Plaćena reklama

Da li su “ić” kandidati diskriminisani?

0
© Ti-Press

Da li su kandidati sa prezimenima koji nisu tipčno Švajcarska diskriminisani od strane birača? Studija koju su sproveli Nenad Stojanović i Lea Portman (Lea Portmann) u šest opština u Cirihu, na Opštinskim izborima 2014. godine, pokazala je da postoji “blagi, negativni efekat, ali ipak značajan i ponekad odlučujući”. Do ovog zaključka došli su zahvaljujući mogućnosti “precrtavanja” neželjenih kandidata koju birači imaju.

Kandidati su se suočili sa većim poteškoćama na listama desnice i desnog centra (UDC/SVP i PLR). Ova pojava je prisutna i na listi PPD, dok je situacija mnogo bolja na listama levice, ma da i ona nije “imuna”.

“Teže je otkriti da li ovaj fenomen postoji i u drugim zemljama, jer je Švajcarska jedina zemlja u kojoj je moguće izdvojiti imena”, objašnjava Stojanović. “Iz tog razloga Švajcarski slučaj je veoma interesantan i sutudija je objavljenja i u Američkom časopisu Political Behaviour”.

Tićino je poseban slučaj, jer na opštinskim izbirima nije moguće “precrtati” ime kandidata. Ova metoda, primenjena u studiji, ne može se primeniti u Kantonu Tićino: “U principu, u poređenju sa drugim kantonima, kandidati u Tićinu imaju veću šansu da se odupru eventualnoj diskriminaciji od strane birača, ali se to može negativno odraziti na ukupan rezultat stranke – ističe Stojanović.

Ovo istraživanje u slučaju Opštinskih izbora u Cirihu je uvod u studiju koja će biti rađena na uzorcima Federalnih izbora 2015. godine.

Sveti Sava, školska slava

0
Sveti Sava, freska u manastiru Mileševa iz 13. veka

Praznik Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca.

Savindan se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom tadašnjih vlasti.

Posle poluvekovne zabrane od komunističkog režima, 1990. godine ponovo se vraća kao školska slava.

Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, stoga je zaštitnik prosvetnih ustanova.

Rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Svetovno ime bilo mu je Rastko.

Odrekao se svetovnog života i zamonašio kao veoma mlad, oko 1192. godine, na Svetoj gori u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon.

U Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju.

Umro je u Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za Bugarsku arhiepiskopiju.

Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije.

Njegove mošti su iz Trnova prenete u Srbiju i sahranjene u manastiru Mileševi 6. maja 1237. godine.

U vreme Banatskog ustanka, 1594. godine, veliki vezir Sinan paša naredio je da se mošti Svetog Save odnesu iz manastira Mileševe i spale u Beogradu, na Vračaru. Na tom mestu danas se nalazi najveći hram na Balkanu – Hram Svetog Save.

Milan Panić: Kuda ide Srpska dijaspora u Švajcarskoj?

0

Srbi su jedna od retkih nacija, čije se rasejanje neprekidno uvećava. Prema podacima koje su srpski mediji objavljivali, tokom 90.-ih godina iz Srbije je otišlo preko 100.000 njenih  državljana. Taj trend se nastavio i posle političkih promena 2000. godine, a u poslednjih 5-6 godina iseljavanje iz Srbije je osetno  pojačano. Obrazovna struktura onih koji su napustili  Srbiju je raznolika, a obzirom na činjenicu da u Zapadnim zemljama postoji „glad“ za visokoobrazovanom radnom snagom, lako se da zaključiti da su Srbiju napustili upravo njeni najobrazovaniji  gradjani.  Ista je situacija i sa Republikom Srpskom.

U  potrazi za poslom i za boljim životom, Srbiju i R Srpsku  napuštaju i oni koji nemaju fakulteteske diplome. Brojni  vozači  kamiona, zidari, tesari, medicinske sestre, kuvari, negovatelji,  obični fizički radnici našli su uhlebljenje u Nemačkoj, ali i u nekim drugim zemljama. Sve to se naravno vrlo  negativno odražava  na  privredu Srbije i R Srpske, a posledice će se osećati jako dugo.

Kada je u pitanju doseljavanje Srba u Švajcarsku tu je situacija  nešto specifičnija u odnosu na EU. Obzirom da Švajcarska nije u EU, kao ni Srbija, dolazak u ovu alpsku zemlju za državljane  Srbije je dosta otežan. Gradjani Srbije se medjutim snalaze na  razne  načine. Mnogi  su  uzeli  madjarski, bugarski ili rumunski pasoš i na taj način legalno došli u Švajcarsku. Jedan deo državljana Srbije je boravišni i radni status regulisao sklapanjem lažnog  braka, što je naravno zakonom zabranjeno i strogo  sankcionisano. Na žalost nije ni mali broj onih koji u Švajcarskoj borave i rade ilegalno i pored toga što su i oni i njihovi poslodavci  svesni činjenice da su za tako nešto predvidjene veoma visoke  novčane, pa čak i zatvorske kazne, kao i zabrana ulaska u zemlje šengenskog sporazuma.

