Kanton Tićino – Pravo glasa za strance na opštinskom nivou

0

Dozvoliti opštinama da strancima daju pravo glasa na opštinskom nivou, je sadržaj parlamentarne inicijative u kantonu Tićino koju je predložilo pet poslanika Socijalističke partije u kantonalnom parlamentu, Fabricio Širika (Fabrizio Sirica), Ana Biskosa (Anna Biscossa), Laura Riget, Karlo Lepori (Carlo Lepori), Gina La Mantia i Nikola Korti (Nicola Corti). Oni predlažu izmenu člana 28 kantonalnog Ustava.

Promoteri inicijative, preuzeli su predlog koji je 18. decembra 2013. godine odbijen od strane kantonalnog parlamenta, smatrajući da se demokratija “mora prilagoditi novim očekivnjima građanstva”.

Trenutna situacija

Trenutno stranci nemaju pravo glasa na federalnom nivou, dok sa druge strane ako je predviđeno kantonalnim ili oštinskim zakonom (kao što je slučaj u nekim kantonima) mogu da glasaju na kantonalnim ili opštinskim izborima. Da bi iskoristili ovo pravo, traži se predviđeni minimalni period boravka u kantonu ili opštini. 

Na kantonalnom nivou, kantoni Jura i Neušatel daju pravo strancima da glasaju, ali ne da budu glasani. U francuskom delu Švajcarske, na opštinskom nivou, u četiri kantona (Vo, Frajburg, Neušatel i Jura) stranci imaju pravo da glasaju i da se kandiduju. U nemačkom govornom područku, kantoni Bazel grad, Griđoni i Apencel Ineroden daju opštinama mogućnost da omoguće pravo glasa strancima (pasivno pravo) ali ne i pravo da budu birani (aktivno pravo).

Razvijanje demokratije i pomoć lokalnim zajednicama

Socijalisti smatraju da je ovaj predlog “važan i poželjno poširenje demokratskog sistema”. U Tićinu stranci čine više od 28% stanovnika (100.788 od ukupno 353.343 stanovnika).

“Od njih 60.880 (17% ukupnog stanovništva) ima prebivalište, tačnije boravišnu dozvolu tipa C, i žive u Tićinu najmanje 5 godina”, i dodaju da “su mnogi od tih stranaca rođeni i odrasli u Tićinu, neki su tu prisutni nekoliko generacija, ali nikada nisu zatražili pasoš. Razlozi mogu da budu i ekonomske prirode, u situaiji kao što je današnja, jer zbog teškog ekonomskog stanja, tošak koji je predviđen za naturalizaciju u mnogim slučajevima odvraća strance od te ideje”.

“Opštinski nivo je najbliži građanima”, podvlače promoteri inicijative, prema kojima bi mogućnost da strani državljani sa prebivalištem imaju prava da biraju i da budu birani na opštinskom nivou, “moglo proširiti princip demokratije, i približavanje mnogih ljudi institucijama i promovisati integraciju”.

“Postojanje mogućnosti da stranci biraju i budu birani može pomoći i malim opštinama koji imaju problema da pronađu ljude koji bi se kandidovali na izborima. Političari vrlo dobro poznaju ovu situaciju. Koliko puta se desilo da je neko ko se svojim zalaganjem na teritoriji i svojim aktivnosima bio interesantan i kvalitetan kadar, ali nisu mogli da budu na izbornim listama jer nisu bili Švajcarski državljani i nažalost nemaju prava da aktivno učestvuju u društveno – političkom životu”

Poštovanje autonomija opština

Predlagači ističu da inicijativa uzima u obzir “autonomiju opština”. “Iz tog razloga, nameravamo da član ustava koji bude promenjen, bude regulisan zakonom”, preciziraju socijalisti. “Može se precizirati da se pravo na glasanje ostvaruje nakon 10 godina prebivališta u opštini”, kao što je uslov i u mnogim kantonima u francuskom govornom području. 

Pravo glasa takođe jasno podrazumeva i pravo na potpisivanje predloga referenduma i opštinskih inicijativa.

Švajcarska i Jugoslavija – početak saradnje dveju zemalja

0
Fotografija sa sastanka Tita i Špuhlera u Karađorđevu, sa leva ministar spoljnih poslova Jugoslavije Mirko Tepavac, Tito, Ljubo Ilić jogoslovenski ambasador u Bernu, švajcarski ambasadoru u Beogradu Hans Keler i Vilijam Špuhler. Foto: Muzej Jugoslvavije

Pre pedeset godina, jedan švajcarski ministar je prvi put posetio socijalističku Jugoslaviju. Tom prilikom u Nigeriji je pokrenuta akcija pomoći koja je označila početak saradnje dveju zemalja u sferi spoljne politike.

