Povodom stogodišnjice od postavljanja prvog srpskog ambasadora u Švajcarskoj i 100 godina od uručivanja pomoći Komiteta kantona Vo za pomoć Srbima, nakon albanske golgote 1916, čiji je osnivač bio dr Arčibald Rajs, karijerna ambasadorka Ministarstva spoljnih poslova Srbije dr LJiljana Nikšić priredila je knjigu “100 godina Srba i Švajcaraca”, organizovala promociju u Cirihu i u Lozani postavljanje biste ovom “najvećem Srbinu nemačko-švajcarskog porekla”.
Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji, tekst o dr Arčibaldu Rajsu i njegovom životu po odlasku iz Švajcarske u Srbiju, 1914, u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku, objavio je dr Andreas Ernst, profesor Ciriškog univerziteta i poznati novinar, u dnevnom listu “Neue Zürcher Zeitung“: Des verlorene Herz des Kriminologen, 12. 02. 2000, str. 15. Andreas Ernst je odličan poznavalac zemalja Balkana i dugogodišnji dopisnik iz Beograda.
A. Ernst posetio je, u društvu sa dvojicom tadašnjih švajcarskih diplomata, jednog iz Ambasade Švajcarske u Beogradu (Amberg), i drugog – iz Ambasade Švajcarske u Sofiji (Vogelsanger) Kajmakčalan, najviši vrh planine Nidža sa 2.521 m nadmorske visine, na granici bivše Jugoslovenske Republike Makedonije prema Grčkoj, koji je poznat i kao mesto na kojem su se vodile najžešće borbe na Solunskom frontu u toku Prvog svetskog rata, 1916-1918. godine.
Sama poseta dvojice karijernih švajcarskih diplomata u društvu sa novinarom spomenutih ciriških novina Kajmakčalanu pomalo izaziva čuđenje ako se zna da dr Arčibald Rajs u javnosti nemačkog govornog područja u Švajcarskoj, kao uostalom i u samoj Nemačkoj, slovi kao izdajnik svoga naroda, i da se o njemu, izuzev nekoliko nekrologa nakon njegove smrti 1929, ćuti gotovo ceo jedan vek. Uostalom, nije se govorilo o ovom “najvećem prijatelju srpskog naroda”, ni u Srbiji više od pola stoleća, pa zato nimalo ne čudi muk o njemu na Zapadu.
Poznato je o dr Arčibaldu Rajsu da je bio Nemac po svome poreklu i naturalizovani Švajcarac kome su čak četiri brata odabrali vojnu karijeru pred Prvi svetski rat i aktivno učestvovali u njemu, a dvojica od njih dali su i vlastite živote za ciljeve ondašnje nemačke politike.
Zašto je beogradski dopisnik švajcarskih novina Andreas Ernst odabrao da poseti Kajmakčalan i kapelu na spomenutom visokom planinskom prevoju sa dvojicom svojih zemljaka, tada diplomata u državama koje su u Prvom svetskom ratu bile na suprotnim stranama, i to baš neposredno posle zločinačke NATO agresije 1999. na SR Jugoslaviju (novembar-decembar) nije nam poznato, niti pisac članka to objašnjava.
Najverovatnije da je ona plod njihove znatiželje o tome da vide mesto koje je njihov sugrađanin dr Arčibald Rajs, u svome testamentu, označio da bude večno počivalište njegovog srca posle fizičke smrti. Sam naslov članka “Izgubljeno srce kriminologa” sugeriše nam takav zaključak. Poseta je, sama po sebi, i izraz poštovanja prema dr Rajsu, iako se to, eksplicitno. u spomenutom dopisu izričito ne podvlači, već samo sluti u rečima dvojice diplomata: “Šteta za svedočanstva istorije balkansko-švajcarskih odnosa… trebalo bi nešto preduzeti protiv njihovog propadanja”, pomislili su oni, a novinar “Neue Zürcher Zeitunga-a“ se složio s njima: “Imaju pravo”.
Nakon pojavljivanja ovog teksta u vodećem ciriškom dnevniku nije se ništa više učinilo na tome da se i švajcarska javnost bolje upozna sa likom i delom dr Arčibalda Rajsa.
