Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Dr Vojćeh Ščepanjski: Srbija nije kriva za početak rata

Veliki rat koji je, osim evropskih, angažovao i niz vanevropskih zemalja, nije otpočeo zbog atentata u Sarajevu, kaže dr Ščepanjski, ističući da su ka njemu stremile, još pre krize izazvane sarajevskim atentatom, i Austrougarska i, pre svega, Nemačka. Prema njegovim rečima, to bi se moglo opisati kao kratkovidi pad u ratni entuzijazam, nasuprot zdravom razumu i uprkos unutrašnjim problemima u multietničkoj monarhiji. Stremljenja Nemačke su proisticala iz ogromnih aspiracija elita te prilično mlade države koja je sebi želela da obezbedi poziciju u prvom planu u centru Evrope i mogućnost političko-privredne ekspanzije na njen jugoistočni deo ka Maloj Aziji i Bliskom Istoku i osigura status kolonijalne imperije. Austrougarska je još pre odbacivanja jedne tačke ultimatuma od strane Srbije dobila od Nemačke uveravanja da će sa njom sarađivati u agresiji prema Srbiji, ističe Ščepanjski.

„Kada je početkom 20. veka Evropa podeljena na dva tabora – Antantu i Centralne sile, Nemačka je shvatila da će u roku od nekoliko godina prevaga Antante postati isuviše velika, i da će se eventualni budući rat dva bloka okončati nemačkim porazom. Kao rezultat takvog razmišljanja, nemački komandanti su počeli da insistiraju na izvođenju preventivnog napada, dok je Nemačka, kako su procenili, još imala šansu da pobedi u ratu koji su smatrali neminovnim. Atentat u Sarajevu i odlučnost Austrougarske koja je želela da Srbiju išiba, slomi i uništi, predstavljali su priliku za izazivanje sukoba. U Nemačkoj, još pre leta 1914, mesecima su vladali ratno raspoloženje i duh militarizma“ – navodi dr Ščepanjski.

U Austriji, prema rečima našeg sagovornika, perspektiva vođenja rata protiv Srbije i Antante do juna i jula 1914. još nije bila tako naglašena. Međutim, pripremalo se deklarisanje, zajedno sa Nemačkom, da je korisno izbijanje oružane konfrontacije, kaže Ščepanjski. On objašnjava da pri tom misli na izjavu posle susreta načelnika generalštabova dve države maja 1914. godine u Karlovim Varima, koja je imala za posledicu da su „ljudi išli u rat kao na svadbu“. Osim toga, dodaje, vladalo je opšte verovanje da ratna naprezanja neće dugo trajati i da se neće razviti u globalni sukob. Ultimatum Austrougarske je bio konstruisan tako da bi Srbija morala da ga odbije, čime bi Austrougarska i Nemačka dobile izgovor za rat.

„Reakcija Srbije na rat koji su joj spremile Austrougarska i Nemačka, mada ga je objavila samo Austrougarska, bila je sledeća: „Austrija je nama objavila rat. To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu.“ Tako je rekao predsednik srpske vlade Nikola Pašić u Nišu kada mu je uručena austrougarska objava srpskog rata“ – podseća Ščepanjski, napominjući da se narednog dana oglasio i prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, koji je, saopštavajući tu vest, pozvao Srbe da budu složni i hrabri i istakao da je Srbija radila sve što je mogla da živi u prijateljstvu sa susednom carevinom.

„Sve to nije pomoglo, jer je monarhija, nepravedno, prebacila krivicu za sarajevski atentat na Srbiju. Takvo optuživanje jedne nezavisne države za tuđe krivice jedinstveno je u istoriji Evrope. Stoga prestolonaslednik, teška srca, svestan svih teškoća i opasnosti, poziva svoje hrabre i drage Srbe pod srpsku trobojku, s uverenjem da će oni, u ovoj prilici, pokazati da su dostojni svojih slavnih predaka“ – navodi Ščepanjski.

Našeg sagovornika smo pitali i zašto se posle sto godina pokušava da se odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata prebaci na Srbiju. Uz napomenu da odgovor nije lak, on iznosi mišljenje da Nemačka sada kreira novu politiku u oblasti istorijskog pamćenja, nastojeći da ojača svoju poziciju u svetu. S tim ciljem pokušava da se što više oslobodi odgovornosti za ratove, ne samo za Prvi, već i za Drugi svetski rat, ističe naš sagovornik. On ukazuje na sličnost situacije u kojoj se našla Srbija 1914. sa položajem Poljske uoči Drugog svetskog rata, o čemu je govorio i na međunarodnoj naučnoj konferenciji u Beogradu posvećenoj Srbima u Prvom svetskom ratu.