Posebna  kategorija je i ne mali broj onih koji se u švajcarskim  policijskim izveštajima nazivaju  „turističkim  kriminalcima“.  Zatvori šriom Švajcarske su puni momaka iz Srbije, koji su u ovu zemlju došli kako bi pljačkali benzinske stanice, zlatare,  prodavnice, stanove, prodavali drogu, uterivali  dugove i bavili se ko zna sve čime. Pri tome treba istaći da su švajcarski sudovi veoma strogi prema počiniocima navedenih dela, što se može  tumačiti nastojanjem vlasti da se obeshrabre oni koji eventualno planiraju da se bave kriminalnim aktivnostima.

U Švajcarskoj je na kraju 2016. godine živelo 2,1 miliona stranaca. Državljani Srbije po brojnosti su na  7. mestu iza  Italijana, Nemaca, Portugalaca, Francuza, Albanaca sa Kosova i Španaca. U strance se inače ubrajaju svi oni koji nemaju švajcarsko državljanstvo. Prema zvaničnim podacima državljani Srbije čine 3,3 posto ukupnog broja stranaca. Medjutim, brojni su državljani Srbije koji imaju dvojno državljanstvu, tako da bi se prema nekoj gruboj proceni moglo reći da u Švajcarskoj živi preko 150.000 državljana Srbije.

Ukoliko  bismo  posmatrali  samo  Srbe, procene su da u Švajcarskoj živi oko 150.000 – 170.000 Srba sa prostora bivše Jugoslavije.  I pored toga što su Srbi medju prvim strancima došli u Švajcarsku i što po brojnosti spadaju u brojniju grupu stranaca, oni to nisu iskoristili i sebi bezbedili bolji status od onoga kojeg  trenutno  imaju. Naime, vrlo malo Srba se politički angažovalo u Švajcarskoj, tako da danas nema Srba na nekim političkim  funkcijama u ovoj zemlji. Trenutno je samo u gradskoj skupštini St. Gallen jedan Srbin odbornik.

A činjenica je da je u Švajcarskoj dosta visokoobrazovanih Srba, koji se nalaze i na značajnim pozicijama u velikim švajcarskim  firmama, bolnicama, pa čak u jednom kantonu i na rukovodećoj funkciji u policiji za strance. Srbija i Švajcarska su još pre 100  godine  uspostavile  diplomatske odnose, tako da Srbiju u  Švajcarskoj predstavljaju Ambasada u Bernu, Generalni konzulat u Cirihu, a u Ženevi se nalazi i Misija R Srbije pri ujedninjenim nacijama.

Na prostoru Švajcarske deluju brojni srpski klubovi i udruženja, medju kojima po organizovanosti i brojnosti posebno treba izdvojiti folklorna drušva. Preko 30 foklornih društava okupljaju  brojne  Srbe i neguje srpsku tradiciju i kulturu širom Švajcarske. Ova društva su okupljena u krovnu  organizaciju  pod nazivom  „Savez  srpskog  folklora  Švajcarske“ (trenutno broji 24 folklorna društva).

Savez srpskog folklora Švajcarske, foto: ssfs-sfvs.ch

Tokom 1992. godine osnovan je Srpski kulturni savez  Švajcarske (SKSŠ)kao „srpska krovna organizacija u Švajcarskoj“. Tih 90.-ih godina Savez je zaista uspeo da okupi  najveći  broj srpskih  društava,  a  vrlo aktivno se radilo na pružanju humanitrane pomoći Srbima u Hrvatskoj i Republici Srpskoj tokom ratnih  zbivanja  na  ovim  prostorima. Treba istaći da su se Srbi u Švajcarskoj tokom bombardovanja Srbije posebno istakli u  pružanju kako novčane tako i drugih vidova  pomoći  svojoj Matici. SKSŠ sa svojim članovima je svakako dao značajan doprinos tome. Medjutim, kako to obično biva, već od 1999. godine SKSŠ ulazi u krizu i ne uspeva da se reorganizuje i svoj rad prilagodi novim uslovima. Savez masovno napuštaju  dotadašnji članovi, tako da danas SKSŠ  skoro da i nema članstva. U upravi SKSŠ nalaze se uglavnom stariji ljudi, a mladi se distanciraju od ove organizacije.  I pored podrške koju ovaj  Savez uživa u Matici, Savez ne uspeva da povrati značaj koji je imao 90.-ih godina,  a o članstvu da se i ne govori. Uzroci  ovakvog stanja su brojni, a pre svega leže u lošim presonalnim  rešenjima, pretvaranju Saveza u mesto za ispunjavanje ličnih  ambicija pojednih ljudi, lošoj proceni situacije, ne snalaženju  rukovodstva SKSŠ u novonastaloj situaciji itd., itd.

Srpski kulturni savez Švajcarske, foto: skss.ch

U takvoj  situaciji nastala je jedna nova organizacija pod  nazivom „Zajednica  Srba  Švajcarske“, koju su osnovali mladji aktivisti i koja je za vrlo kratko vreme naišla na veoma dobar odjek kod  srpskih klubova, udruženja, firmi i pojedinaca. Zajednica  težište  svog  rada usmerava  ka  Švajcarskoj i njenim institucijama, a  sa  ciljem da se promeni negativna slika o Srbima, koja u ovoj zemlji  još uvek preovladava. Naravno, kontakti sa Maticom su nešto na  čemu Zajednica intenzivno radi. Zajednica je uspostavila odličnu saradnju sa Savezom srpskog folklora Švajcarske, a brojni članovi SSFŠ su postali i članovi Zajednice.

