Facebook Instagram RSS Twitter
Facebook Instagram RSS Twitter
Reklama

Osam decenija od ubistva Kralja Aleksandra I Karađorđevića

Tvorac jugoslovenske države kralj Jugoslavije Aleksandar Prvi Karađorđević ubijen je pre osam decenija u francuskom gradu Marselju. U atentatu je stradao i šef francuske diplomatije Luj Bartu, i mada svi detalji nikada nisu do kraja razjašnjeni, smatra se da su napad izveli hrvatski teroristi i pripadnici makedonske probugarske organizacije VMRO, uz nesumnjivu podršku Musolinijeve Italije.

Aleksandar je određen za prestolonaslednika Srbije 27. marta 1909., posle odbijanja njegovog starijeg brata Đorđa da preuzme presto. U Prvom svetskom ratu, Aleksandar je bio i vrhovni komandant srpske vojske, a uz pomoć saveznika, pre svih Francuza, iz ovog rata izašao je kao pobednik. Tada je stekao veliki ugled i poštovanje, kako kod svoga naroda, tako i kod ostalih slovenskih naroda na Balkanu. Rezultat svega toga bilo je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1919.

Sećanje na kralja Aleksandra najčešće se vezuje za promenu imena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu Jugoslaviju, što mu pojedini kritičari nikada nisu oprostili. Zavođenjem ličnog režima državnim udarom od 6. januara 1929. nameravao je da spreči secesiju Hrvatske, a nadao se da će jugoslovenskom ideologijom ojačati srpski živalj kao najbrojniji u državi. Iako nije bio autokrata ni po sklonostima ni po temperamentu, opredelio se na autoritarnu vlast iz političke nužd, u trenutku kada se zemlja nalazila na ivici građanskog rata i raspada, koji je želeo po svaku cenu da izbegne. Samo dve godine kasnije sam je proglasio novi ustav, koji se zato naziva Oktroisani ili nametnuti ustav. Karađorđević je pokušavao pre svega da promeni ideologiju naroda, da nametne ideju da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo jedan, jugoslavenski narod. Suprotno njegovim očekivanjima, novi Ustav je prouzrokovao talas nezadovoljstava, naročito u Hrvatskoj, gde su se pobunili protiv politike beogradske vlade.

Vremenom je i sam uvideo da njegova lična vladavina nije dala rezultate koje je očekivao, niti je postignuta nacionalna konsolidacija, niti je narod „zavoleo Jugoslaviju“. Zato je počeo da radi na vraćanju demokratske vladavine, a drugačije državno uređenje planirao je da realizuje posle nesrećne posete Francuskoj oktobra 1934. Istoričari svedoče da je kao državnik imao velike uspehe u spoljnoj politici zemlje, jer se držao načela da ne postoje stalni prijatelji i večiti neprijatelji. Nastojao je da vodi samostalnu politiku, učvrsti položaj vodeće države na Balkanu i zalagao se za stvaranje regionalnih zajednica malih država. Zazirao je od velikih sila i uspevao da održi permanentni mir na Balkanu. Veliki uspesi vladara jedne balkanske države nisu odgovarali velikim silama, posebno fašističkoj Italiji, čija je ekspanzija prema istoku osujećena. To je razlog što je Musolini, preko ustaških terorista, godinama planirao ubistvo jugoslovenskog kralja. Uspelo mu je to 9. oktobra 1934, kada je Veličko Georgijev, član terorističke grupe, u službi ustaškog vođe Pavelića, u atentatu usmrtio jugoslovenskog suverena. Smatra se da je ubistvo kralja Aleksandra bilo uvod u Drugi svetski rat.

Atentat u Marseju bio je jedan od prvih atentata snimljen na filmu i to iz velike blizine, što ga je svrstalo u najvažnije snimke u svetskoj istoriji. Kralj Aleksandar Prvi bio je oženjem ćerkom rumunskog kralja, princezom Marijom i sa njom dobio tri sina: Petra, Tomislava i Andreju.

Mirjana Nikolić

Autorski tekst Prestolonaslednika Aleksandra II povodom 110 godina od krunisanja Kralja Petra I

Ove godine se navršilo se sto deset godina od krunisanja mog pradede, Kralja Petra I Oslobodioca. Njegovo krunisanje imalo je nesumnjiv značaj i važnost za unutrašnju i spoljnu konsolidaciju zemlje potresene majskim prevratom iz 1903. godine. Svi evropski dvorovi prihvatili su novog Kralja i poželeli mu dugu i srećnu vladavinu. Kralj Petar I je neumorno radio na afirmaciji demokratskih načela u politici i životu Srbije, koje je smatrao neophodnim za dalji napredak, kao i za njen pristup u krug razvijenih evropskih država.

