Kako prenosi švajcarski list Neue Zürcher Zeitung (NZZ), iskustva iz Avganistana i Kosova pokazuju da razoružavanje oružanih grupa poput Hamasa gotovo nikada ne prolazi bez problema, niti daje trajne rezultate.

U članku novinara Marca Seligera, objavljenom u berlinskom izdanju NZZ-a, analizira se mogućnost razoružavanja Hamasa nakon rata u Gazi, uz poređenje sa sličnim pokušajima sprovedenim u poslednjim decenijama u različitim delovima sveta. Autor upozorava da su „organizacije poput Hamasa definisane pre svega kroz svoj oružani aparat – njihova moć dolazi iz cevi pušaka“, te da bi predaja oružja značila i gubitak političkog identiteta i uticaja.

Seliger ističe da je razoružavanje milicija i gerilskih grupa u savremenoj istoriji retko kada bilo uspešno, a kao dva ključna primera navodi Avganistan i Kosovo.

„U Avganistanu je, posle američke intervencije 2001. godine, pokušaj da se milicije razoružaju propao, što je kasnije omogućilo povratak Talibana na vlast“, navodi autor.

Ali, posebno se osvrće na slučaj Kosova, gde je, kako piše, „razoružanje bilo uspešno samo na papiru“.

„I na Kosovu je posle rata 1999. godine u centru pažnje bilo razoružanje jedne gerilske grupe. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) uživala je široku podršku naroda tokom borbe protiv srpske vlasti i posle ulaska NATO trupa postala dominantna sila u tadašnjoj srpskoj pokrajini“, prenosi NZZ.

Pod pritiskom međunarodnih snaga KFOR i misije UNMIK, OVK je potpisala sporazum o razoružanju i transformaciji u Kosovski zaštitni korpus (KZK), formalno civilnu i humanitarnu organizaciju. Međutim, kako se navodi, iza te fasade „mnogo toga je ostalo isto“ – moderno oružje nije predato, već sakriveno, dok su bivši komandanti OVK zadržali politički i društveni uticaj.

„Kosovski zaštitni korpus je formalno bio civilna jedinica, ali je kadrovski i dalje bio povezan sa OVK“, piše NZZ, dodajući da ni prisustvo KFOR-a nije uspelo da spreči formiranje paralelnih struktura moći na terenu.

Prema pisanju lista, „dok je KFOR u Prištini objavljivao uspehe razoružanja, po selima su patrolirale grupe bivših boraca OVK“. Time je, ocenjuje autor, stvorena fragilna bezbednosna situacija koja traje do danas, sa čestim međuetničkim tenzijama i nasiljem.

Zaključak Neue Zürcher Zeitunga je da bi svaki pokušaj razoružavanja Hamasa u Gazi morao biti deo šireg političkog sporazuma i dugoročnog međunarodnog angažmana – jer, kako pokazuju iskustva Kosova i Avganistana, „simbolično razoružanje bez stvarne političke transformacije samo čuva stare strukture pod novim imenima“.

„Za Gazu bi razoružanje Hamasa moglo biti uspešno samo ako je deo sveobuhvatnog političkog dogovora“, piše NZZ, dodajući da bi to zahtevalo i dugotrajno međunarodno prisustvo, „možda čak i decenijama“.

Izvor: Neue Zürcher Zeitung (NZZ), Berlin – autor Marco Seliger

https://www.nzz.ch/pro/gaza-warum-die-entwaffnung-von-terrorgruppen-wie-der-hamas-fast-nie-gelingt-ld.1906868

Švajcarska narodna partija (SVP) prvi put je prešla granicu od 30 odsto podrške u anketi o izbornim preferencijama, pokazao je novi izborni barometar instituta Sotomo za Švajcarsku radiodifuznu korporaciju.

Stranka, koja je pobedila na saveznim izborima 2023, sada ima podršku od 30,4 odsto, što je njen najbolji rezultat do sada, preneo je Swissinfo.

Ukoliko se taj trend nastavi, SVP bi mogao da ostvari rekord i na narednim saveznim izborima 2027. godine.