„Posle perioda opuštanja, pa čak i dobrosusedskih poljsko-nemačkih odnosa, koji je trajao od potpisivanja poljsko-nemačke deklaracije o nekorišćenju nasilja januara 1934. do početka 1939. godine, na proleće te godine došlo je do njihovog sloma. Poljska je bila pritiskana od strane nacističke Nemačke, između ostalog po pitanju Gdanjska, tada slobodnog grada, kao i eksteritorijalnog koridora od Nemačke do istočne Pruske koji je trebalo da preseče poljsko primorje. Period od marta do maja 1939 je za poljsko-nemačke odnose bio kritičan trenutak. Posle njega odnosi te dve države, zbog odlučnog „ne“ na nemačke zahteve, pogoršali su se. Poljska se oslonila na savez sa Velikom Britanijom. Nemačka je, pak, učvrstila dobre odnose sa Sovjetskim Savezom“ – navodi Ščepanjski, podsećajući na sklapanje pakta Ribentrop – Molotov, 23. avgusta 1939. godine i invaziju Nemačke 1. septembra iste godine na Poljsku, posle čega su Velika Britanija i Francuska 3. septembra objavile rat Nemačkoj. Tako je počeo Drugi svetski rat.

U nemačkim novinama, kao i u TV emisijama postoje pokušaji da se „objasni“ da krivica za Drugi svetski rat nije samo na hitlerovskoj Nemačkoj, odnosno nastoji se da se kao odgovorni označe pojedini agresivni nemački političari, ali i neki koji su sarađivali sa Nemačkom, među kojima se navode Poljaci, Srbi, Ukrajinci i drugi, što je potpuno pogrešno shvatanje istorije, kaže dr Vojćeh Ščepanjski.

Suzana Mitić

Neuništiv švajcarski supertrezor ukopan duboko u Alpe

foto: Blic grafički studio

Švajcarsko preduzeće SIAG preuredilo je dva bivša vojna bunkera u apsolutno bezbedan trezor za čuvanje podataka. Zemljotres, nuklearni rat, teroristički i hakerski napadi – ništa od toga ne može da naudi serverima sa osetljivim informacijama koji se nalazi pod Bernskim Alpima. 

Svis Fort Noks (SFK) sastoji se od dva objekta. Oni su međusobno povezani sopstvenom kablovskom vezom za prenos podataka, potpuno su zatvoreni prema spoljnom svetu i zaštićeni od njega. Hakerima su ovi serveri nedostupni.

Kompleks ima izuzetno visoke standarde kada je reč o bezbednosti, čemu na ruku idu i prirodne pogodnosti mesta na kome je izgrađen – pre svega, debljina planinskog masiva i prirodni izvor pitke vode pod njim.

Objekti su u upotrebi od 1996. Klijenti iz oko 30 zemalja ovde čuvaju svoje najosetljivije podatke. Pored toga, u prostorijama trezora čuvaju se i zlato i hartije od vrednosti.

Atentat u Sarajevu, pokazao podele u švajcarskoj

Pre tačno sto godina, grupa srpskih nacionalista u Sarajevu ubila je austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. Švajcarska štampa opširno je komentarisala ovaj događaj, kao povod za početak Prvog svetskog rata. Čitanje novina iz tog perioda otkriva podele koje su pratile švajcarsku tokom celog rata.

Dana 28. juna 1914, nadvojvoda Franc Ferdinand, austrougarski prestolonaslednik, i njegova supruga stradaju zajedno od ruke mladih srpskih nacionalista. Do današnjeg dana, švajcarska štampa diskutuje o tome u velikom obimu.

Dalekovidi među njima shvataju odmah, da ovaj napad može imat inesagledive posledice. “Ovo je jedan od onih događaja koji uznemiravaju sve, trenutno ponište sva nagađanja, ali pokrenu bolna pitanja koja niko nije očekivao” piše Glas Ženeve (Tribune de Geneve)

Talas saosećanja

Na početku, napad izaziva talas simpatija prema Austrougarskoj, posebno za cara Fanju Josifa, rođaka nadvojvode Franca Ferdinanda. “Sve simpatije idu cenjenom Caru. Njegova sudbina, već tragnična, bila je zasenjena, od strane tragedija koja se dogodila u nedelju”, piše isti Glas Ženeve, pozivajući se na porodične drame koje su obeležile život suverena, posebno ubistvo njegove supruge Elizabete (Sisi) u Ženevi i samoubistva njegovog sina Rudolfa.