Zajednica Srba Švajcarske, Foto: Barbara Truninger

Ne treba zaboraviti ni Udruženje srpskih pisaca Švajcarske, kao i nekoliko srpskih bajkerskih udruženja, te sportska društva kao  što su fudbalski klubovi Srbija, R Srpska, Morava itd. Tu je i  Udruženje srpskih privrednika, koje je 2016. i 2017. godine organizovalo sajam srpskih privrednika. Na žalost oba sajma su  protekla skoro ne zapaženo medju Srbima u Švajcarskoj, o čemu  svedoči i vrlo slaba posećenost istih. Ostaje da se vidi da li će  ovo udruženje u narednim godinama uspeti da se bolje organizuje i da privuče Srbe – privrednike u svoje članstvo. Takodje treba  pomenuti i SKD Prosvjeta, koje od svog osnivanja 2015. godine, prednjači u organizovanju kulturnih aktivnosti. Značajno mesto u životu Srba u Švajcarskoj zauzima i Srpska pravoslavna crkva.

Udruženje srpskih privrednika Švajcarkse, foto: rts.rs

Medjutim, procene su da je svega 5% Srba u Švajcarskoj aktivno uključeno u aktivnosti klubova i udruženja. Oni bolje upućeni ističu da je neophodna bolja organizacija Srba u Švajcarskoj, a  za šta se kao moguće rešenje sve glasnije pominje potreba za osnivanjem jedne snažne krovne organizacije.

Milan Panić,
Thun, Kanton Bern

Svetski ekonomski forum (WEF) – Davos 2018

0
swiss-image.ch/Photo by E.T. Studhalter

Forum koji privlači najistaknutije predstavnike finansijskih krugova prilika je za svetske lidere da uspostave komunikaciju sa finansijskom elitom.

U Davosu okupiće se tako eksperti iz polja politike, ekonomije, medija, a organizatori poručuju da se svet drastično promenio poslednjih godina. U pozivnici se navodi da su se geostrateški rascepi pojavili na više frontova, te da imaju daleke političke, ekonomske i društvene posledice. Realpolitika, dodaju organizatori, nije više samo relikt Hladnog rata, a ekonomski prosperitet i socijalna kohezija nisu više isti.

– Politički, novi i podeljeni narativi transformišu vladavinu. Ekonomski, formulišu se politike radi očuvanja prednosti globalne integracije, pri čemu ograničavaju zajedničke obaveze kao što su održivi razvoj, inkluzivni rast i upravljanje četvrtom industrijskom revolucijom. Socijalno, građani žele odgovorne vlade. A društveni ugovor između država i njihovih građana sve više nastavlja da erodira – navodi se u pozivnici ove organizacije.

Ko će sve doći u Davos

Čini se da je glavna vest da će se ove godine na Davosu pojaviti američki predsednik Donald Tramp. Iz Bele kuće poručili su da će Tramp iskoristiti priliku da u Davosu govori o svojoj agendi „Prvo Amerika“, za koju kritičari kažu da predstavlja povlačenje iz globalnog rukovođenja zasnovanog na demokratskim principima.

Organizatori Svetskog ekonomskog foruma naveli su da će učešće Trampa na godišnjoj konferenciji Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu omogućiti učesnicima da dobiju direktan uvid u političke i ekonomske prioritete SAD.

– Očekuje se i dolazak američkog ministra finansija Stivena Menučina, ministra trgovine Vilbura Rosa i trgovinskog predstavnika SAD Roberta Lajthajzera – izjavila je portparolka WEF-a Fon Maturos, a prenosi agencija AP.

Saopštenje WEF-a je usledilo nakon što je Bela kuća potvrdila Trampovo učešće na forumu, koji će okupiti oko 350 političkih lidera, na stotine direktora kompanija i predstavnika civilnog društva.

Američki list „Vašington post“ je ukazao da će Tramp biti prvi američki predsednik od Bila Klintona koji će se obratiti učesnicima tog foruma, a AP podseća da su američki predsednici retko kada dolazili na ovaj skup i da je SAD prošle godine predstavljao tadašnji potpredsednik Džo Bajden.

Indijski premijer glavni govornik u Davosu

Indijski premijer Narendra Modi će ove godine biti glavni govornik, što je prvi put da jedan indijski premijer boravi u Davosu od 1997. godine.

Očekuje se i dolazak francuskog predsednika Emanuela Makrona i britanske premijerke Tereze Mej.

Naravno, neizostavani gosti su šefica Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard, direktror IBM Đini Rometi, norveški premijer Erna Solberg.

Svoje učešće na ovogodišnjem samitu potvrdili su i kineski predsednik Si Đinping, bivši britanski premijer Gordon Braun, kanadski premijer Džastin Trudo i šef izraelske vlade Bendžamin Netanjahu.