Neočekivano odnosi između dve zemlje su se pojačali u narednim godinama. “Razmena robe raste u oba smera”, više od 120.000 švajcarskih turista poseti Jugoslaviju svake godine, dok sa druge strane 15.000 jugoslovenskih radnika, od kojih su polovina intelektualci, žive mnogo bolje od svojih sunarodnika koji koji čine emigraciju u drugim evropskim državama. Tako je tih godina pisala švajcarska štampa.

“Prema nadležnim švajcarskim vlastima, zabrinutost zbog mogućnosti da Jugosloveni mogu da budu politički aktivni, do sada je potpuno neutemeljena”, piše Hans Keler (Hans Keller), švajcarski ambasador u Beogradu ministru spoljnih poslova Viliju Špuleru (Willy Spühler), početkom oktobra 1969. godine.

Nekoliko nedelja kasnije, između 28. oktobra i 1. novembra 1969. godnie, Spaehler je prvi savezni ministar koji je krenuo u posetu multietničkoj socijalističkoj državi na Balkanu. Poseta predstavlja početak zanimljivog diplomatskog zbližavanja država.

Dva posebna slučaja

U to doba u kontekstu hladnog rata, obe države kapitalistička, ali neutralna Švajcarska i komunistička, ali nesvrstana Jugoslavija imaju poseban položaj. Špulerov kolega, ministar spoljnih poslova Jugoslavije Mirko Tepavac, namerava da “popuni vakum koji traje već dugi niz godina” u političkim kontaktima sa zajedničkim ciljem jedne evropske bezbednosne konferencije.

U tom kontekstu, Tepavac veruje da je tadašnji momenat idealan da se podrži pozicija onih država – poput Švajcarske i Jugoslavije – koje žele da vode politiku nezavisnu od velikih sila. U jesen 1969. predlozi jugoslovenskog ministra nisu imali odjeka u švajcarskoj diplomatiji.

Međutim sredinom 1970-tih, u okviru Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (CSCE), između Berna i Beograda, razviće se uska saradnja koja će takođe računati na podršku Austrije, Švedske i Finske.

Maršal i lord od Ausersila 

U svakom slučaju u Karađorđevu, socijalista Špluher čije je ponašanje, uprkos nadimku “lord od Ausersila, zbog ciriškog porekla, smatra se prilično “krutim”, susreće jednu od najblistavijih figura u svetskoj politici dvadesetog veka.

Iznenađujuće, predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, prihvatio da primi uglednog švajcarskog gosta. Sastanak u malom krugu, na kome je Tito, bivši podoficir austrougarske vojske, pričao na makaronskom nemačkom, ticao se visoke politike u Evropi i svetu. Sada je Špluher predložio Jugoslaviji zajedničku inicijativu u vezi sa građanskim ratom u Nigeriji. 

Od 1967. godine širom regije Biafa besneo je krvavi sukob u kojem i švajcarska i jugoslovenska misija pružaju humanitarnu pomoć. Međutim nakon skandala sa Buhrelom, ugled švajcarske je ozbiljno narušen. Otkriveno je da je 1968. godine fabrika oružija Oerlikon, Nigerijsku vojsku preko trećih zemalja, snadbevala protivavijonskim oružijem velikog kalibra, zaobilazeći embargo Saveznog veća, uz upotrebu falsifikovanih dokumenata. 

Dvolična Švajcarska neutralnost

Za kritičare, Buhrelov skandal jasno pokazuje dva lica politike neutralnosti. Uporedo sa dvosmislenim komercijalnim kontaktima sa rasističkim režimima Južne Afrike i Južne Rodezije, stvar postaje veliko opterećenje za imidž Švajcarske u Africi.

Jugoslavija sa druge strane uživa veliki ugled u “trećem svetu” kao nacija osnivač pokreta nesvrstanih. U to vreme Bern održava maksimalnu distancu od “neutralnog” odnosa nesvrstanih država, koji se odlikuje antizapadnim i socijalističkim pristupom. Međutim u periodu koji je prethodio Špuhlerovoj poseti pružila se prilika, preko neformalnih kontaktima sa secesionistima Biafre, da se pokrene prestižna inicijativa za nedelju dana prekida vatre u Nigeriji. U ovoj situaciji “otvaranje ka levoj strani” izgleda obećavajuće za Ministarstvo spoljnih poslova. Bern smatra da bi u švajcarsku kampanju za posredovanje trebalo uključiti i ugled Jugoslavije. 

Plan za Nigeriju

Direktna linija sa autokratom Titom se otovrila u ovom kontekstu kao puka slučajnost. “Naš plan”, izveštava Špuhler u Bernu, izazvao je “nesunjivo interesovanje”. Odlučeno je da se sačeka povoljan trenutak za zajedničku inicijativu i da se do tada održi apsolutna diskrecija o projektu. Bern želi da obavesti svoje neutralne partnere Austriju i Švedsku.

Sa druge strane, švajcarske diplomate nisu baš oduševljene jogoslovenskim predlogom o uključivanju lidera UN, Etijopije i Tanzanije, “jer su se plašili da će ceo plan biti prerano objavljen”.

