Reklama

Franc Griter: Zašto treba okončati misiju na Kosovu

0

Predsednik Spoljnopolitičke komisije Nacionalnog saveta (donjeg doma švajcarskog parlamenta) Franc Griter (Franz Grüter) iz Švajcarske narodne partije (SVP) zahteva povlačenje švajcarskih trupa sa Kosova.

Imao sam priliku da sa komandatom Tomasom Zislijem (Thomas Süssli) putujem po Kosovu pre Božića. Cilj posete je bio da dobijem sliku o sve zategnutijoj situaciji između Srbije i Kosova. Uostalom, parlament ove godine odlučuje o nastavku misije u tom kriznom području, a ona broji 195 švajcarskih vojnika.

Da budem iskren, bio sam zapanjen stanjem te zemlje dvadeset godina posle rata. U mnogim delovima, pre svega na severu, ova zemlja je jako daleko od države koja normalno funkcioniše. Vodosnabdevanje je u raspadu. Odlaganje otpada je loše. I snabdevanje energijom je u očajnom stanju. Ono se sastoji iz jedne jedine elektrane na mrki ugalj, bez filtera.

Jeste da je Evropska unija dala novac za filtere, ali oni nikada nisu ugrađeni. Slika ovog postrojenja podseća me na apokaliptični film „The Day After Tomorrow”. Uz to bi Srbija mogla isključiti elektranu, ako bi vlada prekinula vodosnabdevanje.

Moć na severu Kosova u vakuumu

Ponajviše na severu zemlje, u pograničnim područjima ka Srbiji, postoji institucionalni vakuum. Pre dva meseca je 600 policajaca srpske nacionalnosti napustilo službu u kosovskim organima. Stoga sever nije više pod potpunom kontrolom kosovskih vlasti. Postoje klanovi i nevidljive strukture moći. Vozila se pale, ulice se blokiraju. Pored toga, svakodnevno ima provokacija, koje mogu dovesti do dalje eskalacije.

Nakon mog povratka u Švajcarsku situacija se još više zaoštrila. Srpska vojska je Kforovim zaštitnim trupama, kojima upravlja NATO, podnela zahtev za dozvolu da sa hiljadu vojnika i policajaca uđe na susedno Kosovo. Srpska vlada se pri tome oslanja na rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1999. godine. U tom tekstu se, takođe, potvrđuje teritorijalni integritet Jugoslavije, a istovremeno ova rezolucija kosovskom stanovništvu obezbeđuje „suštinsku autonomiju”. Doduše – „u okviru Savezne Republike Jugoslavije”.

Kosovsko proglašenje nezavisnosti 2008. godine dovelo je do nove situacije. Preko sto država je u međuvremenu priznalo Kosovo kao nezavisnu državu. Drugi nisu, a među njima su članice Evropske unije kao što su Španija, Grčka i Rumunija, koje se plaše da bi se njihove manjine takođe mogle otcepiti, pozivajući se na Kosovo. Ukratko, kategorizacija kosovskog konflikta jeste kompleksno pitanje, i biće to i u budućnosti.

Samo neutralna Švajcarska može biti posrednik

Na severu Kosova postoje veće srpske manjine i konflikti s većinskim albanskim stanovništvom. Beograd svoj zahtev za slanjem srpskih bezbednosnih snaga obrazlaže namerom da „smanji etničke tenzije”. To povećava verovatnoću ratnog sukoba i značilo bi direktnu konfrontaciju između NATO-a i srpskih trupa.

Šta to sad znači za Švajcarsku? Dobra vest je to što se kod nas iza zatvorenih vrata već odvijaju razgovori između Srba i Kosovaca. To je i dobro i važno, i to naglašava da je pomoć Švajcarske korisna i značajna. Stoga je važnije da na nas gledaju kao na neutralnu državu, i to obe strane, pa je prisustvo švajcarskih trupa u okviru NATO-a problematično.

NATO je 1999. godine bez mandata Ujedinjenih nacija napao Jugoslaviju radi zaštite kosovskog stanovništva. Srpska strana ovu vojnu akciju vidi kao rat koji nije u skladu s međunarodnim pravom i kao mešanje u unutrašnja pitanja. NATO je svoju vojnu akciju nazvao „humanitarnom intervencijom”. Kao što sam već rekao – nema jednostavnih odgovora.

Švajcarska preti da na na Kosovu postane zaraćena strana

I kako sad dalje? Od 1999. godine Švajcarska pruža vojnu podršku za obezbeđenje mira. Troškovi su u međuvremenu porasli na oko 45 miliona švajcarskih franaka godišnje. SVP je bila protiv te misije u okviru NATO-a. Naš stav je bio i ostao da humanitarna i civilna pomoć može, ali ne s uniformisanim trupama, koje su deo međunarodne vojne sile. Sve je jasnije da švajcarske trupe neće obezbeđivati mir, već će ga nametati. Od peace keeping postaje peace enforcement. To je samo korak do ratnog sukoba. Švajcarska je deo Kforovih trupa NATO-a, i tako je postala zaraćena strana.

Da ne bude zabune: Naše žene i muškarci na Kosovu veoma dobro rade. Lično sam upoznao mnogo motivisanih mladih žena i muškaraca. Ali ne želim da švajcarski vojnici odjednom tamo izgube život. A opasnost da se to dogodi je, nažalost, postala realna. Osim toga, ova misija na Kosovu ugrožava švajcarsku neutralnost. Stoga ona treba da se završi, a fokus treba da se premesti na diplomatsko posredovanje između zaraćenih strana.