Ekonomskom forumu u Davosu prisustvovaće i Šeril Sendberg iz kompanije „Fejsbuk“, koosnivač „Gugla“ Sergej Brin i Antoni Skaramuči, koji je kratko bio direktor komunikacija u Trampovoj Beloj kući.

Srpsku delegaciju predvodiće predsednik Aleksandar Vučić, a očekuje se da će se na marginama samita sresti sa američkim predsednikom, iako takve vesti još nisu potvrđene.

Ko je osnovao forum?

Svetski ekonomski forum osnovao je 1971. Klaus Švab, nemački profesor ekonomije. Tema prvog skupa bila je kako usvojiti američki način upravljanja. Dve godine kasnije, konferencija je proširila fokus na globalnu ekonomiju i društvene teme i od tada ovo mesto u Alpima okuplja svetsku političku i poslovnu elitu.

Od 2018. teže do Švajcarskog pasoša

0
foto: © Ti-Press / Samuel Golay

Od ove godine biće teže dobiti Švajcarski pasoš. Prema novom Zakonu o državljanstvu (LCit), državljanstvo Švajcarske mogu dobiti samo one osobe koje imaju dozvolu boravka u Švajcarskoj (viza C), žive na teritoriji Konfederacije najmanje deset godina i dobro su integrisani.

Na primer, ko želi da postane Švajcarski državljanin moraće da polaže da zna da se izražava na jednom od nacionalnih jezika, ne samo usmeno, već i pisanim putem. Biće tražen A2 (osnovni nivo) za pisani i B1 (srednji nivo) za usmeni, u skladu sa vrednostima utvrđenim u Zajedničkom evropskom referentnom okviru. Poznavanje jezika će se utvrđivati na ispitu.

Stranci čiji je maternji jezik jedan od nacionalnih jezika neće morati polagati jezički ispit. Isto važi i za one koji su pohađali pet godina neke škole u Švajcarskoj ili u zemljama u kojima se govori neki od nacionalnih jezika (Italija, Nemačka, Francuska).

Prema dosadašnjoj praksi svako ko je živeo u Švajcarskoj 12 godina mogao je da se prijavi za dobijanje Švajcarskog državljanstva. Od januara 2018. godine to će moći da učine samo oni sa C vizom, ali je dužina neophodnog boravka u Švajcarskoj smanjena na 10 godina.

Državljanstvo neće moći dobiti lica koja su koristila socijalnu pomoć u prethodne tri godine od podnošenja zahteva. Izuzetci su predviđeni za one koji su nadoknadili primljeni novac i za one koji su na školovanju. Kao i do sada, kandidati za naturalizaciju moraju imati “čist” sudski dosije.

«BUNDESART» – umetnička fotografija Saveznog veća za 2018. godinu

0
Klikom na fotografiju možete videti animaciju (© admin.ch)

Fotografija Saveznog veća za 2018. godinu je zajednički rad dvojice umetnika iz Friburga, fotografa Stefano Šmuc (Stéphane Schmutz) i umetnika Mišela Kotinga (Michel Cotting). Na fotografiji je predstavljeno sedam članova Švajcarske savezne vlade i saveznog sekretara koji poziraju ispred pozadine na kojoj su tipično švajcarske ilustracije u stilu stripa. U animiranoj varijanti fotografije ilustracije na pozadini se pokreću.

“Cilj je da se na umetnički način ilustruje velika raznovrsnost u maloj Švajcarskoj”, objašnjava Stefane Šmuc opisujući svoj projekat. Mišel Koting je rukom dizajnirao svaki pojedinačni deo stripa koje je na kraju kopmpjuterom montirao u jednu celinu.

Zvanična fotografija je štampana u 55.000 prmeraka i od 3. januara će biti dostupna na šalterima zgrade Saveznog palamenta. Takođe moguće je naručiti ili preuzeti klikom na www.admin.ch

«BUNDESART» – umetnička fotografija Saveznog veća za 2018. godinu

0

Fotografija Saveznog veća za 2018. godinu je zajednički rad dvojice umetnika iz Friburga, fotografa Stefano Šmuc (Stéphane Schmutz) i umetnika Mišela Kotinga (Michel Cotting). Na fotografiji je predstavljeno sedam članova Švajcarske savezne vlade i saveznog sekretara koji poziraju ispred pozadine na kojoj su tipično švajcarske ilustracije u stilu stripa. U animiranoj varijanti fotografije ilustracije na pozadini se pokreću.

“Cilj je da se na umetnički način ilustruje velika raznovrsnost u maloj Švajcarskoj”, objašnjava Stefane Šmuc opisujući svoj projekat. Mišel Koting je rukom dizajnirao svaki pojedinačni deo stripa koje je na kraju kopmpjuterom montirao u jednu celinu.

Zvanična fotografija je štampana u 55.000 prmeraka i od 3. januara će biti dostupna na šalterima zgrade Saveznog palamenta. Takođe moguće je naručiti ili preuzeti klikom na www.admin.ch

Intervju Karle del Ponte za švajcarski “Corriere del Ticino” – Tužilaštvo nije imalo ništa protiv Srba

0
© Zocchetti

Novinar švajcarskog “Corriere del Ticino”, Karlo Silini (Carlo Silini) govorio je sa bivšom tužiteljkom Karlom del Ponte (Carla del Ponte) povodom završetka rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Razgovor su vodili na temu rada Međunarodnog suda, o tome kako je “lovila” ratne zločince, ali i o greškama i propustima ovog Tribunala.