Od samog početka svoje vladavine, Kralj Petar I suočio se sa ozbiljnim preprekama. Zemlja je bila rastrzana unutašnjom političkom borbom, a spoljno političke okolnosti su neumitno vodile ka ratnom sukobu nesagledivih razmera. Ipak, bez obzira na sve teškoće, danas vreme vladavine Kralja Petra I pamtimo kao vreme vladavine ustavnosti, vreme vladavine parlamenta, vreme snažne demokratizacije čitavog društva ali ga takođe pamtimo i kao vreme blistavih vojničkih pobeda, oslobođenja teritorija koje su vekovima bile pod otomanskom okupacijom, i kao vreme dostojanstvene odbrane suvereniteta zemlje.

Iako je od krunisanja mog pretka prošlo sto deset godina, univerzalne vrednosti koje je on zastupao su i dalje ostale ideal, a teške okolnosti u kojima ih je sprovodio u delo, velikim delom su ostale i dan danas. Tim pre svetli primer Kralja Petra I treba i danas da bude uzor kako Srbija časno i ponosno treba da korača sa visoko razvijenom zastavom.

Aleksandar II

Premijera dokumentarca o Arčibaldu Rajsu

NOVI SAD — Dokumentarno igrani film „Čujte Srbi“ snimljen povodom stogodišnjice dolaska u Srbiju Rudolfa Arčibalda Rajsa, prijatelja srpskog naroda, biće premijerno prikazan u petak, u Srpskom narodnom pozorištu.

Reditelj Goran Vukčević naglasio je da film, kroz dinamičan dijalog sedamnaestoro sagovornika pokušava da sastavi složeni mozaik Rajsovog života i rada. On je objasnio da narator vodi gledaoce kroz prostore Rajsovog ratnog puta sa srpskom vojskom, dok igrani segmenti dopunjuju atmosferu epohe u kojoj se sve dešava.

Glumac koji u filmu tumači lik Arčibalda Rajsa, Uroš Zdjelar kazao je da mu je bila velika čast da igra takvu istorijsku ličnost, dodajući da se rad na ovakvoj vrsti uloge u mnogome razlikuje od rada u klasičnom igranom filmu, jer su ovde igrane scene u službi dokumentarnog materijala od velikog istorijskog značaja.

Producent filma Đorđe Ivanov je dodao da je film nastao sa željom da bude doprinos zahvalnosti jednom od najvećih prijatelja koje je Srbija imala, ne samo tokom Velikog rata, već i u svojoj istoriji. „Stogodišnjica je samo neposredan povod, naša želja je da se pre svega sačuva sećanje na doktora Rajsa, podsećajući se na njegove žrtve, tako da i oni koji o njemu znaju tek ponešto, saznaju mnogo više“, kazao je Ivanov

479265_portretrajs_fArčibald Rajs bio je švajcarski forenzičar, publicista, doktor hemije i profesor na Univerzitetu u Lozani. Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata.

Rođen je 1875. godine. Zvanje doktora hemije stekao je već u 22. godini, a potom je postao priznati docent za tu oblast, na Univerzitetu u Lozani. Kao profesor bavio se predano naučnim radom i stekao ugled kriminologa svetskog glasa.
Na poziv srpske vlade Rajs je 1914. godine došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Umro je 1929. godine u Beogradu, gde je i sahranjen. Po njegovoj želji, njegovo srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim vojnicima sa Solunskog fronta.

Sprovodeći svoju anketu o zločinima koje su počinili austro-ugarski vojnici i oficiri Rajs se nije zadovoljio samo da sasluša austrijske zarobljenike nego je odlazio na lice mesta – otvarao grobove, pregledao leševe, i ranjenike, posećivao bombardovana naselja, ne odstupajući ni za tren od svoje zakletve da služi istini i pravdi. Rajs se sa srpskom vojskom povlačio i preko Albanije, ali o tome u svojim izveštajima nije ostavio ni traga.

Zbog njegovih zasluga za srpski narod ostala je uzrečica, „ako ikada Švajcarska napadne Srbiju, sve će joj zbog Rajsa unapred biti oprošteno“. Kasarna na Futoškom putu u Novom Sadu nosi njegovo ime, kao i mnoge škole po Srbiji.

Obnavlja se spomenik kraljevom gardisti

441991_082814c5_fVINTERTUR — Zajednica Srba iz Vintertura počela je sanaciju spomenika kraljevom gardisti Marku Orloviću, koji se 26. avgusta 1943. godine udavio u jezeru kraj Andelfingena kod Šafhauzena.

U Andelfingenu je postojao logor u kojem je 17. decembra 1942. godine bilo 120 Srba, gardista i oficira iz kraljeve vojske. Pretpostavlja da su stigli u Švajcarsku iz Engleske preko Francuske. Bili su smešteni u tri barake u mestu Veri. Pošto lokalno stanovništvo nije imalo dovoljno radne snage, srpski gardisti su čistili jezero, Hausersee i okolne šume.

Marko Orlović se udavio 26. avgusta 1943. godine kada je skočio u jezero da se okupa, kaže Verner Stegeman, koji radi u opštinskoj arhivi u Andelfingenu i dodaje:

Spomen-ploču su mu podigli njegovi gardijci na ivici šume iznad jezera, što dokumentuje i slika.