Franz Grüter (Franc Griter)

Franc Griter radi preko 20 godina kao preduzetnik u IT-industriji. Svoju prvu internet-kompaniju osnovao je 1996. godine kao startap. Aktivan je u više tela i odbora u toj branši i drugim sektorima. Franc Griter je diplomirani elektrotehničar i marketinški strateg. Od 2015. godine je u Nacionalnom savetu, a od početka 2022. godine je predsednik Spoljnopolitičke komisije Nacionalnog saveta.

https://www.zentralplus.ch/blog/politblog/deshalb-sollte-der-kosovo-einsatz-beendet-werden/

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Davosu sa evropskim i svetskim zvaničnicima

0

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nastavio je učešće na 53. Svetskom ekonomskom forumu u Davosu nizom sastanaka sa evropskim i svetskim zvaničnicima. O situaciji u regionu i nastavku dijaloga Beograda i Prištine Vučić je razgovarao sa specijalnim izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom.

Vučić se sa Lajčakom i drugim zvaničnicima sastao u Kongresnom centru Svetskog ekonomskog foruma.

„I na ovom važnom mestu, sa Miroslavom Lajčakom nastavljam razgovore o situaciji u regionu i dijalogu Beograda i Prištine“, naveo je Vučić na Instagram nalogu.

Miroslav Lajčak saopštio je da je sa predsednikom Srbije razgovarao o narednim koracima u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, uoči Lajčakove posete Beogradu i Prištini.

Lajčak je na Tviteru naveo da je imao intenzivan razgovor sa Vučićem tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu.

„Razgovarali smo o napretku i narednim koracima u normalizaciji odnosa uoči zajedničke posete Kosovu i Srbiji ovog petka“, naveo je Lajčak.

Evropska komisija ranije danas je najavila da će Lajčak u petak posetiti Beograd i Prištinu zajedno sa specijalnim izaslanikom SAD za Zapadni Balkan Gabrijelom Eskobarom, kao i sa političkim savetnicima Francuske, Nemačke i Italije.

Portparol za spoljnu politiku EU Peter Stano rekao je za Tanjug da će Lajčak najpre posetiti Prištinu gde će se sastati sa premijerom privremenih institucija Aljbinom Kurtijem, a zatim u Beogradu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Lajčak se u Davosu sastao i sa premijerom privremenih prištinskih institucija Aljbinom Kurtijem.

Predsednik Vučić susreo se i sa predsednikom Vlade Crne Gore Dritanom Abazovićem i premijerom Luksemburga Gzavijeom Betelom.

„Dok se pripremamo za ozbiljne razgovore o budućnosti svetske ekonomije i mogućim rešenjima za brojne izazove, ugrabili smo trenutak za zajedničku fotografiju. Uvek je dobro kada se sastanete sa prijateljima kao što Gzavije Betel i Dritan Abazović“, objavio je Vučić.

Predsednik Vučić će tokom dana biti na neformalnom okupljanju svetskih ekonomskih lidera i učestvovati u diskusiji o ponovnom pokretanju globalne saradnje.

U okviru Svetskog ekonomskog foruma u Davosu predsednik Srbije sastao se i sa premijerom Gruzije Iraklijem Garibašvilijem. Istakao je da će dve zemlje dodatno intenzivirati ekonomsku, trgovinsku i naučno-tehničku saradnju.

„Posebno smo razgovarali o pitanjima energetske bezbednosti i modalitetima zajedničkog rada na prevazilaženju izazova sa kojima se susrećemo u okvirima aktuelne geopolitičke situacije“, izjavio je Vučić posle sastanka.

Vučić je još jednom zahvalio na doslednom stavu Gruzije u pogledu poštovanja teritorijalnog integriteta Srbije i pozvao premijera Garibašvilija da poseti Srbiju.

Planiran je i sastanak Aleksandra Vučića sa predsednikom Republike Koreje Jun Sok Jolom.

Predsednik Srbije sastao se sa predstavnicima najvećih kompanija iz Republike Koreje i poručio da je velika privilegija kada oni pokažu interes za investiranje u Srbiju.

„Velika je privilegija kada predstavnici najvećih kompanija iz Republike Koreje pokažu interes za investiranje u vašu zemlju, a još veća čast za mene da im predstavim brojne potencijale za ulaganje u Srbiju“, naveo je Vučić na Instagram nalogu.

Vučić je rekao da je tokom sastanka istakao da je prisustvo korejskih kompanija jedan od parametara uspeha i ekonomskog napretka svake zemlje, kao i da je Srbija ponosna zato što je uspela da kreira odličnu poslovnu klimu i okruženje za uspešno poslovanje velikih stranih korporacija.

„Spoj korejske visoke tehnologije, radne etike, ekonomske vizije uspeha i kvalitetnih stručnjaka u Srbiji, predstavljaju dobitnu kombinaciju za sve buduće zajedničke poduhvate i projekte o kojima smo danas razgovarali“, naveo je Vučić. On je ocenio da je sastanak bio odličan i zahvalio korejskim prijateljima.

Predsednik Vučić će tokom boravka u Davosu, do 19. januara, imati brojne bilateralne susrete sa svetskim zvaničnicima, a predviđeni su i sastanci sa predstavnicima međunarodnih organizacija, finansijskih institucija i vodećih globalnih kompanija, koji učestvuju na Svetskom ekonomskom forumu. Tokom trodnevnog boravka u Davosu, Vučić će prisustvovati nizu skupova svetskih lidera, među kojima i sesiji „Diplomatski dijalog o Zapadnom Balkanu“.

Boris Malagurski za “Weltwoche”: Cenzura filma u Švajcarskoj

0
Foto: Nebojša Babić

Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Borisa Malgurskog, o „Cenzuri filma u Švajcarskoj“ (Schweizer Filmzensur), koji prenosimo u celosti.

Projekcije mog filma o Srbima u Bosni i Hercegovini su sprečene i zabranjene, iako ga njegovi kritičari uopšte nisu videli.