Ovaj intervju novinar počinje jednom paralelom koju povlači između sukoba u Siriji i na prostoru bivše Jugoslavije.

Sirija, Sirija i još jedanput Sirija. Izgleda da se sva sramota celoga sveta koncentrisala u ovoj zemlji. Možemo se tešiti misleći da je ta zemlja daleko od nas, ali kao Evropljani ne trebamo zaboraviti da smo jedan podjednako apsurdan i krvavi rat imali “kod kuće” pre dvadeset godina: na prostoru bivše Jugoslavije. Vreme masovnih grobnica i silovanja kao jednog od “oruđa” rata je završeno, ali rane zarastaju polako. Povremeno se pojave institucije prade kao što je bio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) koji će zatvoriti svoja vrata u nedelju. Poslednje suđenje se završilo glamuroznim samoubistvom u direktnom televizijskom prenosu. U trenutiku izricanja presude (20 godina zatvora), hrvatski general Praljak je ispio otrov iz flašice i kasnije preminuo u bolnici. Jedan tužan kraj za projekat koji je za svojih 24 godina postojanja pokušao da da malo pravde za žrtve.

Razgovaramo sa jednom od apsolutnih protagonista tog suda, Karlom del Ponte, tužiteljkom od 1999 do 2007. godine, koja je u Hag odvela čak i Slobodana Miloševića.

Karla del Ponte, nažalost moramo da počnemo od kraja, sa samoubistvom Praljaka u direktnom televizijskom prenosu, koji je na neki način sa ovom dramatičnom scenom uništio imidž Tribunala. Šta mislite o tome?

«Poznavala sa m Praljaka, ispitivala sam ga. Bio je režiser, koji se bavio televizijom i na nekin način je hteo da režira poslednju scenu Tribunala. Naravno za Tribunal je ovo izvesna sramota. Nije moguće da se prilikom poseta u zatvor unese otrov. Sve u svemu, verovatno su se kontrole odnoslile samo na unošenje oružija, ali je sve ostalo prolazilo. Šta više, čak je i Milošević dobio antibiotik protiv lepre koji je pomagao da povisi pritisak. Prolazilo je svega po malo u tom obliku, i zaista to je jedan propust, ali sve u svemu marginalan.»

Zašto?

«Pre svega, zato što nije lako zaustaviti jednu malu bocu otrova prilikom kontrole. I zato što se radi o lukavstvu optuženog, da umesto odležavanja dvadeset godina zatvora, oduzme sebi život jednim isceniranim potezom. Ali i to je marginalno u odnosu na čitavu istoriju suda. Tačno je, to je bio poslednji proces, i nje smelo da se desi da optuženi izvrši javno samoubistvo.»

Šta znači istraživati ratne zločine? Da li su više prepreke pokušaji da se rekonstrujiše istina o činjenicama ili je problem da se dobije pristanak na saradnju vlasti različitih zemalja da se dođe do osumnjičenih?

«Zavisi. Moramo shvatiti da međunarodna pravda jedino može da ima uspeha i da funkcioniše ukoliko postoji politička volja država. Počevši od država članica Saveta bezbednosti UN. Dakle, rad međunarodnog tužioca je olakšan ukoliko postoji saradnja država.»

Postoji li?

«Ne uvek. Obično država koja je uključena u proces ne sarađuje, jer bi trebalo da isporuči svog ministra ili predsednika. Ali ako Međunarodna zajednica vrši politički pritisak, saradnja nije tako teška. Radi se zapravo o upečatljivim zločinima, sa hiljadama žrtava. Stvari funkcionišu ako se istraga može vršiti pristupom teritiriji, ako možete otvoriti masovne grobnice – odatle se počinje – kako bi se utvrdilo koliko je civilnih žrtava bilo. Onda se vraća na krivičnu odgovornost učesnika, tačnije visokih političkih i vojnih funkcionera. Zato što se Međunarodni sud ne bavi počioniocima nego odgovornima na visokim položajima, onima koji sede za stolom vlasti i odlučuju i planiraju zločine protiv čovečnisti. Tu je naravno neophodan pristup dokumentaciji, državnim arhivima i posebno svedocima.»

Jednostavan pristup?

«Rekla bih da ne, jer je vrlo malo ljudi koji su voljni da svedoče. To je razlog zašto smo uvek radili mngo sa protivnicima Miloševića, posebno sa opozicionim liderom Zoranom Đinđićem, koji je kasnije ubijen. Sa njim smo postigli veliki napredak u našim istragama. Zbog toga puno zavisi od političke situacije i koliko Međunarodna zajednica pomaže u ostvarivanju saradnje.»

U konkretnom slučaju kako je išlo sa Evropskom unijom?

