Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić razgovarao je sa Episkopom austrijsko-švajcarskim g. Andrejem.
„Srdačan razgovor sa Episkopom švajcarskim Andrejem o potrebama eparhije, značaju očuvanja duhovnosti i veza sa maticom, kao i o ulozi crkve u modernom društvu.
Posebno sam istakao ogroman uticaj SPC u očuvanju identiteta i tradicije srpske dijaspore, kao stuba sabornosti našeg naroda koji čuva duhovne i kulturne vrednosti i time održava snažnu vezu sa otadžbinom.
Poručio sam da samo zajedno, gde god bili, u zemlji ili rasejanju, možemo svaku prepreku da savladamo. Zahvalan sam SPC na svim naporima koje ulaže kako bi se očuvalo jedinstvo našeg naroda u ovim teškim vremenima“.
Na veliki pravoslavni praznik, Svetu Petku, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Naslednik Filip Karađorđević, posetio je srpsku zajednicu u Tićinu. Princ Filip je prisustvovao svečanoj Liturgiji, koja je održana u Crkvi Svetog Jovana u Belinconi, gde je zajedno sa vernicima obeležio ovaj značajan dan. Prisustvo Princa Filipa donelo je radost i dodatnu svečanost zajednici, koja je pokazala duboku zahvalnost za njegovu posetu i podršku.
Nakon Liturgije, Princ Filip je prisustvovao sastanku sa predstavnicima više srpskih udruženja u Tićinu, među kojima su: Udruženje „Sveti Sava”, Srpsko kulturno udruženje „Desanka Maksimović”, fudbalski klub „Drina” i humanitarno udruženje „Nemanjići”. Sastanak je bio prilika za razgovor o temama važnim za srpsku zajednicu u Tićinu, uslovima života, izazovima sa kojima se suočavaju, kao i mogućnostima za unapređenje međusobne saradnje.
Tokom sastanka, diskutovano je i o projektima Princa Filipa i Kraljevske fondacije. Princ Filip je pokazao interesovanje za potrebe i izazove sa kojima se suočavaju Srbi u Tićinu. Razmenjene su ideje o budućim projektima koji bi uključivali očuvanje srpske kulture, jezika i običaja među mladima u Tićinu, kao i o mogućnostima za humanitarne akcije koje bi bile realizovane u saradnji sa Kraljevskom fondacijom i srpskim udruženjima iz Tićina.
Poseta Princa Filipa još jednom je pokazala važnost povezivanja i očuvanja srpskog identiteta u dijaspori, kao i važnost jedinstva i podrške među članovima zajednice. Princ Filip je ohrabrio predstavnike udruženja da nastave sa svojim radom i da ostanu posvećeni očuvanju kulturnih i duhovnih vrednosti, koje su duboko ukorenjene u srpskom narodu.
Iz Srpske pravoslavne crkve iz švajcarskog grada Tićina stigla je lepa vest. Potpisan je ugovor sa predstavnicima rimokatoličke parohije u Belinconi o korišćenju hrama Sv. Jovana Krstitelja
„U prostorijama rimokatoličke parohije u Belinconi, na dan kada naša Crkva proslavlja sv. Kseniju Petrogradsku, svečano je potpisan ugovor o korišćenju rimokatoličkog hrama sv. Jovana Krstitelja”, istaknuto je u ovoj Crkvenoj opštini.
Ispred katoličke crkve ugovor su potpisali don Mauricio Silini, nadležni paroh i arhijerejski namesnik za Belinconu i Fausto Riva predsednik Upravnog Odbora rimokatoličke parohije u Belinconi u prisustvu članova odbora dok ispred pravoslavne crkve ugovor potpisali jerej Marko Knežević nadležni paroh i Milenko Spasojević predsednik CO u Tićinu iz prisustvo članova odbora.
„Ugovorom je ustupljen hram sv. Jovana Krstitelja, koji se nalazi u strogom centru Belincone, srpskoj pravoslavnoj zajednici na neograničeno korišćenje. Ugovorom su precizirani svi uslovi korišćenja i definisana prava i obaveze ugovornih strana. Ovo je prvi put da je u kantonu Tićino potpisan ovakav tip ugovora između rimokatoličke i pravoslavne parohije”, naglašeno je u CO.
Prisutnima su se prvo obratili predstavnici rimokatoličke crkve. Don Mauricio je izrazio veliko zadovoljstvo, što je napravljen ovako važan korak u produbljivanju saradnje dve parohije. Zahvalio je se srpskoj zajednici na saradnji i domaćinskom ponašanju i brizi, koju srpska zajednica pokazuje prema hramu sv. Jovana Krstitelja. Predsednik Upravnog odbora rimokatoličke parohije u Belinconi Fausto Riva istakao je da se ovim ugovorom pravno definiše način korišćenja hrama, da se regulišu prava i obaveze ugovornih strana i da se ostvaruje kontinuitet i stabilnost u saradnji i odnosima dve zajednice. Istakao je da se pravoslavna zajednica do sada pokazala u najboljem svetlu, da je ostvaren visok nivo saradnje i da se nada da će i u budućnosti odnosi dve parohije nastaviti da budu na najvišem nivou, prenela je Crkvena opština Tićino.
