Reklama

Filmski festival u Lokarnu: Fokus na Srbiju

Photo: Locarno Film Festival MASSIMO PEDRAZZINI

Među inicijativama koje promoviše Locarno Pro , Firist Look prefstavlja “odskočnu dasku” za buduće filmove na kojima se radi, ali još uvek nisu realizovani. Fokus Firist Look-a ove godine se koncetriše se na Srbiju, zemlju sa kinematografijom koja je priznata na međunarodnom nivou, između ostalog zahvaljujući i filmovima koji su bili prikazani na prethodnim izdanjima festivala u Lokarnu, poput Praise of Nothing Borisa Mitića u sekciji Signs of Life 2017. godine ili dva kratkometražna filma u sekcijama Pardi di domani: Loop, Matije Gluščevića i Nikog nema Jelene Gavrilović. Takođe i 2016. godine na Festivalu je bio prokazan dugometražni film Daneta Komljena, Svi severni gradovi  i film Milice Tomović – Tranzicija. Na kraju, ne zaboravimo da je na međunarodnom konkursu 2010. godine bio prikazan i film Beli, beli svet, Olega Novkovića, koji je glumici Jasni Đuričić doneo Pardo za najbolju žensku ulogu.

Zahvaljujući saradnji sa Filmskim centrom Srbije, Frst Look će izabrati između 5 i 7 filmova u fazi postprodukcije. Producenti odabranih projekata učestvovaće na Filskom festivalu u Lokarnu i imaće priliku da od 9. do 11. avgusta predstave svoje radove profesinalcima iz ove oblasti. Filmovi će biti prikazani publici sačinjenoj od predstavnika fondova za podršku postprodukciji kako bi se promovisao njihov završetak, prodaja i festivalska karijera.

Filmski centar Srbije prikupljao je prijave do 31. maja 2019 godine, a ekipa Filmskog festivala u Lokarnu odabrala je sledeće projekte koji će biti prikazani u sledećim terminima:

Petak 9. avgust
11:30 – Kelti –  Milica Tomovic – 90′
14:30 – Izbor za Miss Zatvora –  Srdjan Sarenac – 75′
16:30 – Govori da bih te video –  Marija Stojnic – 64′

Subota 10. avgust
15:15 – Telenovela en gris y multicolor – Filip Martinovic – 61′
16:30 – U slavu ljubavi –  Tamara Drakuic – 76′

Nedelja 11. avgust
11:00 – Pejzaži Optora Marta Popivoda – 100′

Svi filmovi biće prikazani u Cinema Rialto 2

Žiri sastavljen od reditelja direktora međunarodnih festivala dodeliće nagradu Firist Look Award, tačnije usluge za završetak filma u postprodukcijskoj fazi u vrednosti od 65.000 evra koju daje Cinelab Bukurešt, nagradu Le Film Français koja se sastoji od usluge oglašavanja u vrednosti od 5.600 evra, i na karaju nagradu Kaiju Cinema D/ffusion u vrednosti od 5.000 evra za dizajn međunarodnog plakata.

First Look nastavlja svoja nedavna izdanja koja su bila posvećena Portugalu (2018), Baltičkim državama (2017), Poljskoj (2016), Izraelu (2015), Brazilu (2014), Čileu (2013), Meksiku (2012) i Kolumbiji (2011) kroz koja je uspeo da promoviše uspešne filmove.

72. izdanje Filsmog festivala u Lokarnu odžava se od 7. do 17. avgusta 2019. godine.

Živko M. Marković: Dr Arčibald Rajs – „Politički romantičar i moralista“ i iskreni prijatelj srpskog naroda

Povodom stogodišnjice od postavljanja prvog srpskog ambasadora u Švajcarskoj  i 100 godina od uručivanja pomoći Komiteta kantona Vo za pomoć Srbima, nakon albanske golgote 1916, čiji je osnivač bio dr Arčibald Rajs, karijerna ambasadorka Ministarstva spoljnih poslova Srbije dr LJiljana Nikšić priredila je knjigu “100 godina Srba i Švajcaraca”, organizovala promociju u Cirihu i u Lozani postavljanje biste ovom “najvećem Srbinu nemačko-švajcarskog porekla”.
Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji,  tekst o dr Arčibaldu Rajsu i njegovom životu po odlasku iz Švajcarske u Srbiju, 1914, u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku, objavio je dr Andreas Ernst, profesor Ciriškog univerziteta i poznati novinar, u dnevnom listu “Neue Zürcher Zeitung“: Des verlorene Herz des Kriminologen, 12. 02. 2000, str. 15. Andreas Ernst je odličan poznavalac zemalja Balkana i dugogodišnji dopisnik iz Beograda.
A. Ernst posetio je, u društvu sa dvojicom tadašnjih švajcarskih diplomata, jednog iz Ambasade Švajcarske u Beogradu (Amberg), i drugog – iz Ambasade Švajcarske u Sofiji (Vogelsanger) Kajmakčalan, najviši vrh planine Nidža sa 2.521 m nadmorske visine, na granici bivše Jugoslovenske Republike Makedonije prema Grčkoj, koji je poznat i kao mesto na kojem su se vodile najžešće borbe na Solunskom frontu u toku Prvog svetskog rata, 1916-1918. godine.
Sama poseta dvojice karijernih švajcarskih diplomata u društvu sa novinarom spomenutih ciriških novina Kajmakčalanu pomalo izaziva čuđenje ako se zna da dr Arčibald Rajs u javnosti nemačkog govornog područja u Švajcarskoj, kao uostalom i u samoj Nemačkoj, slovi kao izdajnik svoga naroda, i da se o njemu, izuzev nekoliko nekrologa nakon njegove smrti 1929, ćuti gotovo ceo jedan vek. Uostalom, nije se govorilo o ovom “najvećem prijatelju srpskog naroda”,  ni u Srbiji više od pola stoleća, pa zato nimalo ne čudi muk o njemu na Zapadu.
Poznato je o dr Arčibaldu Rajsu da je bio Nemac po svome poreklu i naturalizovani Švajcarac kome su čak četiri brata odabrali vojnu karijeru pred Prvi svetski rat i aktivno učestvovali u njemu, a dvojica od njih dali su i vlastite živote za ciljeve ondašnje nemačke politike.
Zašto je beogradski dopisnik švajcarskih novina Andreas Ernst odabrao da poseti Kajmakčalan i kapelu na spomenutom visokom planinskom prevoju sa dvojicom svojih zemljaka, tada diplomata u državama koje su u Prvom svetskom ratu bile na suprotnim stranama, i to baš neposredno posle zločinačke NATO agresije 1999. na SR Jugoslaviju (novembar-decembar) nije nam poznato, niti pisac članka to objašnjava.
Najverovatnije da je ona plod njihove znatiželje o tome da vide mesto koje je njihov sugrađanin dr Arčibald Rajs, u svome testamentu, označio da bude večno počivalište njegovog srca posle fizičke smrti. Sam naslov članka “Izgubljeno srce kriminologa” sugeriše nam takav zaključak. Poseta je, sama po sebi, i izraz poštovanja prema dr Rajsu, iako se to, eksplicitno. u spomenutom dopisu izričito ne podvlači, već samo sluti u rečima dvojice diplomata: “Šteta za svedočanstva istorije balkansko-švajcarskih odnosa… trebalo bi nešto preduzeti protiv njihovog propadanja”, pomislili su oni, a novinar “Neue Zürcher Zeitunga-a“ se složio s njima: “Imaju pravo”.
Nakon pojavljivanja ovog teksta u vodećem ciriškom dnevniku nije se ništa više učinilo na tome da se i švajcarska javnost bolje upozna sa likom i delom dr Arčibalda Rajsa.
Zvanična srpska delegacija posetila je Kajmakčalan tek krajem septembra 2014. godine, tačno sto godina posle dolaska dr Arčibalda Rajsa u Srbiju, i to ne sa vojnim ministrom na njenom čelu, već sa ministrom rada, čime je i sam čin posete spušten na znatno niži nivo, a sama poruka i smisao obezvređeni, u dobroj meri. Iako je poseta trojice Švajcaraca bila privatnog karaktera, mora se priznati da su oni ipak bili prva nezvanična delegacija koja je, samim svojim prisustvom, odala poštu čoveku koji je bio sinonim za pravdu i istinu, ne samo kao kriminolog, već i kao humanist i borac za slobodu. Iako je Srbima ostavio svoje srce, a šta smrtan čovek može više, Srbi su neopravdano ćutali tako dugo o dr Rajsu i ne može im se uzeti kao opravdanje to da nije bilo vreme za bilo kakvu glorifikaciju svega što se ticalo srpskog naroda u komunističkoj Jugoslaviji.
Dopisnik švajcarskih novina iz Beograda, na početku svoje zabeleške o putovanju na Kajmakčalan, naveo je opšte činjenice iz života i profesionalne karijere A. Rajsa: najpre je ukratko izložio njegov životni put i napredovanje u struci do odlaska u Srbiju, a zatim je spomenuo susret sa Nikolom Pašićem, Rajsov rad na otvaranju masovnih grobnica i verifikovanju stravičnih  zločina počinjenih nad srpskim narodom, prelaz preko Albanije i tragične posledice toga puta, ne zaboravljajući ni tekstove iz Srbije i ratne izveštaje sa fronta koje je pedantni Švajcarski kriminolog slao lozanskim novinama, kao i vojni sukob vojski dva ratna tabora na Kajmakčalanu i, na kraju, svoju posetu direktoru Istorijskog muzeja Srbije Miliću Petroviću, i razgovor sa njim.
U ovom izuzetno objektivnom tekstu, izdvaja se nekoliko činjenica koje ne bi, iz današnje perspektive, mogle da zadovolje kriterijum političke korektnosti i samocenzure. LJudi smelih ideja i slobodnog duha koji svoja uverenja i mišljenja ne  zasnivaju na projektovanim shemama od strane pojedinih cenatra svetske moći, nisu prihvatljivi za medije, niti u javnom životu mogu da imaju neku odlučujuću ulogu. Govor političke korektnosti koji nameće vladajući hegemon intelektualcima drugačijih uverenja ne pruža gotovo nikakvu slobodu izražavanja, izuzev u uskim krugovima ili na internetu, što veoma sužava, i svodi gotovo na statističku nulu, njihov uticaj na društvena kretanja.
Zato danas u Švajcarskoj  i nema tekstova o Rajsovom doprinosu kao ratnog izveštača i istražitelja zločina, čak ni onih koji se tiču njegovih zasluga u oblasti kriminologije i fotografije – tek poneki, i u sklopu neke izložbe ratnih fotografija ili memorijala posvećenog kriminalistici i forenzici. U današnjem razvoju tabloidnog novinarstva koje jedva da stiže da zadovolji razbuktalu glad svojih čitalaca, godinama usmeravanih ka  senzacijama u svemu i svačemu, podatak o tome da je jedan čovek bukvalno poklonio svoje srce drugom narodu kao izraz velike ljubavi, itekako bi bila činjenica koja bi se, s vremena na vreme, stalno rabila u listovima. spomenute provinijencije. To ne znači da se i ozbiljni filozofi i naučnici ne bi bavili fenomenom dr Rajsa, ali, eto – raspodela moći u svetu ne ide na ruku ovom neobičnom naučniku, kriminologu i humanisti. Da ništa nije ostalo od Rajsovih zasluga koje bi bile vredne da ih spominju potonje generacije, a znamo da ih je puno ostalo, na primer, uzmimo samo njegove knjige, istraživanja i dokaze o bestijalnostima neprijatelja, ma o kojoj strani u ratnom sukobu se radilo, trebalo bi, s vremena na vreme, podsećati se na njega. Setimo se i zamašne Rajsove tvorevine – Policijske akademije u Lozani (1909), u koju je uložio vlastita novčana sredstva, najstariju ustanovu sličnog tipa koje su, početkom XX veka, osnivane po svetu, a da nijedna od  njih nije preživela tegobna vremena spomenutog stoleća, izuzev Švajcarske, samo bi to bilo dovoljno za spominjanje njegovog imena u medijima, barem – s vremena na vreme.  Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu, koju je dr Rajs osnivao i po svojoj zamisli oblikovao kao vrhunsku visokoškolsku ustanovu toga doba, 1921, s ponosom se u svakoj prigodnoj prilici seća svoga osnivača, naročito u dane kad se održava međunarodni naučni skup “Dani dr Arčibalda Rajsa”, poput onog iz 2019. godine.
Novinar Andreas Ernst označava dr Arčibalda Rajsa kao čoveka koji je, po svojoj duhovnoj suštini, nesporni “politički romantičar i moralista”, a uporište o takvom zaključku nalazi u rečima poznatog kriminologa o karakteru Prvog svetskog rata: “Radi se o borbi dveju ideja: nasilje i državni imperijalizam, s jedne, i pravda i sloboda – s druge strane”. Pred Rajsom su, uoči i u početku Prvog svetskog rata, filozofski gledano, bila dva puta: on se odlučio za drugi – da brani pravdu i slobodu. Kada je, po pozivu Srpske vlade, dr Rajs došao u Srbiju da istraži zločine, video je razmere neprijateljskih zverstava nad Srbima a i kasnije, ratujući zajedno sa njima, kad je imao priliku da ih i pobliže upozna i zaviri u njihovu dušu, on je odlučio da ostane s njima i posle završetka Velikog rata. Kad je reč o toj Rajsovoj odluci, istraživačima je promakla jedna kratka zabeleška o tome u “Politici” od 5. februara 1927, u kojoj piše sledeće: “Kad je dr Rajs došao u Srbiju 1914. godine da utvrdi neprijateljska zverstva u Mačvi, njemu je kao tumač bio pridodat pokojni Živko Barlovac, koji je govorio nekoliko jezika. A kad su Rajs i Barlovac obišli Mačvu i videli onu bedu mačvanske dece čiji su roditelji poubijani, oni su se vratili u Štab Vrhovne komande u Kragujevac, sa utvrđenim i nepokolebljivim idejama: Barlovac da sve svoje imanje ostavi deci bez roditelja (hranitelja), a dr Rajs da zauvek ostane u Srbiji”. Ovaj detalj odslikava veliku humanost i osetljivost prema napuštenoj deci koja je prožimala dr Rajsa sveg života, iako on sam nije imao svoju, a što se potvrđivalo i njegovim upornim zalaganjem za to da se što više srpskih siročića dovede u Švajcarsku na oporavak i zbrinjavanje u toplim domovima nesebičnih švajcarskih porodica. O njegovom otvorenom srcu prema slabim i nezaštićenim i bezgranična ljubav prema njima najviše nam može posvedočiti jedno slučajno sačuvano Rajsovo pismo koje je pisao malom kumčetu Andreju Opertiju, a koje “pokazuje koliko je taj čovek bio sposoban za iskrenost, snažna osećanja, nežna maštanja, ali ono govori i o njegovoj velikoj usamljenosti i očajanju koje je želeo da skrije pred svetom” (Levental, Zdenko: “Švajcarac na Kajmakčalanu : Knjiga o dr Rajsu”, Beograd 1984, str. 236). Iz spomenutog pisma, koje je Rajs pisao 25. februara 1927, saznajemo o velikom bolu koji je imao zbog smrti male Nade Favra, ćerkice bračnog para koji je živeo u njegovoj kući, zajedno s njim, o pustoj usamljenosti i manjku privrženosti najbližih dok je bio dete, i velikoj istini koju je spoznao srpski narod – da je bio čovek “koji se isuviše vezuje za one koje voli” (Levental, str. 237).  Gotovo rodbinski se vezao za svoje drugove, ratnike iz mnogih bitaka, prepoznajući u njima borce koji su davali živote za one vrednosti koje su i njemu osvetljavale smisao životnog stradanja.
Novinar A. Ernst drži da je dr Rajs bio “politički romantičar i moralista”, upravo zato što je bio tako iskren, tragalac za istinom i pravdom, rešenjima koja neće umanjiti ili povrediti dostojanstvo čoveka. A pošto je dr Rajs bio direktni učesnik u Velikom ratu – kao istražitelj ratnih zločina, pisac o njima u knjigama i novinama i ratnik u srpskoj vojsci u činu kapetana, i kao takav – on nije pristajao na to da učestvuje u zločinima, prljavim igrama, lažima i smicalicama koje su stvarne činjenice po kojima se odlikuju i oružani sukobi, ali i politika u miru i ratu. Nije imao one potrebne lukavosti za jednog realnog političara, niti političke korektnosti u izveštavanju za novine koja je i onda postojala u nekom svom drugačijem obliku nego danas. Zato je dr Rajs bio politički romantičar koji bi i 1999, stao uz Srbe i rekao isto, da su “nasilje i državni imperijalizam” bili ideja vodilja agresije na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je bila napadnuta od najjačeg mogućnog neprijatelja koji se do tada bio pojavio u svetu! A kao moralista – zavapio bi do neba zbog upotrebe uranijumskih bombi. Setimo se samo Rajsovog šokantnog zaprepašćenja kad je ugledao “zaspalu decu” u Bitolju koja su bila otrovana neprijateljskim gasnim bombama.
Švajcarski profesor i novinar Andreas Ernst, na kraju svoga članka, navodi i delove razgovora sa Milićem Petrovićem, koga je posetio u Istorijskom muzeju Srbije, kojom prilikom mu se upravnik spomenute ustanove žalio na to da mu Švajcarci nisu izišli u susret i prihvatili da veliku izložbu o dr Arčibaldu Rajsu Beograd prikaže u Bernu. “Nisu nas udostojili ni odgovora, dokumentacija nam je vraćena bez obrazloženja”, zaključio je u razgovoru upravnik Petrović.
Po povratku u Švajcarsku, Andreas Ernst posetio je zamenika direktora muzeja u Bernu, interesujući se za ono što mu je gospodin Petrović saopštio u razgovoru, na što mu je spomenuti švajcarski službenik odgovorio da je molba /o kojoj je govorio gospodin Petrović/ “odbijena s obrazloženjem da je politički osetljiva i tendenciozno propagandistička”.
Šta da se kaže na kraju ovog razmišljanja: jedno je sigurno, a to je da je ovakav tekst gospodina Andreasa Ernsta u švajcarskim novinama na nemačkom jeziku prošao bez ondašnje stroge uredničke ocene o političkoj korektnosti nekih zaključaka u njemu verovatno zbog izvesne nelagodnosti javnog mnjenja na Zapadu, pa i u Švajcarskoj, zbog nepravednog bombardovanja male zemlje. To se osetilo u svakodnevnom razgovoru u zgradi gde Srbin stanuje, na nekoj blagajni, u bolnici, na ulici, svuda gde se pripadnik srpskog naroda susretao sa običnim ljudima – videli smo na licima mnogih, čak većine, Švajcaraca sažaljenje pomešano sa izrazom skrušene bespomoćnosti što se to tako dogodilo Srbiji i njenom narodu.
Na kraju, pored sve ozbiljnosti novinskog članka, da rečemo i ovo: Novinar “Neue Zürcher Zeitung-a“ i njegovi saputnici vozili su se, u prvom pokušaju da se popnu na Kajmakčelan, u džipu američke proizvodnje – u novembru 1999, i nisu uspeli zbog nepristupačnog terena i težine samog vozila, a mesec dana kasnije – ponovo su probali da stignu do vrha spomenutog planinskog visa, istim putem, ali sada sa džipom ruske proizvodnje – i uspeli su jer je vozilo bilo lakše. Protumačimo ovo kako hoćemo, ali i u ovome ima, gledano današnjim očima, političke nekorektnosti, zar ne? Nadajmo se tome da će simbolika o ruskom džipu današnjem svetu doneti barem ravnotežu straha, ako ne i nešto više, i trajnije.
O Vidovdanu 2019. godine
Mr Živko V. Marković