Zapravo, švajcarsko-jugoslovensko posredovanje u korist “nedelje milosrđa” u nigierjskom građanskom ratu ne uspeva zbog sramotne iniskrecije. Ironično je da se curenje informacija ne dešava u Beogradu, koji je često bio kritikovan zbog spektakularno aktivizma u spoljnoj politici, već u Švajcarskoj, školskog modela “dobrih kancelarija”. Poslanik iz Tićina Enriko Franconi (Enrico Franzioni), koji je informaciju dobio na jednom sastanku parlamentarne komisije, otkriva tajnu na mikrofonima radija i televizije. I Švajcarska i Jugoslavija su u “teškoj situaciji” zbog kasnijih udara medija. Akcija je bila odmah otkazana. 

Intezivni bilateralni odnosi

Efekti posete Saveznog ministra Vilijama Špluhera Beogradu daleko prevazilaze ovu anegdotu sramotnog i pogrešnog koraka u švajcarskoj diplomatiji. U okviru Konferencije o bezbednosnoj saradnji u Evropi, švajcarsko-jugoslovenske zajedničke službe za posredovanje postaju zvezda na multilateralnoj sceni. Konsultacije Špluhera, Tepavca i Tita označavaju početak inteziviranja bilateralnih odnosa između Švajcarske i Jugoslavije, koje je u doba hladnog rata praktično bilo nezamislivo, sa bilo kojim drugim komunističkim režimom. 

Oslanjajući se na tradicionalno dobro trgovinske odnose sa Jugoslavijom, koja je ubrzo postala najvažniji ekonomski partner Švajcarske u Istočnoj Evropi, sredinom 1970-tih gotovo dva procenta celokupnog švajcarskog izvoza prodaje se u Jugoslaviji. Sve veća liberalizacija spoljne trgovine  i razvoj ka “socijalističkoj tržišnoj ekonomiji” takođe omogućavaju balkanskoh državi da zaključi brojne ugovore o licenciranju i zajedničkom ulaganju sa švajcarskom mehaničkom i elektro industrijom, farmaceutskim i prehrambenim kompanijama. Na primer, neki tipični švajcarski proizvodi kao što su pire “Stocki”, čokolada “Toblerone” i gazirano piće “Rivela” proizvode se u Jugoslaviji. Sa druge strane Jugoslavija deo svojih kredita za kupovinu uzima od švajcarskih banki. 

Radna snaga

Razvijeni ekonomski kontakti pogoduju i migraciji radne snage iz Jugoslavije u Švajcarsku. 15.000 jugoslovenskih radnika iz 1969. godine preraslo je u 25.000 1970. godine, 60.000 1980.godine i čak 172.000 1990. godine. Danas je više od 300.000 Srba, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca, Slovenaca i Crnogoraca u Švajcarskoj i čine jednu od najvećih grupa stranaca. Na tu cifru se dodaje i desetine hiljada bivših migranata koji su u međuvremenu stekli švajcarsko državljanstvo. Otprilike jedna na svakih sedamnaest osoba u Švajcarskoj ima porodične korene u bivšoj Jugoslaviji.

Jugoslovensku randu snagu je mogla da regrutuje švajcarska ekonomija već 1960-ih, jer je Titov režim, sa svim svojim represivnim elementima, za razliku od drugih država istočne Evrope, uveo liberarni sistem migracija radi “privremenog zapošljavanja”, a od kada je “raskinuo” sa Moskvom 1948. godine, usko je bio povezan sa Zapadom, radi dobijanja kredita. 

Kritike Špulera da je “milovao bradu komunista” poslednjih nekoliko meseci pre njegove ostavje, u vreme kada je Savezno veće još uvek bilo jako restriktivno u pogledu poseta inostranstvu, nemaju težinu. Jugoslavija nije pripadala istočnom bloku, Njena posebna uloga u sukobu Istok – Zapad učinila je multietničku državu iznenađujuće zanimljivim partnerom za Švajcarsku u raznim oblastima, sve do raspada 1991. godine.

Priredio i preveo sa italijanskog:  Vladimir Miletić
Originalni tekst: Thomas Bürgisser – Swissinfo.ch

 

Uspon zelenih partija na Federalnim izborima

0

Na parlamentarnim izborima u Švajcarskoj zabeležen je rast zelenih, a pad krajnje desnih stranaka, pokazuju prvi rezultati.

Desničarski populisti Narodna partija Švajcarske (SVP) pretrpela je jasne gubitke na današnjim parlamentarnim izborima, dok su Zeleni pravi pobednici ovog glasanja. Prema prvim privremenim rezultatima, koje je objavio javni servis, SVP osvojila je 26,3 odsto glasova, što je za 3,1 odsto manje nego na prošlim parlamentarnim izborima.

Zeleni su sa 12,7 osvojenih glasova, ojačavši za čak 5,6 odsto, osvojili četvrtu poziciju na švajcarskoj političkoj sceni.

