Plaćena reklama

Христос Вaскресе! Срећан Васкрс

0

Uskrs je najveći hrišćanski praznik jer suština hrišćanskog učenja označava Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih, kao pobedu vere i života nad smrću.

Po crkvenom učenju, Isus je raspet u petak, subotu je preležao u grobu, u Josifovom vrtu, a u nedelju zorom, osetio se snažan zemljotres i anđeo Božji sleteo je na grob. Stražari koji su čuvali grob, u strahu su popadali kao mrtvi, a Isus vaskrsao.

Ljudi se za ovaj praznik pozdravljaju sa: “Hristos vaskrse” i “Vaistinu vaskrse”. Cela nedelja praznika zove se Svetla nedelja, a tada se pevaju radosne crkvene pesme.

Мир Божији, Христос се роди!

0
Рођење Христово" фреска из XIV века-манастир Високи Дечани, Косово и Метохија

Proslava Božića, praznika rođenja Isusa Hrista, najradosnijeg događaja u hrišćanskom svetu, počela je u ponoć prvom božićnom liturgijom u svim Hramovima Srpske pravoslavne crkve Eparhije austrijsko-švajcarske u Švajcarskoj.

Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.

Kao datum Hristovog rođenja, 25. decembar, uveden je u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija. Ovaj datum se i danas poštuje, s tim što se on, prema julijanskom kalendaru, poklapa sa gregorijanskim 7. januarom, pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme tog dana slave praznik rođenja Isusa Hrista.

Na Božić hrišćanske crkve slave dolazak Spasitelja, koji je došao među ljude da im ukaže na vrednosti vere u ljubav, da ih izmiri sa Bogom koga su se odrekli počinivši prvi greh.

U pećini u Vitlejemu Marija je u slamu povila novorođenog Spasitelja i poklonila mu se kao Bogu.

“U isto vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao sve zvezde već u visini ptičjeg leta”, piše u jevanđelju.

Zvezdu su četrdeset dana pratila trojica mudraca, Gašpar, Baltazar i Melkior, i stigavši u Jerusalim, u vitlejemskoj pećini, nad kojom se zaustavila zvezda, poklonili se detetu “kao caru nad carevima i darivali ga zlatom, a potom tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja”.

Car Irod je, u strahu za svoj presto, naredio da se u Vitlejemu pobiju sva muška deca do dve godine, nadajući se da će među njima biti i novorođeni Isus. Prema jevanđelju ubijeno je 14.000 dece, ali je sveta porodica prebegla u Misir u Egiptu, gde je živela do Irodove smrti.

Bratski sastanak Arhijerejskog namesništva za Švajcarsku

0

U sredu, 17. novembra 2021. godine u Bazelu održan je bratski sastanak sveštenstva Arhijerejskog namesništva za Švajcarsku. Sastankom je predsedavao Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej. Razmatrane su teme vezane za trenutnu situaciju sa pandemijom Kovid-19, kao i rad sveštenika na unapređenju duhovnog života srpskih parohija u Švajcarskoj. Takođe razgovaralo se o mogućnosti daljeg razvoja misije naše Crkve u ovoj zemlji.

Na kraju sastanka usledilo je posluženje, koje je pripremljeno od strane članica Kola srpskih sestara bazelske parohije, nakon koga se episkop Andrej zahvalio prisutnom sveštenstvu na saradnji. Posle posluženja Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej zajedno sa svim sveštenicima, prisustvovao je proslavi jubileja Zajednice hrišćanskih crkava u Švajcarskoj „AGCK“, koja se održavala u Bazelu.

Proslavljen jubilej – 50 godina AGCK Švajcarske

Radna zajednica hrišćanskih crkava Švajcarske (AGCK.CH) proslavila je u sredu, 17. novembra 2021. godine jubilej – 50 godina od osnivanja. Tim povodom organizovana je najpre plenarna skupština ove organizacije koja je protekla u svečanoj atmosferi ali i u znaku donošenja novog statuta i pravilnika o radu.

U popodnevnim časovima u starokatoličkoj crkvi u Bazelu (Predigerkirche) organizovana je svečanost na kojoj su prisustvovali poglavari svih crkava članica zajednice, predstavnici Svetskog saveta Crkava, Vlade Kantona Bazel, predsednici ekumenskih radnih grupa Nemačke i Austrije, mnogi ugledni predstavnici javnog i kulturnog života u Švajcarskoj i drugi gosti. U ime Srpske pravoslavne Crkve uvaženi gosti su bili Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej i arhijerejski namesnik za Švajcarsku, protojerej-stavrofor Stanko Marković.

U besedi izgovorenoj u toku bogosluženja, starokatolički sveštenik dr Mihael Bangert (Michael Bangert) govorio je o vaskršnjoj svetlosti koju su Crkve dužne na prenose svetu i da uvek iznova propovedaju Vaskrslog Hrista.

U svečanom govoru povodom jubileja, predsednik AGCK Milan Kostrešević osvrnuo se na istorijski kontekst nastanka ove organizacije, na biblijsko utemeljenje njenog postojanja, ali i na neophodnost održavanja kulture dijaloga u pluralističkom društvu.

Na samom kraju usledila je javna diskusija o budućnosti ekumenskog dijaloga u Švajcarskoj na kojoj su učešće uzeli Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej, Rita Famos (Rita Famos), predsednika Reformatorske crkve Švajcarske, biskup dr Feliks Gmur (Felix Gmür) u ime Rimokatoličke crkve, biskup dr Harald Rajn (Harald Rein) u ime Starokatoličke crkve, Kristijan Kun (Christian Kuhn) u ime Švajcarske evangeličke mreže i prof. dr Jorg Štolc (Jörg Stolz) profesor Univerziteta u Lozani.