Zvanična srpska delegacija posetila je Kajmakčalan tek krajem septembra 2014. godine, tačno sto godina posle dolaska dr Arčibalda Rajsa u Srbiju, i to ne sa vojnim ministrom na njenom čelu, već sa ministrom rada, čime je i sam čin posete spušten na znatno niži nivo, a sama poruka i smisao obezvređeni, u dobroj meri. Iako je poseta trojice Švajcaraca bila privatnog karaktera, mora se priznati da su oni ipak bili prva nezvanična delegacija koja je, samim svojim prisustvom, odala poštu čoveku koji je bio sinonim za pravdu i istinu, ne samo kao kriminolog, već i kao humanist i borac za slobodu. Iako je Srbima ostavio svoje srce, a šta smrtan čovek može više, Srbi su neopravdano ćutali tako dugo o dr Rajsu i ne može im se uzeti kao opravdanje to da nije bilo vreme za bilo kakvu glorifikaciju svega što se ticalo srpskog naroda u komunističkoj Jugoslaviji.
Dopisnik švajcarskih novina iz Beograda, na početku svoje zabeleške o putovanju na Kajmakčalan, naveo je opšte činjenice iz života i profesionalne karijere A. Rajsa: najpre je ukratko izložio njegov životni put i napredovanje u struci do odlaska u Srbiju, a zatim je spomenuo susret sa Nikolom Pašićem, Rajsov rad na otvaranju masovnih grobnica i verifikovanju stravičnih zločina počinjenih nad srpskim narodom, prelaz preko Albanije i tragične posledice toga puta, ne zaboravljajući ni tekstove iz Srbije i ratne izveštaje sa fronta koje je pedantni Švajcarski kriminolog slao lozanskim novinama, kao i vojni sukob vojski dva ratna tabora na Kajmakčalanu i, na kraju, svoju posetu direktoru Istorijskog muzeja Srbije Miliću Petroviću, i razgovor sa njim.
U ovom izuzetno objektivnom tekstu, izdvaja se nekoliko činjenica koje ne bi, iz današnje perspektive, mogle da zadovolje kriterijum političke korektnosti i samocenzure. LJudi smelih ideja i slobodnog duha koji svoja uverenja i mišljenja ne zasnivaju na projektovanim shemama od strane pojedinih cenatra svetske moći, nisu prihvatljivi za medije, niti u javnom životu mogu da imaju neku odlučujuću ulogu. Govor političke korektnosti koji nameće vladajući hegemon intelektualcima drugačijih uverenja ne pruža gotovo nikakvu slobodu izražavanja, izuzev u uskim krugovima ili na internetu, što veoma sužava, i svodi gotovo na statističku nulu, njihov uticaj na društvena kretanja.
Zato danas u Švajcarskoj i nema tekstova o Rajsovom doprinosu kao ratnog izveštača i istražitelja zločina, čak ni onih koji se tiču njegovih zasluga u oblasti kriminologije i fotografije – tek poneki, i u sklopu neke izložbe ratnih fotografija ili memorijala posvećenog kriminalistici i forenzici. U današnjem razvoju tabloidnog novinarstva koje jedva da stiže da zadovolji razbuktalu glad svojih čitalaca, godinama usmeravanih ka senzacijama u svemu i svačemu, podatak o tome da je jedan čovek bukvalno poklonio svoje srce drugom narodu kao izraz velike ljubavi, itekako bi bila činjenica koja bi se, s vremena na vreme, stalno rabila u listovima. spomenute provinijencije. To ne znači da se i ozbiljni filozofi i naučnici ne bi bavili fenomenom dr Rajsa, ali, eto – raspodela moći u svetu ne ide na ruku ovom neobičnom naučniku, kriminologu i humanisti. Da ništa nije ostalo od Rajsovih zasluga koje bi bile vredne da ih spominju potonje generacije, a znamo da ih je puno ostalo, na primer, uzmimo samo njegove knjige, istraživanja i dokaze o bestijalnostima neprijatelja, ma o kojoj strani u ratnom sukobu se radilo, trebalo bi, s vremena na vreme, podsećati se na njega. Setimo se i zamašne Rajsove tvorevine – Policijske akademije u Lozani (1909), u koju je uložio vlastita novčana sredstva, najstariju ustanovu sličnog tipa koje su, početkom XX veka, osnivane po svetu, a da nijedna od njih nije preživela tegobna vremena spomenutog stoleća, izuzev Švajcarske, samo bi to bilo dovoljno za spominjanje njegovog imena u medijima, barem – s vremena na vreme. Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu, koju je dr Rajs osnivao i po svojoj zamisli oblikovao kao vrhunsku visokoškolsku ustanovu toga doba, 1921, s ponosom se u svakoj prigodnoj prilici seća svoga osnivača, naročito u dane kad se održava međunarodni naučni skup “Dani dr Arčibalda Rajsa”, poput onog iz 2019. godine.
