Reklama

Nikola Dokaset De Morez – Švajcarski general koji je oslobađao Srbiju od Turaka – 1717. godine

Archives d’Etat de Berne - Nikola Doksat de Morez, švajcarski plemić, austrijski general, branitelj Niša i graditelj Beograda
U istorijskom hodu stvaranja Švajcarske kao neutralne evropske države, ima jedna pojava koja je obeležavala, nekoliko vekova,  Švajcarce kao hrabre i odvažne vojnike u redovima tuđih vladara. Šta je to što je čestite Švajcarce gonilo da ginu za tuđe interese nije u potpunosti objašnjeno. Da li je to u pitanju bila isključiva ekonomska računica, ili “nekakva osobena gramzivost Švajcaraca” (Deni de Ružmon, “Švajcarska : ili istorija srećnog naroda”, Beograd 2004, 39), nisu dovoljni da to objasne. Jedno je sigurno, bili su to najbolji vojnici na starom kontinentu, prema mišljenju mnogih evropskih vladarskih porodica. “Sedam stotina generala i na hiljade viših oficira” ratovali su na mnogim evropskim ratištima, koji su, pri povratku svojim kućama, donosili zlato i druge dragocenosti, čime su obogatili svoje porodice, pa i samu Švajcarsku. Čuveni švajcarski istoričar Ernst Galjardi, pisao je u svojoj knjizi (Gagliardi, Ernst, “Geschichte der Schweiz von den Anfängen bis zur Gegenwart“, in 3 Bänder, Zürich 1938, auf S. 351), da su Švajcarci kao najamnici u tuđim vojskama zaradili toliko velike svote novaca “da ih je nemoguće izračunati po današnjem kursu”. Jednom prilikom je neki kraljevski princ rekao švajcarskom generalu “Zlatom koje ste već od nas dobili, mogao bi se popločati put od Pariza do Bazela”, Švajcarac mu je na to odvratio: “Krvlju koju su naši ljudi prolili za Francusku, mogao bi se napuniti kanal koji ide od Bazela do Pariza” (D. De Ružmon, nav. delo, 40). Švajcarci su služili u vojskama kraljeva Pruske, Engleske, Španije, Sicilije, Holandije, Italije, Austrije, a bilo je pustolova koji su odlazili i u vojne regimente drugih lokalnih ili područnih vladara. Pretpostavlja se da je, na primer, samo u 1748. godini, na evropskim ratištima bilo oko šezdeset hiljada  Švajcaraca u tuđim armijama (E. Galjardi, nav. delo, 415). To je ogromna cifra i za danas, a kamoli za ono vreme.
Od kraja 17. veka, plemići na evropskim dvorovima i njihovi izaslanici koje su slati da u švajcarskim kantonima za njih traže vojnike, jer su potrebe za vojskom bile sve veće zbog produženog trajanja vojnih sukoba.  Pošto ratovi postaju sve više politički, a vojske bolje tehnički uređenije i disciplinovanije, švajcarska strast za borbom splašnjava u tako nametnutoj strogosti, na koju dotad nisu navikli, pa njihov vojnički ugled u evropskim ratobornim prestonicama polako je opadao
Ima jedan zanimljiv detalj koji povezuje Mihaila A. Miloradovića,  ruskog generala srpskog porekla, koji je učestvovao u bitkama za oslobođenje naroda Istočne Švajcarske (1799), sa švajcarskim vojnicima koji su učestovali u strašnoj bici na reci Berezini, u današnjoj Belorusiji. De Ružmon ističe da su Švajcarci uspeli herojski da “drže odstupnicu Napoleonovim trupama dok se povlače preko Berezine”, 26. novembra 1912 (nav. delo, 42).
Švajcarci učestvuju u stranim regimentama sve do 1848, kada je donet Ustav, koji, u članovima koji se odnose na vojsku, počinje sledećim: “Ne može se sklopiti ugovor o službi u nekoj drugoj vojsci” (član 11). Tada počinje da se stvara i federalna narodna vojska Švajcarske (De Ružmon, nav. delo, 42).
Nikola Doksat potiče iz švajcarske porodice koja ima poreklo iz Grčke.  Doksat je grčko ime, a slovo “t” pridodato je imenu Doksa ili Doksas u Švajcarskoj, novom zavičaju.

Prema predanju, porodica Doksat je živela u Moreji, gde su imali veliko imanje, a jedna njihova grana živela je i u Carigradu (Konstantinopolj). Nakon propasti ovoga grada, Doksatovi gube sva imanja, a trojica braće beže u Italiju. Jedan od njih je produžio u Španiju, drugi se vratio u Carigrad, a treći sin, Lelio Doksa, ostao je u Italiji. Sin toga trećeg Doksata, Etjen, koji je ostao u Italiji bio je sekretar kardinala Julija kojemu je bila dodeljena biskupija Lozane. Pretpostavlja se da je spomenuti Etjen ostao u Lozani nakon imenovanja kardinala Julija za papu. Članovi porodice Etjena Doksata bili su primljeni među građane švajcarskog grada Iverdon. Kasnije se porodica razgranala. Jedan od njih, koji se zvao Pjer Doksat, imao je dva sina Etjena i Jozefa kojemu je car Ferdinand III poklonio plemstvo. Ova porodica je vremenom stekla velike posede u okolini gde su živeli, pa i posed Demorez, pa je jedna grana te porodice dodala svome imenu i ime svoga imanja. Iz te porodične grane potiče i Nikola Doksat de Morez. Ova porodica postala je veoma uticajna u Bernu, njeni članovi su bili i poslanici u Republici Bern, a ženidbom su se povezali i sa drugim poznatim porodicama. Majka Nikole Doksata poticala je iz porodice nemačkog porekla Štirler, a njen brat bio je general u holandskoj vojnoj službi, što je moglo da utiče i na odluku samog Nikole da se pođe stazama svoga ujaka. Njegova porodica bila je protestantske vere.

Nikola Doksat je rođen 3. novembra 1682. u Iverdonu, koji se nalazi u švajcarskom kantonu Vo. Nikola je nosio titulu barona od Demoreza, a njegovo imanje se procenjivalo na 30 hiljada franaka, što je bilo velika vrednost.

Nikola Doksat je stupio u carsku službu u Holandiji, u koju nije bilo tako lako ući, ali mu je to omogućio ujak koji je bio nemačkog porekla. Nikola je, od 1700, bio u regimenti kojom je komandovao njegov ujak general Vincet Štirler, a nakon tri godine, otišao je na studije ratnog inžinjerstva. Kad je postao potporučnik, 1707, započeo je aktivnu službu u holandskoj vojsci, pa je, 1708,  bio stacioniran sa svojom vojnom regimentom u Lilu. Kao vojni inženjer, Nikola je prebačen po zadatku u Flandriju, 1709, gde je ostao dve godine, radeći na podizanju vojnih utvrđenja. Godine 1712. stupio je u austrijsku vojsku, i učestvovao je u bici kod Denaina. Posle te bitke, poslat je na Siciliju. U međuvremenu je dobio oficirski čin kapetana, i već 5. avgusta 1716. godine učestvuje u Venecijansko-austrijskom ratu protiv Turske. Učestvuje u bitkama kod Petrovaradina i kod Beograda pod vođstvom princa Eugena Savojskog (E. Kupfer: „Le général Nikolas Doxat“, Gazette de Lausanne, 27.12.1902, p.3).