Švajcarska + Srbija = Ćuprija

Oni su švajcarsko- srpski gotik metal bend. Sastav Evolucija nastao 2007. godine iz Švajcarske seli se u Ćupriju.

„I onda smo mi krenuli sa daljim radom i onda eto, desila se ljubav i onda je to bila njena ideja, da ona ne želi više da živi u Švajcarskoj, da želi da živi u Srbiji i tako smo stigli u Ćupriju.“, započinje priču o povratku u rodni kraj Dragiša Marinjes, frontmen grupe Evolucija.

„Ja sam bila fascinirana kada sam prvi put došla u Srbiju, nikad nisam rekla ajde bolje da se vratimo, stvarno nikad,  imamo dvoje dece i za njih je to stvarno sloboda.“, na priču supruga nadovezuje se Ilana Marinjes.

Uređenu i strogu gradsku sredinu Švajcarske zamenili su seoskom idilom. Plodovi njihove bašte, pčele i uvek spremna zimnica za njih nema cenu.

„Ja to volim, sve radim sad, i U bašti i sa senom, učila sam da radim i sa pčelama. U početku sam imala veliki strah jer nisam znala da li ja to podnoosim ili ne. Učila sam malo da kuvam i sarmu i gibanicu i to sve mi se mnogo sviđa.“, kaže Ilana.

Ilana nije znala ni reč srpskog ali to je nije sprečilo da na istom otpeva ceo album jer po njoj, na srpskom, svaka pesma lepše zvuči.

„Stvarno je bilo teško, ja sam brzo naučila da kažem dobar dan, da naručim hleb da kupim ali da stvarno pričam sa ljudima bilo mi je mnogo teško sve dok nismo mi u kući poceli da pričamo srpski.“, kaže Ilana.

Svesni činjenice da se muzička scena u Srbiji od zapadne dosta razlikuje hrabro nastavljaju u svom stilu.

„Ja ne mogu da objasnim da smo mi autorski bend, npr. na zapadu niko ne zeli da živi od tuđih pesama, ceni se kreativnost i autorska muzika, ima mnogo više publike, niko ne želi da sluša plagijate, drugo, mi se bavimo muzikom koja još nije stigla nema ni širu publiku što je za nas jako teško.“, objašnjava Dragiša.

O kvalitetu benda govore pozitivne kritike koje stižu od inostranih rok kritičara širom sveta.

„Imamo jako dobre reakcije iz celog sveta i što je najnovije što se desilo, mi smo izabrani za najbolji album godine u Nemačkoj što je za nas neočekivano jer je velika konkurencija iz celog sveta.“, ponosno ističe Dragiša.

Posle rada u prestizniznim švajcarskim studijima, crvenog tepiha filmskog festivala u Minhenu, nastupa širom Evrope i Amerike, Dragiša još uvek čeka na ostvarenje jednog sna…. da zasvira u rodnoj Ćupriji.

Kako je Ljuba Nenadović doživeo Švajcarsku 1847. godine

Ljubomir Ljuba Nenadovic

Ljubomir Ljuba Nenadović rođen je 14.9.1826. u Brankovini kod Valjeva (Srbija), a umro 21.1.1895. u Valjevu. Gimnaziju je završio u Beogradu, a studije filozofije, istorije i književnosti na Univerzitetu u Hajdelbergu u Nemačkoj.  Zatim je radio u državnoj službi Srbije, uglavnom u sektoru obrazovanja. Pored toga, Nenadović je pisao udžbenike, ali i pesme i drame, i preveo brojne radove sa francuskog jezika. Bio je jedan od najpopularnijih pisaca Srbije u drugoj polovini 19. veka, a njegovi najistaknutiji radovi su njegovi putni izveštaji, između ostalog,  takođe i o Švajcarskoj, u koju je putovao 1847. godine, i opisao je kao poseban slučaj „jedinstva u raznolikosti“. Belešku o njegovom životu i radu napisala je švajcarska spisateljica Ana Pia Majsen, a objavljena je u Švajcarskom istorijskom leksikonu, 1991. godine. Interesantno je i to da je Ljubomir Nenadović jedan od nekoliko srpskih ličnosti o kojima je pisano u švajcarskoj enciklopediji.

Ljubomir Nenadović, sin poznatog valjevskog sveštenika Matije Nenadovića  učesnika Prvog srpskog ustanka i pisca čuvenog dela “Memoari Prote Matije”, bio je jedan  od prvih književnih stvaralaca koji su pisali narodnim jezikom vodeći se načelom „Piši kao što govoriš, čitaj kao što jenapisano“. Za sobom je ostavio raznovrstan stvaralački opus. Pored pesama i putopisa, pisao je i poučne priče, stihovane basne, humoristične i satirične poeme, epigram i druge književne vrste. Bavio se i prevođenjem. Značajan je njegov prevod Minjeove „Istorije Francuske revolucije“ i drame „Napoleon Bonaparta“, dela Aleksandra Dime Oca. Bio je ljubitelj planinarenja, osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, LJubomir se peo i na mnoge evropske planine i jedan je od začetnika planinarstva kod nas. Takođe, bio je i jedan od najpopularnijih pisaca srpskog romantizma. Nenadović je svoja putovanja opisivao i kasnije ih objavljivao u listu Šumadinka: 1850. “Pisma iz severne Nemačke”,  a 1852. i 1855. “Pisma iz Švajcarske”, te 1855. “Pisma iz Pariza”.

Pisma iz Švajcarske lepa su putnička pisma koja odaju vedar duh, mladićko raspoloženje i životnu radost. Propraćena su zanimljivošću, blagim humorom i prirodnošću. Za ova pisma, sam Nenadović rekao je, 1852, u Šumadinki: “Ova putnička pisma nisu pisana s tom namerom da se igde pečataju, koje će se iz njihovog prostog i sasvim iskrenog pripovdanja videti – no, kad se u svet puštaju, svaki čitatelj kome je volja može držati da su upravo njemu pisana, počem njega radi samo se i pečataju”.

Jako oštroumna opaska, i u suštini istinita – jer, ako čitalac želi što dublje da doživi pismo, najbolje je da ga pojmi tako kao da je ono njemu napisano.

Ljubomir Nenadović je, avgusta 1847, sa dvojicom svojih kolega sa studija  – Dimitrijem Matićem i Rajkom Jovanovićem, krenuo iz Hajdelberga u Švajcarsku.

“Na putu sam za Švajcarsku. To samo ime kadro je u čoveku pobuditi vesele i lepe misli”, napominje Nenadović. Opisujući jednog studenta iz Hajlderberga, naš putopisac kaže:

“Ništa nije lepše videti nego jednog hajdelberškog studenta spremnog za putovanje. Na glavi ima malu đačku kapu ili slamni šešir, ima kratak kaput, široke pantalone bez poramenica i cigaru u zubima. Prsluk i marama oko vrata. U ruci ima dugački putnički štap, a na leđima đački fini telećak (ranac) u kome je složeno nekoliko košulja, češalj i četka, knjiga za putovanje i druge sitnice. Ako takav mlad čovek ima koju stotinu dukata u džepu, onda za ova dva meseca, dok ferije traju, čitav je svet njegov. Ovakva dva meseca bezbrižnog đačkog života vrede više nego dve godine kućevnog, teretnog i brižnog života”.

Dakle, možemo pretpostaviti, na osnovu ovoga opisa, da je upravo tako bio obučen i izgledao i sam Ljubomir Nenadović; nije se mogao izdvajati od ostalih studenata.

Kad su dolazili na studije u evropske gradove, srpski studenti su, odmah po dolasku, skidali svoju “neprimerenu odeću”, odlazili u “veliku varoš” da se “ođenu k’o i ostali i ne štrče među njima”. Svoje najfinije opanke menjali su za crne kožne cipele ondašnje mode.

Trojica drugova su prvo želeli da obiđu izvor Dunava, i to su učinili.

“Gledajući ovaj izvor Dunava, činilo mi se da gledam u kolevci velikoga Karla ili cara Napoleona koji su Evropu osvojili”, pomislio je Nenadović, gledajući Dunav pri izvoru, koji je “malen, slab, može ga svako dete preskočiti: pomoću drugih reka koje u njegovoj slavi svoje ime gube, postaje veliki i jak. Tako i čovek koji se u ratovima proslavi, podigao se tuđom pomoću i tuđim životima”.