Najveći gubitnici su Radikalno-liberalna stranka, koja je pala na 13,3 odsto – najniži nivo u njenoj istoriji, kao i Centralna stranka, koja je pala na 13,6 odsto.

Levica se, međutim, stabilizovala – Zeleni i Socijaldemokratska partija beleže blagi rast od po 0,5 procentnih poena.

Sotomo ocenjuje da se politička scena u Švajcarskoj sve više polarizuje, uz jačanje krajnje desnice i levice.

Glavna politička pitanja za birače ostaju premije zdravstvenog osiguranja, imigracija, kriminal i odnosi sa Evropskom unijom.

Institut navodi da na stavove građana utiču i nove trgovinske tenzije sa SAD, nakon što je američki predsednik Donald Tramp uveo Švajcarskoj carine od 39 odsto.

Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Kristofa Morgela (Christoph Mörgeli), Istoričara medicine i političara Narodne partije Švajcarske SVP/UDC o „Zaboravljenom egzodusu u Evropi“ (Europas vergessener Exodus: Vor dreissig Jahren vertrieben die Kroaten ihre serbische Minderheit), koji prenosimo u celosti.

Pre tačno trideset godina, 4. avgusta 1995, hrvatska vojska je pokrenula operaciju „Oluja“, na nemačkom „Sturm“, veliku ofanzivu koja je označila prekretnicu u ratovima nakon raspada Jugoslavije. U roku od četiri dana, hrvatske snage su povratile teritorije koje je kontrolisala samoproglašena Republika Srpska Krajina, čime je de facto okončana srpska kontrola nad velikim delovima srednje i južne Hrvatske, gde je srpsko stanovništvo živelo vekovima.

Pre jugoslovenskih ratova, etnički Srbi su činili oko 12 procenata hrvatskog stanovništva, oko 580.000 ljudi. Prema popisu iz 2021. godine, taj broj je opao na svega 123.892. Ovaj pad ne odražava samo proterivanje tokom rata, već i prepreke za povratak, pravnu nesigurnost i dugoročnu marginalizaciju.

U osvrtu na tri decenije, operacija ostaje jedno od najkontroverznijih poglavlja postjugoslovenskih ratova. Dok zapadna perspektiva „Oluju“ često slavi kao opravdani čin oslobađanja, zanemaruje se složenost porekla sukoba, patnja srpskog civilnog stanovništva i uznemirujuće nasleđe nacionalističkog ekstremizma koje je oblikovalo tok rata. Potrebna je dublja i iskrenija rasprava.

Za mnoge Hrvate, „Oluja“ predstavlja trenutak trijumfa i obnove državnosti. Za Srbe je to bila humanitarna katastrofa i nacionalna trauma. UNHCR i Human Rights Watch procenjuju da je između 200.000 i 250.000 etničkih Srba tokom i neposredno nakon operacije napustilo Hrvatsku – jedno od najvećih proterivanja stanovništva u Evropi od Drugog svetskog rata. Mnogi su napadnuti tokom povlačenja, naročito starije osobe koje su ostale.

Organizacije za ljudska prava dokumentovale su stotine civilnih žrtava i sistematsko uništavanje srpskih sela. UN i Međunarodni krivični sud su posledice označili kao ciljno etničko čišćenje. Iako je Hrvatska obećala omogućavanje povratka, proces je bio spor, birokratski i često neprijateljski. Mnogi povratnici su zatekli svoje kuće uništene ili zauzete; pravni putevi za povraćaj imovine uglavnom nisu funkcionisali. Neki su bili diskriminisani u oblastima kao što su posao, obrazovanje i pravni status.

Da bi se razumelo zašto su Srbi u Hrvatskoj početkom 1990-ih digli pobunu i proglasili Republiku Srpsku Krajinu, mora se ići dalje od pojednostavljenih prikaza etničke agresije i sagledati duboko ukorenjena istorijska trauma srpske zajednice. Tokom Drugog svetskog rata, fašistički ustaški režim tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH), saveznika nacista, sproveo je genocidnu kampanju protiv Srba, Jevreja i Roma. Desetine hiljada, prema nekim izvorima i stotine hiljada Srba, ubijeni su u koncentracionim logorima poput Jasenovca, a cela sela su zbrisana.