U bici za osvajanje Temišvara, u Rumuniji, Doksat je bio teško ranjen: “Tom prilikom za njega je bilo javljeno još i to da mu je čitavo telo bilo prekriveno ranama. Desno koleno bilo mu je razbijeno metkom, levo rame smrskano, a levi kuk takođe teško nastradao” (Spomenica “Život carskog generala i slavnog inženjera gospodina barona Doksata de Moreza pogubljenog 20. marta 1738. u Beogradu : uz opis pojedinih dešavanja u tadašnjem ratu protiv Turaka, 1757”, 1757).

Grafika: Arhiv Narodne biblioteke Srbije – Beogradska tvrđava u 18. veku

Pošto je stekao veliko poverenje princa Eugena Savojskog, Nikoli Doksatu je povereno da izradi geometarski plan Temišvara i predloži nacrte za poboljšanje zaštite grada od poplave. Njegovo znanje kao fortifikacionog inženjera najviše se ispoljilo u renovaciji tvrđave Kalemegdan u Beogradu. Za svoj rad na renovaciji Kalemegdana dobio je čin generalmajora, 1732. Pored Kalemegdanske tvrđave, Nikola Doksat je radio i nacrte planova za izgradnju tvrđave u Petrovaradinu, a nebrojena utvrđenja, zaštitne ograde, barutane i druge fortifikacione objekte radio je i u Hrvatskoj, Mađarskoj, Italiji i Rumuniji. Postao je najpoznatiji fortifikacijski inženjer toga vremena, cenjen i poštovan. O njegovoj slavi čuli su i njegovi Švajcarci, a nekoliko članova iz njegove šire porodice je poželelo, i stupilo, u vojnu službu. Ovako uspešan rad, naravno da je izazivao sujete kod drugih inženjera, pa je tako Doksat stekao puno neprijatelja u redovima drugih izvođača fortifikacionih radova (E. Kupfer, nav. delo, 3).

Iako je bio ranjavan više puta, čak dvaput teško, Nikola Doksat nije prestajao sa radom, pa je dobio zaslužen odmor, 1733, kad je otišao u Bern da se vidi sa svojima i na miru provede nekoliko dana, bez one uobičajene vojničke buke koja se svakodnevno odvijala u njegovom okruženju. Pošto se zamorio od neprekidnog rada, Nikola je odlučio da napusti vojnu službu, pa je s tim u vezi, napisao molbu austrijskom caru, moleći ga da ga razreši od dužnosti, jer je želeo ostatak života da provede na svom imanju u Demoretu. Princ Eugen Savojski je odbio njegovu molbu. Nikola je tada imao 52 godine. Jedan njegov zaštitnik, maršal grof Mersi, s kojim je Doksat bio u najboljem prijateljstvu, u međuvremenu je umro od zadobijenih rana, tako da Nikola nije imao na koga da se osloni u svojoj nameri. Vrativši se u Beograd, Doksata su zatekle optužbe da je njegov projekat po kome je urađena Kalemegdanska tvrđava isuviše skup za održavanje i da to mnogo opterećuje državnu blagajnu. Posebno je bio kritičan  grof Zekendorf. Kad je izbio novi rat između Turske i Austrije, 1737, Nikola Doksat je, po naređenju sa višeg mesta, premešten pod zapovedništvom grofa Zekendorfa i imenovan zapovednikom inženjerskog korpusa.

Niška tvrđava je bila prilično zapuštena, a Turci su prvo udarili na nju, 1737. Naređeno je Doksatu da izradi novi nacrt za utvrđenje Niške tvrđave, u julu 1737. U međuvremenu, Zekendorf je imenovao Doksata zapovednikom Niške tvrđave. U Niškoj tvrđavi nalazilo se 6-7000 austrijskih vojnika koji su čekali tursku armiju od 20.000 spremnih boraca. Doksat je tražio pojačanje od svoga komandanta Zekendorfa, ali ono nikako nije stizalo, a Turci su sve više opkoljavali tvrđavu i očekivao se odlučan napad u kome bi oni sigurno osvojili utvrđenje. Nestalo je hrane, a ni do vode se više nije moglo doći, jer su Turci zaprečili prolaz prema reci Nišavi. Nalazeći se gotovo u bezizglednoj situaciji, Nikola Doksat se odlučuje na pregovore s Turcima. Sporazumeo se sa neprijateljem da sa vojnicima napusti Nišku tvrđavu mirno, sa vojničkom opremom.

Vest o napuštanju i predaji Niške tvrđave bez borbe brzo se pročula, a Doksat je, čim je stigao u Beograd, stavljen u kućni pritvor. Izveden je pred istražnu komisiju kojoj je presedavao grof Filipi. Nikola Doksat, najpoznatiji fortifikacijski inženjer i generalpukovnik, osuđen je na smrt zbog tog što nije preduzeo mere za snabdevanje Niške tvrđave i zbog njene predaje bez borbe. Car Karlo VI nije mu zamerao toliko zbog predaje Niša i troškova koje je time prouzrokovao, već što je naneo štetu i sramotu austrijskom oružju. Nikola Doksat se žalio Carskom Veličanstvu, ali nije bilo milosti, iako se osuđeni general nadao pomilovanju. Presuđeno je da se smrtna kazna izvede odsecanjem glave, a bilo je mišnjenja  da mu se odseče desna ruka, ali se od toga odustalo. Ostali oficiri, prema stepenu krivice, osuđeni su na vremenske kazne.

Iako je Beogradsku tvrđavu izgradio i utvrdio, dopustio je da Nišku tvrđavu zauzmu Turci, 28. jula 1737. Nakon tromesečne opsade Niške tvrđave od strane Alipaše sa 12.000 vojnika, Doksat je predao grad, 18. oktobra 1737. bez borbe, a za uzvrat dobio je od Turaka odobrenje da može sa svojom vojskom, 6-7.000 vojnika, napustiti Niš. Turci su lukavo prevarili generala Doksata tvrdeći, 15. oktobra,  da imaju 80.000 vojnika i da su šanse austrijskog vojskovođe  da pobedi nikakve. Doksatov položaj u Nišu nije bio nimalo zavidan: nije imao hrane za više od šest nedelja, bunar iz kojeg su vadili vodu bio je presušio, a pomoć od nadređenog mu generala Zekendorfa nije stizala. U takvoj situaciji, Doksat je odlučio da preda Nišku tvrđavu bez borbe i svoju vojsku vrati u Beograd. Zbog njegove kapitulacije osuđen je na smrt odsecanjem glave (E. Kupfer, nav. delo, 3).

Kako su izgledali poslednji časovi generala Demoreza, čitamo iz spomenute spomenice, iz 1757: “Tokom večeri pred svoje pogubljenje, jeo je i pio kao i obično, i čitave noći spavao je mirno. Ta okolnost, sa ovom koja će da usledi, uverila nas je da on stvarno nije postupio iz zle namere ili iz nekih, s njegovim karakterom nespojivih ciljeva… Kad su ga ujutru probudili bio je dobro raspoložen. Zahtevao je da mu se napravi čaj jer će uskoro doći vreme za njegovo smaknuće. Kada je zatim zamenik komandanta grada došao k njemu i javio mu da je sve spremno, rekao mu je da hoće samo još na kratko da se pomoli Bogu. Potom je kleknuo pored jedne naslonjače i obavio svoju molitvu… Kad je naš general ponovo ustao, zagrlio je poručnika, koji je prethodno veče bio na straži i sa njim ostao dok nije zaspao, zahvalio mu se na pažnji, skinuo zlatnu dugmad sa košulje i predao mu ih rekavši da pošto više ne poseduje ništa, on samo to može da mu pokloni u znak sećanja. Potom se oprostio od svog stana i sa posilnim se, 20. marta, popeo u otvorene čeze. Bilo je rano, oko sedam sati, gradske kapije na Kalemendanskoj tvrđavi su još bile zatvorene. Stražarno je odveden nedaleko od gore pomenute kasarne u gradu Beogradu, na mesto određeno za pogubljenje, gde je stajalo četiri stotine osamdeset pešaka i dve stotine oklopnika u stroju i koji su odmah oko njega zatvorili krug. Kada mu je još jednom pročitana presuda, uhvatio se za naslonjaču od stolice, koja je bila presvučena crnom čojom i preneta iz stana po Nikolinoj želji, i  postavljena na prostrto sukno iste boje, na mestu gde će se obaviti smaknuće.