Time su Zeleni pretekli, tesno, Hrišćansko-demokratsku narodnu partiju (CVP), koja je osvojila 12 odsto glasova (+0,4 odsto).

Po prvi put u poslednjih par decenija time je jedna od četiri vladajuće partije pretečena od strane opozicione stranke.

Pored SVP su i dve dalje vladajuće stranke pretrpele gubitke.

Socijalemokate (SP) su izgubile 2,4 odsto glasova i osvojili 16,5 procenata, Slobodarska partija (FDP) osvojila je 15,2 odsto (-1,2 procenaa).

Na parlamentarnim izborima u Švajcarskoj velika pomeranja na političkoj sceni nisu česta. I sastav vlade je u proteklih šest decenija praktično nepromenjen, te SVP, SP, FDP I CVP dele sedam mesta u švajcarskoj vladi.

Ovakav sastav vlade mogao bi sada poremetiti odličan rezultat Zelenih, posebno ako ona bude uspela da ostvari saradnju sa drugom zelenom partijim Građanskom zelenoliberalnom strankom (GLP), koja je uspela da osvoji 7,6 odsto glasova, poboljšavši svoj rezultat za 2,9 odsto u odnosu na prošle izbore.

Time zelene stranke ubuduće zauzimaju petinu mesta u skupštini Švajcarske, koja ima 200 poslanika i teško bi bilo da budu zaobiđene prilikom formiranja nove vlade.

Švajcarci odbili predlog da se njihovim zakonima da prednost

0
Foto: Reuters/Arnd Wiegmann

Rezultati pokazuju da je 67 posto birača glasalo protiv i 33 za taj predlog, objavila je državna televizija SRF.

Kritičari tog predloga tvrdili su kako bi se time naštetio ugled Švajcarske u svetu.

Ovakav rezultat veliki je udarac za desnu Švajcarsku narodnu stranku (SVP) koja je počela tu inicijativu i koja godinama predlaže slabije odnose sa Evropskom unijom i ograničavanje imigracije.

„Ovo je veliki poraz“, rekla je Selin Amaudruz, potpredsednica te stranke koja je najveća u Federalnoj skupštini.

Predlog SVP-a uzdrmao je celokupni švajcarski politički spektar, jer je mogao ugroziti odnose sa Evropskom unijom, pa čak i s Ujedinjenim nacijama.

Švajcarci su danas odlučivali i o tome treba li dati podsticaje stočarima koji svojim kravama ne režu rogove, ali su taj predlog odbacili.

Prihvatili su pak predlog da se osiguravajućim kućama da mogućnost da prikupljaju informacije o mogućim prevarama sa osiguranjem.

Radi se o zakonu koji je u martu predložila savezna vlada, a koji predviđa posebna ovlašćenja prikupljanja informacija o „lažnim bolesnicima“, a posebno „tajno posmatranjem“ ljudi za koje se sumnja da varaju sistem.

Vlada Švajcarske “pobedila” na poslednjem referendumu

0
Foto: RSI/Keystone/Px/Serbinfo

I ove nedelje na biralištima rezultati su isti kao što su bili prognozirani u istraživanjima i anketama: dva “ne” i jedno “da”. Ishod ovog poslednjeg kruga referenduma u 2018. godini predstavlja pobedu Saveznog veća i Parlamenta.

Inicijativu “Za krave sa rogovima” odobrilo je samo šest kantona, uključujući i Tićino. Ukupno 54,7% birača je glasalo protiv inicijative. Masovno “Ne” za dugu inicijativu koja se zalagala“ Za samoopredeljenje”, amandman za promenu Ustava koji je promovisala SVP/UDC. Protiv inicijative  su glasali svi kantoni, čak 66,2% birača. Definitivno prihvaćena inicijativa koja daje pravni osnov za nadzor zdravstvenih osiguranika. Samo dva kantona su bila prtotiv, dok ukupan broj birača koji je glasao “Da” 64,7%.

Birači su ovim rezultatima glasanja, sledili preporuke Saveznog veća za glasanje o predloženim inicijativama. Ovim glasanjem se potvrđuje taj značajni trend. Ove godine na svih 10 glasanja, na kojima se izjašnjavalo o razinim referendumima i inicijativama, birači su glasali u skladu sa preporukama Saveznog veća.

Intervju Karle del Ponte za švajcarski “Corriere del Ticino” – Tužilaštvo nije imalo ništa protiv Srba

0
© Zocchetti

Novinar švajcarskog “Corriere del Ticino”, Karlo Silini (Carlo Silini) govorio je sa bivšom tužiteljkom Karlom del Ponte (Carla del Ponte) povodom završetka rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Razgovor su vodili na temu rada Međunarodnog suda, o tome kako je “lovila” ratne zločince, ali i o greškama i propustima ovog Tribunala.