Smrt ovog bračnog para, ostavila je iza sebe tri siročeta, iz braka koji je za razliku od mnogih dinastijskih brakova sklopljen iz ljubavi. Ta činjenica je potresla čak i novinare. Isti Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zvanični list Socijaldemokratske stranke švajcarske, koji se inače ne zanima sudbinama krusnisanih glava, pokazao je saosećanje.

Ali izvan ove drame, ono što pravi najveću podelu među švajcarskim medijima, bio je sud o prestolonasledniku, u ono vreme tako jake carevine. Katolička štampa pokreće jedan pravi hvalospev, dok Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zauzima kritički stav. Za socijaliste, Franc Ferdinad je “oličenje austroguraske politike koja dovodi ljude do ivice provalije” i “zagovornik militarizma, imperijalizma i klerikalizma”.

Većina komentatora, međutim, smatra da prestolonaslednik nije bio neprijatelj Slovena. “Daleko od želje da neki narod u imperiji bude ugnjetavan od strane drugog naroda, Franc Ferdinand bio je odani pristalica emancipacije nacionalnosti. Princip (atentator koji je izvršio napad) posle toga kleveće svoju žrtvu, rekavši da je ubio ugnjetača srpskog naroda; ubio je onoga koji je plašio srpski nacionalizam, jer je uvideo da je on od srca želeo da ujedini slovene u monariji”, primećuje katolički list Sloboda (La Liberte)

Konstatacija je skoro ista u liberalnoj štampi. “Nenormalnost napada se može videti u činjenici da je nadvojvoda Franc Ferdinand, zaista smatran prijateljem Slovena; čak je i tvrdio da može da prihvati i ideju o nekoj trećoj državi (pored Austrije i Mađarske) u naručju svoje monarhije”, piše Bund.

Švajcarska linija podele

U sledećih četiri nedelje, nakon atentata Austrougarska povećava pritisak na svog suseda Srbiju, dok nije poslala ne prihvatljiv ultimatum 23. jula 1914. Od tog tenutka, zbog sistema evropskih vojinh saveza, rat izgleda potpuno neizbežan. Švajcarska štampa je međutim podeljena po pitanju odgovornosti za predstojeći sukob.

Podele u švajcarskoj su izuzetak: “dok na drugim mestima raspoloženje javnosti je jasno orjentisana u jedom ili drugom pravcu, naša štampa nudi inostranstvu jedan spektakal različitih stavova, i potpuni nedosatak jedinstvenog pravca”, pišu liberarno inspirisane novine iz Ženeve.

Tokom celog sukoba, “šanac” deli latinski deo Švajcarske od geremanskog dela, koji ne krije simpatije prema centralnim silama.

Katolička štampa čvrsto podržava austrijsku politiku. “Austrougarska je izvršila istragu; prepoznala je opasnost i pretnju; neće čekati trenutka da ih udalji”. Piše Sloboda (La Liberte).
Ova osećanja pro-austrijanci imaju kao logičnu posledicu stalnog neprijateljstva prema Rusiji. “Ukoliko postoji opšta gužva, krivica pada na Rusiju, koja kao nacija ne treba da se meša u obračun između Austrije i Srbije. Njene veze sa Srbijom nisu ništa više od efekta simpatije, stvorenog raskolničkom religijom; nije oštećena ni na jedan način i treba da ostane mirna”, kažu Katoličke novine Friburga.

“Ruska Vlada je otišla do kraja granice onoga što je želja da se izbegne rat, koji sebi može da dozvoli jedna velika nacija” smatra, međutim, Glas Ženeve.

Usaglašavanje katolika sa pozicijama Austrougarske imperije šokirao je između ostalog i socijaliste. “Ako se u uzememo jedne katoličke novine, na trenutak je teško shvatiti, da li se još uvek radi o republikanskim novinama”, primećuje Berner Tagvaht.

Međutim, treba napomenuti da versko ili političko članstvo nije uvek presudno. Takođe i osećaj bliskosti kulture jedne velike zemlje ima jednu važnu ulogu. Tako Kurir Tićina (Corriere del Ticino), inače katolički inspirisan, je ipak dosta kritičan prema Austriji, u smislu manjka simpatija italijanskog kantona, prema represiji koja je prisutna kod italijanske manjine u Autrougarskoj.

“Setimo se da je austrijska politika prema Srbiji, uvek bila politika ugnjetavanja i represije”, kaže list iz Tićina, prema kojem je srpska propaganda samo “prirodna reakcija na jednu policijsku represiju, koja je u odnosu na represiju u Trstu, ništa.”

