Plaćena reklama

Prijem u ambasadi Republike Srbije u Bernu

0
Foto: Drago S. / ©serbinfo.ch

Povodom dana državnosti u ambasadi Republike Srbije u Bernu urpiličen je prijem gde su zvanice dočekali Njena Ekselencija dr Snežana Janković, ambasador Republike Srbije u Bernu, Ministar savetnik – konzul Aleksandar Đurđić kao i Generalni konzul Republike Srbije Zoran Jeremić iz Ciriha.

Počasni gost prijema bio je Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski Gospodin Andrej, u čijoj pratnji su bili Arhijerejski namesnik za Švajcarsku protojerej Stanko Marković iz Berna, kao i gospodin Saša Branisavljević, teolog iz Ciriha.

Pored njih prijem su uveličali svojim prisitvom i rukovodioci udruženja i organizacija srpske zajednice u Švajcarskoj, kao i mnogobrojne javne ličnosti iz političkog, kluturnog i diplomatskog reda Republike Srbije i Švajcarske.

Prisutnima se obratila Njena Ekselencija dr Snežana Janković pozdravnim govorom, dok je nakon nje svojom besedom Episkop Andrej obratio zvanicama zahvaljujući se na divnom prijemu.

Dačić: U interesu nam je što organizovanija dijaspora

0
Beograd, 23. oktobra 2015. - Drzavni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Sasa Mirkovic govori na konferenciji novinara i medija dijaspore i Srba u regionu koja se odrzava u prostorijama Udruzenja novinara Srbije. FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ bk

Interes Srbije je da ima što bolju i organizovaniju dijasporu i zato je važno da na vreme definišemo, ne samo strategiju, već i alate da bismo to postigli, poručio je danas prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Dačić je na šestoj konferenciji novinara i medija dijaspore i Srba u regionu konstatovao da, kada je reč o brojevima, srpska dijaspora nije velika u odnosu na dijasporu nekih drugih zemalja, ali da u odnosu na broj stanovnika Srbije to čini znatan broj.

“Ako pođemo od procene da u inostranstvu živi oko tri ili četiri miliona građana srpskog porekla, shvatamo da trećina našeg naroda živi van granica Srbije i to pokazuje koliko je značajna naša dijaspora”, rekao je Dačić.

Dodajući da je Srbija ustavom dužna da štiti prava i interese svojih građana u inostranstvu i unapređuje odnos između dijaspore i matice Dačić je podvukao da je unapređenje informisanja dijaspore putem elektronskih medija definisano kao važan instrument za očuvanje srpskog jezika i identiteta.

To je važno u ovom trenutku kada uticajni predstavnici dijaspore mogu da daju doprinos na zaštiti prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, da to pomogne da se odupremo svojatanju srpskih spomenika od onih koji nisu želeli da tamo bude Srba, a kamoli tragova njihovog postojanja, rekao je Dačić.

Prema njegovim rečima, u vreme digitalnih tehnologija ohrabrujuće je to što se informatičko umrežavanje uveliko odvija u okviru onlajn zajednice dijaspore u koju su uključeni i naučnici i biznismeni i studenti i sportisti…

“Samo složno možemo savladati predstojeće izazove i osigurati našem narodu mesto u savremenom svetu koje svojim civilizacijskim dostignućima zaslužuje i tome treba posvetiti maksimalnu pažnju”, poručio je Dačić.

On je istakao značaj što bolje organizovanosti dijaspore i što većeg njenog uticaja.

“Za to nije ključna samo brojka, jer ima zemalja gde možemo i bolje da se organizujemo, gde Srbi mogu da uđu u parlament te zemlje”, rekao je Dačić.

On je kao primer naveo boravak u Australiji gde je upoznao predstavnika parlamenta te zemlje koji je poreklom iz Bosne i Hercegovine, iako “Srba ima deset puta više”.

Mirković: Država najveći finansijer srpskih medija dijaspore

Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković izjavio je danas da je država najveći finansijer srpskih medija u dijaspori, dok su predstavnici medija poručili da bi ta izdvajanja trebalo povećati.

Kako je podsetio Mirković podrška Ministarstva kulture dijaspori obezbeđuje se konkursima koji se raspisuju jednom godišnje, kao i da je dosta toga učinjeno i donošenjem tri medijska zakona pre 15 meseci.

“U dva je definisano da je informisanje Srba u dijaspori i regionu jedna od važnijih stvari koje treba da budu podržane i u kojem se prepoznaje javni interes koji zastupa Vlada Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja”, rekao je Mirković.

Ove godine Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo kulture postalo je najveći donator u sferi informisanja u domenu podrške onim projektima koji promovišu javni interes, rekao je Mirković.