Na kraju diskusije za brojne goste i članove ove organizacije upriličen je svečani koktel.

Intervju Milana Kostreševića predsednika Radne zajednice hrišćanskih crkava (AGCK) u Švajcarskoj

0
© Peter Feenster

Radna zajednica hrišćanskih crkava u Švajcarskoj (Arbeitsgemeinschaft Christlicher Kirchen AGCK) izabrala je, u novembru prošle godine, novog predsednika g. Milana Kostreševića, teologa. Gospodin Kostrešević je prvi pravoslavni predstavnik ove organizacije koja postoji već 50 godina. Na ovu poziciju izabran je sa mesta predstavnika Srpske pravoslavne crkve u AGCK.

Milan Kostrešević je nakon teoloških studija na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu upisao Starokatolički fakultet u Bernu, na kome trenutno završava svoju doktorsku disertaciju.

Gospodine Kostrešević, vrlo ste rano počeli da svirate klarinet. Odakle ljubav prema tom instrumentu? Da li svirate još uvek?

Od rane mladosti pokazivao sam ljubav i interesovanje prema muzici. Zbog toga sam uz dozvolu roditelja uporedo sa osnovnom školom upisao i nižu muzičku školu u Banja Luci. Moja prva ideja, kao kod većine dece u tom uzrastu, bila je da sviram klavir, međutim zbog niza okolnosti kojima smo tih ratnih godina bili izloženi, a koje su pre svega bile vezane za nemogućnost nabavke klavira, prihvatio sam preporuku iz muziče škole da izaberem neki od duvačkih instrumenata i tako sam posle nekoliko dana razmišljanja odlučio da to bude klarinet. Nikada se nisam pokajao jer je klarinet instrument sa zvukom i dinamikom koja mi je i tada i sada potpuno odgovarala. Danas nažalost zbog mnogo obaveza samo u retkim momentima uspevam da se vratim klarinetu. 

Sledi teološki fakultet. Šta vas je privuklo da upišete teologiju?

Teologija je bila prirodan spoj moje crkvenosti i interesovanja za humanističke nauke i za jezike, kojih na studijama teologije ne manjka. Iako sam posle za vreme studija teologije, pravio određene izlete pa sam studirao i filozofiju i arheologiju, studije i proučavanje teologije nikada nisu dovedeni u pitanje.

Trenutno radite na doktorskoj disertaciji u Bernu. Kada ste doneli odluku da dođete u Bern?

Krajem osnovnih studija odlučio sam se da se dalje usavršavam iz oblast biblistike, tačnije iz novozavetnih nauka. Radi se o jednoj specifičnoj oblasti koja upravo spaja teološke nauke sa nizom srodnih disciplina, poput filozofije, arheologije i klasičnih jezika. Budući da me je sve to izuzetno interesovalo, a da je sa druge strane Novi Zavet u osnovi pravoslavne teologije, odlučio sam da doktoriram upravo iz ove oblasti. Imao sam opcije da doktorske studije sa stipendijom upišem na Univerzitetima u Jeni, Minsteru i Bernu i na kraju sam se odlučio za Bern jer je to bila najbolja prilika i jer na tom Univerzitetu predaje profesor Rainer Hirsch-Luipold koji je upravo jedan od poznatijih stručnjaka u svetu na polju istraživanja odnosa Jevanđelja po Jovanu i srednjeg platonizma ranog doba careva, za šta sam se i ja takođe veoma interesovao.  

Pokojni mitropolit Amfilohije Radović, kao i vladika Nikolaj Velimirović su deo svojih studija proveli na Starokatoličkom fakultetu u Bernu. Otkud toliko interesovanje kod srpskog sveštenstva za taj fakultet?

Bliski odnosi Srpske pravoslavne Crkve i Starokatoličke crkve u Švajcarskoj vuku svoje korene iz događaja sa Prvog Vatikanskog sabora 1870. godine, kada se grupa katoličkih sveštenika i biskupa, protestvujući pre svega zbog dogme o nepogrešivosti pape odvojila od Rima i osnovala Starokatoličku crkvu. Budući da je po ovoj, ali i po mnogim drugim dogmama ova Crkva postala veoma bliska pravoslavlju, razvili su se bliski odnosi sa raznim pravoslavnim Crkvama, pa i sa našom, Srpskom pravoslavnom Crkvom. Za nas konkretno, to je pored Univerziteta na Oksfordu bio svojevrstan prozor u zapadni svet, gde su naši studenti i doktoranti dolazili i upoznavali se sa ovdašnjom kulturom i mišlju. Stoga je Starokatolička crkva do sada finansirala skoro 50 srpskih studenata i doktoranata u Bernu, od kojih je svakako najpoznatiji Sveti vladika Nikolaj Velimirović, a pored njega i Mitropolit Amfilohije, Episkop Sava Vuković, profesori Đoko Slijepčević, Emilijan Čarnić, Dragan Milin i drugi.

Glavna tema vašeg doktorata je svetlost. Šta za vas predstavlja svetlost? Nešto više od jednog elektro magnetnog talasa, koji se kreće brže od bilo čega u našem univerzumu?