Ovaj intervju novinar počinje jednom paralelom koju povlači između sukoba u Siriji i na prostoru bivše Jugoslavije.

Sirija, Sirija i još jedanput Sirija. Izgleda da se sva sramota celoga sveta koncentrisala u ovoj zemlji. Možemo se tešiti misleći da je ta zemlja daleko od nas, ali kao Evropljani ne trebamo zaboraviti da smo jedan podjednako apsurdan i krvavi rat imali “kod kuće” pre dvadeset godina: na prostoru bivše Jugoslavije. Vreme masovnih grobnica i silovanja kao jednog od “oruđa” rata je završeno, ali rane zarastaju polako. Povremeno se pojave institucije prade kao što je bio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) koji će zatvoriti svoja vrata u nedelju. Poslednje suđenje se završilo glamuroznim samoubistvom u direktnom televizijskom prenosu. U trenutiku izricanja presude (20 godina zatvora), hrvatski general Praljak je ispio otrov iz flašice i kasnije preminuo u bolnici. Jedan tužan kraj za projekat koji je za svojih 24 godina postojanja pokušao da da malo pravde za žrtve.

Razgovaramo sa jednom od apsolutnih protagonista tog suda, Karlom del Ponte, tužiteljkom od 1999 do 2007. godine, koja je u Hag odvela čak i Slobodana Miloševića.

Karla del Ponte, nažalost moramo da počnemo od kraja, sa samoubistvom Praljaka u direktnom televizijskom prenosu, koji je na neki način sa ovom dramatičnom scenom uništio imidž Tribunala. Šta mislite o tome?

«Poznavala sa m Praljaka, ispitivala sam ga. Bio je režiser, koji se bavio televizijom i na nekin način je hteo da režira poslednju scenu Tribunala. Naravno za Tribunal je ovo izvesna sramota. Nije moguće da se prilikom poseta u zatvor unese otrov. Sve u svemu, verovatno su se kontrole odnoslile samo na unošenje oružija, ali je sve ostalo prolazilo. Šta više, čak je i Milošević dobio antibiotik protiv lepre koji je pomagao da povisi pritisak. Prolazilo je svega po malo u tom obliku, i zaista to je jedan propust, ali sve u svemu marginalan.»

Zašto?

«Pre svega, zato što nije lako zaustaviti jednu malu bocu otrova prilikom kontrole. I zato što se radi o lukavstvu optuženog, da umesto odležavanja dvadeset godina zatvora, oduzme sebi život jednim isceniranim potezom. Ali i to je marginalno u odnosu na čitavu istoriju suda. Tačno je, to je bio poslednji proces, i nje smelo da se desi da optuženi izvrši javno samoubistvo.»

Šta znači istraživati ratne zločine? Da li su više prepreke pokušaji da se rekonstrujiše istina o činjenicama ili je problem da se dobije pristanak na saradnju vlasti različitih zemalja da se dođe do osumnjičenih?

«Zavisi. Moramo shvatiti da međunarodna pravda jedino može da ima uspeha i da funkcioniše ukoliko postoji politička volja država. Počevši od država članica Saveta bezbednosti UN. Dakle, rad međunarodnog tužioca je olakšan ukoliko postoji saradnja država.»

Postoji li?

«Ne uvek. Obično država koja je uključena u proces ne sarađuje, jer bi trebalo da isporuči svog ministra ili predsednika. Ali ako Međunarodna zajednica vrši politički pritisak, saradnja nije tako teška. Radi se zapravo o upečatljivim zločinima, sa hiljadama žrtava. Stvari funkcionišu ako se istraga može vršiti pristupom teritiriji, ako možete otvoriti masovne grobnice – odatle se počinje – kako bi se utvrdilo koliko je civilnih žrtava bilo. Onda se vraća na krivičnu odgovornost učesnika, tačnije visokih političkih i vojnih funkcionera. Zato što se Međunarodni sud ne bavi počioniocima nego odgovornima na visokim položajima, onima koji sede za stolom vlasti i odlučuju i planiraju zločine protiv čovečnisti. Tu je naravno neophodan pristup dokumentaciji, državnim arhivima i posebno svedocima.»

Jednostavan pristup?

«Rekla bih da ne, jer je vrlo malo ljudi koji su voljni da svedoče. To je razlog zašto smo uvek radili mngo sa protivnicima Miloševića, posebno sa opozicionim liderom Zoranom Đinđićem, koji je kasnije ubijen. Sa njim smo postigli veliki napredak u našim istragama. Zbog toga puno zavisi od političke situacije i koliko Međunarodna zajednica pomaže u ostvarivanju saradnje.»

U konkretnom slučaju kako je išlo sa Evropskom unijom?

«Uspeli smo da ubedimo Evropsku uniju da vrši pritisak na Srbiju, posebno za hapšenje ratnih zločinaca. Ideja je bila da treba da sarađuju ako žele da se pridruže Evropskoj uniji. Ovom strategijom uspeli smo da uhapsimo prakitično sve optužene.»