“To je nešto o čemu smo samo mogli da sanjamo samo pre nekoliko godina i mislimo da će se ta suma uvećati naredne godine”, rekao je Mirković.

Prema njegovim rečima, u domenu sektora informisanja ukupno je podneto 37 aplikacija, od kojih je 29 podržano.

“Ukupni budžet ove godine iznosio je 18 miliona dinara, što je 20 odsto više nego prethodne godine”, rekao je Mirković.

Mirković je dodao i da se ove godine prvi put u konkursnim komisijama u domenu projektnog sufinansiranja nalaze i predstavnici novinarskih udruženja što je, kako je istakao, veliki napredak.

Generalni sekretar Udruženja novinara Srbije Nino Brajović izjavio je da država mora da poveća sredstva za finansiranje medija u dijaspori.

On je naveo da se mediji u inostranstvu, finansiraju prosečno na godišnjem nivou sa 330 hiljada evra, a da se oko 30 miliona dinara izdvaja za programe nacionalnih manjina u zemlji.

“Država mora da pronađe način da pomogne novinare i medije u dijspori i reonu. Sadašnja sredstva nisu dovoljna“, smatra Brajović.

Zamenik predsednika Odbora za dijasporu i Srbe u regionu u Skupštini Srbije Miodrag Linta istakao je da je najbolji položaj medija u Rumuniji, a da najteži u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj.

Kao primer, on je naveo radio „Dunav“ koji 24 godine postoji u Vukovaru i sada se nalazi pred gašenjem, jer nemaju dovoljno sredstava.

“Država mora da pomogne medije u regionu, u pitanju je opstanak našeg naroda koji se sve više iseljava iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u Republiku Srpsku i Srbiju“, zaključio je Linta.

Promocija zbornika “Zaveštanje”

0

Udruženje srpskih pisaca švajcarske i ove godine održava oktobarske književne susrete.

Na ovogodišnjem tradicionalnom susretu održaće se i promocija zbornika “Zavešranja” Udruženja srpskih pisaca švajcarske.

Uprava Udruženja poziva sve zainteresovane za očuvanje srpske kulture i pisane reči u Švajcarskoj da prisustviju ovogodišnjim susretu književnika koji će se održati u subotu 3. oktobra 2015. godine sa početkom u 19 časova u prostorijama SDK Minchwilen, Mätzikonerstrasse 57, Minchwilen, Kanton Turgovija.

Ideološka pozadina srpsko – srbskog fililoškog spora

0

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Jednačenje suglasnika po zvučnosti (ili asimilacija) je glasovna promena u srpskom jeziku u kojoj se šumni suglasnici, koji se razlikuju po zvučnosti, jednače tako što se prvi suglasnik iz para zamenjuje svojim parnjakom koji je po zvučnosti jednak drugom suglasniku iz para.

U našem slučaju to znači da se zvučni suglasnik „b” ispred bezvučnog suglasnika „s” menja u bezvučni suglasnik „p”; stoga: „srpski” i „srpstvo”. Kada se zvučni suglasnik „b” nađe ispred samoglasnika, ne dolazi ni do kakve promene; stoga: „Srbi” i „srbistika”.

Promene zvučnog suglasnika u bezvučni naziva se obezvučavanje.

Argumenti za prenebregavanje pravila o jednačenju suglasnika po zvučnosti

Osnovni argument onih koji prenebragavaju pravilo o jednačenju po zvučnosti jeste taj da morfema „srp” ne odgovara našem etničkom imenu. Ali morfema „srp” nema nikakve veze se bilo kakvom alatkom, nego je nastala zbog obezvučavanja.

Drugi argument jeste taj da zvučni suglasnik „b” sugeriše muževnost i hrabrost, pa ga treba ostaviti. Ali ma kako pisali te reči, i dalje ćemo ih izgovarati obezvučavajući ih („srpski”, „srpstvo”). Tako su se te reči izgovarale i pre uvođenja u pravopis pravila o jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Možemo izmeniti pravilo o pisanju, ali izgovor će svejedno ostati kakav je i dosad bio. Naprosto naš fonemski sistem ne dozvoljava izgovor tri samoglasnika („bsk”) kao u pridevu „srbski”, a još manje četiri („bstv”) kao u imenici „srbstvo”. Mi čak pomalo s mukom izgovaramo i samoglasničko „r”. Ono je izuzetak u fonemskom sistemu. Slovo „r” najčeće je suglasničko. Dakle, nije lako izgovoriti u prirodnom govoru „srbsk”, a još manje „srbstv”. Ma kako te reči pisali, u govoru ćemo i dalje zadržati obezvučavanje.