Novinar Andreas Ernst označava dr Arčibalda Rajsa kao čoveka koji je, po svojoj duhovnoj suštini, nesporni “politički romantičar i moralista”, a uporište o takvom zaključku nalazi u rečima poznatog kriminologa o karakteru Prvog svetskog rata: “Radi se o borbi dveju ideja: nasilje i državni imperijalizam, s jedne, i pravda i sloboda – s druge strane”. Pred Rajsom su, uoči i u početku Prvog svetskog rata, filozofski gledano, bila dva puta: on se odlučio za drugi – da brani pravdu i slobodu. Kada je, po pozivu Srpske vlade, dr Rajs došao u Srbiju da istraži zločine, video je razmere neprijateljskih zverstava nad Srbima a i kasnije, ratujući zajedno sa njima, kad je imao priliku da ih i pobliže upozna i zaviri u njihovu dušu, on je odlučio da ostane s njima i posle završetka Velikog rata. Kad je reč o toj Rajsovoj odluci, istraživačima je promakla jedna kratka zabeleška o tome u “Politici” od 5. februara 1927, u kojoj piše sledeće: “Kad je dr Rajs došao u Srbiju 1914. godine da utvrdi neprijateljska zverstva u Mačvi, njemu je kao tumač bio pridodat pokojni Živko Barlovac, koji je govorio nekoliko jezika. A kad su Rajs i Barlovac obišli Mačvu i videli onu bedu mačvanske dece čiji su roditelji poubijani, oni su se vratili u Štab Vrhovne komande u Kragujevac, sa utvrđenim i nepokolebljivim idejama: Barlovac da sve svoje imanje ostavi deci bez roditelja (hranitelja), a dr Rajs da zauvek ostane u Srbiji”. Ovaj detalj odslikava veliku humanost i osetljivost prema napuštenoj deci koja je prožimala dr Rajsa sveg života, iako on sam nije imao svoju, a što se potvrđivalo i njegovim upornim zalaganjem za to da se što više srpskih siročića dovede u Švajcarsku na oporavak i zbrinjavanje u toplim domovima nesebičnih švajcarskih porodica. O njegovom otvorenom srcu prema slabim i nezaštićenim i bezgranična ljubav prema njima najviše nam može posvedočiti jedno slučajno sačuvano Rajsovo pismo koje je pisao malom kumčetu Andreju Opertiju, a koje “pokazuje koliko je taj čovek bio sposoban za iskrenost, snažna osećanja, nežna maštanja, ali ono govori i o njegovoj velikoj usamljenosti i očajanju koje je želeo da skrije pred svetom” (Levental, Zdenko: “Švajcarac na Kajmakčalanu : Knjiga o dr Rajsu”, Beograd 1984, str. 236). Iz spomenutog pisma, koje je Rajs pisao 25. februara 1927, saznajemo o velikom bolu koji je imao zbog smrti male Nade Favra, ćerkice bračnog para koji je živeo u njegovoj kući, zajedno s njim, o pustoj usamljenosti i manjku privrženosti najbližih dok je bio dete, i velikoj istini koju je spoznao srpski narod – da je bio čovek “koji se isuviše vezuje za one koje voli” (Levental, str. 237). Gotovo rodbinski se vezao za svoje drugove, ratnike iz mnogih bitaka, prepoznajući u njima borce koji su davali živote za one vrednosti koje su i njemu osvetljavale smisao životnog stradanja.