Grafika: A. P. Eisen -Doksat je pogubljen na početku današnje Knez Mihailove (na slici je pogubljenje Karla Ludviga Sanda 1820. godine)

Posilni mu je skinuo periku i ogrtač, kao i uniformu, raskopčao mu okovratnik, obukao noćnu košulju i stavio mu povez preko očiju. Posadio ga je na stolicu, a Nikola je počeo da se moli: “O svemogući Bože, uvek si me podržavao, oprosti mi grehe u ime zasluga i patnji Isusa Hrista”. Dželat, krupan i visok, prišao mu je polako, noseći u desnoj ruci ogroman mač. Došavši do Nikole, stao je, pogledao postrojene vojnike, onda posilnog, pa se primakao Nikoli, na zamah mača, gledajući ga pravo u potiljak. Oklevao je sekund-dva, a onda, čvrsto držeći obema rukama, podigao mač i hitro zamahnuo prema osuđenikovom vratu.

Zadao mu je strahovit udarac koji je nesrećno otišao suviše duboko u rame, zbog koga je Nikola pao sa stolice, dok mu je krv iz rane, u tankom mlazu  šiknula i poprskala dželatove noge. Krik se njegov nije čuo. Dželat mu je brzo prišao i počeo gnevno udarati tako da je tek četvrtim zamahom uspeo da mu odseče glavu.  Iz raznih ovakvih tužnih priča poznato je da je dželat mnogo puta dobijao od nekog tiranina naređenje da nesrećniku pogubljenje učini što bolnijim, Sentiat mori (= “da oseti dolazak smrti!”). Smatramo da se i ovoga puta nespretnost dželata može pripisati takvim okolnostima. Njegove sluge odnele su Nikolino telo i odsečenu glavu nekoliko koraka dalje do groba, na slobodnom prostoru pored spomenute kasarne, gde je položen u crni kovčeg, koji je sam prethodno poručio, i odmah je zakopan zajedno sa crnim suknom i naslonjačom. Kažu da je pogubljeni general, dok je još bio vođen na gubilište, uzdišući izgovorio: “O Tvrđavo, ja sam te izgradio, a ti mi uzimaš život” (“Život carskog generala/…/”, str. 63-69).

Živko V. Marković

Dvadeset godina od NATO bombardovanja

U bombardovanju koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće i vojni objekti.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, nakon čega je usledilo povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak medjunarodnih vojnih trupa.

Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca

U Ženevi otvoren izložba „Jovan Dučić – srpski pisac i diplomata“

Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić danas je u Palati Ujedinjenih nacija u Ženevi svečano otvorio izložbu pod nazivom „Jovan Dučić – srpski pisac i diplomata“.

U prisustvu generalnog direktora Kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi Michaela Møllera koji je pozdravio skup, zatim predstavnika Grada Ženeve, brojnih zvanica iz diplomatskog kora, predstavnika međunarodnih organizacija, uglednih Švajcaraca i pripadnika srpske dijaspore, ministar Dačić je ukazao na značaj Jovana Dučića u srpskoj i jugoslovenskoj diplomatiji i mestu koje ovaj velikan zauzima u srpskoj književnosti. Podsećajući da je Jovan Dučić u svojoj bogatoj diplomatskoj karijeri, dugoj preko 30 godina, službovao u 9 zemalja u 13 diplomatskih misija, te da je bio prvi diplomata sa zvanjem ambasadora u istoriji jugoslovenske diplomatije, ministar je napomenuo da je Jovan Dučić ostavio neizbrisive tragove u našoj diplomatiji i kulturnoj baštini.

Ovom izložbom, koju su zajednički organizovali Stalna misija Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi i Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, započinje obeležavanje stogodišnjice osnivanja Društva naroda, a Srbiji je pripala čast da današnjim sećanjem na Jovana Dučića otvori ciklus manifestacija u Palati nacija pod nazivom „Sto godina multilateralizma u Ženevi“.

Izložba obuhvata niz dokumenata i fotografija Jovana Dučića, koji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije i Biblioteci Jovana Dučića u Trebinju, kao i originalna dokumenta sa Dučićevim potpisom iz Arhiva Kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi.
Izložba traje do 15. marta, a već na samom otvaranju za nju je pokazano značajno interesovanje, o čemu svedoči veliki broj posetilaca.

Ukradena istorija – Srpska baština rasuta po svetu

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata: Ne postoji institucija koja traga za baštinom neprocenjive vrednosti.

Bezbroj srpskih starih rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela, relikvija i dokumenata rasuto je po muzejima, bibliotekama, arhivima i privatnim zbirkama širom sveta, što i ne bi bilo tako strašno da nam ovo kulturno blago nije iščilelo iz svesti, kažu poznavaoci nacionalne baštine. Precizni zvanični podaci o srpskom kulturnom nasleđu van Srbije ne postoje, kao što ne postoji ni nacionalna institucija sa zadatkom da traga za tim neprocenjivim blagom.

– Nažalost, mi nemamo „Nešnel heritidž“ kao Englezi, ni „Centar nacionalne slave“ kao Rusi koji brinu o nacionalnom kulturnom nasleđu gde god se ono nalazilo – kaže Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo, dugogodišnji sekretar i upravnik poslova SANU i pasionirani tragač za zaboravljenim kulturnim blagom. – Nije toliki problem što nam je baština rasuta širom sveta, sve dok je neko čuva. Nevolja je što je mi sami zaboravljamo. Kako drugačije objasniti da niko ne proučava veliki broj srpskih rukopisa u manastiru Svete Katarine na Sinaju, gde je boravio Sveti Sava i koji su kasnije pomagali kraljica Jelena, kraljevi Dragutin i Milutin, a Joanikije Srpski je bio iguman.

Procene stručnjaka ukazuju da je širom sveta raspršeno oko 5.000 srednjovekovnih rukopisa i knjiga, a da se ne govori o ikonama, relikvijama, opljačkanim muzejskim eksponatima i arhivama. Međutim, čak i prikupljanje najosnovnijih informacija o lokacijama gde se dragocenosti nalaze veoma je mukotrpno i zavisi pre svega od posvećenosti, veštine, upornosti i lukavstva pojedinaca koji su spremni za ponekad opasne avanture u paralelnom svetu iza institucija, u kome se mešaju naučne i kvazinaučne strasti, političke intrige i kriminal.