Normativistika

U izgovoru ćemo i dalje zadržati obezvučavanje, ali u pisanju to ne moramo činiti. Ako se oblici „srbski” i „srbstvo” budu dugo koristili, moguće je da će ih normativisti proglasiti dozvoljenim, iako ne standardnim oblikom. Oni će imati ulogu pravopisnog dubleta. Ali, da li bi to bilo opravdano?

Doslednost

Ako se obezvučavanje prenebregne u slučaju te dve reči, da li da se prenebregne i u slučaju drugih? Među pobornicima novine prevladava uverenje da samo te dve reči treba da budu izuzete od pravila, ali da se inače u drugim slučajevima vrši jednačenje suglasničke grupe „bs” u „ps”. Dakle, treba da zadržimo oblike „klupski”, „ropski”, „štapski”, a ne da ih pišemo „klubski”, „robski”, „štabski”. Ali nema zahteva za tim pormenama.

Ukoliko usvojimo pravilo da se piše „srbski” i „srbstvo” doslednost nalaže da pišemo i „Zagrebčanin” i „Zagrebčanka”. Ali zahteva za takvom promenom nema. U ovom slučaju „srbski” nacionalisti ne žele promenu. Moguće je da se plaše da bi tome stanovnicima Zagreba udelili nezasluženu muževnost i hrabrost.

Doslednost takođe nalaže da se piše i „rodoljubci”. Ali zahteva za takvim pisanjem nema.

Dakle, pobornici promena krajnje su selektivni. Čini se da kršiti pravilo samo u slučaju jedne, tj. dve reči nije opravdano: njime se otvara put velikoj proizvoljnosti.

Endehazijski pravopis

Upali bi u još veće aspurde kada bismo odlučili da potpuno napustimo pravila o jednačenju suglasnika po zvučnosti. Naime, vraćanje na etimološko pisanje gurnulo bi nas u ralje ustaške jezičke politike.

Jedna od osnovnih osobina jezičke politike u NDH bilo je vraćanje na etimološko („korjensko”) pisanje. Mnogi hrvatski nacionalisti i danas se za njega zalažu. Oni fonetsko pisanje odbacuju kao nasleđe jugoslovenstva i velikosrpstva.

Ukoliko bi srpski nacionalisti želeli da dosledno negiraju pravila jednačenja po zvučnosti morali bi – ironično – uvesti endehazijski „korjenopis”, pa pisati: „bezzvučan”, „družstvo”, „gostba”, „grizti”, „mastnoća”, „petdeset”, „podpuno”, „sladko”, „šestdeset” i tome slično. Malo je „srbskih” nacionalista spremeno da ide tako daleko.

Tradicija srpskih nacionalista

Dok se ustaški režim zalagao za „korjensko” pisanje, srpski nacionalisti – uključujući i četnike, nedićevce i ljotićevce – pridržavali su se pravila o jednačenju suglasnika po zvučnosti. Štaviše, oni su u nekim slučajevma u tome bili i dosledniji nego mi danas. Danas je usvojeno pravilo da se obezvučavanje nikad ne primenjuje na suglasničke grupe „ds” i „dš” (npr. ljudski, odstupiti, podšišati, predsednik, sredstvo). Srpski nacionalisti iz prve polovine XX veka doslednije su poštovali pravila o jednačenju suglasnika, pa su ga se držali i u tim slučajevima (npr. pretsednik). Taj običaj su zadržali i mnogi kasniji srpski emigrantski pisci.

Sukob filologâ i teologâ u XIX veku

Savremena moda pisanja „srbski” i „srbstvo” nema toliko veze sa filologijom, koliko sa ideologijom. Naime, glavni pobornici pisanja „bs” su nacionalisti klirikalne orijentacije. Oni se u tome pozivaju na blaženopočivšeg vladiku Danila Krstića, koji se pak sa svoje strane pozivao na svetog vladiku Nikolaja Velimirovića.

Sukob onih koji insisitraju na stilogenom obliku „bs” i onih koji zagovaraju standardni oblik „ps” ima dublju dimenziju: tiče se sukoba klase filologa i klase teologa. Taj srpski „kulturni sukob” („Kulturkampf”) nije nov. U XIX veku klasa filologa nalazila se u otvorenom sukobu sa klasom teologa. Vuk Stefanović Karadžić, vođa klase filologa, trpeo je žestoke kritike srpskih mitropolita i arhimandrita. Optužbe su podgrevane i činjenicom da je živeo u Beču, bio oženjen Austrijankom, sarađivao s jednim Slovencem, knjige štampao u unijatskoj štampariji, a žensku decu dao krstiti u katoličkoj crkvi. Iz tog gigantskog sukoba građanski filolozi su izašli kao pobednici. Ali sukob nije prestao. On tinja i danas.