Šta imaju zajedničko „20 minuten”, „Al Džazira”, „Der Bund”, Agencija Anadolija, „Svisinfo” (Swissinfo) i „Tagblat” (Tagblatt)? Svi oni su učestvovali u klevetničkoj kampanji protiv mog novog filma, koji nijedan novinar ovih medija nije video. Ne znam mnogo o redakcijskoj politici medija na Bliskom istoku, ali me je iznenadio postupak navedenih švajcarskih medija.

Ne bih mogao ni zamisliti da Švajcarska, čija se neutralnost stalno hvali širom sveta, može biti saterana do panike i cenzure. A ko je to učinio? Pojedine bosanske i albanske organizacije u dijaspori koje imaju odlične kontakte u medijima i političkim krugovima u Švajcarskoj. One vode prikriveni, ali i otvoreni rat protiv ovog dokumentarnog filma, samo zato što se on bavi Srbima na Zapadnom Balkanu. Pa šta je tako loše u tome? Naslov filma glasi „Republika Srpska: Borba za slobodu” i odnosi se na jedan od dva entiteta u Bosni i Hercegovini, međunarodno priznatih Dejtonskim mirovnim sporazumom, koji je 1995. godine okončao strašni rat u toj zemlji.

Netačne tvrdnje

Film se, međutim, uglavnom ne bavi ovim ratom, već mnogo više borbom Srba za oslobođenje od nekadašnjih kolonijalnih sila i protiv zla nacizma i fašizma, ukratko – istorijom, koja je duboko ukorenjena u Srbima tog područja. Cilj filma je da se stranoj publici približe srpski duh, srpska tradicija, kultura, muzika i kuhinja. Baš strašno, zar ne? Za nekoga, čija je svrha postojanja gajenje mržnje prema Srbima i produbljivanje podela među narodima na Balkanu, verovatno je tako.

„Da li je Švajcarska stvarno spremna da bude talac etničkih lobija.”

Zašto bi čitateljke i čitaoce nedeljnika „Veltvohe” (Weltwoche) zanimala ta dešavanja u Švajcarskoj? Zato što su u međuvremenu bosanske i albanske grupe svojom kratkovidom etničkom propagandom oštetile duh i principe, koje Švajcarska neguje stotinama godina. Ti etnički propagandisti su započeli svoju kampanju za cenzuru pre nego što je film prikazan u nekoj zapadnoj zemlji. Izneli su netačne tvrdnje da film „slavi ratne zločine” i „poriče genocid”.

Da su stvarno pogledali film, primetili bi da osuđujemo sve ratne zločine devedesetih, uključujući i one, koje su počinile srpske snage. Snimali smo i u Srebrenici i pritom bez poricanja pomenuli presudu Haškog tribunala, prema kojoj ono, što se tamo dogodilo, predstavlja genocid. Uprkos našem humanističkom stavu prema svim žrtvama rata, mnogi švajcarski mediji su, kao da su to činjenice, citirali slepe napade propagandista, a da nisu postavili ni najjednostavnija pitanja: „Da li ste pogledali film?” i „Kako možete da izjavite nešto o nečemu, što niste videli?”

Rezultat toga je bio da su mnogi bioskopi otkazali projekcije. Naročito sam razočaran bioskopom „Sinema d’Ešalon” (Cinéma d’Echallens) u Lozani, u kojem smo prikazali moj poslednji film o Crnoj Gori i gde su mi rekli da će drage volje prikazati i sledeći film. Bioskopski operater nam je ispričao da je bioskop dobio stotine mejlova i pritužbi, ponekad identične sadržine, što je sasvim očigledno deo organizovane kampanje. Čak su zvali i od njih tražili da „ne prikažu rasistički film”. Kada je pitao besnog sagovornika, koji deo filma je rasistički, ovaj je odgovorio: „Ne znam, nisam gledao film.” Mnogo drugih bioskopa širom Evrope takođe je moglo da unapred pogleda film. Nijedan nije imao zamerki na sadržaj, nego su projekcije otkazali iz političkih i finansijskih razloga.

Alternativne premijere

Naš film bioskopima neće doneti milionske prihode, pa je za njih jednostavnije da izbegnu proteste i lošu štampu, tako što će jednostavno otkazati premijeru. Sloboda govora? Preskupo. Ali u Švajcarskoj to izgleda i previše opasno. Mi smo švajcarskoj policiji prijavili jednog muškarca, koji je pretio da spali sve bioskope, koji bi se usudili da prikažu ovaj film. Međutim, gorepomenuti švajcarski mediji i neke opštine su očigledno smatrali da je moj dokumentarni film opasniji od ove očigledne terorističke pretnje, a opština Nojenhof (Neuenhof) je čak zabranila projekciju.

Organizatorima projekcija u Švajcarskoj je, međutim,  fascinantan herojski čin prkosa pomogao da nađu alternativne prostore i da prikažu film u svakom švajcarskom gradu, u kojem su planirali premijere. Sve premijere su bile uspešne, a bez mnogo reklame, čak bez bilo kakvog oglašavanja. Ali mi smo imali osećaj da smo se kao prvi hrišćani morali kriti u katakombama. Da li je Švajcarska stvarno spremna da bude talac etničkih lobija, koji hoće da određuju švajcarskoj publici šta joj se sviđa, a šta ne?

Boris Malagurski je kanadski filmski režiser, producent i scenarista srpskog porekla.

https://weltwoche.ch/story/schweizer-filmzensur/

Švajcarski list „Tages-ancajger” pomaže bosanskim i albanskim organizacijama da izopšte dokumentarni film o Srbiji

0
Alessandro Crinari / TI-Press

„Tages-ancajger”(Tages-Anzeiger) veliča preko cele stranice tridesettrogodišnju Sedinu Delić-Tanović pod naslovom „Mi, žene, se moramo braniti!”. Kao član socijaldemokratske partije Švajcarske zaslužna je što „svom silinom” vrši pritisak na švajcarske bioskopske operatere, opštine i policiju da bi sprečila projekciju filma koji joj se ne sviđa.