A u Ruandi? Nekoliko godina ste imali važnu ulogu kao tužilac Međunarodnog krivičnog suda te zemlje.

«U Ruandi situacija je bila takva da je istrage olakšala činjenica da je bivši premijer Kambanda priznao svoje zločine i bio naš glavni svedok. Dao nam je odlične informacije. Uskoro smo došli do optužnice i međunarodnog naloga za hapšenje. Teško je bilo uhapsiti ove ljude zbog toga što je većina njih izbegla u druge afričke zemlje i sa malo novca uspevala da plaća svoju slobodu. Mislim da je  Felisijen Kabuga (biznismen iz Ruande u velikoj meri uključen u genocid) još uvek slobodan u Keniji. Oni koji su pobegli u Evropu su uhapšeni, drugi nisu. Tako da nije slučajno da ima mnogo optuženih koji još nisu uhapšeni do danas.»

Uvek ste govorili da je vaš najveći uspeh u Haškom tribunalu bio hapšenje Miloševića, ali i najveće žaljenje zbog toga što je umro u ćeliji pre kraja suđenja. Kao da je uspeo da pobegne pre kazne. Da li je tako?

«Na kraju se može reći da je tako. Ali nedostaje finale: pobegao pre presude i u svakom slučaju mrtav. Tokom vremena, posle prvih ljutnji zašto moralo tako da se desi, smirili smo se jer na kraju, njega više nema.»

Nema ga više – umro je, to je poraz?

«Da, ma da on nije tako mislio.»

Da li je osetila neki znak pokajanja kod Miloševića kada ga je ispitivala? Sažaljenje?

«Gotovo svi optuženi postavljaju “zid”. Jedan od njih je bio i Milošević, on ga je postavio odmah. Drugi su govorili malo više, ali malo. Jedan je sarađivao i odgovaraio na pitanja. Inače svi su bili ćutljivi ili su govorili jako malo. Na kraju krajeva, smatrali su sebe herojima koji su se žrtvovali za njihovu zemlju međunarodnoj pravdi kojoj nisu verovali.»

Da li su zadržali ovu “masku” i nakon presuda?

«Uvek, čak i tokom izricanja kazne. Svi su bili heroji koji su nelegalno zatvoreni. Istina je da kada budu oslobođeni iz jednog ili drugog razloga, prilikom njihovog povratka svi budu dočekani uz veliko slavlje i pompu.»

Koje druge uspehe želite da zapamtite, a za kojim žalite?

«Uspesi su oni koji su dobijeni za žrtve, odnosno hapšenje optuženih. Ono za čim moji saradnici i ja žalimo je činjenica da nismo mogli više da hapsimo. Bili smo ograničeni od strane naših nadređenih i na kraju od Saveta bezbednosti UN u Njujorku koji je vršio pritisak da smanjimo našu listu traženih. Za tim najviše žalim. Tužilaštvo je savršeno funkcionisalo i mogli smo da podignemo mnogo više optužnica. Zato što međunarodni sistem ima mnogo velikih poteškoća. Čak i sada neki krivci su na slobodi. Tako da je mandat Međunarodnog suda trebao da bude mnogo opširiniji nego što je bio slučaj.»

Kako je objavljeno u časopisu “Liberté” 11. decembra 2017., sociolog Erik Gordi (Eric Gordy) tvrdio je da je Tribunal u Hagu bio pod pritiskom velikih sila, posebno Amerike da ne osudi neke ratne zločince. I to zbog toga što bi te presude otvorile pitanje spoljnu podršku paravojnim snagama na terenu. Šta vi mislite? Gordi navodi slučaj hrvatskog generala Ante Gotovine, provobitno osuđenog na 24. godine, a potom oslobođen.

«Tužilaštvo nikada nije bilo pod pritiskom i nikada se nije obaziralo na neke eventualne pritiske. Bilo ih je jako malo.»

Sa čije strane?

«Od strane nekih država koje su bile predmet istraga. Ali, u stvari nikakav pritisak nije vršen na tužioca. Ako ga je bilio bilo je samo na nivou presude. Gotovina je bio osuđen na prvoj instanci.»

Zašto je onda oslobođen?

«Pravno gledano, oslobođen je zato što su promenili tumačenje zakona i učinili ga mnogo restriktivnijim. Greška, ponavljam. Jedna velika greška. Kasnije, kako sam mogla da pročitam, ali nemam dokaza za to, možda je bilo i političkih pritisaka. Mogu samo reći da su na moje veliko iznenađenje promenili tumačenje zakona.»

Tribunal za bivšu Jugoslaviju bio je prvi međunarodni krivični sud nakon Nirnberga. Tada kao i danas postoje oni koji tvrde da ovi sudovi donose pravdu u korist pobednika, ne poraženih. U konkretnom slučaju postoje oni koji veruju da se prstom upiralo više u Srbe nego u Hrvate. Šta mislite?