«Uspeli smo da ubedimo Evropsku uniju da vrši pritisak na Srbiju, posebno za hapšenje ratnih zločinaca. Ideja je bila da treba da sarađuju ako žele da se pridruže Evropskoj uniji. Ovom strategijom uspeli smo da uhapsimo prakitično sve optužene.»

A u Ruandi? Nekoliko godina ste imali važnu ulogu kao tužilac Međunarodnog krivičnog suda te zemlje.

«U Ruandi situacija je bila takva da je istrage olakšala činjenica da je bivši premijer Kambanda priznao svoje zločine i bio naš glavni svedok. Dao nam je odlične informacije. Uskoro smo došli do optužnice i međunarodnog naloga za hapšenje. Teško je bilo uhapsiti ove ljude zbog toga što je većina njih izbegla u druge afričke zemlje i sa malo novca uspevala da plaća svoju slobodu. Mislim da je  Felisijen Kabuga (biznismen iz Ruande u velikoj meri uključen u genocid) još uvek slobodan u Keniji. Oni koji su pobegli u Evropu su uhapšeni, drugi nisu. Tako da nije slučajno da ima mnogo optuženih koji još nisu uhapšeni do danas.»

Uvek ste govorili da je vaš najveći uspeh u Haškom tribunalu bio hapšenje Miloševića, ali i najveće žaljenje zbog toga što je umro u ćeliji pre kraja suđenja. Kao da je uspeo da pobegne pre kazne. Da li je tako?

«Na kraju se može reći da je tako. Ali nedostaje finale: pobegao pre presude i u svakom slučaju mrtav. Tokom vremena, posle prvih ljutnji zašto moralo tako da se desi, smirili smo se jer na kraju, njega više nema.»

Nema ga više – umro je, to je poraz?

«Da, ma da on nije tako mislio.»

Da li je osetila neki znak pokajanja kod Miloševića kada ga je ispitivala? Sažaljenje?

«Gotovo svi optuženi postavljaju “zid”. Jedan od njih je bio i Milošević, on ga je postavio odmah. Drugi su govorili malo više, ali malo. Jedan je sarađivao i odgovaraio na pitanja. Inače svi su bili ćutljivi ili su govorili jako malo. Na kraju krajeva, smatrali su sebe herojima koji su se žrtvovali za njihovu zemlju međunarodnoj pravdi kojoj nisu verovali.»

Da li su zadržali ovu “masku” i nakon presuda?

«Uvek, čak i tokom izricanja kazne. Svi su bili heroji koji su nelegalno zatvoreni. Istina je da kada budu oslobođeni iz jednog ili drugog razloga, prilikom njihovog povratka svi budu dočekani uz veliko slavlje i pompu.»

Koje druge uspehe želite da zapamtite, a za kojim žalite?

«Uspesi su oni koji su dobijeni za žrtve, odnosno hapšenje optuženih. Ono za čim moji saradnici i ja žalimo je činjenica da nismo mogli više da hapsimo. Bili smo ograničeni od strane naših nadređenih i na kraju od Saveta bezbednosti UN u Njujorku koji je vršio pritisak da smanjimo našu listu traženih. Za tim najviše žalim. Tužilaštvo je savršeno funkcionisalo i mogli smo da podignemo mnogo više optužnica. Zato što međunarodni sistem ima mnogo velikih poteškoća. Čak i sada neki krivci su na slobodi. Tako da je mandat Međunarodnog suda trebao da bude mnogo opširiniji nego što je bio slučaj.»

Kako je objavljeno u časopisu “Liberté” 11. decembra 2017., sociolog Erik Gordi (Eric Gordy) tvrdio je da je Tribunal u Hagu bio pod pritiskom velikih sila, posebno Amerike da ne osudi neke ratne zločince. I to zbog toga što bi te presude otvorile pitanje spoljnu podršku paravojnim snagama na terenu. Šta vi mislite? Gordi navodi slučaj hrvatskog generala Ante Gotovine, provobitno osuđenog na 24. godine, a potom oslobođen.

«Tužilaštvo nikada nije bilo pod pritiskom i nikada se nije obaziralo na neke eventualne pritiske. Bilo ih je jako malo.»

Sa čije strane?

«Od strane nekih država koje su bile predmet istraga. Ali, u stvari nikakav pritisak nije vršen na tužioca. Ako ga je bilio bilo je samo na nivou presude. Gotovina je bio osuđen na prvoj instanci.»

Zašto je onda oslobođen?

«Pravno gledano, oslobođen je zato što su promenili tumačenje zakona i učinili ga mnogo restriktivnijim. Greška, ponavljam. Jedna velika greška. Kasnije, kako sam mogla da pročitam, ali nemam dokaza za to, možda je bilo i političkih pritisaka. Mogu samo reći da su na moje veliko iznenađenje promenili tumačenje zakona.»

Tribunal za bivšu Jugoslaviju bio je prvi međunarodni krivični sud nakon Nirnberga. Tada kao i danas postoje oni koji tvrde da ovi sudovi donose pravdu u korist pobednika, ne poraženih. U konkretnom slučaju postoje oni koji veruju da se prstom upiralo više u Srbe nego u Hrvate. Šta mislite?