Sa izvorišta reke Dunav, Nenadović je stigao u Cirih. On piše u prvom licu, i putem ne spominje po imenu svoje saputnike. Do Ciriha je putovao na kolima sa dvojicom drugova iz Pruske (Matićem i Jovanovićem), a s njima je bio i jedan stari čovek. Kola su vukli konji, put je bio valovit, oni su sve vreme pričali, gledajući raskošne predele i snežne bregove. Najviše im se svidelo to što su u mehanama gde su odsedali za doručak dobijali mleko i med, i mogli su to da jedu koliko su hteli:

“Tu se, naročito pri doručku, metne pred nas, pa jedemo koliko koji može”.

Mladi ljudi su putem stalno pričali o jelu i piću koje su kušali, što je podstaklo starog čoveka na to da im se priključi u razgovoru i da ih posavetuje da u Švajcarskoj ima i drugih stvari koje treba da vide i o njima da pričaju, a ne samo o istom:

“Ako na svom putovanju budete pažljivi, naći ćete u Švajcarskoj, osim meda i mleka, dosta drugih stvari koje će za vas biti nove i od koristi. Snežne bregove možete i na drugom mestu videti, ali švajcarske državne i društvene ustanove i uredbe ne možete naći na drugom mestu. O tome treba da razbirate i da se razgovarate. Naša sloboda nije prividna i privremena. Mi je osećamo i uživamo na svakom koraku, pri svakoj reči, pri svakoj misli. Ona je naša kraljica”.

Ovaj stari čovek je u malo reči rekao gotovo sve o Švajcarskoj, ili barem ono osnovno u kojem se, može se reći, sadrži sve. To sve je u magičnoj reči SLOBODA, jer u sebi ona nosi ono što krasi Švajcarsku. Kako pre dva veka, tako i danas. O tome šta treba da se radi i gradi, kako da se živi, o celokupnom društveno-političkom životu odlučuju državljani Švajcarske slobodno – na narodnom referendumu!

Od Ciriha preko Mejringena i Đavoljeg mosta do Andermata

Grupa turista u kojoj se nalazio i Nenadović, krenula je od Ciriha ka kantonu Bern, preko Hohdorfa, Surzea i Vilisaua, pa je stigla do Vansena u području Ementala. A onda nastavila put preko Mejringena, pa prešavši preko čuvenog Đavoljeg mosta, stigli u Andermat.

“Iz Vanzena ceo prvi dan išli smo gothardskim putem. Odmah kod Vanzena ima čuvar koji od svakoga putnika naplaćuje putarinu za opravku ovoga druma. Od toga plaćanja nisu ni pešaci izuzeti. Mi smo svaki platili po dve krajcare; konji valjda plaćaju dvaput toliko, jer oni imaju četiri noge. – Put neprestano vodi uzbrdo/…/ Sa obe strane puta stoje veliki kameniti bregovi. Reka Rojs bila je sve manja, ali sve većom brzinom i hukom jurila je pored nas/…/ Bili smo u sklopu, među planinama. I s jedne i s druge strane videli su se vodopadi koji, kao što nam kažu, traju samo kad je kišovito vreme. Oni su tako bili česti da mnogo puta nismo se mogli od njihovog šuštanja razgovarati. Visili su niz omčite bregove kao dugačko belo platno/…/. Na nekim mestima s velikom mukom otiskivali smo velike stene, nizbrdo, pa smo onda gledali za njima kako se silno kotrljaju, kako hiljade drugih stena pokrenu i sa sobom vuku; sa nekom divljom milinom slušali smo kako tutnje nizbrdo, i naposletku kako se stropoštavaju u valovitu reku Rojs, te voda pljusne na sve strane. Na jednom mestu smo zapeli i tako veliku stenu, otisli smo nizbrdo da umalo nismo njome oborili jedan manji kameni most/…/. Blizu je podne kad smo stigli na ono mesto što se zove ‘Đavolji most’.

Legenda o Đavoljem mostu kaže da su stanovnici kantona Uri više puta pokušavali da izgrade most preko divlje reke Rojs, ali bezuspešno. Pošto nikako nisu mogli da izgrade  most, legenda kaže da je pri poslednjem pokušaju da savladaju opasnu klisuru Šelenen, jedan od učesnika očajno uzviknuo: “Neka đavo izgradi most!”. Đavo je to čuo, izašao pred narod i obećao da će se most moći izgraditi, uz jedan uslov: da prva duša koja bude preko njega prešla bude njegova. Tako su žitelji sklopili pakt sa đavolom. Nakon toga, ubrzo je kameni most bio gotov. Trebalo je izabrati jednog meštanina koji bi prvi prešao most. Dok su tako većali, manje više svi u blagoj jezi da ne bi kocka pala na nekog od njih, jedan seljak se dosetio, odvezao svoju kozu i pustio je preko mosta. Đavo, besan zbog prevare, uzeo je najveći kamen i zapretio da će uništiti svoj rad. U tom trenutku, staze na mostu su se ukrstile i đavo, videvši pred sobom krst, ispustio je veliki kamen i on je sleteo do blizu Gešenena. Taj đavolji kamen leži vekovima na istom mestu.

“Izdaleka čula se buka od skakanja vode preko kamenja, izdaleka još moglo se primetiti da neka strahota pred nama stoji. Što smo se bliže primicali, sve su više mravi neke nehotične jeze kroz nas išli. Кad smo došli, vidimo da nas put preko toga mosta vodi na drugu stranu reke. Strahota je bilo pogledati, a kamoli tuda ići. Most je uzan a visok, reka ispod njega nije tekla nego je u samoj peni niz kamenje padala, tako da nam se, kad smo bili nasred mosta, činilo da se sva zemlja trese. Stari most, koji je u dvanaestom veku zidan, stoji malo niže, na jednom preko sedamdeset stopa visokom svodu; po njemu sada niko ne ide. U ratovanju, 1799. godine, taj su most zauzeli i branili Austrijanci; Francuzi ih otisnu odatle i mnogo pobiju, među njima istorija spominje i nekoliko srpskih imena, i najvećeg među njima – Mihaila Miloradovića”.

Tada Suvorov dođe sa 21.000 Rusa i oteraju Francuze.

Stigosmo u Andermat

“Кad pređemo preko toga zaista đavoljeg mosta, sednemo s druge strane, ne toliko da se odmorimo, koliko da se toga čuda nagledamo/…/ Ispod nas šuštala je reka Rojs, od njene huke ništa se nije moglo čuti kad kogod govori/…/ Nas dvadeset posedali smo na mostu i oko mosta/…/ Neka tama pokrila je korito reke i vrhove bregova. Mi bismo tri dana ostali tako da gledamo da nije trbuha koji nema oči da gleda lepe i divlje predele. Tek kad ogladnesmo, prenemo se iz našeg udubljenog smatranja. Svaki se maši u džep da vidi koliko je sati. Svi se začudismo kad vidimo da je odavno prošlo podne. Okanismo se daljega gledanja i čuđenja, pa otvorimo svoje putne knjige i mape da tražimo ima li gdegod blizu kak’o selo ili gostionica. ‘Evo!’, povika jedan Bavarac koji prema nama na jednoj visokoj steni seđaše, ‘evo, našao sam. Budite veseli i slušajte; knjiga kaže: od Đavoljeg mosta kad se pođe, odmah ide put kroz jedan kamenit i mračan tunel koji se zove Urijska rupa. Put kroz taj breg prosečen je 1707. godine. Pre toga, išlo se ozgo preko te velike urvine, i bilo je vrlo teško prelaziti. Nedaleko odatle ima selo Andermat sa 600 stanovnika. To selo ima četiri gostionice i dobrog talijanskog vina’. Ostavismo svi knjige i pažljivo smo slušali šta nam čita drug naš. On zatvori knjigu, uspravi se na visokoj steni, prekrsti ruke na prsima kao Napoleon i povika iz sveg glasa: ‘Junaci! Mi smo gladni i žedni; u ovoj pustinji nigde ništa nema. Pred nama stoji kamena i mračna klisura kroz koju moramo proći ili umreti. Selo Andermat sa svojim raskošnim gostionicama leži s one strane te mračne pećine. Sad imam dve reči samo da vam kažem: postavljen ručak sa talijanskim vinom leži samo pola sata odavde. Napred!’ – Tako je otprilike general Bonaparta govorio svojim republikanskim, gladnim vojnicima kad su sa vrhova ovih alpijskih bregova videli pitome doline Italije. Кad čusmo da do Andermata nema više od pola sata, hitno skočismo i pođosmo s junačkim uzvikom: ‘Ura!”

“Zaista, put nas odmah uvede u jedan mračan i vlažan tunel. Išli smo kroz tu pomrčinu s nekim malim strahom; jer nismo znali gde ćemo i u kakvu ćemo goru pustinju i divljačnost izići. Taj prokop nije bio dugačak, a širok je da mogu kola proći. Кad izađosmo na drugu stranu, svi se začudismo i zadivismo: pred našim očima otvori se prostrana, lepa dolina. Reka Rojs, koju smo od njenog ušća celim putem gledali kao da ne teče, nego s kamena na kamen okomice pada, ta ista reka verglala se tiho kroz tu ravnicu i milela kroz livadu kao guja. Pred nama se pružio lep utrven put. U vrhu te poljane vidimo kuće i crkvu lepog nekog sela ili varošice. To je Andermat.

Кako je koji izlazio iz onog mračnog, podzemnog puta, svaki je stao kao ukopan, gledao je i divio se toj čudnoj promeni. Posle onih divljih, gorskih strahota učini nam se ta dolina kao neki raj. Mišljasmo da smo sve visine i oblake prošli i da smo došli u samo vedro nebo, gde sami Gospod Bog caruje. ‘Ovo je pravi raj!’- poviče jedan od našeg društva. ‘Ako je ovo zaista raj – poviče drugi – ja ću da potražim mog strica što je preklane umro, da mi pozajmi novaca, pa da se vratim u Hajdelberg gde ima više pivara nego bogomolja’. – Mi nismo bili anđeli, zato smo se i smejali kad se o raju govorilo. Po našem gladnom trbuhu osećali smo da smo zemaljska stvorenja. Brzo smo prestali diviti se tim lepim okolinama. Trbuh, ako ne može biti bez zuba, bez očiju zacelo može biti. Pođemo brzo. Mesto pola sata, mi stignemo za dvadeset minuta u Andermat, gde smo tek iza punih stolova kroz prozore gledali i uživali u lepu izgledu na Ursku dolinu. Gostiju nađemo još dosta, osobito Engleza, koje posle ručka ostavismo na istom mestu, za punim stolom, gde smo ih našli. Bogati, besposleni putnici imaju običaj jedan sat ručati, a dva sata sedeti te preživati. Mi smo iz Andermata odmah pošli dalje. Nismo se imali radi čega u tom mestu zadržati. Nije nam nužno bilo odmarati se, jer smo celo prepodne, svaki čas, stajali i gledali one vodopade i lepe predele. Uostalom, kod đaka je lep običaj: ako je trbuh pun, noge su odmorne.

U Urskoj dolini tri vojske su delile megdan, a Suvorova večno pamte

Udarismo desnom stranom te lepe doline koja je bregovima sa svih strana kao kakvo korito ograđena. Dolina je ova dugačka šest sati, a široka je samo pola sata. Кažu da je ta dolina negda bila jezero, dok voda nije provalila, te otekla. Sada na toj dolini ima četiri sela, u kojima ima blizu dve hiljade stanovnika. Oni se bave pravljenjem beloga smoka. Na toj ravnici koja stoji preko četiri hiljade stopa nad morskim koritom, u prošlim ratnim godinama delile su megdan tri velike vojske. Suvorov je predvodio ruske vojnike. To je bio starinski, čudnovat general. Pričaju o njemu da je znao da kukuriče kao petao. On u logoru porani, mesto doboša lupne nekoliko puta rukom o ruku, i onda kukurikne. Tada svi vojnici ustaju i spremaju se. Suvorov, kad se jednom povratio s vojske i ušao u carev dvor, sretne u dvoru slugu što loži peći. Suvorov skine kapu i duboko mu se pokloni. Njagov ađutant reču mu: ‘Šta to radite? To je sluga što loži careve peći’. – ‘Meni su kazali – odgovori Suvorov – da me i on može kod cara opasti i ocrniti’.

Selo Hospital nije daleko od Andermata. Кad dođemo u to selo, ostavismo gothardski veliki drum, koji vodi dalje u Italiju, i okrenemo jednom pešačkom putanjom koja ide preko snežnih bregova Furke i Grimzela. U tom selu više od deset ljudi nudilo nam se za vođe da nas preko opasnih bregova prate i put nam pokazuju, da se gdegod u snegu i u pustim bregovima ne izgubimo i od gladi i zime ne pomremo. Mi smo držali da su nam naše putne knjige, u kojima se najmanje sitnice spominju, dovoljne, smejali smo se onim vođama što su nam pripovedali da se toliko nesrećnih slučajeva dogodilo onima koji su bez vođa ušli. Nismo mogli ni misliti da se u sredini prosvećene Jevrope dvadeset odraslih ljudi može izgubiti i propasti. – Ostavimo gothardski put nalevo, a nedaleko odatle ima napisano: ‘Suvorov pobeditelj’. – To je natpis za spomen srećnog uspeha ruske vojske 1799. godine. Tu je Suvorov bio vrlo pritešnjen od Francuza. Trebalo je imati duh Hanibala ili Bonaparte da se izbavi od takve opasnosti. Suvorov, koga su s jedne strane neprhodni bregovi, a s druge strane neprijatelji opkolili, padne u očajanje, i to očajanje spase i njega i njegovu vojsku. Кad ruski granatiri počnu uzmicati, Suvorov, pod čijom komandom dotle vojska nije bežala, istrči pred vojnike, legne u jedan jarak i sasvim ozbiljski zapovedi i poviče: “Ovde me zakopajte, ovde gde moji vojnici, moja deca, počinju da beže; hoću da umrem.’ – To razdraži Ruse, povrate se, te nanovo udare i žestoko potisnu Francuze.