Standardne reči i verski markirane reči

Tragovi sukoba filologâ i teologâ zadržali su se in nucleo i danas. Ogledaju se u dvostrukim oblicima nekih reči. Dok se u crkvenim krugovima insistira da je pravilan oblik samo „filosofija” (preuzet iz grčkog), u filološkim se taj oblik dopušta kao verski markiran, ali se standardnim proglašava oblik „filozofija” (preuzet iz nemačkog). Dok crkveni krugovi naginju itacizmima (npr. klir), filološki naginju etacizmima (npr. kler, klerikalizam). Neka vrsta filološkog „dvovlašća” postoji i u pogledu vitacizama i betacizama. Grčko slovo „v” nekad pišemo i izgovaramo kao „v” (npr. „Vavilon”, „varvarin”, „Vizantija”), a nekad kao „b” (npr. „biblioteka”, „biografija”, „blasfemija”).

O dvojstvima govore i arhaizmi. „Omir” je arhaični vizantinizam, a „Homer” renesansni okcidentalizam. U standardnom je prisutno zapadnjačko „h” kao uspomena na antički „spiritus asper”, a itacističko „i” je zamenjeno etacističkim „e”.

U crkvenim krugovima više se zadržalo protetičko „j” (npr. Jevanđenje, Jevgenije, Jevropa). Dublet erminevtika-hermeneutika jedan je u nizu onih koji svedoče o našem filološko-teološkom palimpsestu.

Kulturni palimpsest

O našem kulturnom palimpsestu svedoče i druge kulturne činjenice. Najuočljivija je ona koja se tiče pisma. Dok se u crkvenim krugovima insistira da je srpsko pismo samo ćirilica, u filološkim krugovima se insistira – kako svedoče svi pravopisi – da su to i ćirilica i latinica.

Inkongruentnost crkvenog i svetovnog tiče se i kalendara, pa imao i dve Nove godine (1. januar i 13. januar) i dva Božića (25. decembar i 7. januar). Malo je društava u kojima se sukob teologâ i filologâ tako jasno kulturno reflektuje kao u srpskom.

U tom kontekstu treba posmatrati i srbsko-srpski spor. Dok ekstremni predstavnici teološke struje insistiraju na nikolajevsko-danilovskom „srbstvu”, ekstremni predstavnici filološke struje – poput predstavnika Pokreta za obnovu srbistike – insistiraju na tome da vera nije bitna za određivanje nacionalnog identiteta, već da je bitan samo jezik. Ta neovukovska ideja je u osnovi sekularistička. Ona može biti privlačna nekim srpskim nacionalistima, bez obzira što je stvarnost uveliko demantuje.

Ideološki galimatijas

Savremenu srpsku kulturu karakteriše ideološki galimatijas. Svi se krčkamo u loncu raznih nacionalnih ideologija. One se čas sukobe, čas prožimaju tvoreći ponekad čudne amalgamacije. Tako npr. filološki srbističari smatraju da je Vuk St. Karadžić bio dvoazbučnjak: navodno je zagovarao ravnopravnu upotrebu ćirilice i latinice. Ali to mišljenje deli malo klirikalnih srbističara. Sa druge strane, Vuk St. Karadžić je smatrao da su svi štokavci Srbi. Zbog tog „velikosrpskog” stava – zapisanog u spisu „Srbi svi i svuda” (1836) – mogu da ga vole Srbende raznih provenijencija, pa i klirikalne. Ideja je privlačna, iako nije bila realna ni u njegovo doba, a još manje je sada. Ali um je veličanstvena tvorevina: može da proizvede svašta. Mešavinom vukovskih i antivukovskih stavova mogu se stvoriti mnoge velikosrpske (i „velikosrbske”) ideologije.

Hrvatski nacionalisti ne podnose Vuka zbog mnogo razloga. Ali Hrvati su sve do Prvog svetskog rata bili jednodušni sledbenici Vukove jezičke i pravopisne reforme. To je i razumljivo jer se Vukova reforma dobrim delom zasnivala upravo na hrvatskim – ili srbokatoličkim – jezičkim i pravopisnim uzusima. Ta činjenica može da smeta „srbskim” klirikalnim nacionalistima. Da bi „srbstvo” vratili na pravi put, oni zahtevaju arhaizaciju srpskog jezika i pravopisa. Međutim, oni i dalje mogu da vole Vukovo filološko velikosrpstvo (kod njih, verovatno, „velikosrbstvo”). Ideološke konstrukcije mogu biti veličanstvene, ali stvarnost je često trivijalnija. Malo se katoličkih i muslimanskih štokavaca danas smatra Srbima. Nalazimo se na prostoru tektonskih ideološko-verskih raselina.