Radi se o filmskoj produkciji „Republika Srpska: Borba za slobodu” kanadskog režisera srpskog porekla, Borisa Malagurskog. „Tages-ancajger” je prigodno propustio da pita bosansku aktivistkinju Sedinu Delić-Tanović da li je uopšte pogledala film.

Nažalost, pritisak bosanskih i albanskih organizacija bio je uspešan. Neki bioskopski operateri su se dali ućutkati i nisu prikazali film, a čak ima i opština koje su ga zabranile.

Dobro organizovana cenzura odnela je jalovu pobedu nad ustavom zagarantovanom slobodom govora. Prvobitno mi je autorka ovog lista, popularno zvanog „Tagi”, Anijele Peterhans (Anielle Peterhans) kao novinaru nedeljnika „Veltvohe” (Weltwoche) i bivšem političaru, postavila nekoliko pitanja, iz čega je zatim citirala jednu jedinu rečenicu.

Stoga sledi objava celog intervjua:

Tages-ancajger: Kako to da, po Vašem mišljenju, SVP dobro razume Srbe?

Mergeli: Primetio sam da se Srbi u Švajcarskoj, ali i u mnogim drugim zemljama, susreću s predrasudama, koje ne odgovaraju činjenicama. Ta arogancija, koja neretko prelazi čak i u mržnju, ima nesrećno poreklo u opštoj nadmenosti zapadnih Evropljana prema Slovenima. Mi, neutralni Švajcarci, bi trebalo da se radikalno distanciramo od ove verbalne makljaže, jer je ona nepravedna i ne vodi ničemu dobrom.

Tages-ancajger: Kakva je Vaša veza sa Srbima u Bosni?

Mergeli: Nikada nisam bio tamo, niti poznajem nekog, ko tamo živi. Ali poznajem Srbe i bosanske Srbe, koji žive u Švajcarskoj. To su dragi, sposobni i otvoreni ljudi, koji ovde, u svojoj drugoj domovini, daju sve od sebe i vole Švajcarsku kao i ja.

Tages-ancajger: Kako to da ste u februaru učestvovali na svečanom jubileju Republike Srpske? Ko Vas je pozvao?

Mergeli: Pozvali su me organizatori iz zahvalnosti što sam u listu „Veltvohe” napisao jednu naslovnu priču o istoriji Srba i mnogostrukim vezama, koje brojne Švajcarce povezuju s njima.

Tages-ancajger: Taj praznik je zabranjen u Bosni. Kakavu sliku šaljete kao političar, koji učestvuje u njemu?

Mergeli: Koliko znam, proslava povodom tridesetogodišnjice postojanja Republike Srpske u gradskoj dvorani „Dijetikon” (Dietikon) nije zabranjena, tako da je svaki švajcarski političar mogao da dođe. Ta republika potiče iz Dejtonskog sporazuma i priznata je međunarodnim pravom. Na toj svečanosti je bilo isključivo veselo, s puno upečatljive kulture i finih jela, a sasvim sigurno nije bilo poziva na otcepljenje i neprijateljstvo.

Tages-ancajger: I bosanski ambasador Boro Bronza bio je tamo. A Bronza kao predstavnik svih Bosanaca u Švajcarskoj ipak ne ide na proslave hrvatske ili bošnjačke zajednice. Šta mislite o tome?

Mergeli: Gospodinu ambasadoru nikako ne mogu da naredim kojim događajima da prisustvuje, a kojim ne. Ali mogu da poželim da „Tages-ancajger” donekle objektivno piše o dešavanjima u Bosni, Srbiji i Republici Srpskoj. To, međutim, nije tako – možda zato što je reporter za Jugoistočnu Evropu poreklom s Kosova.

Kristof Mergeli (Christoph Mörgeli)
Istoričar medicine i političar Narodne partije Švajcarske SVP/UDC

https://weltwoche.ch/daily/tagesanzeiger-hilft-bosnischen-und-albanischen-organisationen-einen-dokumentar-film-ueber-serbien-zu-canceln/

Saša Stajić: Poziv našim sugrađanima da se uključe u politički život Švajcarske

0
© Limmattaler Zeitung

Pričamo sa gospodinom Sašom Stajićem (FDP/PLR), sada već bivšim predsednikom parlamenta Šlirena (Schlieren ZH). Nakon isteka mandata, prošlog meseca, predao je dužnost svom nasledniku i iskoristio priliku da se na zadnjoj sednici na srpskom jeziku obrati parlamentarcima grada.

Gospodine Stajiću, koje je vaše omiljeno mesto u Šlirenu? Kako biste Vi nekoga nagovorili da se preseli u opštinu u kojoj živite?

Najviše volim šetnje sa suprugom pored reke Limat (Limmat) i na brdu Šlieremer Berg (Schlieremer Berg), tako možemo da se odmorimo i malo pobegnemo od napornog radnog dana. 

Kako bih nekoga nagovorio da dodje u Šliren, pa Šliren nudi mnoge prednosti: blizina Ciriha, jako frekventna železnica, brz izlazak na auto-put i blizina aerodroma. U Šlirenu postoje 20’000 radnih mesta, a grad ima isto toliko stanovnika oko 20’000.

Da li postoji mogućnost političke fuzije ili ujedinjena između Šlirena i Ciriha? 

Da, ta mogućnost postoji teoretski, ali velika većina građana Šlirena su protiv takve ideje, kao i ja. Naravno, Šliren je jako povezan sa Cirihom, ali ne želimo da postanemo jedan okrug grada, nega da ostanemo samostalan grad! Šliren ima veliku istoriju, i nju želimo takođe da sačuvamo.