Ovaj spomenik je otkrio Dragan – Gagi Gavrić, rodom iz Čelinca kod Banjaluke, predsednik Zajednice Srba iz Vintertura, pa je odlučio da sa našim ljudima spomenik očisti, zasadi cveće, a dobio je i odobrenje od opštinskih vlasti u Andelfingenu, da pored spomenika zasadi Pančićevu omoriku, koju će doneti iz Srbije.

441990_082814c4_fCrkva će nam pokloniti farbu za slova da bi se mogla čitati na spomeniku. Takođe ćemo jedan deo ispred spomenika posuti sitnim belim kamenom a okolo zasaditi cveće, kaže Dragan Gavrić.

Ž. Marković

Miroslavljevo jevanđelje, knjiga pisana zlatom

Na početku Trećeg krstaškog rata izazvanog padom Jerusalima u ruke moćnog sultana Saladina, krajem 12. veka, za crkvu Svetog Petra u Bijelom Polju ispisan je jevanđelistar po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, starijeg brata osnivača srpske srednjovekovne dinastije Nemanjića, Stefana Nemanje. Do danas, Miroslavljevo jevanđelje – crkvenoslužbena knjiga, u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku godine, predstavlja najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske pismenosti.

Pored ćiriličnog pisma, knjiga bogato ukrašena inicijalima i minijaturama u boji i zlatu, pisana je na čistom belom pergamentu, što je doprinelo njenom jedinstvenom statusu u svetskoj kulturi.

UNESCO je prepoznao značaj ovog istorijskog i umetničkog spomenika i uvrstio ga među najznačajnija dela svetske dokumentacione baštine, pored arhiva Nikole Tesle, te se Miroslavljevo jevanđelje nalazi među spisima kao što su francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine, kolekcije Šubertovih i Šopenovih dela, Geteovih rukopisa, Betovenove Devete simfonije, Gutenbergove Biblije, rukopisa Nikole Kopernika…

Nije poznato tačno kada, ali je jevađelje preneto u manastir Hilandar na Svetu Goru, najverovatnije posle smrti Miroslava, gde je čuvano sve do 1846. godine i posete ruskog arhimandrita Porfirija, koji je isekao jedan list i odneo ga u Rusiju.

Ovaj raritet srpske i svetske kniževnosti imao je i posle toga burnu istoriju – tokom povlačenja preko Albanije u Prvom svetskom ratu, srpska vojska ponela je i Miroslavljevo jevanđelje na Krf, koje je izgleda samo čudom spašeno. Po završetku Prvog svetskog rata jevanđelje je čuvano u novoosnovanom Muzeju kneza Pavla Karađorđevića, kao vlasništvo dinastije Karađorđević.

Početkom Drugog svetskog rata, jevađelje srećom nije bilo u Narodnoj biblioteci u Beogradu koja je bombardovana 1941. godine kada su izgorela mnoga blaga srpske kulture. Zatim je čuvano u manastiru Rača pa je prebačeno u sef Narodne banke u Beogradu, izbegavši tako da bude ukradeno iz manastira. Po završetku rata Miroslavljevo jevanđelje je prebačeno u Narodni muzej u Beogradu gde se i danas čuva, a jedan njegov list nalazi se u Narodnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je, u stvari, prevod grčkog jevanđelistara carigradske crkve Sv. Sofije, a njegov najveći deo je delo nepoznatog prepisivača. Drugi pisar, Gligorije “dijak“ (đak), napisao je kraj rukopisa, u četiri kratka zapisa i ukrasio tekst ornamentima. Miroslavljevo jevanđelje je ispisano na pergamentu, a ukrašeno je sa 300 stilizovanih minijatura i inicijala, u boji i zlatu.

U osnovnom delu teksta zastupljena su dva pravopisa srpskoslovenskog jezika – zetsko-humski i raški. Tekst je pisan u dve kolone i ukrašen sa 296 minijatura, crtanih perom pa bojenim četkicom crvenom, žutom, zelenom i belom bojom. Minijature su potom ukrašene zlatom, a najpoznatiji inicijal je “V” sa minijaturom Aleksandra Velikog koji se uzdiže na nebo s kapom čarobnjaka. Čuveni inicijal “P” sa dve ptice postao je simbol Narodnog muzeja u Beogradu.

Jedinstven po svojoj izradi, ovaj osam vekova star jevanđelistar ima i jedinstveni kuriozitet – likovi Hrista i Jovana Krstitelja na minijaturama, slikani su tako da imaju po šest prstiju na desnoj ruci.

Najteži ultimatum upućen jednoj državi ikada

Mesec dana nakon Sarajevskog atentata, 23. jula 1914. Austro-ugarska monarhja je postavila srpskoj vladi ultimatum koji je britanski ministar inostranih poslova, ser Edvard Grej, okarakterisao kao „najteži ikada upućen jednoj državi od strane druge“.

Skoro mesec dana od atentata, austro-ugarski poslanik u Beogradu, baron Gizl od Gislingena, predao je Lazi Paču-u, zastupniku ministra inostranih dela Srbije, ultimatum koji je direktno prebacio odgovornost za atentat na Srbiju i postavio vladi veoma drske zahteve čije bi ispunjenje obesmislilo suverenitet Kraljevine Srbije.