Zaključak

Pisanje „srbski” i „srbstvo” vid je otpora protiv rastuće sekularizacije i amoralizacije društva. Kao takvo, ono predstavlja dobrodošli ideološki konzervativni refleks. Ali promena na bolje neće se dogoditi promenom jednog slova. Zapravo, time će se stvoriti još veća zbrka. Potrebne su dublje i svrsishodnije promene.

Naše društvo je – rečima politikologa Semjuela P. Hantingtona (Samuel P. Huntington) – „pocepano”. Zadatak je srpskog rodoljubivog intelektualca da haljinu srpstva zašiva. U tome mu može pomoći filologija, jer se u njoj društvenii sukobi prelamaju na jasan i jezgrovit način.

Vladislav Đorđević

Bibliografija

  1. Bataković, Dušan T. (ur.), „Nova istorija srpskog naroda”, Naš dom – L’age d’Homme, Beograd, 2000.
  2. Belić, Aleksandar, „Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa: predavanja održana na Kolarčevu narodnom univerzitetu”, Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, 1935.
  3. Belić, Aleksandar, „Vuk i Daničić: članci i ogledi”, Prosveta, Beograd, 1947.
  4. Bugarski, Ranko, „Nova lica jezika: sociolingvističke teme”, Biblioteka XX vek, Čigoja štampa, Knjižara Krug, Beograd, 2002.
  5. Deretić, Jovan, „Kulturna istorija Srba”, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2005.
  6. Ivić, Pavle i Jovan Kašić, „Kulturna istorija Srba u XIX veku (do sedamdesetih godina)”, u: „Istorija srpskog naroda”, tom V, svezak 2, grupa autora, Srpska književna zadruga, 3. izdanje. Beograd, 2000, str. 311-380.
  7. Petrović, Dragoljub i Snežana Gudurić, „Fonologija srpskog jezika”, Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga, Matica srpska, Beograd, 2010.
  8. Pešikan, Mitar; Jovan Jerković i Mato Pižurica, „Pravopis srpskoga jezika”, Matica srpska, Novi Sad, 1993.
  9. Slijepčević, Đoko, „Istorija Srpske pravoslavne crkve”, 3 toma, BIGZ, Beograd, 1991.
  10. Stojančević, Vladimir, „Vuk Karadžić: kultura i istorija: Vukovo delo o srpskom narodu i njegovoj kulturi”, Prometej, Novi Sad, 2014.
  11. Stojanović, Ljubomir, „Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića”, BIGZ, Beograd, 1987.
  12. Hantington, Semjuel P., „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka”, 2. izdanje, CID, Podgorica; Romanov, Banja Luka, 2000.
  1. Ekmečić, Milorad, „Dugo kretanje između klanja i oranja: istorija Srba u Novom veku (1492-1992)”, 2. dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
  2. Živković, Biljana, „Razgovori sa Petrom Milosavljevićem o srpskom pitanju”, Matica srpska u Dubrovniku, Beograd; Logos, Gračanica, 2012.
  3. Ivić, Pavle, „O Vuku Karadžiću”, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1991.
  4. Ivić, Pavle, „Srpski narod i njegov jezik”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.
  1. Karadžić, Vuk St., „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona”, Štamparija jermenskoga manastira, Beč, 1849.
  2. Kovačević, Miloš, „Lingvistika kao srbistika”, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Filozofski fakultet, Pale, 2013.
  3. Kovačević, Miloš, „Protiv neistina o srpskom jeziku”, Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta”, Istočno Sarajevo, 2005.
  4. Kovačević, Miloš, „U odbranu jezika srpskoga”, Trebnik, Beograd, 1997.
  5. Kovačević, Miloš, „U odbranu jezika srpskoga – i dalje: sa Slovom o srpskom jeziku”, 2. dopunjeno izdanje, Trebnik, Beograd, 1999.
  6. Kovačević, Miloš i Mihailo Šćepanović, „Srpski jezik u vrtlogu politike”, Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Podgorica, 2011.
  7. Kordić, Snježana, „Jezik i nacionalizam”, Durieux, Zagreb, 2010.
  8. Lompar, Milo, „Duh samoporicanja: u senci tuđinske vlasti”, 3. dopunjeno izdanje, Orpheus, Novi Sad, 2012.
  9. O’Saliven, Noel, „Konzervativizam”, Centar za izučavanje Tradicije – Ukronija, Centar za konzervativne studije, Beograd, 2008.
  10. Marojević, Radmilo, „Novi Rat za srpski jezik i pravopis: lingvistički ogledi iz fonologije i ortografije”, Srpski fond slovenske pismenosti i slovenskih kultura, Trebnik, Beograd; Unireks, Podgorica; Media centar Prelom, Banja Luka, 2001.
  11. Marojević, Radmilo, „Srpski jezik danas”, ZIPS, Beograd; Srpska radikalna stranka, Beograd, 2000.
  12. Milosavljević, Petar, „Srpski filološki program”, Trebnik, Beograd, 2000.
  13. Milosavljević, Petar, „Uvod u srbistiku”, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Kosovska Mitrovica; Trebnik, Beograd, 2002.
  14. Nejlor, Kenet E., „Sociolingvistički problemi među Južnim Slovenima”, Prosveta, Beograd, 1996.
  15. Novak, Viktor, „Vuk i Hrvati: primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka, 27. IX 1966. po prikazu samog autora”, Naučno delo, Beograd, 1967.
  1. Popović, Miodrag, „Vuk Stef. Karadžić: 1787-1864”, Nolit, Beograd, 1964.
  2. Radić, Bojan, „Novosadski skup ’Srpsko pitanje i srbistika’: Bečki dogovor, Novosadski dogovor, Novosadsksi skup i sudbina srpskog naroda: razgovori sa Petrom Milosavljevićem”,
  3. Miroslav, Beograd; Logos, Valjevo; Logos, Bačka Palanka, 2008.
  4. Samardžić, Miroslav, „Tajne ’Vukove reforme’ ”, Pogledi, Kragujevac, 1995.
  5. Selimović, Meša, „Za i protiv Vuka”, Matica srpska, Novi Sad, 1967.
  6. Simić, Radoje, „O našem književnom jeziku”, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1991.