Izgubljeni u vrletima Istočne Švajcarske

Putanja kojom smo od Hospitala dalje išli, jedva se poznavala, jer je sva okolina bila pokrivena samim kamenjem što se skotrljalo s bregova. Da smo veselo putovali, to se razume. Smej i šala nigde nas nisu ostavili. I išli smo brzo da se ne bismo zadocnili. Želeli smo stići u Realn, poslednje mesto ispred bregova gde ljudi još stanuju. Svuda kud smo prošli bila je prava pustinja. Кako smo izašli iz Hospitala, naišli smo na reku Rojs, koja je mnogo manja nego sniže Đavoljeg mosta, no ipak bila je prilično jaka, i brzo je jurila. Mrak se počeo hvatati, a pred nama i oko nas ništa ne vidimo osim pustih i kamenitih bregova. Međ’ visokim brdima brzo se smrkne, često u podne, kad je oblačno i magla, smrači se. Vreme se svaki čas menjalo, dunu jak i hladan vetar koji nas je gruvao u prsi. Snežni oblaci jedan za drugim spuštali su se s bregova i padali oko nas. Nastade noć. Bila je takva pomrčina da se prst pred okom nije mogao videti. Stanemo svi. – ‘Mi smo izgubili put!’ – reče jedan. ‘Ako je tako, iz ovih vrtloga nijedan nećemo izneti glave’ – reče drugi. Za četiri  puna sata našeg marširanja nikoga putom nismo sreli. Ni krave, ni koze, ni ptice, ni vatre, ni dima nismo nigde videli kuda smo prošli. Prava pustinja. Zabrinemo se, što ništa drugo znači nego – uplašimo se. Mladi ljudi nemaju brige, oni imaju samo strah. Nijedan od nas nije prešao dvadeset prvu godinu. Reku Rojs bili smo izgubili međ’ ovim klisurama. Uzalud smo osluškivali, njeno šuštanje nigde nismo mogli čuti. U razgovoru i u brzom hodu ni na što nismo motrili. Izmeđ’ ostalih nezgoda i to beše jedna što smo ozebli i ogladneli. Umorni smo bili, to se razume; jer nijednog dana više ni prostora, a po ružnijem putu, nismo prešli. Sednemo svi i dogovorali smo se šta ćemo raditi. Razgovarali smo se u mraku; nismo mogli jedan drugog videti. Jedni su vikali da se vratimo natrag u Hospital, pa sutra da uzmemo vođe; no nismo bili sigurni da ćemo pogoditi put za povratak. Drugi su predlagali da naložimo vatru, pa da tu noćimo, ne misleći na zimu i na to što tuda nigde nema drva. Dugo smo se dogovarali, a ni na što se nismo mogli rešiti. Svaki je imao svoje mišljenje i svoj predlog. Trebalo nam je izabrati predsednika. Saglasili smo se da stanemo u red, a jedan da broji, pa na koga padne broj sto trideset i četiri, taj da nam bude starešina, i kako on rekne, onako da bude. Rečeno učinjeno; i ta sreća padne na jednoga pravnika iz Pomeranije. (Pomeranija je istorijska oblast na severozapadu srednje Evrope; izlazi na Baltičko more, a prostire se između reka Odre i Visle; naseljena je pretežno Poljacima)..   ‘Čujte!  – povika on veselo kao što smo ga za kralja izabrali. – Složili ste se da me slušate; mene je slučaj izabrao. Ja sam zemljak Blihera (Gebhard Bliher je pruski general koji se istakao u borbama protiv Napoleona; najviše poznat po dobijenoj bici kod Vaterloa, 1815), ja ne znam drugo nego da idemo napred, pa makar šta bilo’. – ‘Bravo!’ – povičemo mi sa sviju strana. –  ‘Ali – produži on – pre nego što se krenemo, neka trojica idu na desnu stranu, severu, a trojica zapadu, da nađu reku Rojs, pa ćemo onda svi uz reku. Realp leži blizu te reke’.  –  Odmah šestorica odaberu se, i mesto oružja zapale po jednu cigaru i pođu da traže reku. Da se ne bi u mraku i magli izgubili, oni su se neprestano međ’ sobom dovikivali, a mi smo im se svaki čas odazivali. Za kratko vreme našli su reku po njenom šuštanju. Obućemo svoje zimske kapute, pritegnemo uprte na leđima i pođemo dalje.

Pomrčina je bila gusta kao testo. Na svakom koraku zapletali smo se granjem i travurinom, posrtali smo i padali preko kamenja. Išli smo ćuteći; nije nam više bilo do šale i pevanja. Šuštanje reke bilo nam je jedini vođ. Čujemo njeno hučanje, a ne vidimo je, tako je bio mrak. Često smo do kolena upadali u vodu, jer se tuda reka beše razlila na sve strane. Ako smo pogdekoju reč rekli, to smo samo jedan drugog plašili. Neko govoraše kako po tim planinama ima opasnih zverova; drugi je pripovedao kako hajduci iz Italije, koja odatle nije daleko, prelaze ovamo, tepljačkaju putnike,i o mnogim drugim stvarima raztovarali smo. Кad najedanput, oni što su napred išli, uplašeno poviču; ‘Stoj, ko si? Ne idi bliže!’ – Oni što su ostraga išli i daleko bili od te opasnosti, poviču: ‘Držite ga za gušu!’ Svi pomislimo na talijanske bandite. Gdekoji počnu u svojim torbama tražiti svoje male zakisnute pištolje. – ‘Mene pustite napred’ – poviče naš Bliher i potrči ispred nas. U tome i mi svi skupimo se, spremni za bitku. Кad tamo, a ono jedan pastir tera pred sobom magare na kome su bile natovarene dve putunje pune mleka. On nam kaže da nismo daleko od Realpa. Zapitamo ga možemo li tamo noćiti.On nam odgovori: da mogu noćiti petorica, ili najviše šestorica, za više nema mesta; jer to je samo jedan mali manastir, i u njemu živi samo jedan pustinjak, stari kapucinerski kaluđer, koji prima putnike. Oko manastira ima nekoliko pastirskih koliba: to je sve. Pastir nam kaže još da se držimo neprestano reke, pa ćemo doći do jednog malog mosta, preko koga kako pređemo videćemo Realp.

Gozba u manastiru Realp

Mi obdarimo tog pastira i pođemo dalje, veselo i bez brige. Razgovor, pesme i vreva opet počnu. Svaki onda govoraše: ‘Ja se nisam poplašio. Onaj pastir nije prevario’.  Za kratko vreme dođemo na most. To beše samo jedna brvina, jedna uzana greda, preko koje smo morali preći. Išli smo polako i pipajući; brvina pod nama uvijala se. Tu smo strahovali: idemo preko uzane grede, čujemo kako ispod nas huči plahovita reka, a ne vidimo je. Našem uobraženju činilo se da su sve strahote pakla pod brvinom preko koje idemo. Da je jedan svojim korakom pogrešio i dole se stropoštao, svi bismo za njim otišli. Ovce kad idu preko te grede, pa kad jedna padne, i one sve druge kad dođu na to mesto redom skaču dole. Mi smo prešli srećno. Zemljak Bliherov išao je pred nama i svetlio nam paleći po nekoliko listova od svoje putne knjige. Кad pređemo reku, ugledamo, pred sobom slabu svetlost kao žićak. To je bio manastir Realp. Nama se jednako vrzlo po glavi ono što nam onaj pastir reče: da se ne može više od šestorice smestiti na prenoćište. Zato stanemo i počnemo se nanovo savetovati: šta da radimo. – Pa naposletku saglasimo se i rešimo: da četvorica odu napred, da lupaju na vrata i da kažu kaluđeru da nas nema više od četvorice. Pa kad on otvori vrata, onda da svi brzo uđemo. Pošto budemo unutra, onda i da hoće, ne može nas isterati.

Tako i učinimo. Četvorica izmakoše nekoliko koraka pred nama; a mi smo, ćuteći, u najvećoj tišini išli za njima. Oni počnu lupati na vrata. Dva psa iznutra odmah stadoše lajati; glas im beše krupan i strašan. Odmah posle prvog kucanja javi se onaj eremit (kaluđer) na prozoru i zapita: ‘Кo je?’ – ‘Mi smo! – odgovori jedan od one četvorice – radi smo da prenoćimo’. – ‘Ne žalimo dobro platiti!’ – pridodade drugi od te naše deputacije s kojom smo se mi već sustigli i pred vratima stajali. ‘A koliko vas je?’ – upita kaluđer dalje. No kako je smešno bilo kad najedanput mi svi graknemo: ‘Nas petorica’. Takva vreva digne se od toga odgovora, da bi mogao čovek pomisliti da nas je čitava vojska. No stari kaluđer nije ni čuo, jer je već bio otišao da otvori vrata. Кad vidimo vrata otvorena, mi svi navalismo i počnemo se gurati ko će prvi ući, i tako osigurati se da će pod krovom noćiti. Dobri kaluđer stajao je pored vrata uz duvar i, osvetljavajući nam ulazak, smešio se i radovao svojim mnogim mladim gostima. Odmah je poznao da smo đaci. Pusti nas odmah u jednu veliku sobu, gde beše jedan dugačak sto sa prostim stolicama naokolo. Svuda pored zidova bile su drvene klupe. Bili smo zadovoljni što smo samo pod krov došli, pa makar i na tvrdim klupama spavali, a o večeri nismo smeli misliti, jer je već bilo dockan. Samo se osvrtasmo da vidimo gdegod hleba. No kaluđer pošlje te dođe jedna žena, i dok smo se mi odmorili, poče se stol postavljati. On je sam sobom nadgledao. Za malo vremena donese se lepa večera. Prženih pilića, hladnoga pečenja, jaja i drugih sitnica bilo je. Osim toga donese nam nekoliko činija najlepšeg meda koga nigde dotle nismo videli: beli se kao mleko, a tako je tvrd da smo ga morali nožem seći. Sira, butera, mleka sa skorupom bilo je više nego što treba. Začudismo se obilatosti večere, a kaluđer nam odgovori: ‘Manastir je božja kuća, ima svašta dosta’.

Čim se donese čorba, posedasmo oko stola, i onako umorni i gladni okupismo jesti. Кad najedanput pogledamo, a otac kaluđer u dnu sofre skupio ruke pa čita molitvu. Vidimo da smo pogrešili što smo pre njegove molitve počeli jesti; gurnemo jedan drugog laktom, i svi ustanemo na noge. Ali ko da se uzdrži od smeja! – Čorba se puši na stolu, gdekoji žvaću, gdekoji, da bi smej prikrili, našli se u poslu te butelje otvaraju, neki kako su poneli kašiku ustima drže je punu u ruci; – tako, dok najedanput prsnusmo svi u jedan glas smejati se, i time svršismo molitvu. Razboriti onaj starac nije nam ništa zamerio, samo što nam žaleći se reče: ‘Sutra ćete zacelo imati kiše, što ste se smejali na molitvi’. – Taj kaluđer beše veselog i zdravog izgleda. On je od onih božjih ljudi koji, posvećeni crkvi, nisu se odrekli sveta. I on sede s nama za večeru. Dobro talijansko vino otvori razgovor. Čudio nam se kako smo bez vođe smeli poći na bregove, i smejući se našim putnim knjigama i mapama, koje nam služe mesto vođe, kaže nam da ćemo mi sutra doći na takva mesta gde će nas sneg i vetar tako zavejati da nećemo znati otkuda se sunce rađa i gde zalazi; i da su mu putnici sa takvim knjigama posle tri dana lutanja polumrtvi dolazili.

Mi smo pri večeri, koja je dugo trajala, bili dobre volje. Pustismo se u pravo đačko veselje, šalu i smej. Dobri kaluđer pristao je s nama. Njamu se omili društvo. Setio se sveta, i radovao se da maože nekoliko časova usamljenog pustinjskog života provesti u našem veselom i nestašnom društvu. Кad nestade pred nama običnog talijanskog vina, on ustade i pošto je u džepu napipao ključeve i zapalio sveću, izađe iz sobe. Svima nam beše milo, jer smo se lako mogli setiti da neće na drugu stranu nego u podrum. Tako je i bilo. Posle nekoliko minuta, eto ga gde polako ide i smešeći se nosi u naručju nekoliko velikih butelja na kojima ne piše: ‘Svjat, svjat!’, nego ‘Malvasija’. Mi mu radosno pomognemo spuštati butelje na stol. ‘Eto – reče nam – tim vas častim. Svake godine gotovo prolaze ovuda studenti iz Minhena, Tibingena, Hajdelberga i drugih mesta. To su moji najmiliji gosti. Oni me razvesele. S njima se malo i ja nasmejem. Hladni i ozbiljni Englezi, bežeći od svoje ćudi i od duga vremena što ih kod kuće mori, kad dođu ovde, još većma naoblače ovo divlje nebo. Eto, pijte i uživajte vašu mladost. I ja sam negda bio vašega doba, i ja sam gdekoju godinu tako proveo, i ja sam živeo u velikim varošima; pa sada, evo, slučaj ili sudbina donese me međ’ ove planine, u božjem domu’.  – Tako govoreći, ređao je naš domaćin jednu po jednu butelju niz sto. Pri tome poslu i mi smo mu pomogli. Butelje su već otvorene, čaše nalivene, mi se zgledasmo i gurnemo jedan drugog laktom, dok naš oštri Pomeranac u ime sviju nas ustade i podiže čašu: ‘Da Bog večito podrži slobodu Švajcarske! – poče on – i da sinovi ovih slobodnih bregova i stena ne poznadu nigda više šta je to jaram tuđeg gospodarstva; da ne poznadu nigda ni od tuđina ni od svoga šta je to neograničena volja pojedinih ljudi! Zakon da bude vrhovni glavar, sloboda da im bude večita kraljica. Napredak, poredak i opšta sreća da bude cilj njenih stanovnika. Ljubav, sloga i pravda da im budu društvena sveza. Da Bog da da Švajcarska doveka ostane zvezda prethodnica jevropske slobode kao što je i dosada bila!’ – Ova lepa zdravica završena je kucanjem čaša i pevanjem najlepših đačkih pesama. Druge zdravice bile su izmešane. Domaćinu, koji je češće išao u podrum, pili smo nekoliko zdravica, i on je na svaku odgovarao punom čašom, i pio u zdravlje svojih gostiju i za slogu Švajcaraca, koja im je sada malo poremećena. – U neko doba noći završismo veselje i odemo da spavamo. Smestimo se svi u tri sobe. Imali smo postelje daleko bolje nego što smo se nadali. Slatko zaspimo misleći na Getea koji je, 1799. godine, putujući ovuda, prenoćio u istim sobama.