Skoro svaki drugi stanovnik Šlirena nema švajcarsko državljanstvo i nema pravo na politički glas. Da li je tom činjenicom demokratija ugrožena? Ko predstavlja te ljude u lokalnom parlamentu?

Ta činjenica je tačna, ali ne vidim da je demokratija ugrožena. Bar polovina od stranaca ispunjava kriterijume za Švajcarsko državljanstvo ali ga ne želi iz različitih razloga. Svako ko ima državljanstvo ima i određene obaveze kao na primer služenje vojske, i sa time dobija neke privilegije kao primer da učestvuje u političkom životu. Ali svako može da se uključi u rad lokalnih udruženja, koja svaka na svoj način utiču na politiku.

Verujem da su mnogi naši ljudi kao i drugi građani sa stranim “korenima” glasali za mene. Tako da na neki način direktno ili indirektno predstavljam te emigrantske grupe u lokalnom parlamentu.

Nažalost, mali broj naših ljudi ulazi u udruženja i aktivno radi na poboljšavanju društva. Nadam se da ovim pozivom mogu da ohrabrim sugrađane da preuzmu odgovornost i ne čekaju!

Živite od 1995. godine u Švajcarskoj, gde ste došli iz Gnjilana sa Kosova. Da li su postojale neke predrasude prema Švajcarcima kod Vas?

Bio sam kao dete u Nemačkoj kod oca, koji je neko vreme radio kao gastarbajter, znao sam manje-više šta me očekuje. Ali mi, supruga i ja sa prvim detetom, smo došli u Šliren ne kao gastarbajteri, nego da ostanemo ovde da živimo i da stvaramo naš život. 

Naravno da na početku čuješ jako puno različitih priča, koja su se vremenom pokazale netačnim. Jedna takva priča je da su Švajcarci više sebični i manje porodični ljudi nego mi sa prostora Balkana. Što zapravo nije tačno. Oni su ako ne više već isto tako porodični ljudi kao u Srbiji. Pre nego što donosite odluke o drugima treba, prvo te ljude upoznati kao i njihovu kulturu!

Sa druge strane starosedeoci u Švajcarskoj imaju predrasude prema strancima. Da li osećate neku promenu u stavovima zadnjih 25 godina?

To isto važi i za drugu stranu, zato treba i Švajcarcima starosedeocima dozvoliti da nas i našu kulturu upoznaju. 

Treba imati snage i hrabrosti učiniti taj prvi korak, a taj korak po mom mišljenju mora da krene od nas samih. Mogu svakome jako da preporučim da krene istim koracima. Samo malo samouverenja je potrebno.

Danas me naši ljudi kao i Švajcarci, nema tu razlike, pitaju za savete i mišljena, totalno ravnopravno, bez obzira gde sam rođen, kako se zovem i odakle dolazim.

Diplomirali ste na studijama za poslovnu administraciju. Kako ste to uspeli kao doseljenik? Da li ta diploma predstavlja neku vrstu prekretnice u vašem životu?

Sigurno da je diploma pomogla, ali za mene je važnije iskustvo. Diploma je kao vozačka, imate pravo da vozite auto, ali kako vozite to je već drugo pitanje. Studirao sam vanredno, pored posla, i veoma sam zahvalan mojoj porodici na velikoj i jakoj podršci. Bilo je puno odricanja i upornog rada.

Mnogi ljudi u ovom periodu ne putuju zbog pandemije. Kada ste Vi bili poslednji put u Srbiji? Kada planirate da putujete ponovo?

Poslednji put sam bio u oktobru prošle godine, planirano je da idemo sada u maju mesecu ali smo odložili zbog mera karantina za jun. Idemo u Niš kod mojih roditelja i mog brata. Jako nam je važno da provedemo vreme uz porodicu i da uživamo u tim retkim trenucima, kada smo svi na okupu. Inače imam jako veliku porodicu u Srbiji, sigurno preko 400 članova. 

Da li ste se vakcinisali ili planirate? U Švajcarskoj ili u Srbiji?

Ne još nisam, imam zakazan termin u junu ovde u Švajcarskoj.

Kako su lokalne političke partije zadovoljne sa vašim radom u gradskom parlamentu uprkos pandemiji? Da li imate neke više političke ambicije na nivou kantona Ciriha?

Za sada sam dobio samo pozitivne komentare, i sa leve i sa desne političke strane. Jako sam zadovoljan i jako ponosan! Podigli smo lestvicu rada parlamenta. Puno sam naučio u toku rada. Kao predsednik parlamenta moraš sve da saslušaš. Sada posle svega ako smem da dodam, možda sam ponekad mogao malo više biti strpljiv sa kolegama, koji su pričali o temama nezavisno do dnevnog reda. Tu sam možda ponekad malo prerano prekidao govornike, ako su išli predaleko od teme.

Što se daljih ambicija tiče, sve je otvoreno. Imam tek 47 godina, tako da ima još vremena za neke funkcije u izvršnoj vlasti, možda nekada, ako se stvore uslovi, i ako me građani Šlirena žele. Sledeći izbori za gradski parlament su početkom 2022 godine, pa videćemo. Nemam ambicije za kantonalni ili savezni nivo. Meni su važne konkretne stvari koje mogu na lokalu da promenim, a manje ideološka pitanja. 

Andrija Stojković
Redakcija Serbinfo.ch

Izabrana Vlada Republike Srbije

0
Tanjug/Nikola Anđić

Sa 227 glasova „za“ i pet „protiv“, poslanici Skupštine Srbije izglasali su novu vladu. Nije bilo uzdržanih, a odsutno je bilo 16 poslanika.

Premijerka Ana Brnabić i članovi Vlade položili su zakletvu, čime je zvanično počeo da im teče mandat.

„Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije“, glasi tekst zakletve.