Svetlost je jedna veoma zanimljiva i multidimenzionalna tema. Moja konkretna istraživanja vezana su za uticaj srednjeg platonizma na Jevanđelje po Jovanu kroz motiv svetlosti, gde sam dokazao da ovaj motiv, zadržavajući sve platonističke elemente, dobija jedno novo, hristološko značenje, jer upravo u ovom jevanđelju govorimo o Hristu kao svetlosti. Potom se osvrćem i na recepciju ovakve hristijanizacije motiva svetlosti kod hrišćanskih platoničara Klimenta Aleksandrijskog i Origena. Sasvim posebna tema bila bi naravno jedno moguće interdisciplinarno istraživanje svetlosti u oblasti teologije i fizike, za čije rezultate bih se takođe veoma interesovao. Ipak, govoreći jovanovskim jezikom, zaključio bih: Hristos je svetlost svetu.

Nedavno je u Beogradu otkrivan spomenik srpskom Kralju Stefanu Nemanji, rodonačelniku dinastije Nemanića. Malo ljudi zna da je on kršten u rimokatoličkoj crkvi, po latinskom obredu u tadašnjoj Duklji. Koje su razlike između katoličke i pravoslavne crkve?

Iako i pravoslavni i katolici vuku korene iz istog izvora, nakon raskola iz 1054. godine nažalost došlo je do udaljavanja dveju crkava na teološkom planu. Ipak, iako ni danas nismo u jedinstvu, potrebno je naglasiti da pravoslavna i katolička crkva međusobno priznaju Krštenje što govori da ipak priznajemo da na drugoj strani postoje eklisiološki elementi. Ipak najveće razlike koje nas danas razdvajaju su svakako pogled na status rimskog pape, što dalje sa sobom vuče određene razlike u pogledu na učenje o samoj prirodi Crkve. Druga bitna razlika je takozvano Filioque – odnosno pitanje da li Sveti Duh ishodi od Oca, kako uče pravoslavni ili od Oca i Sina, kako uče katolici, što po pravoslavnom učenju uvodi subordinaciju u odnos Svete Trojice. Iako se radi o dubokim teološkim pitanjima, možemo se samo nadati i moliti da će ona jednog dana biti prevaziđena. 

Vi ste izabrani kao predsednik radne zajednice hrišćanskih crkava (Arbeitsgemeinschaft Christlicher Kirchen, AGCK) u Švajcarskoj. Šta je AGCK i što baš vi?

AGCK je zapravo nacionalna platforma (postoje i kantonalne) u okviru koje hrišćanske crkve, kako tradicionalne tako i tzv. migrantske međusobno sarađuju i bore se za iste hrišćanske vrednosti u društvu. Upravo ove godine proslavlja se 50 godina od osnivanja ove organizacije i čast mi je da budem prvi pravoslavni predstavnik na njenom čelu. Isprva sam bio član AGCK kao predstavnik Srpske pravoslavne Crkve, ali posle nekog vremena, zbog angažmana i truda koji sam uložio u radu ove organizacije najpre sam izabran za potpredsednika a sada i za predsednika. Nadam se da ću na ovom mestu dostojno predstavljati svoj narod i Crkvu.

Kako vi vidite Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Švajcarskoj? Šta su dugoročni ciljevi?

Misija Srpske pravoslavne Crkve u Švajcarskoj vuče svoje korene sa kraja 19. veka iako je prva zvanična parohija osnovana tek 1969. godine u Bernu. Zahvaljujući našem narodu i sveštenstvu, ostvaren je ogroman napredak u duhovnom, kulturnom i infrastrukturnom smislu. Glavni dugoročni cilj je svakako da Crkva ostane oslonac, stub i tvrđava duhovnog života našeg naroda u Švajcarskoj, ali i da samom švajcarskom društvu prikaže našu kulturu, istoriju i duhovnost. Ukoliko ove ciljeve budemo uspešno sprovodili, svi ostali ciljevi biće u dogovoru sa našim episkopom, sveštenstvom i narodom usmereni ka unapređenju našeg duhovnog života i misije Crkve. 

Da li možete da zamislite srpski manastir u Švajcarskoj?

Mogao bih da zamislim jedan srpski manastir u Švajcarskoj, iako je to veoma zahtevan poduhvat koji zahteva pažljivo i dugoročno planiranje.

Nedavno je izabran novi Patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Da li ste imali priliku da ga upoznate?

Patrijarha Porfirija upoznao sam za vreme studija u Beogradu, budući da mi je kao profesor predavao Novozavetnu teologiju. Imali smo prilike da se susrećemo i u Zagrebu dok je stolovao kao mitropolit toga grada i mislim da smo dobili dostojnog arhipastira, kome možemo da poželimo dobro zdravlje i da mu Gospod da snage da pravilno upravlja našom Svetosavskom Crkvom.

Koji su vaši lični ciljevi? Da li planirate da ostanete i posle doktorata u Švajcarskoj ?

Moji lični ciljevi su svakako vezani za crkvenu službu, tako da ću se u dogledno vreme o ovoj temi posebno savetovati sa našim episkopom. Svakako da želim da mi naučni rad pored ovog praktičnog  ostane u fokusu interesovanja.

Kada i gde možemo sledeći put da vas čujemo kako svirate klarinet?

Ako mi nekada vreme dozvoli, voleo bih da se vratim ovom instrumentu, pa i da negde nastupim, ukoliko uslovi to dozvole, ali za to svakako treba dosta vežbe, truda i rada. 

Andrija Stojković
Redakcija Serbinfo.ch

Mitropolit Porfirije novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve

0

Na Saboru Srpske pravoslavne crkve (SPC) za novog 46. patrijarha izabran je mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, javlja RTS. Monah Matej iz manastira Sisojevac izvukao je kovertu sa imenom novog patrijarha iz knjige Svetih jevanđelja, u kom su se nalazile koverte sa imenima tri kandidata koji su imali najviše glasova. Proces je počeo liturgijom koju je predvodio mitropolit dabrobosanski Hrizostom, a koji je bio na čelu SPC kao najstariji član Sinoda do izbora patrijarha. Sednica Sabora SPC je počela oko 12h, a završila se nešto pre 15.45h.

Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije (Perić) četvrti je mitropolit Eparhije zagrebačko-ljubljanske.

Rođen je 22. jula 1961. godine u Bečeju. Prvo je od troje dece Radivoja i Radojke Perić, koji su se, posle Drugog svetskog rata, iz sela Osinje kraj Dervente u Bosni i Hercegovini doselili u Vojvodinu. Na krštenju je dobio ime Prvoslav. Osnovnoškolsko obrazovanje stekao je u Čurugu, a gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” završio je u Novom Sadu 1980. godine.

Pohađao je studije arheologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ubrzo je počeo da studira i na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve, na kojem je i diplomirao 1987. godine.

U čin male shime zamonašio ga je, na Tominu nedelju, 11. aprila 1986. godine, njegov duhovni otac, tada jeromonah dr Irinej (Bulović), sadašnji Episkop bački. Iste godine, episkop raško-prizrenski Pavle (Stojčević), potonji patrijarh srpski, rukopoložio je monaha Porfirija u čin jerođakona u manastiru Svete Trojice u Mušutištu 23. juna 1986. godine.

Poslediplomske studije pohađao je na Bogoslovskom fakultetu Nacionalnog i Kapodistrijskog univerziteta u Atini (1987-1990.). Na istom učilištu stekao je zvanje doktora nauka (2004.).

U čin jeromonaha rukopoložen je na Aranđelovdan, 21. novembra 1990. godine, u manastiru Svetih Arhangela u Kovilju. Tada je postavljen za igumana te svete obitelji. Za Episkopa jegarskog, vikara Eparhije bačke, izabran je na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora 14. maja 1999. godine. Hirotonisao ga je Patrijarh Pavle (Stojčević) u novosadskoj Sabornoj crkvi 13. juna 1999. godine. Za Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog izabran je na sednici Svetog Arhijerejskog Sabora 26. maja 2014. godine. Blažene uspomene Patrijarh Irinej (Gavrilović) ga je, 13. juna iste godine, uveo u mitropolitski tron u hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu, na kojem je mitropolit Porfirije nasledio blaženopočivšeg mitropolita Jovana (Pavlovića).

Vanredni je profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Govori grčki i engleski, a služi se ruskim jezikom.

Iguman

Na poziv episkopa bačkog dr Irineja, jerođakon Porfirije je 1990. godine privremeno prekinuo poslediplomske studije teologije u Atini i prihvatio se dužnosti igumana svetoarhangelske obitelji u Kovilju, na kojoj je ostao do 2014. godine. Njegovim postavljenjem za igumana započeo je preporod manastira.

Obnovljeni su stari i izgrađeni novi konaci, podignut je paraklis i otpočelo je freskopisanje manastirskog hrama.

Iguman Porfirije starao se da život monaha i bogoslužbeni tipik Kovilja budu ustrojeni po ugledu na autentičnu monašku duhovnost i bogoslužbeni opit svetogorskih opštežića. Manastir je postao prepoznatljiv po negovanju vizantijskog crkvenog pojanja, ali i po otvorenosti prema društvenoj zajednici.

Na inicijativu episkopa Porfirija, formirane su četiri terapijske zajednice za lečenje od bolesti zavisnosti, pod nazivom Zemlja živih. Od osnivanja prve zajednice 2005., do početka 2021. godine, kroz ova jedinstvena lečilišta u kojima su znanja i veštine medicinskih nauka isprepletane sa vekovnim pravoslavnim duhovnim iskustvom, prošlo je gotovo 4000 štićenika.

Bratstvo manastira je višestruko umnoženo, pa je ono, u trenutku odlaska Mitropolita Porfirija sa mesta igumana, brojalo 25 monaha.

Čitavu deceniju vladika Porfirije je bio jedan od redovnih učesnika emisije Bukvar pravoslavlja koja je emitovana na televiziji Novi Sad. Takođe je, od početka emitovanja televizijske emisije Agape autora i voditelja Aleksandra Gajšeka (2005.), pa sve do izbora za Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog (2014.), uz počivšeg akademika dr Vladetu Jerotića i druge istaknute mislioce bio njen čest gost. U svojstvu predstavnika tradicionalnih Crkava i verskih zajednica u Srbiji, episkop Porfirije je najpre bio član (2005-2008), a zatim i predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije (2008-2014).

Bio je prvi arhijerej Srpske Pravoslavne Crkve kome je povereno staranje nad organizacijom verskog života u Vojsci Srbije (2010 – 2011.).

Počev od 2002. godine, vladika Porfirije je predsednik Upravnog odbora Srpskog privrednog društva “Privrednik” u Novom Sadu, gde se posebno angažovao u prikupljanju sredstava za stipendiranje darovitih srpskih đaka i studenata.

Mitropolit

Program svog pastirskog delovanja mitropolit Porfirije je predstavio u pristupnoj besedi na ustoličenju, u junu 2014. godine, rekavši:

“Uvek ću biti spreman da učestvujem u izgrađivanju mostova između ljudi i naroda, potpuno svestan da ima onih koji će i sa jedne i sa druge obale bacati kamenje na mostograditelje. Ali, na to me obavezuje sam Gospod koji je u Sinu svome Jedinorodnom premostio jaz između Boga i čoveka”.