Promocija časopisa “Swiss Serbi”

0

U Ambasadi Republike Srbije u Bernu je 03. jula održana promocija časopisa “Swiss Serbi”. Promociji su prisustvovali Njegovo preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej (Ćilerdžić), Njena ekselencija ambasadorka RS u Švajcarskoj dr Snežana Janković, konzul dr Aleksandar Đuričić i predstavnici srpskih udruženja u Švajcarskoj

Skupu se u ime domaćina prvo obratila ambasadorka dr Snežana Janković. Ambasadorka Janković je pozdravila sve prisutne i ukazala na to da su vrata Ambasade Srbije u Bernu uvek otvorena za sve predstavnike srpske zajednice, a naročito za promocije ovakve vrste. Abasadorka je čestitala izdavačima na dobro odrađenom projektu. Istakla je da je časopis “Swiss Serbi” od izuzetnog značaja za celokupnu srpsku zajednicu u Švajcarskoj i da je vrlo prijatno iznenađena kvalitetom časopisa, kako temama koje časopis obrađuje, tako i dizajnom i kvalitetom štampe.

“Od sveg srca Vam želim uspeha u radu i nadam se da će ovaj projekat zaživeti i da ćete imati mnogo mnogo izdanja” – rekla je na kraju svog obraćanja ambasadorka Janković.

Posle ambasadorke skupu se obratio i preosvećeni vladika Andrej. Vladika je istakao da kao dete dijaspore veoma dobro poznaje život naših sunarodnika u Zapadnoj Evropi.

“Ljudi koji su došli ovde u Švajcarskoj na dve godine ostali su tu tridesetak i više godina. Njihova deca su se rodila ovde, ovde im se rađaju i unuci. Mi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi se trudimo da tim ljudima pomognemo na sve moguće načine, a naročito u borbi za očuvanje kulturnog identiteta i pravoslavne vere. Ovaj časopis se takođe bavi tim temama i njegova posebna važost je u tome što je dvojezičan, tako da mogu da ga čitaju i Srbi koji su rođeni ovde i da pri tom uče srpski jezik i ćiričično pismo. Časopis takođe mogu da čitaju i Švajcarci i treba ga poslati na sve adrese ljudi koji se bave migracijom i integracijom. Srbi u Švajcarskoj mogu da se ponose i pohvale što imaju jedan ovakav štampani medij i mogu biti uzor i ostalim Srbima u rasejanju. Srpska Pravoslavna Crkva će podržati ovaj projekat na sve načinei ja ću se kao Episkop Austrijsko-švajcarski potruditi da Vam pomognem da ovaj projekat zaživi” – istakao je na kraju svog pozdravnog govora vladika Andrej.

U ime izdavača časopis su predstavili mr Živko Marković, student slavistike Bisera Tasić i urednik časopisa Boban Petković.