Novinar A. Ernst drži da je dr Rajs bio “politički romantičar i moralista”, upravo zato što je bio tako iskren, tragalac za istinom i pravdom, rešenjima koja neće umanjiti ili povrediti dostojanstvo čoveka. A pošto je dr Rajs bio direktni učesnik u Velikom ratu – kao istražitelj ratnih zločina, pisac o njima u knjigama i novinama i ratnik u srpskoj vojsci u činu kapetana, i kao takav – on nije pristajao na to da učestvuje u zločinima, prljavim igrama, lažima i smicalicama koje su stvarne činjenice po kojima se odlikuju i oružani sukobi, ali i politika u miru i ratu. Nije imao one potrebne lukavosti za jednog realnog političara, niti političke korektnosti u izveštavanju za novine koja je i onda postojala u nekom svom drugačijem obliku nego danas. Zato je dr Rajs bio politički romantičar koji bi i 1999, stao uz Srbe i rekao isto, da su “nasilje i državni imperijalizam” bili ideja vodilja agresije na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je bila napadnuta od najjačeg mogućnog neprijatelja koji se do tada bio pojavio u svetu! A kao moralista – zavapio bi do neba zbog upotrebe uranijumskih bombi. Setimo se samo Rajsovog šokantnog zaprepašćenja kad je ugledao “zaspalu decu” u Bitolju koja su bila otrovana neprijateljskim gasnim bombama.
Švajcarski profesor i novinar Andreas Ernst, na kraju svoga članka, navodi i delove razgovora sa Milićem Petrovićem, koga je posetio u Istorijskom muzeju Srbije, kojom prilikom mu se upravnik spomenute ustanove žalio na to da mu Švajcarci nisu izišli u susret i prihvatili da veliku izložbu o dr Arčibaldu Rajsu Beograd prikaže u Bernu. “Nisu nas udostojili ni odgovora, dokumentacija nam je vraćena bez obrazloženja”, zaključio je u razgovoru upravnik Petrović.
Po povratku u Švajcarsku, Andreas Ernst posetio je zamenika direktora muzeja u Bernu, interesujući se za ono što mu je gospodin Petrović saopštio u razgovoru, na što mu je spomenuti švajcarski službenik odgovorio da je molba /o kojoj je govorio gospodin Petrović/ “odbijena s obrazloženjem da je politički osetljiva i tendenciozno propagandistička”.
Šta da se kaže na kraju ovog razmišljanja: jedno je sigurno, a to je da je ovakav tekst gospodina Andreasa Ernsta u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku prošao bez ondašnje stroge uredničke ocene o političkoj korektnosti nekih zaključaka u njemu verovatno zbog izvesne nelagodnosti javnog mnjenja na Zapadu, pa i u Švajcarskoj, zbog nepravednog bombardovanja male zemlje. To se osetilo u svakodnevnom razgovoru u zgradi gde Srbin stanuje, na nekoj blagajni, u bolnici, na ulici, svuda gde se pripadnik srpskog naroda susretao sa običnim ljudima – videli smo na licima mnogih, čak većine, Švajcaraca sažaljenje pomešano sa izrazom skrušene bespomoćnosti što se to tako dogodilo Srbiji i njenom narodu.
Na kraju, pored sve ozbiljnosti novinskog članka, da rečemo i ovo: Novinar “Neue Zürcher Zeitung-a“ i njegovi saputnici vozili su se, u prvom pokušaju da se popnu na Kajmakčelan, u džipu američke proizvodnje – u novembru 1999, i nisu uspeli zbog nepristupačnog terena i težine samog vozila, a mesec dana kasnije – ponovo su probali da stignu do vrha spomenutog planinskog visa, istim putem, ali sada sa džipom ruske proizvodnje – i uspeli su jer je vozilo bilo lakše. Protumačimo ovo kako hoćemo, ali i u ovome ima, gledano današnjim očima, političke nekorektnosti, zar ne? Nadajmo se tome da će simbolika o ruskom džipu današnjem svetu doneti barem ravnotežu straha, ako ne i nešto više, i trajnije.
O Vidovdanu 2019. godine
Mr Živko V. Marković