«Apsolutno se ne slažem. Tvrdnja nije na mestu. Naravno, optužili smo više Srba od Hrvata ili Bošnjaka, jer su Srbi oni koji su počinili najviše zločina. Isto tako smo mogli da lakše da vodimo istrage o zločinima Srba jer smo imali potpunu saradnju, mnogo veću nego u drugim slučajevima. Delovali smo takođe i na Kosovu, na primer Ramuš Haradinaj (bivši komadant UČK) koji je sada premijer. Uhapsli smo ga, ali ne mogu vam objasinit koje smo teškoće imali da utemeljimo optužnicu. Nakon čega je učinjena još jedna greška i kada je i on oslobođen. Tužilaštvo nije imalo ništa protiv Srba. Radili smo sa onim što smo imali u ruci, utvrđivajući koji su zločini, gde su počinjeni i ko su počinioci. Jedina moja lična uteha je to da, kada su oslobiđeni Gotivina i Haradinaj, ja nisam bila prisutna. Inače to ne bih prihvatila.»

Jedina moja lična uteha je to da, kada su oslobiđeni Gotivina i Haradinaj, ja nisam bila prisutna. Inače to ne bih prihvatila.

Po vašem mišljenju, presude Međunarodnog suda stvarno pomažu pomirenju u zemljama koje su bile pogođene sukobom? Da li postoji rizik da se raspaljivanja nacionalizma kada na uživo na televiziji gledate bivše generale ili političare koji veličaju veliku Srbiju ili veliku Hrvatsku?

«Raspaljivanje? Ne verujem. Naravno uvek postoji neko ko je nostalgičan. Priznajem da smo mislili da će Tribunal biti efikasniji u donošenju nekog od elemenata pomirenja. Sigurno je to bilo presudno za žrtve. Nakon toga sve zavisi od vlasti i momenta. U svakom slučaju radi se o veoma važnom koraku ka miru.»

Pretpostavljam da ste upoznali mnogo žrtava, rođaka ili prijatelja žrtava. Šta su tražili?

«Da, srela sam ih mnogo puta. Tražili su pravdu i tražili su stroge kazne. Žrtve uvek traže oštrije kazne od onih koje su dodeljene, a moj zadatak je bio da im objasnim da jedna kazna od dvadeset, dvadeset pet godina već velika kazna. Neverovatno je koliko je žrtvama važno da se osude odgovorni za njihovu ogromnu patnju.»

Da li im to pomaže da nastave da žive?

«Da, osnovno je da nastavite da živite. Znate, za jednu ženu koja nakon silovanja svojim očima gleda kako joj ubijaju troje dece, vidi da je počinilac tog zločina osuđen na dvadeset sedam godina zatvora, shvata da se radi o nečemu pozitivnom. Sve ovo pomaže da nastavite da živite.»

Prevod sa italijanskog: Vladimir Miletić

Srpska biblioteka u Švajcarskoj

0
© Dragana Zimonjić

Srpski kulturni centar Wil u Švajcarskoj sada u svojim prostorijama ima biblioteku sa više od hiljadu naslova domaće i svetske literature.

„Malo je reći da smo ponosni na to što je Narodna biblioteka Srbije uvrstila našu biblioteka u registar zvaničnih biblioteka u dijaspori“,  poručuju osnivači Srpskog kulturnog centra Wil.

Pri osnivanju biblioteke pomogle su Narodna biblioteka Srbije, biblioteka Milutin Bojić iz Beograda, kao i brojne organizacije i članovi Srpskog kulturnog centra.

Iz ove organizacije poručuju da im je u planu akcija Jedan čovek – jedna knjiga, kojom bi svako ko želi mogao da pomogne pri daljem razvoju biblioteke, ali i da podrži očuvanje srpskog jezika i kulture u Švajcarskoj.

U čemu je tajna švajcarske penzije?

0

Trebalo je da osiguraju finansijsku stabilnost do 2030. godine, ali građani su ih odbacili na nedavnom referendumu

“Švajcarskim penzionerima je dobro”, objavila je ovih dana banka UBS, upoređujući situaciju u kojoj se nalaze penzioneri u Švajcarskoj s nekim drugim zemljama. Analitičari te banke kažu da zahvaljujući načinu na koji je postavljen švajcarski penzijski sistem, prosečna pedesetogodišnja Švajcarka mora odvajati mnogo manji deo prihoda nego njeni vršnjaci u Londonu, Njujorku ili Tokiju kako bi jednog dana imala osnovni životni standard.

Prema njihovim proračunima, takva osoba mora danas odvajati samo 11 odsto mesečnih prihoda kako bi osnovni životni standard održala i u penziji. Uz takve uslove penzija bi tada trebalo da iznosi 48 odsto ranijih prihoda, što je dovoljno za normalan život čak i u skupoj Švajcarskoj.

Švajcarski je penzijski sistem u svojoj osnovi vrlo sličan onom u Srbiji. Tri stuba: obavezni državni, obavezni privatni i dobrovoljni privatni zajednički daju ukupnu penziju. Razlike u odnosu na srpski sistem postoje u nivou doprinosa, kao i poreskom tretmanu različitih vrsta doprinosa. Iz obaveznog državnog (prvog) stuba švajcarski penzioneri danas primaju zajamčenu penziju koja se kreće u rasponu od 1.175 do 2.250 franaka mesečno, a uz penziju koju primaju iz drugog stuba cilj je da “ukupna mirovina dosegne 50-70 odsto prihoda pre penzionisanja”, ističu bankari UBS-a. Prosečna švajcarska plata je u nivou od oko 6.000 franaka.