Sutradan, kako se probudimo potrčimo na prozore da vidimo kakvo je vreme napolju. No, kako je koji pogledao kroz prozor, on se lupao u prsi i bežao nanovo u vruću postelju; jer je napolju hladna kiša pljuskom padala. Tek u neko doba, kad čujemo da je gotov doručak, jedan po jedan siđemo u onu sobu gde smo večerali. Sve što je potrebno za švajcarski doručak, bilo je već na stolu. Svaki sedne na prvu stolicu koju je praznu našao. Opet s nama sedne i kaluđer kao i sinoć, samo što nije čitao nikakve molitve. On je rado govorio, mi smo ga rado slušali. Hvalio je Švajcarsku, njene mudre urede, njene proste običaje; mi smo mu preko zalogaja sve odobravali. Najposle kaže nam da se mi nikako ne smemo krenuti dalje po tako rđavu vremenu, jer možemo u snegu svi izginuti. Pripovedao nam je mnoge nesrećne slučajeve koji su se dogodili putnicima. Dok je on to govorio, mi smo delili među sobom kajganu od jaja, mazali smo buterom i medom kriške hleba i dolivali smo vina u prazne čaše. Pri doručku zaboravismo kako je napolju. Zveka čaša i lupa tanjira i viljušaka odgovarali su i prkosili pljusku. Кažemo kaluđeru da ćemo sedeti u toj božjoj kući dokle god kiša ne prestane. I zaista, bismo više dana, jer nam beše po volji jesti, pa spavati. ‘A šta ću ja raditi – predusrete nas čovekoljubivi kapuciner – ako danas ili noćas dođe još jedna gomila putnika, koji su ozebli i umorni, kao što ste vi juče došli? Gde će oni noćiti? U ovom mesecu nema dana kad putnici ne prolaze ovuda’. – Mi slegnemo ramenima i produžimo naš doručak koji se beše pretvorio u pravi ručak.

Tek što mi počnemo oko stola dremati i zevati, a na vrata rupiše nekoliko putnika, međ’ kojima su bile i dve ženskinje. Oni su nameravali istim putem na bregove kao i mi. Imali su za našu sreću tri vođe. Vodili su još dva magarca osedlana, na kojima su one dame dotle jahale, gde je put bio ugodan. Obradovasmo se novom društvu, a i oni nama; nisu to bili Englezi, pa im beše povoljno naše društvo. Svaki lakše podnosi nezgode i opasnosti kad je društvo veliko. – Novi gosti sednu i počnu jesti, a mi za to vreme ugovorimo s vođama i obvežemo ih dobrom nagradom da i nama svuda uz put budu na ruci i u pomoći. – Кako novi putnici budu gotovi s doručkom, mi se oprostimo s našim dobrim domaćinom. Možemo se pohvliti da nam je za takav lep doček načinio vrlo malen račun. On nas daleko isprati. Penjući se uzbrdo, nebrojeno puta vikali smo zbogom. Na bregu Bernhardu ima takođe jedan veliki i bogat manastir gde primaju putnike, ali pričaju da su tamo kaluđeri vrlo čudnovati: pitaju najpre putnike, pre nego što ih prime, jesu li dobri katolici. – A ovaj kaluđer primio nas je lepo bez ikakve ispovesti, i za trpezom prva mu reč beše: Il’ ćete talijanskog ili francuskog vina?”

Priredio
Mr Živko V. Marković

Nikola Dokaset De Morez – Švajcarski general koji je oslobađao Srbiju od Turaka – 1717. godine

Archives d’Etat de Berne - Nikola Doksat de Morez, švajcarski plemić, austrijski general, branitelj Niša i graditelj Beograda
U istorijskom hodu stvaranja Švajcarske kao neutralne evropske države, ima jedna pojava koja je obeležavala, nekoliko vekova,  Švajcarce kao hrabre i odvažne vojnike u redovima tuđih vladara. Šta je to što je čestite Švajcarce gonilo da ginu za tuđe interese nije u potpunosti objašnjeno. Da li je to u pitanju bila isključiva ekonomska računica, ili “nekakva osobena gramzivost Švajcaraca” (Deni de Ružmon, “Švajcarska : ili istorija srećnog naroda”, Beograd 2004, 39), nisu dovoljni da to objasne. Jedno je sigurno, bili su to najbolji vojnici na starom kontinentu, prema mišljenju mnogih evropskih vladarskih porodica. “Sedam stotina generala i na hiljade viših oficira” ratovali su na mnogim evropskim ratištima, koji su, pri povratku svojim kućama, donosili zlato i druge dragocenosti, čime su obogatili svoje porodice, pa i samu Švajcarsku. Čuveni švajcarski istoričar Ernst Galjardi, pisao je u svojoj knjizi (Gagliardi, Ernst, “Geschichte der Schweiz von den Anfängen bis zur Gegenwart“, in 3 Bänder, Zürich 1938, auf S. 351), da su Švajcarci kao najamnici u tuđim vojskama zaradili toliko velike svote novaca “da ih je nemoguće izračunati po današnjem kursu”. Jednom prilikom je neki kraljevski princ rekao švajcarskom generalu “Zlatom koje ste već od nas dobili, mogao bi se popločati put od Pariza do Bazela”, Švajcarac mu je na to odvratio: “Krvlju koju su naši ljudi prolili za Francusku, mogao bi se napuniti kanal koji ide od Bazela do Pariza” (D. De Ružmon, nav. delo, 40). Švajcarci su služili u vojskama kraljeva Pruske, Engleske, Španije, Sicilije, Holandije, Italije, Austrije, a bilo je pustolova koji su odlazili i u vojne regimente drugih lokalnih ili područnih vladara. Pretpostavlja se da je, na primer, samo u 1748. godini, na evropskim ratištima bilo oko šezdeset hiljada  Švajcaraca u tuđim armijama (E. Galjardi, nav. delo, 415). To je ogromna cifra i za danas, a kamoli za ono vreme.
Od kraja 17. veka, plemići na evropskim dvorovima i njihovi izaslanici koje su slati da u švajcarskim kantonima za njih traže vojnike, jer su potrebe za vojskom bile sve veće zbog produženog trajanja vojnih sukoba.  Pošto ratovi postaju sve više politički, a vojske bolje tehnički uređenije i disciplinovanije, švajcarska strast za borbom splašnjava u tako nametnutoj strogosti, na koju dotad nisu navikli, pa njihov vojnički ugled u evropskim ratobornim prestonicama polako je opadao
Ima jedan zanimljiv detalj koji povezuje Mihaila A. Miloradovića,  ruskog generala srpskog porekla, koji je učestvovao u bitkama za oslobođenje naroda Istočne Švajcarske (1799), sa švajcarskim vojnicima koji su učestovali u strašnoj bici na reci Berezini, u današnjoj Belorusiji. De Ružmon ističe da su Švajcarci uspeli herojski da “drže odstupnicu Napoleonovim trupama dok se povlače preko Berezine”, 26. novembra 1912 (nav. delo, 42).
Švajcarci učestvuju u stranim regimentama sve do 1848, kada je donet Ustav, koji, u članovima koji se odnose na vojsku, počinje sledećim: “Ne može se sklopiti ugovor o službi u nekoj drugoj vojsci” (član 11). Tada počinje da se stvara i federalna narodna vojska Švajcarske (De Ružmon, nav. delo, 42).
Nikola Doksat potiče iz švajcarske porodice koja ima poreklo iz Grčke.  Doksat je grčko ime, a slovo “t” pridodato je imenu Doksa ili Doksas u Švajcarskoj, novom zavičaju.

Prema predanju, porodica Doksat je živela u Moreji, gde su imali veliko imanje, a jedna njihova grana živela je i u Carigradu (Konstantinopolj). Nakon propasti ovoga grada, Doksatovi gube sva imanja, a trojica braće beže u Italiju. Jedan od njih je produžio u Španiju, drugi se vratio u Carigrad, a treći sin, Lelio Doksa, ostao je u Italiji. Sin toga trećeg Doksata, Etjen, koji je ostao u Italiji bio je sekretar kardinala Julija kojemu je bila dodeljena biskupija Lozane. Pretpostavlja se da je spomenuti Etjen ostao u Lozani nakon imenovanja kardinala Julija za papu. Članovi porodice Etjena Doksata bili su primljeni među građane švajcarskog grada Iverdon. Kasnije se porodica razgranala. Jedan od njih, koji se zvao Pjer Doksat, imao je dva sina Etjena i Jozefa kojemu je car Ferdinand III poklonio plemstvo. Ova porodica je vremenom stekla velike posede u okolini gde su živeli, pa i posed Demorez, pa je jedna grana te porodice dodala svome imenu i ime svoga imanja. Iz te porodične grane potiče i Nikola Doksat de Morez. Ova porodica postala je veoma uticajna u Bernu, njeni članovi su bili i poslanici u Republici Bern, a ženidbom su se povezali i sa drugim poznatim porodicama. Majka Nikole Doksata poticala je iz porodice nemačkog porekla Štirler, a njen brat bio je general u holandskoj vojnoj službi, što je moglo da utiče i na odluku samog Nikole da se pođe stazama svoga ujaka. Njegova porodica bila je protestantske vere.

Nikola Doksat je rođen 3. novembra 1682. u Iverdonu, koji se nalazi u švajcarskom kantonu Vo. Nikola je nosio titulu barona od Demoreza, a njegovo imanje se procenjivalo na 30 hiljada franaka, što je bilo velika vrednost.

Nikola Doksat je stupio u carsku službu u Holandiji, u koju nije bilo tako lako ući, ali mu je to omogućio ujak koji je bio nemačkog porekla. Nikola je, od 1700, bio u regimenti kojom je komandovao njegov ujak general Vincet Štirler, a nakon tri godine, otišao je na studije ratnog inžinjerstva. Kad je postao potporučnik, 1707, započeo je aktivnu službu u holandskoj vojsci, pa je, 1708,  bio stacioniran sa svojom vojnom regimentom u Lilu. Kao vojni inženjer, Nikola je prebačen po zadatku u Flandriju, 1709, gde je ostao dve godine, radeći na podizanju vojnih utvrđenja. Godine 1712. stupio je u austrijsku vojsku, i učestvovao je u bici kod Denaina. Posle te bitke, poslat je na Siciliju. U međuvremenu je dobio oficirski čin kapetana, i već 5. avgusta 1716. godine učestvuje u Venecijansko-austrijskom ratu protiv Turske. Učestvuje u bitkama kod Petrovaradina i kod Beograda pod vođstvom princa Eugena Savojskog (E. Kupfer: „Le général Nikolas Doxat“, Gazette de Lausanne, 27.12.1902, p.3).

U bici za osvajanje Temišvara, u Rumuniji, Doksat je bio teško ranjen: “Tom prilikom za njega je bilo javljeno još i to da mu je čitavo telo bilo prekriveno ranama. Desno koleno bilo mu je razbijeno metkom, levo rame smrskano, a levi kuk takođe teško nastradao” (Spomenica “Život carskog generala i slavnog inženjera gospodina barona Doksata de Moreza pogubljenog 20. marta 1738. u Beogradu : uz opis pojedinih dešavanja u tadašnjem ratu protiv Turaka, 1757”, 1757).

Grafika: Arhiv Narodne biblioteke Srbije – Beogradska tvrđava u 18. veku

Pošto je stekao veliko poverenje princa Eugena Savojskog, Nikoli Doksatu je povereno da izradi geometarski plan Temišvara i predloži nacrte za poboljšanje zaštite grada od poplave. Njegovo znanje kao fortifikacionog inženjera najviše se ispoljilo u renovaciji tvrđave Kalemegdan u Beogradu. Za svoj rad na renovaciji Kalemegdana dobio je čin generalmajora, 1732. Pored Kalemegdanske tvrđave, Nikola Doksat je radio i nacrte planova za izgradnju tvrđave u Petrovaradinu, a nebrojena utvrđenja, zaštitne ograde, barutane i druge fortifikacione objekte radio je i u Hrvatskoj, Mađarskoj, Italiji i Rumuniji. Postao je najpoznatiji fortifikacijski inženjer toga vremena, cenjen i poštovan. O njegovoj slavi čuli su i njegovi Švajcarci, a nekoliko članova iz njegove šire porodice je poželelo, i stupilo, u vojnu službu. Ovako uspešan rad, naravno da je izazivao sujete kod drugih inženjera, pa je tako Doksat stekao puno neprijatelja u redovima drugih izvođača fortifikacionih radova (E. Kupfer, nav. delo, 3).

Iako je bio ranjavan više puta, čak dvaput teško, Nikola Doksat nije prestajao sa radom, pa je dobio zaslužen odmor, 1733, kad je otišao u Bern da se vidi sa svojima i na miru provede nekoliko dana, bez one uobičajene vojničke buke koja se svakodnevno odvijala u njegovom okruženju. Pošto se zamorio od neprekidnog rada, Nikola je odlučio da napusti vojnu službu, pa je s tim u vezi, napisao molbu austrijskom caru, moleći ga da ga razreši od dužnosti, jer je želeo ostatak života da provede na svom imanju u Demoretu. Princ Eugen Savojski je odbio njegovu molbu. Nikola je tada imao 52 godine. Jedan njegov zaštitnik, maršal grof Mersi, s kojim je Doksat bio u najboljem prijateljstvu, u međuvremenu je umro od zadobijenih rana, tako da Nikola nije imao na koga da se osloni u svojoj nameri. Vrativši se u Beograd, Doksata su zatekle optužbe da je njegov projekat po kome je urađena Kalemegdanska tvrđava isuviše skup za održavanje i da to mnogo opterećuje državnu blagajnu. Posebno je bio kritičan  grof Zekendorf. Kad je izbio novi rat između Turske i Austrije, 1737, Nikola Doksat je, po naređenju sa višeg mesta, premešten pod zapovedništvom grofa Zekendorfa i imenovan zapovednikom inženjerskog korpusa.