– Još u Jugoslaviji počelo je političko „pokrštavanje“ srpskih serdnjovekovnih rukopisa – otkriva dr Nikola Kusovac, naš istaknuti istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja. – Najstrašnije političke zloupotrebe odvijale su se u Hrvatskoj, gde su u muzejima zadržani mnogi dragoceni dokumenti koje su ustaše u Drugom svetskom ratu opljačkale iz srpskih manastira i crkava. Ne zaboravite da su „stručnjaci“ NDH, kao što je bio Tkalčić, tada ušli u arhive Sremskih Karlovaca i manastira Fruške gore gde su selektovali materijal i jedan deo uništili, a drugi „spasili“ da bi ih proglasili srednjovekovnim rukopisima pisanim „hrvatskom ćirilicom“.

Sagovornik „Novosti“ dodaje da opljačkano blago iz manastira i crkava sa teritorije NDH nikad nije u potpunosti vraćeno vlasniku – SPC, već je ugurano u depoe Sveučilišne biblioteke, Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Povijesnog muzeja Hrvatske uz cinično obećanje Vladimira Bakarića da će jednog dana srpska baština biti izložena u „muzeju Srba u Hrvatskoj“. Tako je u Zagrebu i završila Krmčija (zakonopravilo) Svetog Save, jedan od najdragocenijih srpskih rukopisa koji do dan-danas nije vraćen.

– Taj materijal je bio veoma teško dostupan istraživačima – naglašava Kusovac. – Pre ste mogli da dođete do baštine Srba u Bugarskoj i Mađarskoj, državama s kojima smo bili u poluratnom stanju, nego do one u Hrvatskoj i Makedoniji, gde su srpske srednjovekovne bogomolje i dokumenti morali da budu nazivani vizantijski.

Tek posle Titove smrti deo ukradenog blaga i relikvija iz Vojvodine, Hrvatske i BiH vraćen je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i smešten u Vladičanski dom u Pakracu, koji je devedesetih među prvima bio na udaru hrvatskih snaga.

– Nažalost, to i lično mogu da posvedočim, jer sam dvogledom gledao „zenge“ kako iz vladičanskog doma iznose stare dokumente, od srednjovekovnih rukopisa do matičnih knjiga i bacaju ih u plamen – priseća se s tugom Kusovac. – U Zagrebu je 1992. miniran muzej SPC u kome je takođe uništen veliki broj starih knjiga i dokumenata koja su svedočila o vekovnom postojanju Srba na tim prostorima. Nažalost u poslednje vreme ponovo je aktuelno „pokrštavanje“ srpske pisane baštine u „hrvatske ćirilske rukopise“. Pokojni patrijarh Pavle stalno je ukazivao da srpska nacionalna baština spasena iz Hrvatske tamo može da se vrati tek onda kada se tamo vrati i narod kome ona pripada. Sada se ta baština vraća crkvama koje su uništene, tako da se ne zna gde ona zapravo završava.

Da je opljačkana baština „zapaljiva roba“ bez obzira na starost pokazuje i izveštaj „Potraga za ukradenom istorijom“ o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu, koji je skrivan 60 godina. U njemu sekretar državne komisije za restituciju Vojislav Jovanović Marambo upozorava da su Nemačka i Austrija i posle Prvog svetskog rata zloupotrebile pokradene dokumente za kreiranje istorijskih falsifikata koji su odgovornost za svetski sukob svaljivale na Srbiju i pozivale na novi preventivni rat protiv nje. Nažalost, opljačkani arhivi ni do danas nisu vraćeni, kao ni blago opljačkano iz Narodnog muzeja.

– Ako pogledate registar eksponata Narodnog muzeja pre Prvog svetskog rata i njihov popis po okončanju rata, videćete hiljade rubrika s istom beleškom: „Nije zatečeno“ – kaže dr Nikola Kusovac. – U austrijskom bombardovanju 1914. muzej je teško stradao i ostatak dragocenosti je ukrcan u železničku kompoziciju za Grčku. Međutim, Šiptari su napali i opljačkali voz kod Kosovske Mitrovice, a blago su razvukli oni, Nemci i Bugari. Uprkos mnogim međunarodnim dogovorima, do danas je u muzej vraćena samo jedna mala rimska posuda iz Nemačke.

Paradoks je, po mišljenju Vladimira Davidovića, da je Srbija u oba svetska rata bila pobednik, a da od Bugarske nije tražila opljačkano blago, iako je na to polagala sva prava.

– Riznicu Visokih Dečana opljačkanu u Prvom svetskom ratu danas možete videti izloženu u muzeju u Sofiji, kao i ikonu plemića Dejanovića iz 14. veka ukradenu iz manastira Poganovo, kraj Pirota, a u Narodnoj biblioteci u Plovdivu je velika zbirka otetih srpskih rukopisa – nabraja Davidović.

TOVARI ZA RUSIJU

Rusija čuva veliki broj srpskih rukopisa, uključujući i najstariji – Savinu knjigu iz 10. veka, koja nosi ime po prepisivaču, popu Savi. Ruski monasi, ili pripadnici čuvene tajne službe „crne kancelarije“ koji su se predstavljali kao kaluđeri putovali su po Srbiji održavajući kontakt Moskve s ovdašnjim sveštenstvom, a u Rusiju su nosili čitave tovare starih srpskih knjiga. Kasnije su i ruske diplomate na Balkanu prikupljale srpske knjige i poklanjale te zbirke ruskim bibliotekama. Posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem veliki broj Srba odselio se u današnju Ukrajinu i osnovao dve države Slavjanoserbiju i Novu Serbiju, čiji se arhivi i danas nalaze u Minsku.

SEOBE I OTIMAČINE

Tokom šest velikih seoba u vekovima turske dominacije Srbi su deo svog duhovnog blaga nosili sa sobom u zbegove, a deo su ostavljali na milost i nemilost osvajačima. Ono što nije uništeno kupovale su strane diplomate i obaveštajci u okviru priprema za slamanje Osmanske imperije u Evropi. Kad su starine „ušle u modu“ pojavilo se i mnoštvo trgovaca i lopova koji nisu imali pojma o umetničkoj i istorijskoj vrednosti srpskih knjiga, ali su savršeno dobro osetili da se na njima može zaraditi. Tako je došlo do paradoksa da najveći deo srpskih dragocenosti nije pokraden u srednjovekovnim osmanlijskim poharama, već tokom prošlog stoleća kada su pljačku srpskog kulturnog blaga izveli civilizovani evropski narodi.

Naročito veliki broj rukopisa nalazi se na Kazanjskom univerzitetu u Kazanju, Novorosijskom muzeju u Odesi, Petrogradskom muzeju i Publičnoj biblioteci. Izuzetno vredna zbirka od 1.500 rukopisa je u Rumjancevskom muzeju u Moskvi, gde se i u biblioteci nalazi veliki broj rukopisa koje je sakupio Giljferding, ruski konzul u Sarajevu.

– Veliki broj starih knjiga, među kojima Psaltir s časlovcem iz 1519, Praznični minej iz 1538, Oktoih iz 1537, ali i veoma retka knjiga Novjejši slavenski propisi, koju je u Sremskim Karlovcima izrezao Zaharije Orfelin, sva u gravirama, nalazi se u Crkvenom muzeju u Lavovu – navodi Vladimir Davidović.

PRIVATIZACIJA ISTORIJE

Veliki deo arhiva iz Prvog srpskog ustanka, kad je stvorena moderna srpska država, zvanično se smatra zauvek nestalim. Međutim, poznavaoci antikvarskog tržišta tvrde da to nije istina.