O svom identitetu i temeljnim vrednostima na kojima zasniva svoje poslanje Mitropolit je tom prilikom rekao: “Ja jesam Srbin, ali sam pre svega hrišćanin, a to je univerzalna vrednost i zato ću propovedati i svedočiti Hrista. Volim svoj narod, ali volim i voleću i sve druge narode, svakog čoveka, svaku ikonu Božiju”.

Mitropolit Porfirije neguje prijateljske i saradničke odnose sa brojnim predstavnicima Rimokatoličke crkve i drugih verskih zajednica, kao i sa mnogim naučnim i kulturnim pregaocima u Zagrebu.

Bio je domaćin Osmog sastanka Svepravoslavne mreže za proučavanje religija i destruktivnih kultova koji je, pod pokroviteljstvom Eparhije zagrebačko-ljubljanske, održan septembra 2015. godine u Ljubljani.

Završio je obnovu Bogorodičinog manastira u Lepavini, pored Koprivnice, jednog od najstarijih duhovnih centara pravoslavnog naroda u Hrvatskoj.

Laureat je nagrade Bogoslovske akademije Svetog Ignatija u Stokholmu (Švedska) za 2016. godinu. Ovo priznanje dodeljeno mu je “za doprinos pomirenju naroda na Balkanu i predani rad na unapređenju jedinstva među hrišćanima”. Povodom primanja nagrade, mitropolit Porfirije je u Stokholmu održao predavanje na temu slobode i ljudskih prava. Govoreći o tome da sloboda i ljudsko dostojanstvo imaju svoje izvorište u Crkvi Hristovoj, rekao je da su “sloboda izbora, sloboda savesti, slobodan protok ljudi i ideja i materijalna obezbeđenost svakog pojedinca ono što hrišćanstvo kao autentični personalizam sa sobom nosi” i istakao da “to ne znači da se hrišćanstvo zalaže za prolazne ljudske vrednosti, već da potvrđuje večne vrednosti u čijoj je žiži čovek i njegovo spasenje”.

Priznanje Udruženja za versku slobodu u Republici Hrvatskoj za 2019. godinu dodeljeno je Mitropolitu Porfiriju za mirotvorni doprinos u promovisanju kulture dijaloga i verskih sloboda.

Profesor

Doktorsku tezu Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju svetog Jovana Zlatoustog Vladika Porfirije odbranio je na Bogoslovskom fakultetu Nacionalnog i Kapodistrijskog Univerziteta u Atini 2004. godine. Iste godine je postao docent na Katedri za katihetsko i pastirsko bogoslovlje Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Na toj je katedri nasledio akademika Vladetu Jerotića, sa kojim je dugi niz godina na mnogim poljima blisko sarađivao.

Kao vanredni profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, od 2015. godine, izvodi nastavu na predmetima osnovnih studija Pastirsko bogoslovlje sa psihologijom i Teologija Novog Zaveta, kao i na drugim predmetima master i doktorskog studijskog nivoa. Učestvovao je u pokretanju i promovisanju Biblijskog instituta pri Bogoslovskom fakultetu.

Autor je knjiga Licem k Licu – Biblijsko-pastirska promišljanja o Bogu, čoveku i svetu (Beograd – Zagreb, 2015) i Premudrost u Tajni sakrivena – Ogledi iz Teologije apostola Pavla (Beograd, 2020), tridesetak naučnih, stručnih i popularnih radova objavljenih u domaćim i međunarodnim časopisima. Zbirka intervjua i obraćanja, koje je dao tokom prve dve godine od postavljenja za Mitropolita (2014-2016), objavljena je 2016. godine pod naslovom Zagreb i ja se volimo javno.

U susret Saboru: Kako se bira patrijarh

0

Srpska pravoslavna crkve će najverovatnije u četvrtak (18. februar) dobiti novog poglavara, a prema Ustavu SPC za to mesto može da se kandiduje eparhijski arhijerej koji je na čelu eparhije minimum pet godina.

Pravilnik SPC podrazumeva da se Izborni sabor mora organizovati najkasnije tri meseca od upokojenja prethodnog patrijarha, a za njegov rad je potrebno učešće najmanje dve trećine članova.

Na početku Sabora, episkopi se zaklinju da će voditi računa o dobru i interesu Crkve, otadžbine i naroda i da će glasati za najboljeg. Izbor patrijarha se sprovodi tako što se tokom prvog kruga glasanja učesnici Sabora izjašnjavaju o tri episkopska kandidata, tajnim glasanjem. Ukoliko se posle prvog kruga pojavi ime sa natpolovičnom većinom glasova, onda se u drugom krugu glasanja vladike opredeljuju za ostala dva kandidata.

Natpolovičnom većinom mora da bude izabrano i ime drugog kandidata, nakon čega se pristupa narednom krugu glasanja za trećeg takmaca za patrijaršijski tron i ponovo je uslov dobijanje natpolovične većine glasova. To znači da se krugovi glasanja mogu i ponavljati, sve do momenta dok se ne dobiju imena tri obavezna kandidata.

Nakon što episkopsi arhijereji odrede tri kandidata, njihova imena se stavljaju u zapečaćene koverte unutar Jevanđelja, nakon čega se Jevanđelje stavlja na časnu trpezu u oltaru. Posle molitve priziva Svetog duha Patrijaršijskog kapeli, najstariji monah, a to će ovog puta biti Jovan Radosavljević, izvlači jednu od koverti, koju predaje predsedavajućem Sabora.

Arhijerej koji je do tog trenutka vodio Sabor je upravo onaj koji dobija čast i obavezu da saopšti ostalima episkopima ime novog patrijarha. Zanimljivo je da on takođe otvara i druge dve koverte kako bi se svi učesnici Sabora uverili da su izbori bili regularni.