Niška tvrđava je bila prilično zapuštena, a Turci su prvo udarili na nju, 1737. Naređeno je Doksatu da izradi novi nacrt za utvrđenje Niške tvrđave, u julu 1737. U međuvremenu, Zekendorf je imenovao Doksata zapovednikom Niške tvrđave. U Niškoj tvrđavi nalazilo se 6-7000 austrijskih vojnika koji su čekali tursku armiju od 20.000 spremnih boraca. Doksat je tražio pojačanje od svoga komandanta Zekendorfa, ali ono nikako nije stizalo, a Turci su sve više opkoljavali tvrđavu i očekivao se odlučan napad u kome bi oni sigurno osvojili utvrđenje. Nestalo je hrane, a ni do vode se više nije moglo doći, jer su Turci zaprečili prolaz prema reci Nišavi. Nalazeći se gotovo u bezizglednoj situaciji, Nikola Doksat se odlučuje na pregovore s Turcima. Sporazumeo se sa neprijateljem da sa vojnicima napusti Nišku tvrđavu mirno, sa vojničkom opremom.

Vest o napuštanju i predaji Niške tvrđave bez borbe brzo se pročula, a Doksat je, čim je stigao u Beograd, stavljen u kućni pritvor. Izveden je pred istražnu komisiju kojoj je presedavao grof Filipi. Nikola Doksat, najpoznatiji fortifikacijski inženjer i generalpukovnik, osuđen je na smrt zbog tog što nije preduzeo mere za snabdevanje Niške tvrđave i zbog njene predaje bez borbe. Car Karlo VI nije mu zamerao toliko zbog predaje Niša i troškova koje je time prouzrokovao, već što je naneo štetu i sramotu austrijskom oružju. Nikola Doksat se žalio Carskom Veličanstvu, ali nije bilo milosti, iako se osuđeni general nadao pomilovanju. Presuđeno je da se smrtna kazna izvede odsecanjem glave, a bilo je mišnjenja  da mu se odseče desna ruka, ali se od toga odustalo. Ostali oficiri, prema stepenu krivice, osuđeni su na vremenske kazne.

Iako je Beogradsku tvrđavu izgradio i utvrdio, dopustio je da Nišku tvrđavu zauzmu Turci, 28. jula 1737. Nakon tromesečne opsade Niške tvrđave od strane Alipaše sa 12.000 vojnika, Doksat je predao grad, 18. oktobra 1737. bez borbe, a za uzvrat dobio je od Turaka odobrenje da može sa svojom vojskom, 6-7.000 vojnika, napustiti Niš. Turci su lukavo prevarili generala Doksata tvrdeći, 15. oktobra,  da imaju 80.000 vojnika i da su šanse austrijskog vojskovođe  da pobedi nikakve. Doksatov položaj u Nišu nije bio nimalo zavidan: nije imao hrane za više od šest nedelja, bunar iz kojeg su vadili vodu bio je presušio, a pomoć od nadređenog mu generala Zekendorfa nije stizala. U takvoj situaciji, Doksat je odlučio da preda Nišku tvrđavu bez borbe i svoju vojsku vrati u Beograd. Zbog njegove kapitulacije osuđen je na smrt odsecanjem glave (E. Kupfer, nav. delo, 3).

Kako su izgledali poslednji časovi generala Demoreza, čitamo iz spomenute spomenice, iz 1757: “Tokom večeri pred svoje pogubljenje, jeo je i pio kao i obično, i čitave noći spavao je mirno. Ta okolnost, sa ovom koja će da usledi, uverila nas je da on stvarno nije postupio iz zle namere ili iz nekih, s njegovim karakterom nespojivih ciljeva… Kad su ga ujutru probudili bio je dobro raspoložen. Zahtevao je da mu se napravi čaj jer će uskoro doći vreme za njegovo smaknuće. Kada je zatim zamenik komandanta grada došao k njemu i javio mu da je sve spremno, rekao mu je da hoće samo još na kratko da se pomoli Bogu. Potom je kleknuo pored jedne naslonjače i obavio svoju molitvu… Kad je naš general ponovo ustao, zagrlio je poručnika, koji je prethodno veče bio na straži i sa njim ostao dok nije zaspao, zahvalio mu se na pažnji, skinuo zlatnu dugmad sa košulje i predao mu ih rekavši da pošto više ne poseduje ništa, on samo to može da mu pokloni u znak sećanja. Potom se oprostio od svog stana i sa posilnim se, 20. marta, popeo u otvorene čeze. Bilo je rano, oko sedam sati, gradske kapije na Kalemendanskoj tvrđavi su još bile zatvorene. Stražarno je odveden nedaleko od gore pomenute kasarne u gradu Beogradu, na mesto određeno za pogubljenje, gde je stajalo četiri stotine osamdeset pešaka i dve stotine oklopnika u stroju i koji su odmah oko njega zatvorili krug. Kada mu je još jednom pročitana presuda, uhvatio se za naslonjaču od stolice, koja je bila presvučena crnom čojom i preneta iz stana po Nikolinoj želji, i  postavljena na prostrto sukno iste boje, na mestu gde će se obaviti smaknuće.

Grafika: A. P. Eisen -Doksat je pogubljen na početku današnje Knez Mihailove (na slici je pogubljenje Karla Ludviga Sanda 1820. godine)

Posilni mu je skinuo periku i ogrtač, kao i uniformu, raskopčao mu okovratnik, obukao noćnu košulju i stavio mu povez preko očiju. Posadio ga je na stolicu, a Nikola je počeo da se moli: “O svemogući Bože, uvek si me podržavao, oprosti mi grehe u ime zasluga i patnji Isusa Hrista”. Dželat, krupan i visok, prišao mu je polako, noseći u desnoj ruci ogroman mač. Došavši do Nikole, stao je, pogledao postrojene vojnike, onda posilnog, pa se primakao Nikoli, na zamah mača, gledajući ga pravo u potiljak. Oklevao je sekund-dva, a onda, čvrsto držeći obema rukama, podigao mač i hitro zamahnuo prema osuđenikovom vratu.

Zadao mu je strahovit udarac koji je nesrećno otišao suviše duboko u rame, zbog koga je Nikola pao sa stolice, dok mu je krv iz rane, u tankom mlazu  šiknula i poprskala dželatove noge. Krik se njegov nije čuo. Dželat mu je brzo prišao i počeo gnevno udarati tako da je tek četvrtim zamahom uspeo da mu odseče glavu.  Iz raznih ovakvih tužnih priča poznato je da je dželat mnogo puta dobijao od nekog tiranina naređenje da nesrećniku pogubljenje učini što bolnijim, Sentiat mori (= “da oseti dolazak smrti!”). Smatramo da se i ovoga puta nespretnost dželata može pripisati takvim okolnostima. Njegove sluge odnele su Nikolino telo i odsečenu glavu nekoliko koraka dalje do groba, na slobodnom prostoru pored spomenute kasarne, gde je položen u crni kovčeg, koji je sam prethodno poručio, i odmah je zakopan zajedno sa crnim suknom i naslonjačom. Kažu da je pogubljeni general, dok je još bio vođen na gubilište, uzdišući izgovorio: “O Tvrđavo, ja sam te izgradio, a ti mi uzimaš život” (“Život carskog generala/…/”, str. 63-69).

Živko V. Marković

Dvadeset godina od NATO bombardovanja

U bombardovanju koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće i vojni objekti.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, nakon čega je usledilo povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak medjunarodnih vojnih trupa.

Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca

U Ženevi otvoren izložba „Jovan Dučić – srpski pisac i diplomata“

Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić danas je u Palati Ujedinjenih nacija u Ženevi svečano otvorio izložbu pod nazivom „Jovan Dučić – srpski pisac i diplomata“.

U prisustvu generalnog direktora Kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi Michaela Møllera koji je pozdravio skup, zatim predstavnika Grada Ženeve, brojnih zvanica iz diplomatskog kora, predstavnika međunarodnih organizacija, uglednih Švajcaraca i pripadnika srpske dijaspore, ministar Dačić je ukazao na značaj Jovana Dučića u srpskoj i jugoslovenskoj diplomatiji i mestu koje ovaj velikan zauzima u srpskoj književnosti. Podsećajući da je Jovan Dučić u svojoj bogatoj diplomatskoj karijeri, dugoj preko 30 godina, službovao u 9 zemalja u 13 diplomatskih misija, te da je bio prvi diplomata sa zvanjem ambasadora u istoriji jugoslovenske diplomatije, ministar je napomenuo da je Jovan Dučić ostavio neizbrisive tragove u našoj diplomatiji i kulturnoj baštini.

Ovom izložbom, koju su zajednički organizovali Stalna misija Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi i Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, započinje obeležavanje stogodišnjice osnivanja Društva naroda, a Srbiji je pripala čast da današnjim sećanjem na Jovana Dučića otvori ciklus manifestacija u Palati nacija pod nazivom „Sto godina multilateralizma u Ženevi“.

Izložba obuhvata niz dokumenata i fotografija Jovana Dučića, koji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije i Biblioteci Jovana Dučića u Trebinju, kao i originalna dokumenta sa Dučićevim potpisom iz Arhiva Kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi.
Izložba traje do 15. marta, a već na samom otvaranju za nju je pokazano značajno interesovanje, o čemu svedoči veliki broj posetilaca.

Ukradena istorija – Srpska baština rasuta po svetu

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata: Ne postoji institucija koja traga za baštinom neprocenjive vrednosti.

Bezbroj srpskih starih rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela, relikvija i dokumenata rasuto je po muzejima, bibliotekama, arhivima i privatnim zbirkama širom sveta, što i ne bi bilo tako strašno da nam ovo kulturno blago nije iščilelo iz svesti, kažu poznavaoci nacionalne baštine. Precizni zvanični podaci o srpskom kulturnom nasleđu van Srbije ne postoje, kao što ne postoji ni nacionalna institucija sa zadatkom da traga za tim neprocenjivim blagom.

– Nažalost, mi nemamo „Nešnel heritidž“ kao Englezi, ni „Centar nacionalne slave“ kao Rusi koji brinu o nacionalnom kulturnom nasleđu gde god se ono nalazilo – kaže Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo, dugogodišnji sekretar i upravnik poslova SANU i pasionirani tragač za zaboravljenim kulturnim blagom. – Nije toliki problem što nam je baština rasuta širom sveta, sve dok je neko čuva. Nevolja je što je mi sami zaboravljamo. Kako drugačije objasniti da niko ne proučava veliki broj srpskih rukopisa u manastiru Svete Katarine na Sinaju, gde je boravio Sveti Sava i koji su kasnije pomagali kraljica Jelena, kraljevi Dragutin i Milutin, a Joanikije Srpski je bio iguman.

Procene stručnjaka ukazuju da je širom sveta raspršeno oko 5.000 srednjovekovnih rukopisa i knjiga, a da se ne govori o ikonama, relikvijama, opljačkanim muzejskim eksponatima i arhivama. Međutim, čak i prikupljanje najosnovnijih informacija o lokacijama gde se dragocenosti nalaze veoma je mukotrpno i zavisi pre svega od posvećenosti, veštine, upornosti i lukavstva pojedinaca koji su spremni za ponekad opasne avanture u paralelnom svetu iza institucija, u kome se mešaju naučne i kvazinaučne strasti, političke intrige i kriminal.

– Još u Jugoslaviji počelo je političko „pokrštavanje“ srpskih serdnjovekovnih rukopisa – otkriva dr Nikola Kusovac, naš istaknuti istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja. – Najstrašnije političke zloupotrebe odvijale su se u Hrvatskoj, gde su u muzejima zadržani mnogi dragoceni dokumenti koje su ustaše u Drugom svetskom ratu opljačkale iz srpskih manastira i crkava. Ne zaboravite da su „stručnjaci“ NDH, kao što je bio Tkalčić, tada ušli u arhive Sremskih Karlovaca i manastira Fruške gore gde su selektovali materijal i jedan deo uništili, a drugi „spasili“ da bi ih proglasili srednjovekovnim rukopisima pisanim „hrvatskom ćirilicom“.

Sagovornik „Novosti“ dodaje da opljačkano blago iz manastira i crkava sa teritorije NDH nikad nije u potpunosti vraćeno vlasniku – SPC, već je ugurano u depoe Sveučilišne biblioteke, Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Povijesnog muzeja Hrvatske uz cinično obećanje Vladimira Bakarića da će jednog dana srpska baština biti izložena u „muzeju Srba u Hrvatskoj“. Tako je u Zagrebu i završila Krmčija (zakonopravilo) Svetog Save, jedan od najdragocenijih srpskih rukopisa koji do dan-danas nije vraćen.

– Taj materijal je bio veoma teško dostupan istraživačima – naglašava Kusovac. – Pre ste mogli da dođete do baštine Srba u Bugarskoj i Mađarskoj, državama s kojima smo bili u poluratnom stanju, nego do one u Hrvatskoj i Makedoniji, gde su srpske srednjovekovne bogomolje i dokumenti morali da budu nazivani vizantijski.

Tek posle Titove smrti deo ukradenog blaga i relikvija iz Vojvodine, Hrvatske i BiH vraćen je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i smešten u Vladičanski dom u Pakracu, koji je devedesetih među prvima bio na udaru hrvatskih snaga.

– Nažalost, to i lično mogu da posvedočim, jer sam dvogledom gledao „zenge“ kako iz vladičanskog doma iznose stare dokumente, od srednjovekovnih rukopisa do matičnih knjiga i bacaju ih u plamen – priseća se s tugom Kusovac. – U Zagrebu je 1992. miniran muzej SPC u kome je takođe uništen veliki broj starih knjiga i dokumenata koja su svedočila o vekovnom postojanju Srba na tim prostorima. Nažalost u poslednje vreme ponovo je aktuelno „pokrštavanje“ srpske pisane baštine u „hrvatske ćirilske rukopise“. Pokojni patrijarh Pavle stalno je ukazivao da srpska nacionalna baština spasena iz Hrvatske tamo može da se vrati tek onda kada se tamo vrati i narod kome ona pripada. Sada se ta baština vraća crkvama koje su uništene, tako da se ne zna gde ona zapravo završava.