– Primerak Karađorđevog ustava iz 1806. prodala je Kolumbija muzeju u Njujorku jedna dama iz porodice Karađorđević – kaže Vladimir Davidović. – Jedan naš episkop još u svojoj kući drži Karađorđevu ratnu zastavu koju je prethodni vlasnik zaveštao crkvi.

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata. Uoči Makenzenove ofanzive 1915. spakovano 56 najdragocenijih rukopisa nestalih u Nišu.

Najveća misterija u vrtlogu pljački srpske kulturne baštine je sudbina najdragocenijih srednjovekovnih rukopisa koje je do 1915. čuvala Narodna biblioteka u Beogradu. Uoči Makenzenove ofanzive direktor Narodne biblioteke Jovan Tomić spakovao je 56 najdragocenijih i najvrednijih rukopisnih i starih štampanih knjiga u dva sanduka koje je poslao da se evakuišu s arhivom Ministarstva inostranih poslova. Međutim, na niškoj železničkoj stanici dragocenim kovčezima gubi se svaki trag i dugo se verovalo da su rukopisi i knjige uništeni.

Do preokreta je došlo kad je izvesna dama 1933. ponudila antikvarijatu u Frankfurtu na Majni „Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“ iz jednog od sanduka iz Narodne biblioteke. Ispostavilo se da ga je ukrao nemački oficir Fom Vilkens i po ceni od nekoliko hiljada maraka vraćen je u Beograd.

Tri decenije kasnije u Zagrebu akademik Vladimir Mošin, tada šef arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije otkriva još dva ukradena rukopisa. Bez imena, obeleženi samo brojevima, u depou Sveučilišne biblioteke bili su skriveni Dobriljsko četvorojevanđelje i Koriški prolog. Ispostavilo se da je opljačkane rukopise njih odnekud doneo uoči Drugog svetskog rata hrvatski ban Ivan Šubašić.

Uskoro je Mošinu stiglo i pismo iz Odeljenja knjige Britanskog saveta u Londonu, radi konsultacija u vezi četiri srednjovekovna rukopisa i jedne knjige u čuvenoj biblioteci ser Čestera Bitija u Dablinu. Ispostavilo se da je Amerikanac Biti, koji je uoči Prvog svetskog rata radio na otvaranju rudnika na Kosovu, u svojoj zadužbini imao pet opljačkanih rukopisa Narodne biblioteke u Beogradu: Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka, Praznični minej iz 1537. godine, Srpsko četvorojevanđelje raške škole iz 13. veka, Čitanje iz apostola i jevanđelja iz 13. veka i fragment Vlaškog jevanđelja iz 15. veka. Prema britanskim podacima, sve knjige pripadale su zbirci izvesnog Čarlsa Kleja i prodate su na aukciji u Sotbiju, iako su sve u to vreme bile u depou Narodne biblioteke.

Tek pre nekoliko godina zahvaljujući Vladimiru Davidoviću iz biblioteke u Dablinu dobili smo skenirano Nikoljsko četvorojevanđelje koje je zahvaljujući donatorima odštampano u 100 primeraka i poklonjeno najznačajnijim bibliotekama i manastirima.

– Poslednji dokument iz sanduka Narodne biblioteke koji se pojavio u javnosti bio je uvodni deo, prvih 12 strana dečanske Hrisovulje čije je fotokopije u SANU doneo jedan katolički sveštenik iz Crne Gore – kaže Davidović. – Za ovaj rukopis tražio je 30.000 maraka i otvaranje nekog lokala, što nije bila nerealna cena, ali dvojica uticajnih akademika su loše procenila da je reč o falsifikatu i sprečila otkup uz reči „za svaku marku bio bi kupljen jedan metak kojim bi pucali na Srbe“. Ipak, bili smo srećni jer je postojanje ovog dokumenta značilo da nije uništen sanduk u kome se nalazila Nemanjina osnivačka povelja Hilandara, koja je još negde skrivena.

Posle tri godine, izvesni Britanac pojavio se u SANU i zamolio da vidi arhivu, uključujući i Dečansku hrisovulju. Čim se okončala hiperinflacija, telefon u SANU je zazvonio, isti Britanac se javio sa aukcije iz Švajcarske na kojoj se prodavao prvi deo starog rukopisa i ponudio da ga otkupi i proda Akademiji po ceni od 30.000 maraka. Naglasio je da ne želi da iko zna da on posluje sa Srbima jer smo pod sankcijama.

– SANU je prodala klavir, prikupili smo i neka sredstva koja su ranije dali donatori, a sam Dragoslav Avramović nam je dao devize iz Narodne banke – seća se Davidović. – Britanac je tražio da dođem sam u hotel u Budimpešti i donesem novac, a on će poneti rukopis. Pretrnuo sam od straha, noseći kofer s 30.000 maraka, a plata mi je do juče bila dve i po marke.

Ipak, Davidović je za svaki slučaj pozvao dvojicu kolega ljudi iz Akademije da dođu u budimpeštanski „Hajat“ u vreme primopredaje, za svaki slučaj.

– Sve nas je mučilo pitanje da li je reč o originalu – kaže Davidović. – Da stvar bude gora, Britanac nije želeo ni kafu da popijemo, insistirao je da što brže obavimo razmenu. Tražio sam da vidim rukopise i na prvi pogled video sam da je reč o originalima, jer su imali tragove mišijih zuba na istom mestu gde i ostatak Hrisovulje. Tako smo zahvaljujući miševima kompletirali Dečansku hrisovulju.

TAJNE VATIKANA I KATEDRALA

Najveća riznica srpskog kulturnog blaga izvan Srbije, naročito iz perioda pre Nemanjića jesu arhivi Vatikana, a u trezoru Crkve Svetog Petra nalazi se izuzetno vredna ikona Svetih apostola Petra i Pavla s ktitorima, kraljicom Jelenom i sinovima Dragutinom i Milutinom s kraja 13. veka – naglašava Davidović.

Srpske baštine ima i širom Italije, a naš sagovornik podseća da su Stefan Dečanski i car Dušan dali Bazilici Svetog Petra u Bariju prvobitni ikonostas od „glamskog srebra“- legure srebra i zlata.

– Iznad groba gde počivaju mošti Svetog Nikole, najčešće srpske slave, nalazi se ikona Stefana Dečanskog a većina Srba o tome pojma nema – naglašava Davidović. – Krst Svetog Save nalazi se u katedrali u Pjaćenci, desnica Jovana Krstitelja koju je Sveti Sava priložio manastiru Žiči, danas je u katedrali u Sijeni, kao i ikona s likom patrijarha Pasjija s početka 17. veka.

U biblioteci Marčana u Veneciji nalazi se žitije kotorskog zaštitnika Svetog Trifuna iz 15. veka, kao i srpski rukopisi i inkunabule iz Dalmacije, kao deo rukopisne zadužbine Zadranina Đuzepea Prade. Naravno, tu je i blago Crkve Svetog Spiridona i monumentalno groblje srpskih trgovaca u Trstu.