Austro-Ugarska je ultimatumom od 23. jula 1914. zatražila od Srbije sledeće:

  1. ultimatum-autrichien-serbie_3839051Da spreči izdavanje publikacija koja podstiču mržnju i neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj.
  2. Da momentalno raspusti organizaciju Narodna odbrana, i da isto postpupi i sa drugim orgnizacijama koje učestvuju u propagandi protiv Austro-Ugarske.
  3. Da iz javnog obrazovanja ukloni sve što bi moglo da služi ili služi za podsticanje propagande protiv Austro-Ugarske.
  4. Da iz vojske i administracije uopšte ukloni sve oficire koji su krivi za propagandu protiv Austro-Ugarske, a imena tih oficira dostavila bi vlast Austro-Ugarske.
  5. Da prihvati učešće austro-ugarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austro-Ugarske na teritoriji Srbije.
  6. Da preduzme sudski postupak protiv saučesnika Sarajevskog atentata koji su na srpskoj teritoriji, uz pomoć i uputstva austro-ugarskih organa.
  7. Da momentalno uhapsi dve imenovane osobe koje su upletene u atentat po istrazi koju je preliminarno sprovela Austro-Ugarska.
  8. Da efikasnim merama spreči nelegalni prenos oružja i eksploziva preko granice.
  9. Da uputi Austro-Ugarskoj objašnjenja povodom izjava visokih srpskih zvaničnika u Srbiji i inostranstvu, koji su izrazili neprijateljstvo prema Austro-Ugarskoj.
  10. Da bez odlaganja obavesti Austro-Ugarsku o ispunjavanju ovih obaveza.

Najsporniji zahtev Monarhije, pod brojem 6, podrazumevao je da Srbija pogazi svoj zakon o sudskom postupku u krivičnim delima tako što bi prepustila austro-ugarskim organima vlasti “ugušivanje prevratničkog pokreta protiv tritorijalnog integriteta Austrougarske monarhije”.

Dostojanstven odgovor srpske vlade na julski ultimatum

Dva dana je imala srpska kraljevska vlada da odgovori na teški julski ultimatum Austro-Ugarske 1915. godine. Odgovor je predao lično predsednik vlade, Nikola Pašić. Samo što se vratio u ured, stiglo je i pismo barona Gizla o prekidanju diplomatskih odnosa između dve države.

Odgovor-na-ultimatum-resOdgovor srpske kraljevske vlade na austro-ugarski ultimatumnapisali su Stojan Protić i predsednik vlade Nikola Pašić, koji ga je lično uručio baronu Gizlu. Odgovor je okarakterisan kao krajnje popustljiv ali i dostojanstven jer srpska kraljevska vlada nije prihvatila učešće austrougarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austro-Ugarske na teritoriji Srbije, ali je ipak ponudila arbitražu suda u Hagu ili komisije velikih sila za rešenje spornog zahteva u tački 6.

Međutim, Monarhija nije mislila tako, kao ni baron Gizl, kome je trebalo nešto manje od sat vremena da zaključi da Srbija nije dala povoljan odgovor i sa celim poslanstvom demonstrativno napusti Beograd i pređe u Zemun.

U odgovoru koji je razljuito barona Gizla i koji je povukao okidač Prvog svetskog rata, stajalo je:

  1. Kraljevska srpska vlada se obavezuje u prvom redovnom sazivu Narodne skupštine uneti odredbu u zakon o štampi kojom se najstrože kazni izazivanje mržnje i prezrenje Monarhije, kao i svaki natpis kome je opšta težnja upravljena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske. Ona prima na se da prilikom izmena ustavnih, koje su bliske, izvede izmenu i člana 22. Ustava tako, da se gorepomenute publikacije mogu i konfiskovati što sad ne može biti po kategoričnoj odredbi člana 22. Ustava.
  2. Srpska vlada nema nikakvih dokaza, niti joj takve pruža nota carske i kraljevske vlade, da su „Narodna odbrana“ i druga slična društva učinili dosad ma kakvo krivično delo ove vrste u licu koga od svojih članova. Pa i ako to ne postoji, ipak će kraljevska srpska vlada izići na susret zahtevu carske i kraljevske vlade i raspustiće društvo „Narodnu odbranu“ i svako drugo koje bi radilo protiv Austro-Ugarske.
  3. Srpska kraljevska vlada prima na sebe da ukloni odmah iz javne nastave sve što služi ili bi moglo poslužiti stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske, a kad joj carska i kraljevska vlada pruži fakta i dokaza za to.
  4. Srpska kraljevska vlada pristaje isto tako ukloniti iz vojske i administracije one oficire i činovnike, za koje bi srpska istraga pokazala da su krivi za dela koja idu prodiv integriteta teritorije Austro-Ugarske monarhije i očekuje da joj carska i kraljevska vlada saopši naknadno imena i radnje ili dela tih oficira i činovnika radi daljeg postupka.
  5. Srpska kraljevska vlada mora priznati da joj nije jasan sav značaj i domašaj zahteva carske i kraljevske vlade da se Srbija obaveže primiti na svojoj teritoriji saradnju organa carske i kraljevske vlade, ali izjavljuje da će primiti saradnju koja bi odgovarala međunarodnom pravu i krivičnom sudskom postupku kao i dobrim susedskim odnosima.
  6. Srpska kraljevska vlada, razume se po sebi, smatra za svoju dužnost otvoriti istragu protivu svih onih koji su ili koji bi bili eventualno umešani u zločin od 15. juna a nalazili bi se na teritoriji Kraljevine Srbije. Što se tiče učešća u toj istrazi, organa austro-ugarskih vlasti, koje bi carska i kraljevska vlada za to delegirala, srpska kraljevska vlada ne može primiti njihovo učešće, jer bi se time pogazio ustav i zakon o postupku sudskom u krivičnim delima. Međutim, u konkretnim slučajevima mogli bi se organi Austro-Ugarske upoznati sa rezultatima dotične istrage.
  7. Srpska kraljevska vlada je odmah, još iste večeri, pritvorila majora Voju Tankosića, a za Milanom Ciganovićem, koji je austro-ugarski podanik i do 15. juna je bio zvaničnik (aspirant) Železničke direkcije, naređena je potera, jer se on do sada nije mogao pronaći. Moli se carska i kraljevska vlada da izvoli uobičajenim putem saopštiti što pre ostale sumnje dosadašnjom istragom u Sarajevu, radi daljeg postupka.
  8. Srpska kraljevska vlada pojačaće i proširiće preduzete mere da se spreči nedopušteni prenos oružja i eksploziva preko granice. Po sebi se razume da će odmah narediti istragu i strogo kazniti pogranične činovnike na liniji Šabac-Loznica, što su se ogrešili o svoju dužnost i propustili krivce Sarajevskog zločina.
  9. Srpska kraljevska vlada će rado dati objašnjenja odnosno izjava koje su njeni činovnici u zemlji i na strani posle atentata činili u intervjuima koji su, po tvrđenju carske i kraljevske vlade, bili neprijateljski prema Monarhiji, čim joj carska i kraljevska vlada ukaže na dotično mesto tih izjava i čim se utvrdi da su upotrebljeni izrazi zaista izrazi dotičnih činovnika – o čemu će se ona sama starati da pribavi dokaze i uverenje.
  10. Što se tiče izvršenja mera, koje se u gornjim tačkama pominju, ukoliko to ovom notom nije učinjeno, srpska kraljevska vlada će odmah izveštavati carsku i kraljevsku vladu, čim se koja mera naredi i izvrši.

Nakon reakcije barona Gizla na odgovor, istog dana (25. jula) usledio je Manifest srpske vlade kojim se narod upoznaje sa situacijom i mogućnošću rata. A rat je sasvim izvesno kucao na vrata Kraljevine Srbije ali i gotovo celog sveta. Već sledeće večeri pali su prvi plutoni na Beograd.

Dr Vojćeh Ščepanjski: Srbija nije kriva za početak rata

Veliki rat koji je, osim evropskih, angažovao i niz vanevropskih zemalja, nije otpočeo zbog atentata u Sarajevu, kaže dr Ščepanjski, ističući da su ka njemu stremile, još pre krize izazvane sarajevskim atentatom, i Austrougarska i, pre svega, Nemačka. Prema njegovim rečima, to bi se moglo opisati kao kratkovidi pad u ratni entuzijazam, nasuprot zdravom razumu i uprkos unutrašnjim problemima u multietničkoj monarhiji. Stremljenja Nemačke su proisticala iz ogromnih aspiracija elita te prilično mlade države koja je sebi želela da obezbedi poziciju u prvom planu u centru Evrope i mogućnost političko-privredne ekspanzije na njen jugoistočni deo ka Maloj Aziji i Bliskom Istoku i osigura status kolonijalne imperije. Austrougarska je još pre odbacivanja jedne tačke ultimatuma od strane Srbije dobila od Nemačke uveravanja da će sa njom sarađivati u agresiji prema Srbiji, ističe Ščepanjski.

„Kada je početkom 20. veka Evropa podeljena na dva tabora – Antantu i Centralne sile, Nemačka je shvatila da će u roku od nekoliko godina prevaga Antante postati isuviše velika, i da će se eventualni budući rat dva bloka okončati nemačkim porazom. Kao rezultat takvog razmišljanja, nemački komandanti su počeli da insistiraju na izvođenju preventivnog napada, dok je Nemačka, kako su procenili, još imala šansu da pobedi u ratu koji su smatrali neminovnim. Atentat u Sarajevu i odlučnost Austrougarske koja je želela da Srbiju išiba, slomi i uništi, predstavljali su priliku za izazivanje sukoba. U Nemačkoj, još pre leta 1914, mesecima su vladali ratno raspoloženje i duh militarizma“ – navodi dr Ščepanjski.