«Apsolutno se ne slažem. Tvrdnja nije na mestu. Naravno, optužili smo više Srba od Hrvata ili Bošnjaka, jer su Srbi oni koji su počinili najviše zločina. Isto tako smo mogli da lakše da vodimo istrage o zločinima Srba jer smo imali potpunu saradnju, mnogo veću nego u drugim slučajevima. Delovali smo takođe i na Kosovu, na primer Ramuš Haradinaj (bivši komadant UČK) koji je sada premijer. Uhapsli smo ga, ali ne mogu vam objasinit koje smo teškoće imali da utemeljimo optužnicu. Nakon čega je učinjena još jedna greška i kada je i on oslobođen. Tužilaštvo nije imalo ništa protiv Srba. Radili smo sa onim što smo imali u ruci, utvrđivajući koji su zločini, gde su počinjeni i ko su počinioci. Jedina moja lična uteha je to da, kada su oslobiđeni Gotivina i Haradinaj, ja nisam bila prisutna. Inače to ne bih prihvatila.»

Jedina moja lična uteha je to da, kada su oslobiđeni Gotivina i Haradinaj, ja nisam bila prisutna. Inače to ne bih prihvatila.

Po vašem mišljenju, presude Međunarodnog suda stvarno pomažu pomirenju u zemljama koje su bile pogođene sukobom? Da li postoji rizik da se raspaljivanja nacionalizma kada na uživo na televiziji gledate bivše generale ili političare koji veličaju veliku Srbiju ili veliku Hrvatsku?

«Raspaljivanje? Ne verujem. Naravno uvek postoji neko ko je nostalgičan. Priznajem da smo mislili da će Tribunal biti efikasniji u donošenju nekog od elemenata pomirenja. Sigurno je to bilo presudno za žrtve. Nakon toga sve zavisi od vlasti i momenta. U svakom slučaju radi se o veoma važnom koraku ka miru.»

Pretpostavljam da ste upoznali mnogo žrtava, rođaka ili prijatelja žrtava. Šta su tražili?

«Da, srela sam ih mnogo puta. Tražili su pravdu i tražili su stroge kazne. Žrtve uvek traže oštrije kazne od onih koje su dodeljene, a moj zadatak je bio da im objasnim da jedna kazna od dvadeset, dvadeset pet godina već velika kazna. Neverovatno je koliko je žrtvama važno da se osude odgovorni za njihovu ogromnu patnju.»

Da li im to pomaže da nastave da žive?

«Da, osnovno je da nastavite da živite. Znate, za jednu ženu koja nakon silovanja svojim očima gleda kako joj ubijaju troje dece, vidi da je počinilac tog zločina osuđen na dvadeset sedam godina zatvora, shvata da se radi o nečemu pozitivnom. Sve ovo pomaže da nastavite da živite.»

Prevod sa italijanskog: Vladimir Miletić

Ignazio Cassis izabran za novog člana Savezne vlade

0
AFP PHOTO / POOL / PETER SCHNEIDER

Nakon 18 godina kanton Tićino je dobio svog direktnog predstavnika u Saveznoj vladi, 117. u istoriji Švajcarske, novi član Savezne vlade je Ignazio Cassis koji je izabran na mesto koje je ostalo upražnjno nakon ostavke Didiera Bukhaltera.

Nakon drugog kruga glasanja Ignazio Cassis je izabran sa 125 glasova, ostala dva kadnidata takođe ispred PLR, koja su bila u trci za upražnjeno mesto Maudet i Moret osvojili su 90 i 28 glasova. “Radiću marljivo” izjavio je novoizabrani član Savezne vlade u svom prvom govoru u kojem je istovremeno i prihvatio novu ulogu (na sva četiri nacionalna jezika). Nakon toga je položio zakletvu na Švajcarski Ustav podizanjem tri prsta uvis.

Zanimljivost

Novi Savezni ministar Ignazio Cassis – kao i njegove kolege imaće neto godišnju platu od 445.163 švajcarskih franaka, na koji se dodaje i dodatak za troškove od 30.000 franaka. Savezna vlada takođe plaća i troškove telefona, dok televizijku pretplatu (Bilag) plaćaju sami članovi vlade.

Svaki član Savezne vlade, kao i Savezni sekretar imaju pravo na dva vozila, jedno svečano i jedno za svakodnevnu upotrebu. Takođe dobijaju i godišnju voznu kartu za prvu klasu (prevoz koji najveći broj ministara najčešće koristi).

Ana Brnabić mandatarka za sastav nove Vlade

0

„Tu odluku nije bilo lako doneti, a doneo sam je u skladu sa interesima Republike Srbije i proklamovanim ciljevima… da radom i energijom nastavimo dobre rezultate za zemlju i građane“, rekao je Vučić na konferenciji za novinare.