BAŠTINA KAO POLITIČKO PITANJE

Nikola Kusovac upozorava da se na albanskim sajtovima već reklamira turistička ponuda obilazaka „Kosovarskih pravoslavnih manastira“. – Naša vlast stalno zaboravlja da je kulturna baština prvorazredno političko pitanje. Na primer, posle 2000. godine međunarodni predstavnik na Kosovu Karl Štajner došao je u Beograd i tražio da mu Narodni muzej kao znak dobre volje preda neolitsku figurinu koju su srpski arheolozi iskopali na Kosmetu. Uprkos mojim upozorenjima, naši političari su izvršili pritisak i muzej je dao artefakt Štajneru, koji ga je slavodobitno doneo u Prištinu, gde je napravljen politički spektakl povodom „povratka opljačkanog albanskog kulturnog blaga“

TURSKA SVEDOČANSTVA

Srbi na Balkanu su živeli u dva komonvelta, Istočnom rimskom carstvu, koje su tek u 17. veku nemački istoričari nazvali do tad nepostojećim imenom Vizantija, i Otomanskom carstvu, a naši istoričari informacije o životu našeg naroda i danas prikupljaju iz sekundarnih izvora na Zapadu, razočarano konstatuje Vladimir Davidović.

– Turski arhivi su krcati dokumentima koji svedoče o vekovima koje smo proveli kao deo Osmanske imperije, koja je bila birokratski vrlo uređena. Međutim, osim izuzetaka kao što je profesor Darko Tanasković, našim istoričarima ne pada na pamet da odu tamo i istražuju, već prepisuju ono šta je Zapad mislio o tome šta se ovde dešavalo. U Carskoj palati, danas muzej Topkapi je riznica podataka o nama, a posetioci tu mogu da vide i ruku Jovana Krstitelja u zlatnoj rukavici,  koju je u miraz donela princeza Olivera kad se udala za Bajazita Prvog.

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata. Srpsko nasleđe krčmili i uništavali stranci, neprijatelji, ali i saveznici i Srbi.

Pljačka manastira Mileševe koja u kontinuitetu traje već dva veka školski je primer kako se kulturno blago rastura širom sveta, kaže istoričar umetnosti i muzeolog Dragiša Milosavljević. On je utrošio pet godina na mukotrpna istraživanja i duga putovanja da bi pronašao delove mileševske riznice koji nisu uništeni u mnogobrojnim ratovima i poharama. Ova avantura pretočena u knjigu „Izgubljena riznica manastira Mileševa“ koja otkriva da su srpsko nasleđe krčmili i uništavali i Srbi i stranci i saveznici i neprijatelji. Milosavljević, nekadašnji direktor Muzeja u Užicu, kaže da je najveća tragedija da je i srpska baština sačuvana u svetskim zbirkama ovde zaboravljena. – Svi evropski putopisci su do 1688. s divljenjem opisivali Mileševu kao ogroman muzej – kaže Milosavljević. – Kad je u Velikoj seobi 1690. osamdestak monaha napuštalo manastir na 150 tovarnih konja nosili su samo biblioteku i najvredniji deo predmeta iz riznice. U današnjoj Mileševi, nažalost, nalazi se samo jedan originalni predmet iz originalne riznice. Deo mileševske riznice prenet je u manastire u Crnoj Gori i Hercegovini, a deo je nastavio put sa zbegovima i završio u Habzburškoj monarhiji. Najvredniji primerci čuvani su u fruškogorskim i slavonskim manstirima, ali pokazalo se da ni tamo nisu bezbedni.

– Krajem 18. i početkom 19. veka počinje organizovana pljačka svega što je vredelo od kulturne baštine, od ostataka grčkih hramova na Akropolju do blaga srpskih manastira – kaže Milosavljević. – Srpske ćirilične rukopisne knjige imale su na tom tržištu izuzetno visoku cenu i zabeleženo je da su prebogati ruski plemići davali i 150 rubalja za primerak, a toliko je koštala jedna kuća.

Mileševskih knjiga ima svuda po svetu, a pre svega u Sankt Petersburgu u velikoj Giljferdingovoj zbirci, otkriva naš sagovornik. Ona nosi ime po ruskom konzulu u Sarajevu, izuzetnom poznavaocu i ljubitelju knjiga koji ih je sredinom 19. veka odneo na tovare iz srpskih manastira. Međutim, nisu samo stranci trgovali dragocenim srednjovekovnim knjigama, naglašava sagovornik „Novosti“.

– U Berlinu, na primer, postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadžića jer ih je on prodavao u velikom broju Nemačkoj i Austriji i Rusiji – kaže Milosavljević. – Još je Stanoje Stanojević zapisao da je Vuk najviše zaradio na prodaji starih knjiga i da je imao čitavu mrežu sakupljača koji su ih nabavljali. Vukov rad na jeziku je neprocenjiv, ali ni ovo ne sme da se zaboravi.

Najveća pljačka i uništavanje baštine odigrala se u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH, koja se prostirala i na teritoriji Vojvodine i Bosne i Hercegovine, gde je tokom rata spaljeno i pokradeno 456 pravoslavnih manastira i hramova. Ni danas se precizno ne zna šta je od srpske kulturne baštine koja je pred Turcima izneta iz Srbije i sačuvana u Austrougarskoj uništeno, a šta pokradeno, jer su registri prvi završavali u plamenu. Veliki deo sačuvanog blaga Mileševe nalazio se u 20 sanduka u skrivnici manastira Krušedol do noći između 24. i 25. maja 1941. kad su ih ustaše odnele u Zagreb. Tek 11. jula te godine deo skupocenog zlatnog posuđa, dragocenih knjiga i slika predat je Muzeju za umjetsnost i obrt.

– Zahvaljujući entuzijazmu nekolicine ljudi, pre svega profesoru Radoslavu Grujiću, deo opljačkanog blaga iz Zagreba je 1945. vraćen u Beograd – kaže Milosavljević. – Međutim, malo je poznato da su komunističke vlasti ponovo veliki deo te naše baštine vratile u Zagreb, u razne muzeje. Tvrdnje da je blago vraćeno fruškogorskim manastirima ne stoje, jer su oni u prvim decenijama posle rata bili u ruševinama.

Dokumentacija vraćena iz Austrije sedamdesetih, „otkrivena“ 2008.

Zaintrigirani tvrdnjama stručnjaka da Srbija nema instituciju sa zadatkom da sistematski traga za srpskom baštinom rasutom po svetu, popisuje je i vraća, makar u obliku kataloga i kopija, obratili smo se Ministarstvu kulture i tražili odgovor da li se i zašto nacionalno nasleđe prepušta zaboravu.

S obzirom na to da Srbija vraća Hrvatskoj umetničko blago koje pripada crkvama i manastirima SPC na njenoj teritoriji, tražili smo odgovor od Ministarstva da li postoji i obrnut proces, da se našoj državi vraćaju umetnine i relikvije koje je NDH opljačkala još tokom Drugog svetskog rata.

U Ministarstvu objašnjavaju da ovu oblast reguliše Carinski zakon i da je Srbija potpisnica međunarodnih konvencija kojima se reguliše ova oblast: Konvencije o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, Unesko 1970, i Konvencije za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba.

– Međutim, činjenica je da to nije dovoljno jer tim konvencijama nije propisan način vraćanja robe, osim odredbe da se molba za povraćaj šalje diplomatskim putem – kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. – Zato će set zakona koji reguliše zaštitu kulturnog nasleđa biti usvojen najkasnije do 2014. godine, prema planu Vlade Srbije za usklađivanje propisa sa zakonodavstvom EU.

Na pitanje da li imamo celovit spisak kulturne baštine koji se nalazi van zemlje, u Ministarstvu odgovaraju da postojeći zakoni određuju da registar kulturnih dobara vode ustanove zaštite po vrstama kulturnih dobara. Oni citiraju članove zakona po kojima je Arhiv Srbije zadužen da se bavi zaštitom arhivske građe, ali i istraživanjem i kopiranjem kompletne građe u inostranstvu koja je od posebnog značaja za istoriju Srbije.