Da je opljačkana baština „zapaljiva roba“ bez obzira na starost pokazuje i izveštaj „Potraga za ukradenom istorijom“ o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu, koji je skrivan 60 godina. U njemu sekretar državne komisije za restituciju Vojislav Jovanović Marambo upozorava da su Nemačka i Austrija i posle Prvog svetskog rata zloupotrebile pokradene dokumente za kreiranje istorijskih falsifikata koji su odgovornost za svetski sukob svaljivale na Srbiju i pozivale na novi preventivni rat protiv nje. Nažalost, opljačkani arhivi ni do danas nisu vraćeni, kao ni blago opljačkano iz Narodnog muzeja.

– Ako pogledate registar eksponata Narodnog muzeja pre Prvog svetskog rata i njihov popis po okončanju rata, videćete hiljade rubrika s istom beleškom: „Nije zatečeno“ – kaže dr Nikola Kusovac. – U austrijskom bombardovanju 1914. muzej je teško stradao i ostatak dragocenosti je ukrcan u železničku kompoziciju za Grčku. Međutim, Šiptari su napali i opljačkali voz kod Kosovske Mitrovice, a blago su razvukli oni, Nemci i Bugari. Uprkos mnogim međunarodnim dogovorima, do danas je u muzej vraćena samo jedna mala rimska posuda iz Nemačke.

Paradoks je, po mišljenju Vladimira Davidovića, da je Srbija u oba svetska rata bila pobednik, a da od Bugarske nije tražila opljačkano blago, iako je na to polagala sva prava.

– Riznicu Visokih Dečana opljačkanu u Prvom svetskom ratu danas možete videti izloženu u muzeju u Sofiji, kao i ikonu plemića Dejanovića iz 14. veka ukradenu iz manastira Poganovo, kraj Pirota, a u Narodnoj biblioteci u Plovdivu je velika zbirka otetih srpskih rukopisa – nabraja Davidović.

TOVARI ZA RUSIJU

Rusija čuva veliki broj srpskih rukopisa, uključujući i najstariji – Savinu knjigu iz 10. veka, koja nosi ime po prepisivaču, popu Savi. Ruski monasi, ili pripadnici čuvene tajne službe „crne kancelarije“ koji su se predstavljali kao kaluđeri putovali su po Srbiji održavajući kontakt Moskve s ovdašnjim sveštenstvom, a u Rusiju su nosili čitave tovare starih srpskih knjiga. Kasnije su i ruske diplomate na Balkanu prikupljale srpske knjige i poklanjale te zbirke ruskim bibliotekama. Posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem veliki broj Srba odselio se u današnju Ukrajinu i osnovao dve države Slavjanoserbiju i Novu Serbiju, čiji se arhivi i danas nalaze u Minsku.

SEOBE I OTIMAČINE

Tokom šest velikih seoba u vekovima turske dominacije Srbi su deo svog duhovnog blaga nosili sa sobom u zbegove, a deo su ostavljali na milost i nemilost osvajačima. Ono što nije uništeno kupovale su strane diplomate i obaveštajci u okviru priprema za slamanje Osmanske imperije u Evropi. Kad su starine „ušle u modu“ pojavilo se i mnoštvo trgovaca i lopova koji nisu imali pojma o umetničkoj i istorijskoj vrednosti srpskih knjiga, ali su savršeno dobro osetili da se na njima može zaraditi. Tako je došlo do paradoksa da najveći deo srpskih dragocenosti nije pokraden u srednjovekovnim osmanlijskim poharama, već tokom prošlog stoleća kada su pljačku srpskog kulturnog blaga izveli civilizovani evropski narodi.

Naročito veliki broj rukopisa nalazi se na Kazanjskom univerzitetu u Kazanju, Novorosijskom muzeju u Odesi, Petrogradskom muzeju i Publičnoj biblioteci. Izuzetno vredna zbirka od 1.500 rukopisa je u Rumjancevskom muzeju u Moskvi, gde se i u biblioteci nalazi veliki broj rukopisa koje je sakupio Giljferding, ruski konzul u Sarajevu.

– Veliki broj starih knjiga, među kojima Psaltir s časlovcem iz 1519, Praznični minej iz 1538, Oktoih iz 1537, ali i veoma retka knjiga Novjejši slavenski propisi, koju je u Sremskim Karlovcima izrezao Zaharije Orfelin, sva u gravirama, nalazi se u Crkvenom muzeju u Lavovu – navodi Vladimir Davidović.

PRIVATIZACIJA ISTORIJE

Veliki deo arhiva iz Prvog srpskog ustanka, kad je stvorena moderna srpska država, zvanično se smatra zauvek nestalim. Međutim, poznavaoci antikvarskog tržišta tvrde da to nije istina.

– Primerak Karađorđevog ustava iz 1806. prodala je Kolumbija muzeju u Njujorku jedna dama iz porodice Karađorđević – kaže Vladimir Davidović. – Jedan naš episkop još u svojoj kući drži Karađorđevu ratnu zastavu koju je prethodni vlasnik zaveštao crkvi.

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata. Uoči Makenzenove ofanzive 1915. spakovano 56 najdragocenijih rukopisa nestalih u Nišu.

Najveća misterija u vrtlogu pljački srpske kulturne baštine je sudbina najdragocenijih srednjovekovnih rukopisa koje je do 1915. čuvala Narodna biblioteka u Beogradu. Uoči Makenzenove ofanzive direktor Narodne biblioteke Jovan Tomić spakovao je 56 najdragocenijih i najvrednijih rukopisnih i starih štampanih knjiga u dva sanduka koje je poslao da se evakuišu s arhivom Ministarstva inostranih poslova. Međutim, na niškoj železničkoj stanici dragocenim kovčezima gubi se svaki trag i dugo se verovalo da su rukopisi i knjige uništeni.

Do preokreta je došlo kad je izvesna dama 1933. ponudila antikvarijatu u Frankfurtu na Majni „Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“ iz jednog od sanduka iz Narodne biblioteke. Ispostavilo se da ga je ukrao nemački oficir Fom Vilkens i po ceni od nekoliko hiljada maraka vraćen je u Beograd.

Tri decenije kasnije u Zagrebu akademik Vladimir Mošin, tada šef arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije otkriva još dva ukradena rukopisa. Bez imena, obeleženi samo brojevima, u depou Sveučilišne biblioteke bili su skriveni Dobriljsko četvorojevanđelje i Koriški prolog. Ispostavilo se da je opljačkane rukopise njih odnekud doneo uoči Drugog svetskog rata hrvatski ban Ivan Šubašić.

Uskoro je Mošinu stiglo i pismo iz Odeljenja knjige Britanskog saveta u Londonu, radi konsultacija u vezi četiri srednjovekovna rukopisa i jedne knjige u čuvenoj biblioteci ser Čestera Bitija u Dablinu. Ispostavilo se da je Amerikanac Biti, koji je uoči Prvog svetskog rata radio na otvaranju rudnika na Kosovu, u svojoj zadužbini imao pet opljačkanih rukopisa Narodne biblioteke u Beogradu: Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka, Praznični minej iz 1537. godine, Srpsko četvorojevanđelje raške škole iz 13. veka, Čitanje iz apostola i jevanđelja iz 13. veka i fragment Vlaškog jevanđelja iz 15. veka. Prema britanskim podacima, sve knjige pripadale su zbirci izvesnog Čarlsa Kleja i prodate su na aukciji u Sotbiju, iako su sve u to vreme bile u depou Narodne biblioteke.

Tek pre nekoliko godina zahvaljujući Vladimiru Davidoviću iz biblioteke u Dablinu dobili smo skenirano Nikoljsko četvorojevanđelje koje je zahvaljujući donatorima odštampano u 100 primeraka i poklonjeno najznačajnijim bibliotekama i manastirima.

– Poslednji dokument iz sanduka Narodne biblioteke koji se pojavio u javnosti bio je uvodni deo, prvih 12 strana dečanske Hrisovulje čije je fotokopije u SANU doneo jedan katolički sveštenik iz Crne Gore – kaže Davidović. – Za ovaj rukopis tražio je 30.000 maraka i otvaranje nekog lokala, što nije bila nerealna cena, ali dvojica uticajnih akademika su loše procenila da je reč o falsifikatu i sprečila otkup uz reči „za svaku marku bio bi kupljen jedan metak kojim bi pucali na Srbe“. Ipak, bili smo srećni jer je postojanje ovog dokumenta značilo da nije uništen sanduk u kome se nalazila Nemanjina osnivačka povelja Hilandara, koja je još negde skrivena.

Posle tri godine, izvesni Britanac pojavio se u SANU i zamolio da vidi arhivu, uključujući i Dečansku hrisovulju. Čim se okončala hiperinflacija, telefon u SANU je zazvonio, isti Britanac se javio sa aukcije iz Švajcarske na kojoj se prodavao prvi deo starog rukopisa i ponudio da ga otkupi i proda Akademiji po ceni od 30.000 maraka. Naglasio je da ne želi da iko zna da on posluje sa Srbima jer smo pod sankcijama.

– SANU je prodala klavir, prikupili smo i neka sredstva koja su ranije dali donatori, a sam Dragoslav Avramović nam je dao devize iz Narodne banke – seća se Davidović. – Britanac je tražio da dođem sam u hotel u Budimpešti i donesem novac, a on će poneti rukopis. Pretrnuo sam od straha, noseći kofer s 30.000 maraka, a plata mi je do juče bila dve i po marke.

Ipak, Davidović je za svaki slučaj pozvao dvojicu kolega ljudi iz Akademije da dođu u budimpeštanski „Hajat“ u vreme primopredaje, za svaki slučaj.

– Sve nas je mučilo pitanje da li je reč o originalu – kaže Davidović. – Da stvar bude gora, Britanac nije želeo ni kafu da popijemo, insistirao je da što brže obavimo razmenu. Tražio sam da vidim rukopise i na prvi pogled video sam da je reč o originalima, jer su imali tragove mišijih zuba na istom mestu gde i ostatak Hrisovulje. Tako smo zahvaljujući miševima kompletirali Dečansku hrisovulju.

TAJNE VATIKANA I KATEDRALA

Najveća riznica srpskog kulturnog blaga izvan Srbije, naročito iz perioda pre Nemanjića jesu arhivi Vatikana, a u trezoru Crkve Svetog Petra nalazi se izuzetno vredna ikona Svetih apostola Petra i Pavla s ktitorima, kraljicom Jelenom i sinovima Dragutinom i Milutinom s kraja 13. veka – naglašava Davidović.

Srpske baštine ima i širom Italije, a naš sagovornik podseća da su Stefan Dečanski i car Dušan dali Bazilici Svetog Petra u Bariju prvobitni ikonostas od „glamskog srebra“- legure srebra i zlata.

– Iznad groba gde počivaju mošti Svetog Nikole, najčešće srpske slave, nalazi se ikona Stefana Dečanskog a većina Srba o tome pojma nema – naglašava Davidović. – Krst Svetog Save nalazi se u katedrali u Pjaćenci, desnica Jovana Krstitelja koju je Sveti Sava priložio manastiru Žiči, danas je u katedrali u Sijeni, kao i ikona s likom patrijarha Pasjija s početka 17. veka.

U biblioteci Marčana u Veneciji nalazi se žitije kotorskog zaštitnika Svetog Trifuna iz 15. veka, kao i srpski rukopisi i inkunabule iz Dalmacije, kao deo rukopisne zadužbine Zadranina Đuzepea Prade. Naravno, tu je i blago Crkve Svetog Spiridona i monumentalno groblje srpskih trgovaca u Trstu.

BAŠTINA KAO POLITIČKO PITANJE

Nikola Kusovac upozorava da se na albanskim sajtovima već reklamira turistička ponuda obilazaka „Kosovarskih pravoslavnih manastira“. – Naša vlast stalno zaboravlja da je kulturna baština prvorazredno političko pitanje. Na primer, posle 2000. godine međunarodni predstavnik na Kosovu Karl Štajner došao je u Beograd i tražio da mu Narodni muzej kao znak dobre volje preda neolitsku figurinu koju su srpski arheolozi iskopali na Kosmetu. Uprkos mojim upozorenjima, naši političari su izvršili pritisak i muzej je dao artefakt Štajneru, koji ga je slavodobitno doneo u Prištinu, gde je napravljen politički spektakl povodom „povratka opljačkanog albanskog kulturnog blaga“

TURSKA SVEDOČANSTVA

Srbi na Balkanu su živeli u dva komonvelta, Istočnom rimskom carstvu, koje su tek u 17. veku nemački istoričari nazvali do tad nepostojećim imenom Vizantija, i Otomanskom carstvu, a naši istoričari informacije o životu našeg naroda i danas prikupljaju iz sekundarnih izvora na Zapadu, razočarano konstatuje Vladimir Davidović.

– Turski arhivi su krcati dokumentima koji svedoče o vekovima koje smo proveli kao deo Osmanske imperije, koja je bila birokratski vrlo uređena. Međutim, osim izuzetaka kao što je profesor Darko Tanasković, našim istoričarima ne pada na pamet da odu tamo i istražuju, već prepisuju ono šta je Zapad mislio o tome šta se ovde dešavalo. U Carskoj palati, danas muzej Topkapi je riznica podataka o nama, a posetioci tu mogu da vide i ruku Jovana Krstitelja u zlatnoj rukavici,  koju je u miraz donela princeza Olivera kad se udala za Bajazita Prvog.

Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata. Srpsko nasleđe krčmili i uništavali stranci, neprijatelji, ali i saveznici i Srbi.