Predsednik Republike je rekao da je uveren da Brnabić poseduje kvalitetre da vodi Vladu i da će, zajedno sa ostalim ministrima, vredno raditi na boljitku i napretku za Srbiju pred kojom su teški izazovi.

Kostur Vlade ostaće isti, ali imaće jedno ili dva ministarstva više, najavio je Vučić i dodao da će za vikend biti završeni razgovori o tome. Naveo je i da ima puno poverenje u lidera socijalista Ivicu Dačića i da očekuje da će SPS imati značajniju ulogu u novoj vladi.

Predsednik je poručio da je neophodno da nova vlada sačuva punu discipinu u trošenju novca, ali i da građani Srbije, posle teških reformi, više osete napredak što će se, kako je rekao, na najbolji način osetiti povećamnjem i penzija.

Na pitanje novinara N1 o spekulacijama u javnosti da je Ana Brnabić samo privremeno rešenje i da će na proleće, zajedno sa izborima u Beogradu, biti održani i vanredni parlamentarni izbori, Vučić je rekao da se ređe nego što mnogi misle, bavi računicama i kalkulacijama.

Kako kaže, nema sumnje da bi SNS lakše pobedio na izborima u glavnom gradu uz vanredne parlamentarne izbore, ali da tako nešto ne planira.

Sastav celokupne Vlade trebalo bi da bude poznat 21. ili 22. juna, dok je za 23. jun predsednik Vučić zakazao svečanost povodom preuzimanja nove dužnosti.

Sve stranke vladajuće koalicije najavile su da će u Skupštini Srbije podržati Vučićev predlog.

Brnabić će biti prva žena i prva deklarisana LGBT osoba na čelu srpske vlade.

Brnabić je ministarka u Vladi Srbije posle parlamentarnih izbora 2016. i na mestu ministarke državne uprave i lokalne samuprave nasledila je Kori Udovički.

Rođena je 1975. godine u Beogradu, ima MBA diplomu iz marketinga s univerziteta Hul, u Engleskoj i više od devet godina iskustva na menadžerskim pozicijama na različitim projektima međunarodnog razvoja, kao i u Vladi Srbije.

Izvršni je direktor Peksim fondacije od njenog osnivanja 2010, a pored toga, angažovana je u kompaniji Kontinental vind Serbija gde je radila na realizaciji investicije vredne 300 miliona evra u vetropark u opštini Kovin.

Aktivno je učestvovala u osnivanju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) kao viši koordinator USAID-ovog programa za ekonomski razvoj opština i od tada sarađuje sa Izvršnom kancelarijom na jačanju kapaciteta.

Predsednica je Savetodavnog odbora Etno mreže nacionalnog proizvođača rukotvorina koje obuhvata više od 500 žena iz svih krajeva Srbije, organizovanih zadruge ili udruženja, koja doprinose negovanju tradicije i starih zanata.

U 2013. je dobila priznanje „Biznis dama godine“ u kategoriji društveno odgovorno poslovanje.

Aleksandar Vučić novi predsednik Srbije

0
Foto: FoNet/Imre Szabo

U Srbiji su u dvadeset časova u nedelju zatvorena biračka mesta na predsedničkim izborima na kojima je pravo glasa imalo 6.724.949 upisanih birača.

Prema rezultatima RIK-a na osnovu 91,65 odsto obrađenog materijala, Aleksandar Vučić je na predsedničkim izborima osvojio 55,13 odsto glasova. Slede Saša Janković sa 16,25, Luka Maksimović sa 9,43, Vuk Jeremić sa 5,64 i Vojislav Šešelj sa 4,47 odsto.

Ostali kandidati su zajedno osvojili 7,41 odsto glasova. Na izborima za predsednika glasalo je 54,55 odsto upisanih u birački spisak.

Švajcarska se predstavlja Donaldu Trampu

0

Po uzoru na jednu holandsku televizijsku emisiju, humoristička emisija koja je emitovana na švajcarskom SRF, napravila je video klip na kome su emitovane sve “osobine” po kojima Švajcarska može da zauzme drugo mesto posle Trampove Amerike.

Švajcarska je zemlja sa najlepšim oblinama u Evropi, ima lepe planine, tretira loše žene i dala im je pravo glasa tek 1970-ih, u nekim kantonima čak 1990. Ima najjaču vojsku na svetu, od kojih najhrabriji čuvaju i samog Papu. Švajcarska je izmislila Brexit i mrzi Evropsku uniju.

Da li će ove i ostale prednosti i pohvale na snimku ubediti Donalda Trampa da se izjansi “Švajcarska druga”? Konkurencija za osvajanje drugog mesta je vrlo teška. Pored Holandije pojavile su se i druge zemlje koje su u međuvremenu ušle u “trku”.

U međuvremenu, svako može da proceni, svojim očima da li je video poruka švajcarske ima sve atribute koji su potrebni da šarmiraju Donalda Trampa.

POSLEDNJE VESTI

1,959FansLike
215FollowersFollow
80FollowersFollow