– Kako je taj posao obavljan dugo vremena pokazuje činjenica da je sadašnji direktor prilikom dolaska u ovu instituciju 2008. otkrio gomilu neraspakovane dokumentacije koja je još ranih sedamdestih stigla iz Beča – podseća dr Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo i nekadašnji sekretar SANU.

Narodni muzej u Beogradu po slovu zakona „obavlja poslove u pogledu umetničko-istorijskih dela, kao i poslove oko staranja o očuvanju umetničko-istorijskih dela od posebnog značaja za istoriju i kulturu Republike Srbije koja se nalaze u inostranstvu“.

Ministarstvo u odgovoru citira i član zakona po kome Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, obavlja delatnost zaštite stare i retke knjige od posebnog značaja za istoriju i kulturu Srbije koja se nalazi u inostranstvu.

Na sajtu biblioteke je u digitalizovanom obliku moguće videti samo stare rukopisne knjige iz Srbije koje su iz manastira sakupili odneli i sačuvali Jernej Kopitar i Pavel Šafarik, a danas se nalaze u muzejima u Ljubljani i Pragu. Poseban paradoks je da u digitalnom obliku možemo videti i knjige iz Zbirke Čestera Bitija, koje su 1915. ukradene iz zbirke najvrednijih knjiga Narodne biblioteke u Beogradu. Nažalost, još oko 5.000 knjiga i rukopisa od Sankt Peterburga do Vašingtona nije nam dostupno.

ARHIVARI SE NADMUDRUJU

Pravo na restituciju arhivalija pokradenih tokom Prvog svetskog rata priznato je Kraljevini SHS senžermenskim mirovnim ugovorom sa Austrijom 1919. godine, na osnovu kojeg je 1923. godine zaključen Arhivski sporazum o vraćanju arhivskog materijala Srbiji.

– Međutim, Austrija je zahtevala reviziju sporazuma, pa je njegovo sprovođenje prekinuto 1926. godine – kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. – Prema raspoloživim podacima, tokom okupacije Srbije samo u periodu od jula 1941. do septembra 1942. u Beč je poslata arhivska građa u količini od 579 sanduka, 4 fascikle i 88 posebnih akata.

Međutim, podaci sekretara jugoslovenske komisije za restituciju dr Vojislava Jovanovića Maramba, koji su tek nedavno objavljeni, posle 60 godina skrivanja, govore da je iz Srbije tokom Drugog svetskog rata opljačkano oko 40 vagona istorijskih dokumenata!

U Ministarstvu kulture navode da je nakon rata obnovljeno sprovođenje Arhivskog sporazuma, ali tek 1958. zaključivanjem protokola sa Austrijom. Ovim dokumentom je restituciji opljačkane dokumentacije u Prvom svetskom ratu dodata i restitucija kulturnih dobara odnetih za vreme Drugog svetskog rata u Austriju.

– Jugoslovenski eksperti su 1960. sastavili listu jugoslovenskih zahteva na oko 1.000 strana, koja je predata austrijskoj vladi – kaže Ana Subotić. – Međutim, ponovo je došlo do prekida, a rad na restituciji je nastavljen 1975. i trajao je do 1991, do kada je obavljeno 11 primopredaja arhivske građe. 

U toku Drugog svetskog rata uništeno je ili opljačkano 177 biblioteka. Okupator i ustaše uništavali su srpsku ćirilsku knjigu, crkvene biblioteke, a dobar deo fakultetskih biblioteka nestao je u požarima.

U Ženevi izložba o Jovanu Dučiću

Na inicijativu Ambasade Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, u saradnji sa Stalnom misijom Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, u Ženevi će se u Palati nacija od 01. do 15. marta 2019. godine održati izložba o velikom srpskom književniku i diplomati Jovanu Dučiću.

Jovan Dučić (1874-1943), koji je studirao na Univerzitetu u Ženevi od 1899. do 1906. godine, bio je 1924-1925. godine postavljen za stalnog predstavnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Društvu naroda u Ženevi.

Kao što Vam je poznato, u okviru prošlogodišnjeg obeležavanja 75. godišnjice od smrti Jovana Dučića, Ambasada je 05. novembra 2018. godine postavila spomen-ploču na adresi na kojoj je živeo u vreme svojih studija u Ženevi.

Sa ciljem negovanja sećanja i promovisanja imena i dela velikana naše književnosti i diplomatije, Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji i Stalna misija Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi imaju čast da Vas pozovu na svečano otvaranje izložbe, koje će se održati u Palati nacija 01. marta u 12:30 časova, u prisustvu prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Republike Srbije Ivice Dačića (Palais des Nations, Avenue de la Paix, Geneva 10, Angle A/C, A Building, 3rd floor – Door 40).

Izložba će biti praćena koktelom (Palais des Nations, Hall XIV, A Building, 3rd floor – Door 15).

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Sretenje – Dan državnosti Srbije je državni praznik Srbije koji se praznuje 15. i 16. februara, a ustanovljen u spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdan i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije — Sretenjski ustav. Ovaj datum je najbitniji datum u političkom, kulturnom i istorijskom kalendaru Srbije.

Pored toga što je Dan državnosti, on je i Dan ustavnosti Srbije, kao i dan sećanja na početak Srpske revolucije. Dan državnosti Srbije se slavio do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi od 2002. godine.

KARAĐORĐEV USTANAK 1804. I USTAV 1835.

Dan državnosti obeležava se u sećanje na Sretenje 1804. godine, kada je podignuta revolucija i započelo oslobađanje od Turske, i isti datum 1835. godine, kada je donet prvi moderni ustav Srbije.

Srpska revolucija, kako ju je nazvao nemački istoričar Leopold Ranke, započeta je Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, a završena je decenijama kasnije, zahvaljujući mudrosti knjaza Miloša Obrenovića.

Zastava Prvog srpskog ustanaka
Zastava Prvog srpskog ustanaka

Na Sretenje 1804. godine, na zboru viđenijih Srba sa teritorije Beogradskog (odnosno Smederevskog) pašaluka, koji se dogodio u Marićevića jaruzi u Orašcu, doneta je odluka o podizanju ustanka protiv Turaka i za vožda je izabran Djorđe Petrović.

Odluci o podizanju ustanka prethodila je seča knezova, odnosno uglednih narodnih prvaka, koje su dahije preventivno pobile, zbog navodne nelojalnosti.

Prvi srpski ustanak najpre je zahvatio krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju i Pomoravlje.

Čitav Beogradski pašaluk oslobođen je 1807. godine, ali je sudbinu ustanka odredio ishod Rusko-turskog rata, pošto su Rusija i Turska potpisale mir u Bukureštu 1812. godine.

Prepuštanje Srbije bilo je plod činjenice da je počinjao Napoleonov pohod na Rusiju.

Prema rečima Rankea, Karađorđevom bunom započela je Srpska revolucija, okončana uspešnim diplomatskim dostignućima Miloša Obrenovića, decenijama potom.

Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog ustrojio i niz važnih institucija, poput Velike škole, dalekog začetka današnjeg Univerziteta u Beogradu.

The_Constitution_of_1835Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je donet prvi Ustav Kneževine Srbije, nazvan Sretenjskim, a koji je bio ustrojen po uzoru na francuski i belgijski.