Mr Živko Marković se osvrnuo na istorijat srpske pisane reči u Švajcarskoj. On je prisutnima pokazao kopiju jednog primerka časopisa “Sloboda”. To je prvi srpski dvojezični časopis u Švajcarskoj, koji je davne 1864. godine u Ženevi izdavao Vladimir Jovanović, na francuskom i na srpskom jeziku. “Tada je u Švajcarskoj živelo nekoliko desetina Srba. Sada nas ima ovde ovde preko sto hiljada i mi moramo da imamo svoj časopis. Bez obzira što je ovo doba interneta, značaj štampane reči je i dalje ogroman. Ovakva vrsta štampanog časopisa se ne baca već se on čuva u kućnoj biblioteci. Zbog toga sam pomogao u pripremi ovog časopisa i spreman sam da u buduće uvek pomognem. Nadam se da će Srbi u Švajcarskoj shvatiti značaj ovog projekta i da će sva srpska udruženja kupovinom ovog časopisa pomoći da sve ovo ne ostane samo na pilot fazi. Mada su do sada svi štampani projekti zaustavljani zbog nedostatka finansija ja sam ovoga puta optimista i nadam se da će svi predstavnici srpskih institucija i udruženja pomoći.”

Bisera Tasić je u svom kraktkom obraćanju upoznala prisutne sa svojim angažovanjem u procesu pripreme časopisa. “Kao student slavistike na Univerzitetu u Cirihu, ja sam od samog početka razumela koliko svojim angažovanjem pomažem ne samo izdavaču ovog časopisa, već i čitavoj srpskoj zajednici. Organizacija srpskih studenata čiji sam ja član, uvek se odaziva pozivima naših organizacija i mi smo uvek tu da pomognemo. I prilikom pripreme ovog časopisa mi studenti smo se odazvali pozivu gospodina Petkovića i dali svoj doprinos. Ja sam uradila intervju sa gospođom ambasadorkom Janković a naša predsednica Nevena Radovanović je napisala dva teksta. Prilikom pravljenja intervjua sa ambasadorkom Janković osećala sam se veoma prijatno i veliko mi je zadovoljstvo što sam deo ovog projekta. Nadam se da ćemo mi, srpski studenti U Švajcarskoj, i u buduće moći da pišemo za časopis “Swiss Serbi”.

Urednik časopisa “Swiss Serbi” se u završnoj reči na promociji zahvalio svima koji su pomogli da ovaj časopis ugleda svetlost dana i izrazio nadu da će posle ove pilot faze u septembru izaći i prvi broj iz štampe. “Ideja da izdajem dvojezični časopis za Srbe u Švajcarskoj rodila se još 2007. godine. Tada sam imao već pripremljen ceo projekat i ponudio sam ga čelnim ljudima Srpskog kulturnog saveza u Švajcarskoj. Nažalost nisam dobio saglasnost Upravnog Odbora i taj časopis sam morao da štampam u privatnoj režiji. Finansijski to nije moglo da se izdrži tako smo tada ostali samo na pilot broju. I evo posle osam godina projekat sa kojim sam konkurisao kod Minisarstva spoljnih poslova – Uprave za dijasporu je prošao i naše udruženje “ALTS” je dobilo finansijska sredstva za izradu ovog časopisa. Ta sredstva su pokrivala otprilike polovinu troškova pripreme i štampe ovog pilot izdanja. Drugu polovinu smo uspeli da obezbedimo prodavajući prostor za oglašavanje i tu su nam uglavnom srpski privrednici u Švajcarskoj izašli u susret. Ja sam prilikom podnošenja projekta naglasio da ćemo sva sredstva koja dobijemo iz Srbije vratiti u Srbiju. I mi smo to obećanje ispunili i u Srbiju vratili dvostruko više, jer su i dizajn i pripremu za štampu, i prevod i na kraju štampu odradile firme iz Srbije.

Ovaj projekat ne bi uspeo bez svesrdne pomoći svih vas koji ste se večeras okupili ovde. Svi autori tekstova su radili bez honorara, čak su morali da od svojih sredstava plaćaju putne proškove. Najsrdačnije vam hvala. Mislim da se sav naš trud isplatio i ono što smo želeli, ostvarili smo. Srbi su preko ovog pilot broja dobili jednu svojevrsnu “ličnu kartu”. Predstavili smo srpsku zajednicu u Švajcarskoj i načine njenog organizovanja i funkcionisanja. Tu su tekstovi o SPC, o srpskoj dopunskoj školi, o umetnicima, piscima, folkloru, studentima, o srpskom pozorištu. Pored identiteta pozabavili smo se i temom integracije koja je ne manje bitna za nas Srbe ovde. U specijalnom izdanju predstavili smo i našu maticu Srbiju kao dobro mesto za investicije i putovanja. To su teme koje su od izuzetnog značaja za naš narod u Srbiji, jer svi moramo da se potrudimo da se pokrene proizvodnja u Srbiji, kako bi naši sunarodnici u Matici ostvarili jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na rad i lični dohodak. Mi u septembru krećemo sa promocijama u srpskim crkvenim opštinama i srpskim udruženjima. Nadamo se da će časopis naići na dobar prijem i da ćemo moći da nastavimo sa štampanjem.