Čovek od trenutka

Među novinama blsikim liberalnim sredinama, mišljenja su podeljena. Opšti trend, međutim, jeste da se prebaci na Austriju odgovornost za sukob. “Ako se plašimo od katastrofe koja može da se dogodi, odgovornost u potpunosti leži na austrougarskoj, na njenom suverenu, njegovoj Vladi, posebno na militantnij stranci, koja se sa žarom bori da izazove strašni sukob” piše Švajcarska (La Suisse)

Ovaj stav je takođe izražen u nemačkom govornom porjučju. “Činjenica da u svojem ultimatumu, Austrija ne nudi mogućnost novim pregovorima, pokazuje da želi rat.” kažu Nove Ciriške Novine (Neue Zürcher Zeitung)

Tu je pozicija Nemačke i njenog cara Vilijama II. Za Glas Ženeve, “Budućnost Evrope i civilizacije je u njegovim rukama.”, na drugoj strani Švajcarska (La Suisse) piše: “U ovim časovima oluje, ceo svet gleda u jednog suverena, kao čeveka kojem je dovoljno da jednim energičnim gestom, smiri uzavrele strasti, i ta stavi tačku na austrijsku militantnu stranku, i zaustavi trku u naoružanju koja se grozničavo nastavlja od ivice Atlantika do granica Azije.”

Do tog “energičnog gesta”, međutim nikada nije došlo..

Tajne fotografije Arčibalda Rajsa

Rodolphe Archibald Reiss

LOZANA/BEOGRAD – Profesor Erik Sapin je iz Lozane u Beograd doneo oko 10.000 Rajsovih fotografija i sada uz pomoć naših stručnjaka dešifruje koji događaji i mesta su u pitanju.

– Bio je u toku tehničkih dostignuća vremena u kome je živeo. Bio je dobar fotograf, znao je kako se koristi osvetljenje, kao i tehnike koje su mu bile na raspolaganju. Takođe, očigledno je da je vodio računa i o estetici fotografije – kaže Erik Sapin za „Blic”.

On će neke od ovih fotografija prikazati i u filmu „Čujte Srbi!” Gorana Vukčevića, čije snimanje se ovih dana privodi kraju, a filmska ekipa je prošla Rajsov put od Lozane, preko Beograda, Niša, Krfa, Vida, Soluna do Kajmakčalana.

– U Lozani smo snimili i vilu „Svetlost“ u elitnom delu grada, u blizini Ženevskog jezera, koju je Rajs 1914. zamenio skromnom kućom u Topčideru. Tamo smo se uverili da se on iz jednog zemaljskog raja i mira upustio u izazov koji mu je doneo mnogo divnih trenutaka sa našim narodom i vojnicima koji su ratovali za slobodu, da bi na kraju doživeo brojna razočaranja od ljudi sa javne scene. Nakon toga se povukao i družio samo s običnim svetom, najavljivao se i njegov odlazak iz Srbije, ali smrt ga je dočekala u Topčideru, ispred kuće. Neverovatno koliko je toga dao za 54 godine, a umro je razočaran – navodi Vukčević.

Film je pokušaj da se sastavi mozaik Rajsove ličnosti jer je njegov život bio bogat, njegova interesovanja široka, a on je bio emotivna ličnost s umetničkim darom.

– Zanimljivo je da kada je istraživao zločine i snimao užasne prizore rata, on ih je fotografisao na jedan umetnički način, sa smirenošću. Takođe, pošto su po prirodi onoga što prikazuju to veoma mučni i teški prizori, on je uvek posle toga slikao neku prirodu: ptice, prirodu, cveće, pejzaže – ističe reditelj.

Osim tumačenja istoričara i sociologa postoji i igrani deo filma koji rekonstruiše neke prizore iz Rajsovog života, a narator je glumac Miljan Prljeta. Taj deo obuhvata put od Rajsovog groba na Topčideru, pa do njegovog srca na Kajmakčalanu koje je stajalo tamo do Drugog svetskog rata kada su Bugari razbili tu posudu sa formalinom.

– Na Kajmakčalanu nas je potresao taj silazak u kriptu koja je u očajnom stanju i gde se nalazi deo stradalnika, njihove kosti i lobanje sa rupama od šrapnela, a sve su s otvorenim čeljustima jer su umirali jurišajući na topove, i to i danas odiše strahovitim bolom – kaže Vukčević.

Inače, glavni sagovornik u filmu je Pjer Margo, direktor Instituta za kriminologiju i krivično pravo, onoga što je tamo utemeljio upravo Rajs, a takođe Danijel Korvon govori o najpoznatijim Rajsovim slučajevima u kriminologiji, od falsifikata novčanica do teških ubistava.

Neven Dzodan

123Stranica 3 od ukupno 3

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2025 SERBINFO - All rights reserved.