Članovi nove Vlade Srbije potpisali su tekst zakletve i predali ga predsedniku Skupštine Ivici Dačiću.

Potom je intonirana himna Srbije „Bože pravde“, dok je ispred Skupštine Srbije postrojena svečana garda.

Podsetimo, Ana Brnabić je u svom ekspozeu pripremila program na 50 strana, ali je pred poslanicima iznela kraću formu, u kojoj je navela da će buduća vlada imati program od šest ključnih tačaka, uključujući borbu protiv koronavirusa, ali i zaštitu predsednika, koji je, kako navodi, najavio rat mafiji.

Na ministarskim mestima u Vladi Srbije koju će predvoditi Ana Brnabić, biće:

– Ministar finansija: Siniša Mali

– Ministar privrede: Anđelka Atanasković

– Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede: Branislav Nedimović

– Ministar zaštite životne sredine: Irena Vujović

– Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture: Tomislav Momirović

– Ministar rudarstva i energetike: Zorana Mihajlović

– Ministar trgovine, turizma i telekomunikacija: Tatjana Matić

– Ministar pravde: Maja Popović

– Ministar državne uprave i lokalne samouprave: Marija Obradović

– Ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog: Gordana Čomić

– Ministar unutrašnjih poslova: Aleksandar Vulin

– Ministar odbrane: Nebojša Stefanović

– Ministar spoljnih poslova: Nikola Selaković

– Ministar za evropske integracije: Jadranka Joksimović

– Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja: Branko Ružić

– Ministar zdravlja: Zlatibor Lončar

– Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja: Darija Kisić Tepavčević

– Ministar za brigu o porodici i demografiju: Ratko Dmitrović

– Ministar omladine i sporta: Vanja Udovičič

– Ministar kulture i informisanja: Maja Gojković

– Ministar za brigu o selu: Milan Krkobabić

– Ministri bez portfelja Novica Tončev i Nenad Popović

Bivši ambasador Srbije u Švajcarskoj Milan St. Protić o optužnici protiv Tačija

0
FOTO: O. BUNIĆ / RAS SRBIJA

Pravda je, kažu, stara čekalica. Isto se može reći za istinu. Trebalo je da prođu pune dve decenije pa da se pokrene pitanje krivične odgovornosti za ratne zločine aktuelnog predsednika Kosova. Od komandanta OVK, perspektivnog pregovarača u Rambujeu i mlade nade kosovske politike, do prozvanog krivca za masovna zlodela nad civilnim stanovništvom u izveštaju Dika Martija i, najzad, još nepotvrđene optužnice specijalnog međunarodnog suda.

I moji su prsti, poštovani čitaoče, bili pomalo umešani u poduhvat gore pomenutog švajcarskog senatora anglosaksonskog imena koji je, u svojstvu izvestioca Saveta Evrope, podneo svoj izveštaj u decembru davne 2010. Njegov je dokument, usvojen ubedljivom većinom u Parlamentarnoj skupštini, izazvao priličnu buru u svetskoj javnosti. Osim toga, nije se daleko odmaklo. Niti su velike sile bile spremne za delovanje u pravcu na koji je ukazao Marti, niti su tadašnje srpske vlasti bile kadre da celu stvar isteraju na čistinu. Izgledalo je da će na tome ostati i da će se, poput tolikih drugih pokušaja da se dostignu istina i pravda, i ovaj okončati neuspehom.

Treba podsetiti da se o kolekivnim grobnicama, vađenju i preprodaji ljudskih organa ništa ne bi znalo da o tome nije pisala Karla del Ponte u svojoj autobiografskoj knjizi. Zahvaljujući njenoj inicijativi da na sporne lokacije pošalje glavnog forenzičara UNMIK Pabla Barajbara 2004. dobili smo i preliminaran nalaz o onom što je u Kukešu i okolini tad zatečeno (tzv. žuta kuća).

Po objavljivanju Martijevog izveštaja, predmet je preseljen iz Saveta Evrope u novoosnovano tužilaštvo pod okriljem Saveta bezbednosi UN u kom su, gle čuda, dominirali Amerikanci. I narednih deset godina, ovim žalosnim povodom, nije se pomerilo s mrtve tačke.

Prvi znak da će se ipak nešto pokrenuti bilo je osnivanje posebnog tribunala za zločine OVK. I tad smo, s pravom, bili skeptični. Sramotna iskustva sa oslobađanjima čelnika OVK pred Haškim sudom za bivšu Jugoslaviju „zbog nedostatka dokaza“ (pošto su svedoci bivali likvidirani po spisku), uporedo sa američkim, očito pristrasnim, odnosom prema Kosovu i Albancima, nisu nam mogla ulivati realnu nadu da će u ovom slučaju biti išta drukčije.

U međuvremenu su sa velike scene sišli i Dik Marti i Karla del Ponte. Na žutu kuću se zaboravilo kod nas jednako kao i u internacionalnoj zajednici. Prosto, to odavno više nije bila tema. Nedoumica postoji i u pogledu sadašnje optužnice, budući da nije sasvim jasno da li je osnov za inkriminaciju proizišao iz Martijevog izveštaja ili iz nekog alternativnog izvora. Nije, razume se, jasno ni to kakva sudbina očekuje predloženu optužnicu, tj. da li će biti pravičnog i istinitog ishoda ili neće.

No, kako god, vredelo je svakog napora. Mi koji smo učinili nemogućno u rasvetljavanju ratnih zločina počinjenih u srpsko ime, imali smo i imamo legitimno pravo da zahtevamo ustanovljavanje krivice svakog ko je odgovoran za istovetna krivična dela. U građanskim ratovima nema čistih i neokaljanih. Ti su ratovi najprljaviji od svih. U njima, poznato je, intenzitet uzajamne netrpeljivosti, po pravilu, vodi u nezamislivu bestijalnost i zlo.