Na kraju da se zahvalim našoj, ambasadi koja nam je pomogla i pri pripremi časopisa kao i pri organizaciji ove promocije. Posebnu zahvalost dugujem i preosvećenom vladici Andreju, koji je iz Beča doputovao da bi prisustvovao našoj promociji. Reči pohvale koje su nam uputili Njena ekselencija dr Janković i preosvećeni Vladika Andrej gode, ali i obavezuju. Moramo da nastavimo da radimo i da svi, zajedničkim snagama uspemo da popravimo srpski imidž kod naših domaćina i da našoj Matici pomognemo da ekonomski ojača. Srbi u Švajcarskoj imaju dosta toga da kažu o sebi i svojoj otadžbini i nadam se da je ovo samo početak te velike priče” -rekao je na kraju promocije urednik časopisa “Swiss Serbi” Boban Petković.

Posle promocije upriličen je i mali koktel za dalje druženje i razmenu mišljenja.

Pomen srpskom gardisti stradalom u Švajcarskoj

0
Zajednica Srba Švajcarske, Foto: Barbara Truninger

Dana 04. jula 2015. godine upravni odbor Zajednice Srba Švajcarske je organizovao pomen Marku Orloviću, tragično stradalom srpskom gardisti nedaleko od mesta Andelfingen avgusta meseca 1943. godine.

Naime, početkom 2014. godine šef arhiva u mestu Andelfingen, gospodin Werner Stegemann je slučajno šetajući se pored jezera Husemer na ivici šume zaraslu u trnje i šipražje otkrio spomen ploču na kojoj je na srpskom i nemačkom jeziku bilo ispisano nekoliko reči i stajalo ime Marko Orlović. Ovo otkriće je gospodina Stegemanna podstaklo na istraživanje, te je ubrzo u arhivu pronašao dokumenta koja su svedočila o tome da je u sabirnom centru Veri, kod Andelfingena tokom 2. svetskog rata bila smeštena grupa od 120 srpskih oficira, najverovatnije gardista, koji su izbegli iz ratom zahvaćene Jugoslavije. Marko Orlović je bio jedan od njih.

10985202_855221717849125_6784309236803415849_nO svom otkriću gospodin Stegemann je obavestio Zajednicu Srba Švajcarske, a oni su ubrzo zatim uz odobrenje nadležne opšinske vlasti, krenuli u uredjenje ove spomen ploče. Krajem juna meseca 2015. godine svi radovi su privedeni kraju, te je tim povodom 04. jula 2015. organizovan pomen Marku Orloviću. Ovom činu prisustvovali su članovi Zajednice Srba Švajcarske, sveštenik Miroslav Simionović iz Srpske pravoslavne Crkve u Cirihu, gospodin Predrag Mandić, vice konzul u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Cirihu, gospodin Martin Gunthardt predsednik opštine Ossingen, gospodin Peter Sroll, predsednik opštine Kleinandelfingen, gospodin Walter Okle predstavnik foruma za integraciju u gradu Vintertur, gospodin Werner Stegemann, te dopisnici regionalnog lista “Der Landbote” iz Vintertura.

11235044_857321917639105_2699158242799472306_nDragan Gavrić i Radenko Simić su prisutne pozdravili u ime Zajednice Srba Švajcarske i upoznali ih sa aktivnostima Zajednice na obnovi spomen ploče. Prisutnima se obratio i predsednik opštine Ossingen, koji je ovom prilikom otpevao i pesmu posevećenu prijateljstvu, ljubavi i miru.

Werner Stegemann je za ovu priliku pripremio i panoe sa fotografijama srpskih oficira i vojnika, koji su bili smešteni u sabirnom centru Veri, kod Andelfingena. On se osvrnuo i na tragični dogadjaj u kome je Marko Orlović izgubio život, kao i na njegovu sahranu, ističući da je sahrani prisustvovao i izaslanik valde kantona Cirih, što samo po sebi govori o značaju koji je pridavan srpskim oficirima i vojnicima smeštenim u ovom sabirnom centru.

Nakon pomena Zajednica Srba Švajcarske je za sve prisutne organizovala kraći kulturno umetnički program i apero. U ovom programu su učestvovali mladi umetnici Stefan Stevanović, Pedja Stojanović, muška pevačka grupa FMD „Izvor“ St. Gallen, ženska pevačke grupa iz FMD „Kolo“ Neuhausen.

O ovom dogadjaju u regionalnim novinama „der Landbote“ objavljen je poseban prilog.

Radenko Simić

POSLEDNJE VESTI