Tekst ustava, neobično liberalan za tadašnje prilike, izradio je Dimitrije Davidović, znameniti novinar i srpski nacionalni radnik.

Ovakvo ustavno rešenje odmah je izazavalo negodovanje Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan.

Velike sile smatrale su ga previše liberalnim – u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena on je to i bio, osim retkih izuzetaka poput Francuske i Belgije.

Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838., 1869., 1888., 1901. i 1903. godine.

Posle Drugog svetskog rata, od 1945. godine, u potpuno promenjenim okolnostima, Srbija je u sastavu federalne Jugoslavije četiri puta usvajala najviši zakonodavni akt, a aktuelni je usvojen 30. oktobra 2006. godine.

To je prvi Ustav Srbije nakon raspada SRJ, odnosno državne zajednice SCG.

Obeležen Dan državnosti Republike Srbije u Lihtenštajnu

Ove godine je po prvi put, 14. februara 2019. godine, obeležen Dan državnosti Republike Srbije u glavnom gradu Lihtenštajna, Vaducu.

Pozdravljajući prisutne, ambasador S. Janković je istakla da diplomatske odnose Srbije i Lihtenštajna, zasnovane pre 15 godina, krase međusobno uvažavanje, dobra saradnja i prijateljstvo. Ona je, takođe, naglasila da ima mnogo prostora da se odnosi dveju zemalja dodatno unaprede, posebno na ekonomskom, obrazovnom i kulturnom planu.

U kulturnom delu programa, naš poznati violista Dejan Mlađenović izveo je dela Baha i srpskog akademika Dejana Despića.

Na izuzetno topao prijem publike naišlo je izvođenje kompozicije „Što se bore misli moje“, čije je stihove knez Mihailo Obrenović posvetio princezi Mariji Jozefi od Lihtenštajna (1835 – 1905), koju je srpski knez upoznao u Beču.

Proslavi Dana državnosti u Vaducu prisustvovala je princeza Barbara Karađorđević, predstavnici MIP Lihtenštajna, diplomatskog kora, direktor Narodnog muzeja Lihtenštajna i brojne ugledne zvanice iz poslovnog sveta.

Svečano obeležavanje Dana državnosti realizovano je uz podršku lihtenštajnskih kompanija „Treuhand Anstalt CONFIDENTIA“ i „THURN und TAXIS“.

Patrijarh Irinej krstio princa Stefana Karađorđevića

Njegova svetost patrijarh srpski Irinej krstio je danas princa Stefana, sina princa Filipa i princeze Danice Karađorđević, u kapeli Sv. Andreja Prvozvanog u dvorskom kompleksu na Dedinju. Kumovi na krštenju su bili princ Aleksandar (brat blizanac princa Filipa) i Petra Lazarević i Dušan Antunović, dugogodišnji porodični prijatelji prinčevskog para.

Princ Stefan je nosio kršteno odelo, kao i kralj Petar Drugi na dan svog krštenja, koje je obavio patrijarh Dimitrije 1923. godine u Beogradu, a njegov kum je bio britanski kralj Džordž Peti. Nakon krštenja, princ Stefan je stekao pravo i obavezu da bude nosilac Velikog krsta Kraljevskog ordena Karađorđeve zvezde prvog reda, najvišeg odlikovanja kraljevskog doma.

Pored roditelja princa Stefana, krštenju su prisustvovali prestolonaslednik Aleksandar i princeza Katarina, princeza Marija da Glorija od Orleana i Bragance, vojvotkinja od Segorbe princeza Ana od Francuske, roditelji princeze Danice, Beba i Milan Cile Marinković.

Povodom krštenja princa Stefana, u Kraljevskom dvoru je predstavljena izložba „Kraljevske svečanosti“.

Princ Stefan je rođen 25. februara ove godine. Uz blagoslov patrijarha Irineja, zvona beogradskog Hrama Svetog Save oglasila su rođenje novog člana srpske kraljevske porodice. To je bilo prvi put da je 49 zvona najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu objavilo takvo rođenje, a posle 90 godina oglasila su se i zvona Crkve Svetog Đorđa na Oplencu i manastira Žiče.

Dogodine u Prizrenu: Humanitarna organizacija 28. Jun pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji

Pre tačno 7 godina osnovana je humanitarna organizacija 28. Jun sa prvim projektom pod nazivom „Boj za Kosovo“.

Tom prilikom sakupljena je medicinska pomoć u vrednosti od 1,5 miliona dolara, koja je poslata Srbima u Gračanici a ujedno je pokrenuta globalna kampanja podizanja svesti, kažu u ovoj humanitarnoj organizaciji.

Kako u 28. Junu ponosno ističu, danas se ponovo okreću Kosovu i Metohiji sa još ambicioznijim projektom pod nazivom „Dogodine u Prizrenu“.

Oni planiraju da do Pravoslavne nove godine urade nekoliko veoma velikih i značajnih projekata.

Kako najavljuju, prvo će početi prikupljanje potpisa u peticiji protiv nezavisnosti takozvanog „Kosova“ a zatim će i zvanično priložiti peticiju Ujedinjenim Nacijama, koristeći specijalni konsultativni status koji ima ova organizacija.

U planu su i organizacije događaja na svim kontinentima na kojima će 28. Jun upoznavati ljude sa problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju Srbi na Kosovu i Metohiji.

Takođe, biće dostavljena i medicinska pomoć u vrednosti od oko milion dolara ustanovama u Srbiji i Republici Srpskoj, a zatim i novogodišnji pokloni srpskoj deci koja žive u teškim uslovima na Kosovu i Metohiji i širom regiona.

Na kraju ovog ambicioznog projekta je završetak projekta sa velikom donacijom manastiru Svetih arhangela u Prizrenu.

Podržite akciju

Potpišite peticiju

U Ženevi svečano otkrivena spomen-ploča Jovanu Dučiću

U Ženevi je 05. novembra 2018. godine svečano otkrivena spomen-ploča posvećena Jovanu Dučiću, velikom srpskom piscu i diplomati, koji je u ovom gradu proveo sedam godina  života.

Spomen-ploča, postavljena na adresi na kojoj je Dučić živeo u vreme studija u neposrednoj blizini Ženevskog univerziteta, dar je Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije Gradu Ženeva i na njoj piše:

„Ovde je u vreme svojih studija živeo Jovan Dučić (1874–1943), knez srpske poezije, književnik, putopisac i diplomata. U spomen na velikana srpske književnosti, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, novembra 2018. godine“.

Inicijativu za postavljanje ovog obeležja pokrenula je Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj, želeći da ostavi trajan spomen na vreme koje je slavni srpski pesnik i diplomata proveo najpre na studijama u Ženevi, od 1899. do 1906. godine, a zatim i u svojstvu stalnog delegata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Društvu naroda, 1925. godine.

Jovan Dučić

Prisutnim zvanicama su se obratili član Gradskog veća Ženeve Remi Pagani, koji je zahvalio na ovom vrednom poklonu u spomen na nekadašnjeg slavnog stanovnika Ženeve, zatim ambasador Srbije u Švajcarskoj Snežana Janković, akademik Milovan Danojlić i pisac i prevodilac Slobodan Despot.

Posle svečanosti, Grad Ženeva i Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj priredili su koktel u „PalaisEynard”, gde su bile izložene fotografije Jovana Dučića iz vremena studija u Ženevi, kao i fotokopije njegovih studentskih svezaka i beleški u rukopisu.

POSLEDNJE VESTI

1,606FansLike
189FollowersFollow
78FollowersFollow