Zahvaljujući incijativi tadašnjeg patrijarha Germana, izmenjen je Ustav SPC na osnovu kojeg se bira poglavar. To je, pre svega, urađeno kako bi se usujetilo uplitanje vlasti u saborna pitanja.

German i njegovi prethodnici Dimitrije, Varnava, Gavrilo, Vikentije, birani su na značajno drugačiji način nego što je to danas pravilo. Nakon što je Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve ponovo uspostavljena 1920. godine pa sve do 1958. godine, poglavari institucije u koju ovdašnji narod ima najviše poverenja, birani su većinom glasova, ali su na tim saborima, pored episkopa, učestvovali i ljudi van Crkve, kao i ljudi iz Crkve koji nisu episkopi.

S namerom da spreči uplitanje vlasti i drugih centara moći u izbor patrijara, German je u septembru 1967. sazvao vanredni Sabor i predložio episkopima da se promeni način izbora patrijarha. Vladike su na pomentuom Saboru prihvatile da se premene članovi Ustava SPC (član 42. i 43.) čime je uveden danas poznati “apostolski žreb” pri izboru patrijarha, a koji je omogućio njegovim naslednicima Pavlu i Irineju da dođu na čelo Crkve, iako nisu spadali u red favorita.

Божићна посланица Српске Православне Цркве

0
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ, председник Светог Архијерејског Синода и мјестобљуститељ трона патријараха српских

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2020. године

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се рађа – прослављајте Га!
Христос с неба – сусрећите Га!
Христос на земљи – узвисите се!
Певај Господу, сва земљо!

Овим речима почео је своју божићну беседу свети Григорије Богослов и њих, од тада, већ шеснаест векова, певамо на нашем богослужењу. Певај Господу, сва земљо, јер се испунила радост коју су вековима наговештавали старозаветни пророци (Ис 2, 2-3; 9, 6; Јер 23, 5-6; Јез 34, 23; Мих 5, 2) и праведници (1Мој 12, 3; 1Мој 18, 15). Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, па испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).

Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква силно и моћно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!

Богосиновство је највећи хришћански идеал, идеал који се мора непрестано остваривати и доказивати (1 Јн 3,1-3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, почевши од родослова Господа Исуса Христа које нам сведочи да Син Божји, остајући оно што је био, постаје и оно што није био (Мт 1, 1-23). Остајући истинити Бог, постаје истинити Човек. Тиме је све људе који у Њега повероваше и у Њега се крстише учинио синовима Божјим. Јер, ако је могуће да Син Божји постане Син Човечји, онда је исто тако могуће да и синови човечји постану синови Божји по дару и кроз усиновљење. Наше богосиновство је директна последица Оваплоћења Сина Божјег и показује се као највиша пројава љубави Бога Оца према људском роду.

Христово Рођење анђели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та анђеоска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. А мир је, драга наша браћо и сестре, стање срца и душе. Јеванђелски, Христов мир, како су то многи посведочили, препознали смо у животу и делима блажене успомене новопрестављеног првојерарха наше Цркве, патријарха Иринеја, као и у животима двојице врлих јерараха наше Цркве, митрополита Амфилохија и владике Милутина, који су се ове године преселили у Царство небеско. У свести људи и у памћењу Цркве они ће остати запамћени као људи мира и добре воље, заправо као они кроз које се у наше дане најбоље пројављивао Христов мир, мир првог и јединог Кнеза мира (Отк 1, 5).

Порука данашњег празника Рођења Сина Божјег обавезује и нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен и немоћан за свако добро дело и сусрет са другим. Ми се данас, свакако не случајно, поздрављамо са: Мир Божји, Христос се роди! Не тражимо колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, већ мир Христов који нас мири са Богом Оцем и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божје. Насупрот томе, немир који захвата данашње људе последица је духовне празнине и живота лишеног радости Божје близине.

Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. То посебно истичемо у години у којој обележавамо век откако је у Патријашијском двору у Сремским Карловцима Архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве свечано прогласио васпостављање и обнову Српске Патријаршије. Ипак, неопходно је указати на то да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању већ да је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог овог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине. А њих је много и оне зависе од сваког конкретног човека и историјског тренутка. Ипак, све оне почивају на тријади свевремених и суштински важних врлина, а то су: вера, нада и љубав (1Кор 13, 13). Оне треба да буду темељ на коме се зида наше узрастање у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13).

На том темељу љубави Христове која нас је данас обасјала позвани смо да и ми такву љубав имамо према свима, и то не љубав као добро расположење према некоме или нечему. Таква љубав не значи много. Ми говоримо о љубави као начину живота. Говоримо, штавише, о љубави која је начин Божјег постојања (1Јн 4, 16), а ми, будући боголики (1Мој 1, 27), позвани смо да такву љубав имамо једни према другима. Имати такву љубав значи да ако желимо живот, ако желимо постојање, онда то можемо имати само у заједници слободе и љубави са другим човеком. Видети у другом човеку Бога, то је Христов призив. Његове су речи да лаже онај ко говори да воли Бога, а притом не воли човека. Јер, „како можеш волети Бога кога не видиш ако не волиш човека кога видиш”? (1Јн 4, 20).

Озарени том љубављу, и овог Божића смо заједно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, у колевци нашег народа. Њихови разорени домови су и наши домови, њихова спаљена огњишта су и наша огњишта, вековни храмови који су порушени наши су храмови. Зато се молимо Господу да њима и нама подари снаге, упућујући им речи охрабрења које је Христос упутио Својим ученицима: „Не бој се, мало стадо!” (Лк 12, 32).