Isto kao i u Srbiji, prvi stub se finansira iz sadašnjih doprinosa, odnosno današnji zaposleni finansiraju penzije današnjim penzionerima, dok se drugi i treći stub kapitalizuju kroz vreme, odnosno neka su vrsta lične štednje koja se povećava godinama da bi se počela isplaćivati odlaskom u penziju. Za razliku od Srbije, u Švajcarskoj se prihodi iz prvog stuba delimično dopunjuju i prihodima od poreza na dodatu vrednost.

Nacionalni sistem obavezne državne penzije je u svom osnovnom obliku u Švajcarskoj postavljen na noge još 1948. godine, a 1985. obaveznim je proglašen i drugi stub. Penzijski sistem je nakon Drugog svetskog rata prilagođavan desetak puta kako bi se uskladio s ekonomskom realnošću, a upravo zahvaljujući tim prilagođavanjima i, pre svega, snažnoj i rastućoj švajcarskoj ekonomiji, dosad nije bilo potrebno rezati penzije ili stvarati bitnije budžetske deficite.

Rudolf Stram, jedan od poznatijih švajcarskih ekonomista i političara, letos je izjavio kako su “državne prognoze iz 1995. godine predskazale pojavu deficita (..) od 2005. godine”. No to se nije dogodilo “zahvaljujući rastu plata – kad se poveća ukupan nivo plata, rastu i penzijski prihodi”, objasnio je Stram te podsetio da je u Švajcarskoj još 1999. određeno da će se deo prihoda od poreza na dodatu vrednost odvajati za finansiranje penzijskog sistema. “To je dovelo do odlaganja gubitaka”, zaključio je.

Uprkos tome, krajem septembra ove godine na jednom od poznatih švajcarskih referenduma (švajcarski građani mogu četiri puta godišnje direktnim glasanjem odlučivati o pitanjima naročito važnim za državu) našlo se pitanje reforme penzijskog sistema. Među predlozima je bilo izjednačavanje godina života za odlazak u penziju žena s onom za muškarce (žene sada odlaze sa 64 godine, a muškarci sa 65), rast doprinosa koji se izdvajaju za penzije, ali i povećanje stope PDV-a sa sadašnjih osam odsto na 8,3 odsto od 2021. godine. Uz to, među predloženim promenama bilo je povećanje osnovnog iznosa penzije iz prvog stuba za 70 franaka mesečno za buduće penzionere.

Reforme su predložene s namerom da se penzijski sistem prilagodi budućim promenama, posebno s obzirom na tzv. starenje stanovništva. Populacija je polagano sve starija, u penziji se nalazi sve više stanovnika, dok se istovremeno ne predviđa bitan porast zaposlenosti. Tako je odnos radno aktivnog stanovništva u odnosu na penzionere početkom sedamdesetih godina bio 5:1, a danas je 3,5:1.

No građani Švajcarske su blagom većinom odbili predloge. Švajcarski potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova Alain Berset izjavio je nakon referenduma da će vlasti odmah prionuti revidiranju predloga reformi. Glavni ekonomist banke UBS Danijel Kalt drži da su reforme odbijene jer pritisak za promenama “još uvek nije dovoljno visok”. Trebalo je da reforme otvore put stabilnom penzijskom sistemu u Švajcarskoj do 2030. godine.

Sadašnja reforma se pripremala godinama, a neki procenjuju da će opet trebati godine da bi se našla na referendumu. Politička levica zamerala je podizanje granice za odlazak žena u penziju, dok su političari desnog spektra držali da predložene reforme ne idu dovoljno daleko da bi se dosegnula potrebna finansijska stabilnost penzijskog sistema u dugom roku.

Potreba za konstantnim prilagođavanjem penzijskog sistema lako se može videti iz redovnog godišnjeg izveštaja koji izrađuje australijski univerzitet Monaš u saradnji s njujorškom konsultantskom kompanijom Mercer. Izveštaj obuhvata ocenjivanje tridesetak penzijskih sistema, uglavnom razvijenih industrijskih ili većih ekonomija, po nizu kriterijuma koji se u konačnom zbrajaju u jedinstven indeks i njemu pripadajuću ocenu.

I dok su u izveštaju za 2016. najvišu ocenu (A) dobili penzijski sistemi Danske i Holandije, u ovogodišnjem, objavljenom pre mesec dana, takvu ocenu nije dobio nijedan sistem, a danski i holandski penzijski sistemi su ocenjeni ocenom B+. U spomenutom izveštaju švajcarski penzijski sistem već dve godine nosi ocenu B, koju karakteriše opis da se radi o “sistemu koji ima zdravu strukturu, ali ima i neke delove koje bi trebalo poboljšati i koji ga razlikuju od sistema s ocenom A”.

POSLEDNJE VESTI