Nemam nikakvih iuzija da su, i u ovom primeru, politički motivi odneli prevagu nad pravdom i istinom. Da se u istoriji čovečanstva upravo to i tako događalo odvajkada po zakonitosti ponašanja ljudskog roda. Poštenje i pravičnost, neopterećeni političkim interesima, veoma su retki i, najčešće, predstavljaju istorijske ekscese, ako ne anomalije. Uvek su naši neprikosnoveni heroji – tuđi monstruozni krvnici. Naši su vitezovi, tuđi – umobolne psihopate. Naša je borba sveta – njihova je zločinačka. Mi smo najbolji – oni su najgori. Mržnja stvara mržnju; zverstvo rađa zverstvo. I tako unedogled. Do istrebljenja. Bez kraja i bez smisla. Ali, to je nepromenljiva ćud čovekova. Više mračna nego svetla.

Na koncu konaca dođe introspekcija. Sposobnost pojedinca ili naroda da pronikne u svoju podsvest, pronađe i prepozna sopstvene demone. Jer u dubini duše, izvesno, neće se naći nijedan anđeo. Po toj osobini samospoznaje meri se individualna ili kolektivna zrelost. Po toj. Ni po jednoj drugoj.

Zato, čak i ako osuđujuća presuda bude doneta, neće biti trijumfalizma. Ni trijumfalizma, ni pobednika. Samo tupa praznina. I neizlečiva depresija. Opšte razočaranje. I prokleta beznadežnost.

Autor: Milan St. Protić

Pedeset godina raspava o strancima u Švajcarskoj

0

1970. godine stanovnici sa pravom glasa prvi put su glasali o narodnoj inicijativi čiji je cilj bilo ograničenje broja stranaca u Švajcarskoj. Schwarzenbach inicijativa. Od tada, tema imigracija je povremeno bila predmet parlamentarnih debata sa snažnim emocionalnim nabojem.

Studija Savezne komisije za migracije (EKM) prati istoriju ksenofobije u Švajcarskoj i mita o suverenoj nacionalnoj državi koja nije zavisna od nikoga, a istovremeno predlaže kontra-predloge u korist otvorene i progresivne Švajcarske.

7. juna 1970. godine, Schwarzenbach inicijativa stavljena je na glasanje. Njegove pristalice vodile su intezivnu i emocionalno nabijenu izbornu kampanju, čiji su osnovni argumenti bili jasni i podržani od strane većine švajcarskog stanovništva. Prema njima, Savezna vlada i švajcarska elita nisu imali uspeha u spoljnoj politici, a visok procenat stranaca predstavljao je pretnju švajcarskoj specifičnosti. Inicijativa je zabeležila rekordnu izlaznost na glasanju (74%) i dobila je 46 posto prednisti. 

Ubrzo nakon glasanja osnovana je Savezna komisija za migracije (EKM), koja se u početku zvala “Savezna konsultativna komisija za probleme stranaca”.

Schwarzenbach inicijativa, plakat

Nakon Inicijative Schwarzenbach, Švajcarska je bila poprište i drugih kontraverznih inicijativa koje u pravilnim intervalima, predstavljaju imigraciju kao centralni politički problem i istovremeno dovode u pitanje odnose Švajcarske i EU. Iz studije Angela Maiolina (Angelo Maiolino) koju je naručio EKM, proizilazi da je u proteklih pedeset godina politika na nekin način bila preplavljena retorikom o stranicma, ali da je društvo uvek uspevalo da suprostavi scenarije pretnje i straha, predlažući konstruktivna rešenja društvenog suživota.

Septembra ove godine, građani sa pravom glasa  će opet biti pozvano da se izjasni o inicijativi čiji je cilj ograničenje imigracije, “Umerena imigracija (Inicijativa za ograničavanje)”. Takođe i ovaj put izborna kampanja neće štedeti udarce. I još jednom će naglas razgovarati o “nama” protiv “drugih”, zaboravljajući da ksenofobične rasprave skreću pažnju javnosti sa glavnih tema i izazova sa kojima će se suočiti Švajcarska u budućnosti, poput onih vezanih za digitalizaciju, demografski razvoj ili klimatske promene, izazovi koji mogu biti prevaziđeni jedino ako ostanemo ujedinjeni.

Saša Stajić izabran za predsednika parlamenta u Šlirenu (ZH)

0
© Sandra Ardizzone

Saša Stajić iz FDP/PLR je izabran za predsedika lokalnog parlamenta u Šlirenu u kantonu Cirih. Skupština opštine Šliren je zasedala juče uveče pod strogim merama opreza, zbog koronavirusa, i izabrala novog predsednika. 

Prenosimo deo intervjua koji je Stajić dao za  Limmattaler Zeitung.

 “Presrećan sam. Jedino mi je žao što moja supruga Suna i moje dvoje dece Stefan i Sanela nisu mogli da prisustvuju sednici kao posmatrači. Bez njih ne bih stigao tako daleko”, rekao je predsednik parlamenta Saša Stajić.

“Pre tačno 9007 dana, kada sam došao u Švajcarsku, nisam mogao ni da sanjam da će doći do ovog trenutka”, izjavio je Stajić.

Stajić je osvojio 27 od 31 važećih glasova od ukupno 34 predatih glasačkih listića.

Saša Stajić je prvi predsednik parlamenta koji je poreklom sa Balkana, ponosi se tom činjenicom i sebe vidi kao graditelja mostova između dve kulture.

“Moja karijera pokazuje kako se uspešno može integrisati u švajcarsko društvo, mislim da nekima služim kao primer”, ističe Stajić i dodaje da mu je neopisivo drago jer može, da ljudima koji imaju poreklo sa prostora bivše Jugoslavije, da jedan pozotivan primer.