Pljačka manastira Mileševe koja u kontinuitetu traje već dva veka školski je primer kako se kulturno blago rastura širom sveta, kaže istoričar umetnosti i muzeolog Dragiša Milosavljević. On je utrošio pet godina na mukotrpna istraživanja i duga putovanja da bi pronašao delove mileševske riznice koji nisu uništeni u mnogobrojnim ratovima i poharama. Ova avantura pretočena u knjigu „Izgubljena riznica manastira Mileševa“ koja otkriva da su srpsko nasleđe krčmili i uništavali i Srbi i stranci i saveznici i neprijatelji. Milosavljević, nekadašnji direktor Muzeja u Užicu, kaže da je najveća tragedija da je i srpska baština sačuvana u svetskim zbirkama ovde zaboravljena. – Svi evropski putopisci su do 1688. s divljenjem opisivali Mileševu kao ogroman muzej – kaže Milosavljević. – Kad je u Velikoj seobi 1690. osamdestak monaha napuštalo manastir na 150 tovarnih konja nosili su samo biblioteku i najvredniji deo predmeta iz riznice. U današnjoj Mileševi, nažalost, nalazi se samo jedan originalni predmet iz originalne riznice. Deo mileševske riznice prenet je u manastire u Crnoj Gori i Hercegovini, a deo je nastavio put sa zbegovima i završio u Habzburškoj monarhiji. Najvredniji primerci čuvani su u fruškogorskim i slavonskim manstirima, ali pokazalo se da ni tamo nisu bezbedni.

– Krajem 18. i početkom 19. veka počinje organizovana pljačka svega što je vredelo od kulturne baštine, od ostataka grčkih hramova na Akropolju do blaga srpskih manastira – kaže Milosavljević. – Srpske ćirilične rukopisne knjige imale su na tom tržištu izuzetno visoku cenu i zabeleženo je da su prebogati ruski plemići davali i 150 rubalja za primerak, a toliko je koštala jedna kuća.

Mileševskih knjiga ima svuda po svetu, a pre svega u Sankt Petersburgu u velikoj Giljferdingovoj zbirci, otkriva naš sagovornik. Ona nosi ime po ruskom konzulu u Sarajevu, izuzetnom poznavaocu i ljubitelju knjiga koji ih je sredinom 19. veka odneo na tovare iz srpskih manastira. Međutim, nisu samo stranci trgovali dragocenim srednjovekovnim knjigama, naglašava sagovornik „Novosti“.

– U Berlinu, na primer, postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadžića jer ih je on prodavao u velikom broju Nemačkoj i Austriji i Rusiji – kaže Milosavljević. – Još je Stanoje Stanojević zapisao da je Vuk najviše zaradio na prodaji starih knjiga i da je imao čitavu mrežu sakupljača koji su ih nabavljali. Vukov rad na jeziku je neprocenjiv, ali ni ovo ne sme da se zaboravi.

Najveća pljačka i uništavanje baštine odigrala se u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH, koja se prostirala i na teritoriji Vojvodine i Bosne i Hercegovine, gde je tokom rata spaljeno i pokradeno 456 pravoslavnih manastira i hramova. Ni danas se precizno ne zna šta je od srpske kulturne baštine koja je pred Turcima izneta iz Srbije i sačuvana u Austrougarskoj uništeno, a šta pokradeno, jer su registri prvi završavali u plamenu. Veliki deo sačuvanog blaga Mileševe nalazio se u 20 sanduka u skrivnici manastira Krušedol do noći između 24. i 25. maja 1941. kad su ih ustaše odnele u Zagreb. Tek 11. jula te godine deo skupocenog zlatnog posuđa, dragocenih knjiga i slika predat je Muzeju za umjetsnost i obrt.

– Zahvaljujući entuzijazmu nekolicine ljudi, pre svega profesoru Radoslavu Grujiću, deo opljačkanog blaga iz Zagreba je 1945. vraćen u Beograd – kaže Milosavljević. – Međutim, malo je poznato da su komunističke vlasti ponovo veliki deo te naše baštine vratile u Zagreb, u razne muzeje. Tvrdnje da je blago vraćeno fruškogorskim manastirima ne stoje, jer su oni u prvim decenijama posle rata bili u ruševinama.

Dokumentacija vraćena iz Austrije sedamdesetih, „otkrivena“ 2008.

Zaintrigirani tvrdnjama stručnjaka da Srbija nema instituciju sa zadatkom da sistematski traga za srpskom baštinom rasutom po svetu, popisuje je i vraća, makar u obliku kataloga i kopija, obratili smo se Ministarstvu kulture i tražili odgovor da li se i zašto nacionalno nasleđe prepušta zaboravu.

S obzirom na to da Srbija vraća Hrvatskoj umetničko blago koje pripada crkvama i manastirima SPC na njenoj teritoriji, tražili smo odgovor od Ministarstva da li postoji i obrnut proces, da se našoj državi vraćaju umetnine i relikvije koje je NDH opljačkala još tokom Drugog svetskog rata.

U Ministarstvu objašnjavaju da ovu oblast reguliše Carinski zakon i da je Srbija potpisnica međunarodnih konvencija kojima se reguliše ova oblast: Konvencije o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, Unesko 1970, i Konvencije za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba.

– Međutim, činjenica je da to nije dovoljno jer tim konvencijama nije propisan način vraćanja robe, osim odredbe da se molba za povraćaj šalje diplomatskim putem – kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. – Zato će set zakona koji reguliše zaštitu kulturnog nasleđa biti usvojen najkasnije do 2014. godine, prema planu Vlade Srbije za usklađivanje propisa sa zakonodavstvom EU.

Na pitanje da li imamo celovit spisak kulturne baštine koji se nalazi van zemlje, u Ministarstvu odgovaraju da postojeći zakoni određuju da registar kulturnih dobara vode ustanove zaštite po vrstama kulturnih dobara. Oni citiraju članove zakona po kojima je Arhiv Srbije zadužen da se bavi zaštitom arhivske građe, ali i istraživanjem i kopiranjem kompletne građe u inostranstvu koja je od posebnog značaja za istoriju Srbije.

– Kako je taj posao obavljan dugo vremena pokazuje činjenica da je sadašnji direktor prilikom dolaska u ovu instituciju 2008. otkrio gomilu neraspakovane dokumentacije koja je još ranih sedamdestih stigla iz Beča – podseća dr Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo i nekadašnji sekretar SANU.

Narodni muzej u Beogradu po slovu zakona „obavlja poslove u pogledu umetničko-istorijskih dela, kao i poslove oko staranja o očuvanju umetničko-istorijskih dela od posebnog značaja za istoriju i kulturu Republike Srbije koja se nalaze u inostranstvu“.

Ministarstvo u odgovoru citira i član zakona po kome Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, obavlja delatnost zaštite stare i retke knjige od posebnog značaja za istoriju i kulturu Srbije koja se nalazi u inostranstvu.

Na sajtu biblioteke je u digitalizovanom obliku moguće videti samo stare rukopisne knjige iz Srbije koje su iz manastira sakupili odneli i sačuvali Jernej Kopitar i Pavel Šafarik, a danas se nalaze u muzejima u Ljubljani i Pragu. Poseban paradoks je da u digitalnom obliku možemo videti i knjige iz Zbirke Čestera Bitija, koje su 1915. ukradene iz zbirke najvrednijih knjiga Narodne biblioteke u Beogradu. Nažalost, još oko 5.000 knjiga i rukopisa od Sankt Peterburga do Vašingtona nije nam dostupno.

ARHIVARI SE NADMUDRUJU

Pravo na restituciju arhivalija pokradenih tokom Prvog svetskog rata priznato je Kraljevini SHS senžermenskim mirovnim ugovorom sa Austrijom 1919. godine, na osnovu kojeg je 1923. godine zaključen Arhivski sporazum o vraćanju arhivskog materijala Srbiji.

– Međutim, Austrija je zahtevala reviziju sporazuma, pa je njegovo sprovođenje prekinuto 1926. godine – kaže Ana Subotić, portparol Ministarstva kulture. – Prema raspoloživim podacima, tokom okupacije Srbije samo u periodu od jula 1941. do septembra 1942. u Beč je poslata arhivska građa u količini od 579 sanduka, 4 fascikle i 88 posebnih akata.

Međutim, podaci sekretara jugoslovenske komisije za restituciju dr Vojislava Jovanovića Maramba, koji su tek nedavno objavljeni, posle 60 godina skrivanja, govore da je iz Srbije tokom Drugog svetskog rata opljačkano oko 40 vagona istorijskih dokumenata!

U Ministarstvu kulture navode da je nakon rata obnovljeno sprovođenje Arhivskog sporazuma, ali tek 1958. zaključivanjem protokola sa Austrijom. Ovim dokumentom je restituciji opljačkane dokumentacije u Prvom svetskom ratu dodata i restitucija kulturnih dobara odnetih za vreme Drugog svetskog rata u Austriju.

– Jugoslovenski eksperti su 1960. sastavili listu jugoslovenskih zahteva na oko 1.000 strana, koja je predata austrijskoj vladi – kaže Ana Subotić. – Međutim, ponovo je došlo do prekida, a rad na restituciji je nastavljen 1975. i trajao je do 1991, do kada je obavljeno 11 primopredaja arhivske građe. 

U toku Drugog svetskog rata uništeno je ili opljačkano 177 biblioteka. Okupator i ustaše uništavali su srpsku ćirilsku knjigu, crkvene biblioteke, a dobar deo fakultetskih biblioteka nestao je u požarima.

U Ženevi izložba o Jovanu Dučiću

Na inicijativu Ambasade Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji, u saradnji sa Stalnom misijom Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, u Ženevi će se u Palati nacija od 01. do 15. marta 2019. godine održati izložba o velikom srpskom književniku i diplomati Jovanu Dučiću.

Jovan Dučić (1874-1943), koji je studirao na Univerzitetu u Ženevi od 1899. do 1906. godine, bio je 1924-1925. godine postavljen za stalnog predstavnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Društvu naroda u Ženevi.

Kao što Vam je poznato, u okviru prošlogodišnjeg obeležavanja 75. godišnjice od smrti Jovana Dučića, Ambasada je 05. novembra 2018. godine postavila spomen-ploču na adresi na kojoj je živeo u vreme svojih studija u Ženevi.

Sa ciljem negovanja sećanja i promovisanja imena i dela velikana naše književnosti i diplomatije, Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj Konfederaciji i Stalna misija Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi imaju čast da Vas pozovu na svečano otvaranje izložbe, koje će se održati u Palati nacija 01. marta u 12:30 časova, u prisustvu prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Republike Srbije Ivice Dačića (Palais des Nations, Avenue de la Paix, Geneva 10, Angle A/C, A Building, 3rd floor – Door 40).

Izložba će biti praćena koktelom (Palais des Nations, Hall XIV, A Building, 3rd floor – Door 15).

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Sretenje – Dan državnosti Srbije je državni praznik Srbije koji se praznuje 15. i 16. februara, a ustanovljen u spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdan i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije — Sretenjski ustav. Ovaj datum je najbitniji datum u političkom, kulturnom i istorijskom kalendaru Srbije.

Pored toga što je Dan državnosti, on je i Dan ustavnosti Srbije, kao i dan sećanja na početak Srpske revolucije. Dan državnosti Srbije se slavio do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi od 2002. godine.

KARAĐORĐEV USTANAK 1804. I USTAV 1835.

Dan državnosti obeležava se u sećanje na Sretenje 1804. godine, kada je podignuta revolucija i započelo oslobađanje od Turske, i isti datum 1835. godine, kada je donet prvi moderni ustav Srbije.

Srpska revolucija, kako ju je nazvao nemački istoričar Leopold Ranke, započeta je Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, a završena je decenijama kasnije, zahvaljujući mudrosti knjaza Miloša Obrenovića.

Zastava Prvog srpskog ustanaka
Zastava Prvog srpskog ustanaka

Na Sretenje 1804. godine, na zboru viđenijih Srba sa teritorije Beogradskog (odnosno Smederevskog) pašaluka, koji se dogodio u Marićevića jaruzi u Orašcu, doneta je odluka o podizanju ustanka protiv Turaka i za vožda je izabran Djorđe Petrović.

Odluci o podizanju ustanka prethodila je seča knezova, odnosno uglednih narodnih prvaka, koje su dahije preventivno pobile, zbog navodne nelojalnosti.

Prvi srpski ustanak najpre je zahvatio krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju i Pomoravlje.

Čitav Beogradski pašaluk oslobođen je 1807. godine, ali je sudbinu ustanka odredio ishod Rusko-turskog rata, pošto su Rusija i Turska potpisale mir u Bukureštu 1812. godine.

Prepuštanje Srbije bilo je plod činjenice da je počinjao Napoleonov pohod na Rusiju.

Prema rečima Rankea, Karađorđevom bunom započela je Srpska revolucija, okončana uspešnim diplomatskim dostignućima Miloša Obrenovića, decenijama potom.

Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog ustrojio i niz važnih institucija, poput Velike škole, dalekog začetka današnjeg Univerziteta u Beogradu.

The_Constitution_of_1835Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je donet prvi Ustav Kneževine Srbije, nazvan Sretenjskim, a koji je bio ustrojen po uzoru na francuski i belgijski.

Tekst ustava, neobično liberalan za tadašnje prilike, izradio je Dimitrije Davidović, znameniti novinar i srpski nacionalni radnik.

Ovakvo ustavno rešenje odmah je izazavalo negodovanje Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan.

Velike sile smatrale su ga previše liberalnim – u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena on je to i bio, osim retkih izuzetaka poput Francuske i Belgije.

Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838., 1869., 1888., 1901. i 1903. godine.

Posle Drugog svetskog rata, od 1945. godine, u potpuno promenjenim okolnostima, Srbija je u sastavu federalne Jugoslavije četiri puta usvajala najviši zakonodavni akt, a aktuelni je usvojen 30. oktobra 2006. godine.

To je prvi Ustav Srbije nakon raspada SRJ, odnosno državne zajednice SCG.

123...13Page 1 of 13

POSLEDNJE VESTI

1,629FansLike
207FollowersFollow
79FollowersFollow
serbinfo.ch
Serbinfo.ch beneficia del sostegno del Servizio per l’integrazione degli stranieri nell’ambito del Programma di integrazione cantonale (PIC) 2018-2021.
Contact us: info@serbinfo.ch
© Copyright 2014-2018 Serbinfo.ch - All rights reserved.