Витлејемски поздрав упућујемо и свој пуноћи нашег богољубивог народа широм света, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту и у којој земљи живео. Будите поносни и достојанствени! Ми смо древни хришћански народ, који је кроз крштење, кирило-методијевско наслеђе и светосавску просвету постао део културе свецелог хришћанског света.

Испуњени том љубављу, овог Божића се сећамо и свих невољника и страдалника, свих људи којима је учињена било каква неправда, а посебно оних којих су у овим тешким данима услед последица опаке болести остали без својих милих и драгих. Њима пружамо речи утехе коју налазимо у Господу Исусу Христу, чије Рођење прослављамо, у Господу Који је постао човек ради нас и ради нашега спасења, Који је и Сâм прошао пут смрти тражећи од Оца да Га прослави, што Отац и чини васкрсавши га Духом Светим из мртвих (Јн 12, 28). Зато нам свима Господ и поручује да се не бојимо јер који су са Христом сједињени, ако и умру, живеће (Јн 11, 25).

Љубав новорођенога Богомладенца подсећа нас и позива да у овим данима великих искушења заблагодаримо лекарима и свему медицинском особљу које се несебично труди да помогне сваком човеку, често и по цену сопственог живота. На овај начин, кроз своју несебичну жртву, они показују да су заиста деца Божја, спремна да чују и изврше реч Христову да нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн 15, 13).

Та љубав и жртва обавезују да све вас, децо наша духовна, позовемо и замолимо да у овим данима, тешким за свеколики род људски, чувате своје здравље и свој живот, као и да чувате друге на начин како то препоручују здравствене службе наше матичне земље и земаља у којима живи наш народ, широм света. Тако чинећи, ви не показујете одсуство вере или маловерје већ сведочите да поштујете светињу живота, да волите ближње и да љубите Господа Који је Сами Живот.

Славећи у таквој љубави Господа, зарадујмо се Богу и Божићу и прославимо Христа Богомладенца као једино ново под сунцем (2Кор 5, 17)! А ако нам је, можда, целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему јер славимо Рођење највеће Радости, Рођење Сина Божјег Исуса Христа! Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце, избацимо данас отров из њега јер славимо Рођење небеске Љубави, оваплоћене у људској природи!

Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота! Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање! Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи, позивамо их да у божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене, а жена од мужа, деца од родитељâ, а родитељи од деце, сусед од суседа. Морамо затражити опроштај једни од других ако хоћемо да будемо Божји и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен, и ми у Њему.

Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинско добро у Новој, 2021. години, поздрављајући вас радосним божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир, а међу људима добру вољу.

Мир Божји, Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2020. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ, председник Светог Архијерејског Синода и мјестобљуститељ трона патријараха српских

Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Икона Рождества Христовог, рад је Иконописачке радионице Манастира Васкрсења Христова: Света царица Теодора заштитница икона, Епархија бачка

Preminuo patrijarh srpski g. Irinej

0

Njegova svetost patrijarh srpski g. Irinej preminuo je nakon pogoršanja opšteg zdravstvenog stanja on je juče bio u izuzetno teškom stanju i bio je priključen na aparate za održavanje rada vitalnih organa.

Patrijarh Irinej, koji je na Veliku Gospojinu napunio 90 godina, hospitalizovan je 4. novembra u večernjim satima u VMC “Karaburma” nakon što je test u okviru redovne kontrole pokazao da je pozitivan na koronavirus.

Pre izbora za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, patriharh Irinej, čije je svetovno ime Miroslav Gavrilović, proveo je pune 34 godine na čelu niške eparhije. 

Rođen je 1930. godine u selu Vidovo kod Čačka od oca Zdravka i majke Milijane. U rodnom selu završio je osnovnu školu, a potom gimnaziju u Čačku. Iako u njegovoj porodici niko nije bio sveštenik, blizina Ovčarsko-kablarske klisure, za koju važi da je srpska Sveta gora zbog mnoštva manastira, opredelila ga je da se posveti crkvenim studijama.

Po završetku gimnazije upisao je i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Po završenom fakultetu odlazi u vojsku. Po povratku iz vojske ubrzo biva postavljen za suplenta (profesora) Prizrenske bogoslovije.

Kao dugogodišnji profesor, a potom i rektor Prizrenske bogoslovije, vladika Irinej je živeo i na Kosovu i Metohiji, pa kao i njegov prethodnik Pavle, odlično poznaje situaciju u južnoj srpskoj pokrajini.

Pre stupanja na dužnost profesora, oktobra 1959. godine prima monaški čin i monaško ime Irinej od tadašnjeg patrijarha Germana u manastiru Rakovica, istom onom gde je sahranjen patrijarh Pavle. U crkvi Ružica ispod Kalemegdana rukopoložen je u čin jeromonaha 27. oktobra 1959. godine.

Dok je službovao u prizrenskoj bogosloviji, upućen je na postdiplomske studije u Atinu. Upravnik Monaške škole u manastiru Ostrog postao je 1969. godine. Odatle se vraća u Prizren i postaje rektor prizrenske bogoslovije. Rukopoložen je za vikarnog episkopa sa titulom episkopa moravičkog 1974. godine. Godinu dana kasnije, 1975. godine postaje episkop niški.

»Poslednjih godina, može se slobodno reći, niška eparhija na čelu sa Njegovim Preosveštenstvom Irinejom polako doživljava svoj procvat. To se uočava, kako u Nišu kao sedištu eparhije, tako i u najzabitijem i najudaljenijem manastiru ili crkvi.«, piše u njegovoj zvaničnoj biografiji na sajtu niške eparhije.