Na pitanja novinara da li je u toku njegove političke karijere bilo predrasuda zbog njegovog porekla, odgovorio je da ih ima s vremena na vreme, “na primer kada sam se prijavo na konkurs za jedno radno mesto, rekli su mi da su moje kvalifikacije odlične, ali da mi je poreklo problematično”, ponavlja Stajić i dodaje da je za njega jako bitno da se iskaže veliko poštovanje za dobro integrisane strance.

Kada je 2011. godine izabran u lokalnu komisiju za građanska prava tek u drugom krugu, to je pipisivao svom “ić” u prezimenu.

“Bilo je to teško vreme i još uvek sam zahvalan našem lokalnom ogranku stranke i njenoj predsednici Barbari Angelsberger, na njenim postupcima u to vreme. Razmišljao sam da se povučem, jer sam smatrao da su male mogućnosti da budem izabran, ali su predsednica i stranka stali iza mene, predstavili me ostalim strankama i na kraju je došlo do izbora”. 

Saša Stajić je rođen u Srbiji 1973. godine, a u Švajcarsku je došao 1995. godine, gde je radio kao pica majstor i pomoćni radnik. Diplomirao je na studijima za poslovnu administraciju. Danas je šef komercijalnog odeljenja i član uprave u Sortimo Walter Rüegg. U Komisiju za građanska prava izabran je 2011. godine, a u lokalni parlament je ušao 2017. godine. Samo godinu dana kasnije postaje član kancelarije opštinskog veća, gde je izabran i za drugog potpredsednika. Pored toga, član je uprvnog odbora Privredne komore Šlirenena od proše godine. U slobodno vreme voli da igra tenis i da skija. Stajić je oženjen i ima dvoje odrasle dece. 

Kanton Tićino – Pravo glasa za strance na opštinskom nivou

0

Dozvoliti opštinama da strancima daju pravo glasa na opštinskom nivou, je sadržaj parlamentarne inicijative u kantonu Tićino koju je predložilo pet poslanika Socijalističke partije u kantonalnom parlamentu, Fabricio Širika (Fabrizio Sirica), Ana Biskosa (Anna Biscossa), Laura Riget, Karlo Lepori (Carlo Lepori), Gina La Mantia i Nikola Korti (Nicola Corti). Oni predlažu izmenu člana 28 kantonalnog Ustava.

Promoteri inicijative, preuzeli su predlog koji je 18. decembra 2013. godine odbijen od strane kantonalnog parlamenta, smatrajući da se demokratija “mora prilagoditi novim očekivnjima građanstva”.

Trenutna situacija

Trenutno stranci nemaju pravo glasa na federalnom nivou, dok sa druge strane ako je predviđeno kantonalnim ili oštinskim zakonom (kao što je slučaj u nekim kantonima) mogu da glasaju na kantonalnim ili opštinskim izborima. Da bi iskoristili ovo pravo, traži se predviđeni minimalni period boravka u kantonu ili opštini. 

Na kantonalnom nivou, kantoni Jura i Neušatel daju pravo strancima da glasaju, ali ne da budu glasani. U francuskom delu Švajcarske, na opštinskom nivou, u četiri kantona (Vo, Frajburg, Neušatel i Jura) stranci imaju pravo da glasaju i da se kandiduju. U nemačkom govornom područku, kantoni Bazel grad, Griđoni i Apencel Ineroden daju opštinama mogućnost da omoguće pravo glasa strancima (pasivno pravo) ali ne i pravo da budu birani (aktivno pravo).

Razvijanje demokratije i pomoć lokalnim zajednicama

Socijalisti smatraju da je ovaj predlog “važan i poželjno poširenje demokratskog sistema”. U Tićinu stranci čine više od 28% stanovnika (100.788 od ukupno 353.343 stanovnika).

“Od njih 60.880 (17% ukupnog stanovništva) ima prebivalište, tačnije boravišnu dozvolu tipa C, i žive u Tićinu najmanje 5 godina”, i dodaju da “su mnogi od tih stranaca rođeni i odrasli u Tićinu, neki su tu prisutni nekoliko generacija, ali nikada nisu zatražili pasoš. Razlozi mogu da budu i ekonomske prirode, u situaiji kao što je današnja, jer zbog teškog ekonomskog stanja, tošak koji je predviđen za naturalizaciju u mnogim slučajevima odvraća strance od te ideje”.

“Opštinski nivo je najbliži građanima”, podvlače promoteri inicijative, prema kojima bi mogućnost da strani državljani sa prebivalištem imaju prava da biraju i da budu birani na opštinskom nivou, “moglo proširiti princip demokratije, i približavanje mnogih ljudi institucijama i promovisati integraciju”.

“Postojanje mogućnosti da stranci biraju i budu birani može pomoći i malim opštinama koji imaju problema da pronađu ljude koji bi se kandidovali na izborima. Političari vrlo dobro poznaju ovu situaciju. Koliko puta se desilo da je neko ko se svojim zalaganjem na teritoriji i svojim aktivnosima bio interesantan i kvalitetan kadar, ali nisu mogli da budu na izbornim listama jer nisu bili Švajcarski državljani i nažalost nemaju prava da aktivno učestvuju u društveno – političkom životu”

Poštovanje autonomija opština

Predlagači ističu da inicijativa uzima u obzir “autonomiju opština”. “Iz tog razloga, nameravamo da član ustava koji bude promenjen, bude regulisan zakonom”, preciziraju socijalisti. “Može se precizirati da se pravo na glasanje ostvaruje nakon 10 godina prebivališta u opštini”, kao što je uslov i u mnogim kantonima u francuskom govornom području. 

Pravo glasa takođe jasno podrazumeva i pravo na potpisivanje predloga referenduma i opštinskih inicijativa.

POSLEDNJE VESTI