U Austriji, prema rečima našeg sagovornika, perspektiva vođenja rata protiv Srbije i Antante do juna i jula 1914. još nije bila tako naglašena. Međutim, pripremalo se deklarisanje, zajedno sa Nemačkom, da je korisno izbijanje oružane konfrontacije, kaže Ščepanjski. On objašnjava da pri tom misli na izjavu posle susreta načelnika generalštabova dve države maja 1914. godine u Karlovim Varima, koja je imala za posledicu da su „ljudi išli u rat kao na svadbu“. Osim toga, dodaje, vladalo je opšte verovanje da ratna naprezanja neće dugo trajati i da se neće razviti u globalni sukob. Ultimatum Austrougarske je bio konstruisan tako da bi Srbija morala da ga odbije, čime bi Austrougarska i Nemačka dobile izgovor za rat.

„Reakcija Srbije na rat koji su joj spremile Austrougarska i Nemačka, mada ga je objavila samo Austrougarska, bila je sledeća: „Austrija je nama objavila rat. To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu.“ Tako je rekao predsednik srpske vlade Nikola Pašić u Nišu kada mu je uručena austrougarska objava srpskog rata“ – podseća Ščepanjski, napominjući da se narednog dana oglasio i prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, koji je, saopštavajući tu vest, pozvao Srbe da budu složni i hrabri i istakao da je Srbija radila sve što je mogla da živi u prijateljstvu sa susednom carevinom.

„Sve to nije pomoglo, jer je monarhija, nepravedno, prebacila krivicu za sarajevski atentat na Srbiju. Takvo optuživanje jedne nezavisne države za tuđe krivice jedinstveno je u istoriji Evrope. Stoga prestolonaslednik, teška srca, svestan svih teškoća i opasnosti, poziva svoje hrabre i drage Srbe pod srpsku trobojku, s uverenjem da će oni, u ovoj prilici, pokazati da su dostojni svojih slavnih predaka“ – navodi Ščepanjski.

Našeg sagovornika smo pitali i zašto se posle sto godina pokušava da se odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata prebaci na Srbiju. Uz napomenu da odgovor nije lak, on iznosi mišljenje da Nemačka sada kreira novu politiku u oblasti istorijskog pamćenja, nastojeći da ojača svoju poziciju u svetu. S tim ciljem pokušava da se što više oslobodi odgovornosti za ratove, ne samo za Prvi, već i za Drugi svetski rat, ističe naš sagovornik. On ukazuje na sličnost situacije u kojoj se našla Srbija 1914. sa položajem Poljske uoči Drugog svetskog rata, o čemu je govorio i na međunarodnoj naučnoj konferenciji u Beogradu posvećenoj Srbima u Prvom svetskom ratu.

„Posle perioda opuštanja, pa čak i dobrosusedskih poljsko-nemačkih odnosa, koji je trajao od potpisivanja poljsko-nemačke deklaracije o nekorišćenju nasilja januara 1934. do početka 1939. godine, na proleće te godine došlo je do njihovog sloma. Poljska je bila pritiskana od strane nacističke Nemačke, između ostalog po pitanju Gdanjska, tada slobodnog grada, kao i eksteritorijalnog koridora od Nemačke do istočne Pruske koji je trebalo da preseče poljsko primorje. Period od marta do maja 1939 je za poljsko-nemačke odnose bio kritičan trenutak. Posle njega odnosi te dve države, zbog odlučnog „ne“ na nemačke zahteve, pogoršali su se. Poljska se oslonila na savez sa Velikom Britanijom. Nemačka je, pak, učvrstila dobre odnose sa Sovjetskim Savezom“ – navodi Ščepanjski, podsećajući na sklapanje pakta Ribentrop – Molotov, 23. avgusta 1939. godine i invaziju Nemačke 1. septembra iste godine na Poljsku, posle čega su Velika Britanija i Francuska 3. septembra objavile rat Nemačkoj. Tako je počeo Drugi svetski rat.

U nemačkim novinama, kao i u TV emisijama postoje pokušaji da se „objasni“ da krivica za Drugi svetski rat nije samo na hitlerovskoj Nemačkoj, odnosno nastoji se da se kao odgovorni označe pojedini agresivni nemački političari, ali i neki koji su sarađivali sa Nemačkom, među kojima se navode Poljaci, Srbi, Ukrajinci i drugi, što je potpuno pogrešno shvatanje istorije, kaže dr Vojćeh Ščepanjski.

Suzana Mitić

Atentat u Sarajevu, pokazao podele u švajcarskoj

Pre tačno sto godina, grupa srpskih nacionalista u Sarajevu ubila je austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. Švajcarska štampa opširno je komentarisala ovaj događaj, kao povod za početak Prvog svetskog rata. Čitanje novina iz tog perioda otkriva podele koje su pratile švajcarsku tokom celog rata.

Dana 28. juna 1914, nadvojvoda Franc Ferdinand, austrougarski prestolonaslednik, i njegova supruga stradaju zajedno od ruke mladih srpskih nacionalista. Do današnjeg dana, švajcarska štampa diskutuje o tome u velikom obimu.

