što podrazumeva mete na udaljenosti od 300 metara. Zato uopšte i ne iznenađuje što se ova obaveza, za neke ljude pretvorila u pravi sport. Streljački klubovi u nekim selima postali su deo tradicionalnih lokalnih aktivnosti kao što su hor ili gimnastički klub. Tako da sada postoji veliki broj klubova „karabinjera“, „musketara“, kao i „vojnika naoružanih istorijskim oružjem“. To sve dovodi do toga da za jednog turistu ne treba da bude ništa čudno ako vidi nekog civila, pa i tinejdžera koji ima više od 16 godina, sa jurišnom puškom na ramenu, koji se vraća iz neke od mnogobrojnih streljana. U Švajcarskoj iznenađenje nije samo vizuelno, može vam se desiti da u toku letnje, popodnevne šetnje prirodom, idilu prekine eksplozija iz obližnje streljane.

S druge strane, sve je veći broj zloupotrebe te ogromne količine vatrenog oružja, koja se nalazi na „kućnom čuvanju“ kod skoro svih punoletnih građana Švajcarske. Prema zvaničnoj statistici, ovo oružje ima centralnu ulogu u porodičnim konfliktima, gde kroz ubistva i samoubistva oko 300 ljudi svake godine bude ubijeno.

Kako bi sprečili i smanjili taj procenat, pre četiri godine pokrenuta je inicijativa koja bi uvela stroža pravila za posedovanje oružja, veću kontrolu, kao i sveobuhvatnu bazu podataka sa sistemom za izdavanje dozvola. Inicijativa koja je pokrenuta od strane široke koalicije nevladinih organizacija, sindikata, verskih zajednica, pacifista i partija levog centra, rezultirala je održavanjem referenduma u februaru ove godine, na kome su građani Švajcarske odlučivali o tome, da li vatreno oružje, u toku i nakon vojne službe treba držati kod kuće.

Oni koji su protiv zabrane čuvanja vojnog oružja u kući, kao najbitnije argumente navodili su tradiciju, ličnu sigurnost i nacionalnu bezbednost, ističući da prisustvo ovog oružja kod kuće, između ostalog, preventivno deluje na kriminalce, tako da kada bi se toga odrekli, indirektno bi im dali „odrešene ruke“.

S druge strane, zagovornici ideje uklanjanja vatrenog oružja iz kuća, navode da bi to smanjilo broj ubistava u Švajcarskoj i da je to najbitnije, tako da se ne mogu porediti ljudski životi sa tradicijom, jer tu nema takmičenja.

Na kraju, glasači su na referendumu odbacili inicijativu. Konačni rezultati su pokazali da je 56 odsto glasača bilo protiv inicijative koja je tražila zabranu. Većina kantona je glasala protiv inicijative, podrška je došla samo od strane nekoliko, uglavnom gradskih regiona, uključujući Ženevu, Bazel i Cirih. Opozicija je bila najjača u ruralnim područjima, u istočnoj i centralnoj Švajcarskoj, kao i u južnom kantonu Tićino koji se nalazi u italijanskom govornom području.

Nema sumnje da oružja ima mnogo u Švajcarskoj, ali tačan broj nije poznat. Procenjuje se da oko dva miliona komada vatrenog oružja može da bude u opticaju. Razlog za ovaj ogroman broj objašnjava činjenica da vojnici drže oružje čak i posle završetka aktivne vojne službe, kako bi održavali i uvežbavali svoju veštinu pucanja.

Na broj vojnih pušaka raznih modela, možemo dodati i ostala vatrena oružja koja su u vlasništvu lovaca, sportskih strelaca i privatnih kolekcionara. Oni oružje često čuvaju kod kuće, na potkrovlju, u podrumu, ili skriveno u ormarima, međutim, neki vlasnici ponosno ih prikazuju držeći ih u svojim dnevnim sobama na policama ili pored kamina.

Vladimir Miletić

POSLEDNJE VESTI