Kada se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija krajem 1980-ih i početkom 1990-ih raspala, mnogi hrvatski Srbi – koji su tamo živeli vekovima – su se plašili oživljavanja te ideologije koja je nekada progonila njihove porodice. Ovi strahovi nisu bili neosnovani. Retorika nove hrvatske vlasti pod predsednikom Franjom Tuđmanom bila je obeležena istorijskim revizionizmom i dvosmislenim odnosom prema nasleđu ustaša. Tuđman je javno relativizovao razmere zločina i dozvolio rehabilitaciju ustaških simbola i figura u novom hrvatskom nacionalnom narativu.

Rani hrvatski ustav je ukinuo status konstitutivnog naroda Srbima – simbolična, ali duboko značajna promena. Srpski natpisi su uklonjeni. Ponovno uvođenje „šahovnice“, zastave koja vizuelno podseća na ustaški simbol, pojačalo je strah. U takvoj klimi, mnogi Srbi su videli svoju kulturnu identitet i bezbednost kao ugrožene. Pobuna u Krajini je bila isto toliko izraz istorijskog sećanja i straha koliko i politički ili teritorijalni čin.

Danas je Hrvatska članica EU i NATO. Ipak, uprkos međunarodnoj integraciji, uznemirujući odjeci prošlosti ostaju. Javne ličnosti, muzičari i političari i dalje veličaju aspekte ustaškog nasleđa. Nedavni koncert kontroverznog pevača Marka Perkovića, poznatog kao „Thompson“, sadržao je pesme i simbole iz ustaškog perioda. Koncert je privukao 500.000 nacionalista i desničara i ne samo da je bio tolerisan, već su ga pohađali premijer Plenković i drugi ministri. Oni su slušali Thompsona kako uzvikuje „Za dom!“, što odgovara nacističkom pozdravu „Sieg Heil!“. U svojim pesmama Perković slavi ustaške zločine u Jasenovcu i Staroj Gradiški, gde je izvršen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Sa približavanjem tridesete godišnjice operacije „Oluja“, došlo je vreme za sveobuhvatno suočavanje s prošlošću – ono koje priznaje sve žrtve, ne samo one koje su politički oportunije u očima Zapada i EU. Isceljenje zahteva empatiju, priznanje i hrabrost politike i društva. Pomirenje ne dolazi kroz slavlje pobede ili selektivno sećanje. Ono počinje istinom – a ta istina mora obuhvatiti i glasove onih koji su proterani, ućutkani i izbrisani iz kolektivnog pamćenja. Tek tada Evropa može tvrditi da je naučila lekcije iz svoje tragične istorije.

Christoph Mörgeli
Istoričar medicine i političar Narodne partije Švajcarske SVP/UDC,

Švajcarska vlada saopštila je danas da je odobrila sporazume sklopljene sa Evropskom unijom prošle godine kojima se regulišu međusobni odnosi i da je sada pokrenula domaći konsultativni proces, kao i da je cilj tih sporazuma prilagođavanje tržištu Unije i saradnja u određenim oblastima.

U saopštenju se navodi da je neizvesna globalna geopolitička situacija uticala da postane strateški neophodno da Švajcarska održi stabilne i predvidljive odnose sa Evropskom unijom, svojim najvećim trgovinskim partnerom, preneo je Rojters.

Ističe se da su pregovori Švajcarske sa EU o međusobnim odnosima uspešno okončani u decembru 2024. godine, a da su tokom poslednjih pet meseci usaglašena pitanja o platama, imigraciji, električnoj energiji, kao i o referendumu koji će se održati o prihvatanju svih tih predloga.

Proces konsultacija o tim pitanjima trajaće do 31. oktobra ove godine, saopštila je vlada. Parlament će raspravljati o tim pitanjima pre održavanja referenduma koji će verovatno biti održan 2028. godine.