Dalekovidi među njima shvataju odmah, da ovaj napad može imat inesagledive posledice. “Ovo je jedan od onih događaja koji uznemiravaju sve, trenutno ponište sva nagađanja, ali pokrenu bolna pitanja koja niko nije očekivao” piše Glas Ženeve (Tribune de Geneve)

Talas saosećanja

Na početku, napad izaziva talas simpatija prema Austrougarskoj, posebno za cara Fanju Josifa, rođaka nadvojvode Franca Ferdinanda. “Sve simpatije idu cenjenom Caru. Njegova sudbina, već tragnična, bila je zasenjena, od strane tragedija koja se dogodila u nedelju”, piše isti Glas Ženeve, pozivajući se na porodične drame koje su obeležile život suverena, posebno ubistvo njegove supruge Elizabete (Sisi) u Ženevi i samoubistva njegovog sina Rudolfa.

Smrt ovog bračnog para, ostavila je iza sebe tri siročeta, iz braka koji je za razliku od mnogih dinastijskih brakova sklopljen iz ljubavi. Ta činjenica je potresla čak i novinare. Isti Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zvanični list Socijaldemokratske stranke švajcarske, koji se inače ne zanima sudbinama krusnisanih glava, pokazao je saosećanje.

Ali izvan ove drame, ono što pravi najveću podelu među švajcarskim medijima, bio je sud o prestolonasledniku, u ono vreme tako jake carevine. Katolička štampa pokreće jedan pravi hvalospev, dok Berner Tagvaht (Berner Tagwacht), zauzima kritički stav. Za socijaliste, Franc Ferdinad je “oličenje austroguraske politike koja dovodi ljude do ivice provalije” i “zagovornik militarizma, imperijalizma i klerikalizma”.

Većina komentatora, međutim, smatra da prestolonaslednik nije bio neprijatelj Slovena. “Daleko od želje da neki narod u imperiji bude ugnjetavan od strane drugog naroda, Franc Ferdinand bio je odani pristalica emancipacije nacionalnosti. Princip (atentator koji je izvršio napad) posle toga kleveće svoju žrtvu, rekavši da je ubio ugnjetača srpskog naroda; ubio je onoga koji je plašio srpski nacionalizam, jer je uvideo da je on od srca želeo da ujedini slovene u monariji”, primećuje katolički list Sloboda (La Liberte)

Konstatacija je skoro ista u liberalnoj štampi. “Nenormalnost napada se može videti u činjenici da je nadvojvoda Franc Ferdinand, zaista smatran prijateljem Slovena; čak je i tvrdio da može da prihvati i ideju o nekoj trećoj državi (pored Austrije i Mađarske) u naručju svoje monarhije”, piše Bund.

Švajcarska linija podele

U sledećih četiri nedelje, nakon atentata Austrougarska povećava pritisak na svog suseda Srbiju, dok nije poslala ne prihvatljiv ultimatum 23. jula 1914. Od tog tenutka, zbog sistema evropskih vojinh saveza, rat izgleda potpuno neizbežan. Švajcarska štampa je međutim podeljena po pitanju odgovornosti za predstojeći sukob.

Podele u švajcarskoj su izuzetak: “dok na drugim mestima raspoloženje javnosti je jasno orjentisana u jedom ili drugom pravcu, naša štampa nudi inostranstvu jedan spektakal različitih stavova, i potpuni nedosatak jedinstvenog pravca”, pišu liberarno inspirisane novine iz Ženeve.

Tokom celog sukoba, “šanac” deli latinski deo Švajcarske od geremanskog dela, koji ne krije simpatije prema centralnim silama.

Katolička štampa čvrsto podržava austrijsku politiku. “Austrougarska je izvršila istragu; prepoznala je opasnost i pretnju; neće čekati trenutka da ih udalji”. Piše Sloboda (La Liberte).
Ova osećanja pro-austrijanci imaju kao logičnu posledicu stalnog neprijateljstva prema Rusiji. “Ukoliko postoji opšta gužva, krivica pada na Rusiju, koja kao nacija ne treba da se meša u obračun između Austrije i Srbije. Njene veze sa Srbijom nisu ništa više od efekta simpatije, stvorenog raskolničkom religijom; nije oštećena ni na jedan način i treba da ostane mirna”, kažu Katoličke novine Friburga.

“Ruska Vlada je otišla do kraja granice onoga što je želja da se izbegne rat, koji sebi može da dozvoli jedna velika nacija” smatra, međutim, Glas Ženeve.

Usaglašavanje katolika sa pozicijama Austrougarske imperije šokirao je između ostalog i socijaliste. “Ako se u uzememo jedne katoličke novine, na trenutak je teško shvatiti, da li se još uvek radi o republikanskim novinama”, primećuje Berner Tagvaht.

Međutim, treba napomenuti da versko ili političko članstvo nije uvek presudno. Takođe i osećaj bliskosti kulture jedne velike zemlje ima jednu važnu ulogu. Tako Kurir Tićina (Corriere del Ticino), inače katolički inspirisan, je ipak dosta kritičan prema Austriji, u smislu manjka simpatija italijanskog kantona, prema represiji koja je prisutna kod italijanske manjine u Autrougarskoj.

