Pre tačno sto godina, grupa srpskih nacionalista u Sarajevu ubila je austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. Švajcarska štampa opširno je komentarisala ovaj događaj, kao povod za početak Prvog svetskog rata. Čitanje novina iz tog perioda otkriva podele koje su pratile švajcarsku tokom celog rata.

Dana 28. juna 1914, nadvojvoda Franc Ferdinand, austrougarski prestolonaslednik, i njegova supruga stradaju zajedno od ruke mladih srpskih nacionalista. Do današnjeg dana, švajcarska štampa diskutuje o tome u velikom obimu.

Dalekovidi među njima shvataju odmah, da ovaj napad može imat inesagledive posledice. “Ovo je jedan od onih događaja koji uznemiravaju sve, trenutno ponište sva nagađanja, ali pokrenu bolna pitanja koja niko nije očekivao” piše Glas Ženeve (Tribune de Geneve)

Talas saosećanja

Na početku, napad izaziva talas simpatija prema Austrougarskoj, posebno za cara Fanju Josifa, rođaka nadvojvode Franca Ferdinanda. “Sve simpatije idu cenjenom Caru. Njegova sudbina, već tragnična, bila je zasenjena, od strane tragedija koja se dogodila u nedelju”, piše isti Glas Ženeve, pozivajući se na porodične drame koje su obeležile život suverena, posebno ubistvo njegove supruge Elizabete (Sisi) u Ženevi i samoubistva njegovog sina Rudolfa.

Smrt ovog bračnog para, ostavila je iza sebe tri siročeta, iz braka koji je za razliku od mnogih dinastijskih brakova sklopljen iz ljubavi. Ta činjenica je potresla čak i novinare. Isti Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zvanični list Socijaldemokratske stranke švajcarske, koji se inače ne zanima sudbinama krusnisanih glava, pokazao je saosećanje.

Ali izvan ove drame, ono što pravi najveću podelu među švajcarskim medijima, bio je sud o prestolonasledniku, u ono vreme tako jake carevine. Katolička štampa pokreće jedan pravi hvalospev, dok Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zauzima kritički stav. Za socijaliste, Franc Ferdinad je “oličenje austroguraske politike koja dovodi ljude do ivice provalije” i “zagovornik militarizma, imperijalizma i klerikalizma”.

Većina komentatora, međutim, smatra da prestolonaslednik nije bio neprijatelj Slovena. “Daleko od želje da neki narod u imperiji bude ugnjetavan od strane drugog naroda, Franc Ferdinand bio je odani pristalica emancipacije nacionalnosti. Princip (atentator koji je izvršio napad) posle toga kleveće svoju žrtvu, rekavši da je ubio ugnjetača srpskog naroda; ubio je onoga koji je plašio srpski nacionalizam, jer je uvideo da je on od srca želeo da ujedini slovene u monariji”, primećuje katolički list Sloboda (La Liberte)

Konstatacija je skoro ista u liberalnoj štampi. “Nenormalnost napada se može videti u činjenici da je nadvojvoda Franc Ferdinand, zaista smatran prijateljem Slovena; čak je i tvrdio da može da prihvati i ideju o nekoj trećoj državi (pored Austrije i Mađarske) u naručju svoje monarhije”, piše Bund.

Švajcarska linija podele

U sledećih četiri nedelje, nakon atentata Austrougarska povećava pritisak na svog suseda Srbiju, dok nije poslala ne prihvatljiv ultimatum 23. jula 1914. Od tog tenutka, zbog sistema evropskih vojinh saveza, rat izgleda potpuno neizbežan. Švajcarska štampa je međutim podeljena po pitanju odgovornosti za predstojeći sukob.

Podele u švajcarskoj su izuzetak: “dok na drugim mestima raspoloženje javnosti je jasno orjentisana u jedom ili drugom pravcu, naša štampa nudi inostranstvu jedan spektakal različitih stavova, i potpuni nedosatak jedinstvenog pravca”, pišu liberarno inspirisane novine iz Ženeve.

Tokom celog sukoba, “šanac” deli latinski deo Švajcarske od geremanskog dela, koji ne krije simpatije prema centralnim silama.

Katolička štampa čvrsto podržava austrijsku politiku. “Austrougarska je izvršila istragu; prepoznala je opasnost i pretnju; neće čekati trenutka da ih udalji”. Piše Sloboda (La Liberte).
Ova osećanja pro-austrijanci imaju kao logičnu posledicu stalnog neprijateljstva prema Rusiji. “Ukoliko postoji opšta gužva, krivica pada na Rusiju, koja kao nacija ne treba da se meša u obračun između Austrije i Srbije. Njene veze sa Srbijom nisu ništa više od efekta simpatije, stvorenog raskolničkom religijom; nije oštećena ni na jedan način i treba da ostane mirna”, kažu Katoličke novine Friburga.

“Ruska Vlada je otišla do kraja granice onoga što je želja da se izbegne rat, koji sebi može da dozvoli jedna velika nacija” smatra, međutim, Glas Ženeve.

Usaglašavanje katolika sa pozicijama Austrougarske imperije šokirao je između ostalog i socijaliste. “Ako se u uzememo jedne katoličke novine, na trenutak je teško shvatiti, da li se još uvek radi o republikanskim novinama”, primećuje Berner Tagvaht.

Međutim, treba napomenuti da versko ili političko članstvo nije uvek presudno. Takođe i osećaj bliskosti kulture jedne velike zemlje ima jednu važnu ulogu. Tako Kurir Tićina (Corriere del Ticino), inače katolički inspirisan, je ipak dosta kritičan prema Austriji, u smislu manjka simpatija italijanskog kantona, prema represiji koja je prisutna kod italijanske manjine u Autrougarskoj.

“Setimo se da je austrijska politika prema Srbiji, uvek bila politika ugnjetavanja i represije”, kaže list iz Tićina, prema kojem je srpska propaganda samo “prirodna reakcija na jednu policijsku represiju, koja je u odnosu na represiju u Trstu, ništa.”

Čovek od trenutka

Među novinama blsikim liberalnim sredinama, mišljenja su podeljena. Opšti trend, međutim, jeste da se prebaci na Austriju odgovornost za sukob. “Ako se plašimo od katastrofe koja može da se dogodi, odgovornost u potpunosti leži na austrougarskoj, na njenom suverenu, njegovoj Vladi, posebno na militantnij stranci, koja se sa žarom bori da izazove strašni sukob” piše Švajcarska (La Suisse)

Ovaj stav je takođe izražen u nemačkom govornom porjučju. “Činjenica da u svojem ultimatumu, Austrija ne nudi mogućnost novim pregovorima, pokazuje da želi rat.” kažu Nove Ciriške Novine (Neue Zürcher Zeitung)

Tu je pozicija Nemačke i njenog cara Vilijama II. Za Glas Ženeve, “Budućnost Evrope i civilizacije je u njegovim rukama.”, na drugoj strani Švajcarska (La Suisse) piše: “U ovim časovima oluje, ceo svet gleda u jednog suverena, kao čeveka kojem je dovoljno da jednim energičnim gestom, smiri uzavrele strasti, i ta stavi tačku na austrijsku militantnu stranku, i zaustavi trku u naoružanju koja se grozničavo nastavlja od ivice Atlantika do granica Azije.”

Do tog “energičnog gesta”, međutim nikada nije došlo..