Budući da pre njega u Nišu za 120 godina nije podignut nijedan hram, episkop niški je preuzeo opsežnu akciju podizanja novih hramova na tom području. Tako je 1987. godine počela izgradnja novog hilandarskog metoha, koji se nalazio preko puta Saborne crkve, a srušen je 1947. godine. Na padinama Delijskog visa izgrađen je hram posvećen Sv. Savi, prvom arhiepiskopu srpskom, a temelje hrama je osvetio episkop niški Irinej. Crkva Sv. Save je umnogome inspirisana hilandarskim hramom (Milutinovom crkvom).

Godine 1998. je prvi put posle 50 godina za hramovsku slavu niške Saborne crkve, Duhove, obnovljena je velika litija ulicama grada Niša.

»Kaže se da su Srbi pravoslavan narod. Divno bi bilo da oni to stvarno ponovo i postanu posle 50 godina brutalne ateizacije«, stoji na sajtu eparhije niške.

Poznato je da je sadašnji patrijarh bio blizak sa patrijarhom Pavlom, i da je još kao episop obavljao mnoge odgovorne zadatke u SPC poput prevazilaženja crkvenog raskola u SAD . Zbog toga je čak 22 puta odlazio u Ameriku.

Prijem u Uspenskom hramu u Cirihu

0

Pod pokroviteljstvom kantonalne organizacije Forum der Religionen, u sredu uveče je bio organizovan veličanstven prijem u Uspenskom hramu u Cirihu. Tema je bila: “Sveta tajna braka u Pravoslavnoj Crkvi”. Posebna je čast bila da Vladika Andrej aktivno učestvuje u diskusiji.

Program je otvorila gospođa Mirjam Läubli i upoznala sve prisutne sa aktivnostima ove večeri. Gospođa Aleksandra Pišteljić-Kević, predsednica Kola srpskih sestara je pozdravila Vladiku Andreja i sve prisutne i zahvalila se na časti da Srpska Crkva bude domaćin ovog skupa. Referenti su bili protojerej Branimir Petković i protojerej-stavrofor Miroslav Simijonović koji su u kratkim informativnim crtama objasnili smisao Svete tajne venčanja u predanju Pravoslavne Crkve.

Između izlaganja je hor Uspenskog hrama “Bogorodičin” pevao odabrane crkvene pesme iz bogate muzičke baštine slovenskih naroda: “Svjati Bože” od Čajkovskog, “Oče naš” od Kedrova, “Dostojno jest” od Dineva, “Aliluja” i “Tebje poem” od Mokranjca. Usledile su veoma zanimljive diskusije koje su produbile večerašnju temu. Za ovu priliku su bili pozvani Adina i Đorđe Petrović koji su govorili o svom iskustvu, zaljubljenom paru jedne Švajcarkinje i jednog Srbina koji su odlučili da se crkveno venčaju.

Na kraju je Vladika Andrej održao lep govor o smislu integracije za budućnost naše Crkve na zapadu navodeći lepe primere iz istorije drugih naroda.

Nakon toga svi su bili pozvani na apero u crkvenoj sali, gde su imali priliku da nastave sa pričom uz pratnju lagane muzike na klaviru Sare Dimitrijević, učenice Muzičke gimnazije u Cirihu i članice podmladka crkvenog hora “Bogorodičin”. Čitav program je ispraćen snimkom Schweizer Radio SRF.

Da li se pravilno kaže Vaskrs ili Uskrs?

0

Ako ste u dilemi kako treba pravilno jedni drugima da čestitamo, treba da znate da je to zbog raznih uticaja kulturnih i vremenskih tradicija, u kojima smo se nalazili. Tako danas imamo Uskrs – srpsko narodno, Vaskrs – staro srpsko književno i crkveno i Voskresenije današnje srpsko crkveno.

Prema današnjem opšteprihvaćenom rečniku matice srpske, najpravilnije bi bilo reći: “Hristos vaskrse”! Pored toga ispravno je i “Hristos voskrese”.

Izvorni oblici reči kao što su Vaskrs, Vaskrsenije, Vaskrsnuti, Vaskrse potiču iz starog srpkog crkvenog i književnog jezika. Ove reči u prevodu označavaju uskrsnuće, odnosno ustajanje iz mrtvih i ponovno oživljavanje.

Takozvani srpskoslovenski jezik, odnosno srpska redakcija staroslovenskog jezika, nastala je u vreme kada su Srbi primili slovensko bogosluženje i slovensku pismenost, tokom X veka. Od tada pa do prvih decenija XV veka, Srbi su pomenute reči izgovarali sa poluglasnikom iza početnog “V”, a od XV veka pa nadalje izgovaraju ih sa “A”. Dakle to je reč Vaskrs.

Negde od sredine XVIII veka do danas ruskoslovenski jezik se upotrebljava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao zvaničan crkveni jezik. U tom crkvenom jeziku reči o kojima govorimo izgovaraju se na ruski način, sa “O” u prvom slogu, Voskresenije, Voskresnuti, Voskrese.

Reč Uskrs pripada srpskom narodnom jeziku, u kojem je u veoma davno vreme početno “U” dobijeno od starog početnog “V”.

Tako da je potpuno ispravno i u duhu našeg srpskog jezika i pravoslavlja čestitati i Usrks, kao i Vaskrs. Dakle, u susret prazniku – srećan Uskrs, uz pozdrav: “Hristos Vaskrse”!

POSLEDNJE VESTI