“Setimo se da je austrijska politika prema Srbiji, uvek bila politika ugnjetavanja i represije”, kaže list iz Tićina, prema kojem je srpska propaganda samo “prirodna reakcija na jednu policijsku represiju, koja je u odnosu na represiju u Trstu, ništa.”

Čovek od trenutka

Među novinama blsikim liberalnim sredinama, mišljenja su podeljena. Opšti trend, međutim, jeste da se prebaci na Austriju odgovornost za sukob. “Ako se plašimo od katastrofe koja može da se dogodi, odgovornost u potpunosti leži na austrougarskoj, na njenom suverenu, njegovoj Vladi, posebno na militantnij stranci, koja se sa žarom bori da izazove strašni sukob” piše Švajcarska (La Suisse)

Ovaj stav je takođe izražen u nemačkom govornom porjučju. “Činjenica da u svojem ultimatumu, Austrija ne nudi mogućnost novim pregovorima, pokazuje da želi rat.” kažu Nove Ciriške Novine (Neue Zürcher Zeitung)

Tu je pozicija Nemačke i njenog cara Vilijama II. Za Glas Ženeve, “Budućnost Evrope i civilizacije je u njegovim rukama.”, na drugoj strani Švajcarska (La Suisse) piše: “U ovim časovima oluje, ceo svet gleda u jednog suverena, kao čeveka kojem je dovoljno da jednim energičnim gestom, smiri uzavrele strasti, i ta stavi tačku na austrijsku militantnu stranku, i zaustavi trku u naoružanju koja se grozničavo nastavlja od ivice Atlantika do granica Azije.”

Do tog “energičnog gesta”, međutim nikada nije došlo..

Tajne fotografije Arčibalda Rajsa

Rodolphe Archibald Reiss

LOZANA/BEOGRAD – Profesor Erik Sapin je iz Lozane u Beograd doneo oko 10.000 Rajsovih fotografija i sada uz pomoć naših stručnjaka dešifruje koji događaji i mesta su u pitanju.

– Bio je u toku tehničkih dostignuća vremena u kome je živeo. Bio je dobar fotograf, znao je kako se koristi osvetljenje, kao i tehnike koje su mu bile na raspolaganju. Takođe, očigledno je da je vodio računa i o estetici fotografije – kaže Erik Sapin za „Blic”.

On će neke od ovih fotografija prikazati i u filmu „Čujte Srbi!” Gorana Vukčevića, čije snimanje se ovih dana privodi kraju, a filmska ekipa je prošla Rajsov put od Lozane, preko Beograda, Niša, Krfa, Vida, Soluna do Kajmakčalana.

– U Lozani smo snimili i vilu „Svetlost“ u elitnom delu grada, u blizini Ženevskog jezera, koju je Rajs 1914. zamenio skromnom kućom u Topčideru. Tamo smo se uverili da se on iz jednog zemaljskog raja i mira upustio u izazov koji mu je doneo mnogo divnih trenutaka sa našim narodom i vojnicima koji su ratovali za slobodu, da bi na kraju doživeo brojna razočaranja od ljudi sa javne scene. Nakon toga se povukao i družio samo s običnim svetom, najavljivao se i njegov odlazak iz Srbije, ali smrt ga je dočekala u Topčideru, ispred kuće. Neverovatno koliko je toga dao za 54 godine, a umro je razočaran – navodi Vukčević.

Film je pokušaj da se sastavi mozaik Rajsove ličnosti jer je njegov život bio bogat, njegova interesovanja široka, a on je bio emotivna ličnost s umetničkim darom.

– Zanimljivo je da kada je istraživao zločine i snimao užasne prizore rata, on ih je fotografisao na jedan umetnički način, sa smirenošću. Takođe, pošto su po prirodi onoga što prikazuju to veoma mučni i teški prizori, on je uvek posle toga slikao neku prirodu: ptice, prirodu, cveće, pejzaže – ističe reditelj.

Osim tumačenja istoričara i sociologa postoji i igrani deo filma koji rekonstruiše neke prizore iz Rajsovog života, a narator je glumac Miljan Prljeta. Taj deo obuhvata put od Rajsovog groba na Topčideru, pa do njegovog srca na Kajmakčalanu koje je stajalo tamo do Drugog svetskog rata kada su Bugari razbili tu posudu sa formalinom.

– Na Kajmakčalanu nas je potresao taj silazak u kriptu koja je u očajnom stanju i gde se nalazi deo stradalnika, njihove kosti i lobanje sa rupama od šrapnela, a sve su s otvorenim čeljustima jer su umirali jurišajući na topove, i to i danas odiše strahovitim bolom – kaže Vukčević.

Inače, glavni sagovornik u filmu je Pjer Margo, direktor Instituta za kriminologiju i krivično pravo, onoga što je tamo utemeljio upravo Rajs, a takođe Danijel Korvon govori o najpoznatijim Rajsovim slučajevima u kriminologiji, od falsifikata novčanica do teških ubistava.

Neven Dzodan

123Stranica 3 od ukupno 3

POSLEDNJE VESTI

© Copyright 2014-2025 SERBINFO - All rights reserved.