Prisutnima su se potom obratili predstavnici pravoslavne zajednice. Nadležni paroh, jerej Marko Knežević, se zahvalio predstavnicima rimokatoličke crkve na ukazanom poverenju i kontinuiranoj pomoći srpskoj zajednici. „Potpisivanjem ovog ugovora, po prvi put je pravno regulisano korišćenje i upravljanje hramom sv. Jovana Krstitelja. Ovaj tip ugovora, koji je prvi put potpisan između katoličke i pravoslavne parohije, predstavlja istorijski događaj od velike važnosti za obe zajednice”, istakao je on. Otac Marko je uvaženim domaćinima, preneo pozdrave vladike Andreja, čijim je posredovanjem i blagoslovom ovaj ugovor i potpisan.
Predsednik Upravnog odbora Crkvene opštine Tićino, Milenko Spasojević je istakao značaj potpisivanja ovakvog ugovora za srpsku zajednicu, kojim se na neodređeno ustupa hram, sa jasno definisanim uslovima korišćenja. „Zahvaljujući ikonostasu čija se prva faza izrade privodi kraju, kao i drugim planiranim aktivnostima, pravoslavnim vernicima koji u velikom broju i redovno posećuju ovaj hram, će posete hramu i učestvovanje u bogosluženjima biti i prijatnije. Po završetku potpisivanja ugovora, u organizaciji pravoslavne zajednice, upriličeno je i prigodno posluženje za sve prisutne”, dodato je u CO Tićino.
Рођење Христово" фреска из XIV века-манастир Високи Дечани, Косово и Метохија
Proslava Božića, praznika rođenja Isusa Hrista, najradosnijeg događaja u hrišćanskom svetu, počela je u ponoć prvom božićnom liturgijom u svim Hramovima Srpske pravoslavne crkve Eparhije austrijsko-švajcarske u Švajcarskoj.
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Kao datum Hristovog rođenja, 25. decembar, uveden je u četvrtom veku, u vreme cara Arkadija. Ovaj datum se i danas poštuje, s tim što se on, prema julijanskom kalendaru, poklapa sa gregorijanskim 7. januarom, pa pravoslavne crkve koje poštuju julijansko vreme tog dana slave praznik rođenja Isusa Hrista.
Na Božić hrišćanske crkve slave dolazak Spasitelja, koji je došao među ljude da im ukaže na vrednosti vere u ljubav, da ih izmiri sa Bogom koga su se odrekli počinivši prvi greh.
U pećini u Vitlejemu Marija je u slamu povila novorođenog Spasitelja i poklonila mu se kao Bogu.
“U isto vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu, već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao sve zvezde već u visini ptičjeg leta”, piše u jevanđelju.
Zvezdu su četrdeset dana pratila trojica mudraca, Gašpar, Baltazar i Melkior, i stigavši u Jerusalim, u vitlejemskoj pećini, nad kojom se zaustavila zvezda, poklonili se detetu “kao caru nad carevima i darivali ga zlatom, a potom tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja”.
Car Irod je, u strahu za svoj presto, naredio da se u Vitlejemu pobiju sva muška deca do dve godine, nadajući se da će među njima biti i novorođeni Isus. Prema jevanđelju ubijeno je 14.000 dece, ali je sveta porodica prebegla u Misir u Egiptu, gde je živela do Irodove smrti.
U navečerje praznika Roždestva Hristovog, Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski Gospodin Andrej služio je veliko povečerje u hramu Uspenja Presvete Bogorodice u ciriškom naselju Švamendingen. Tom prilikom Episkopu Andreju sasluživali su parosi ovog hrama protojerej-stavrofor dr Miroslav Simijonović i protojerej-stavrofor Nenad Mihajlović, uz svečano pojanje hora ”Bogorodičin” i molitveno učešće velikog broja vernika ciriških parohija.
Po završenom velikom povečerju, prigodnom besedom obratio se Episkop Andrej čestitajući sveštenstvu i vernicima dolazeći praznik Rođenja Hristovog, podsećajući sve na značaj ovog praznika u domostroju spasenja sveta.
Posle završenog velikog povečerja izvršeno je osvećenje i tradicionalno nalaganje badnjaka, a potom je slavlje nastavljeno u crkvenoj porti, gde je sveštenstvo sa vernicima imalo priliku da u prijatnoj atmosferi razmenjuje utiske o ovom prazniku sa svojim arhipastirom.
Uskrs je najveći hrišćanski praznik jer suština hrišćanskog učenja označava Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih, kao pobedu vere i života nad smrću.
Po crkvenom učenju, Isus je raspet u petak, subotu je preležao u grobu, u Josifovom vrtu, a u nedelju zorom, osetio se snažan zemljotres i anđeo Božji sleteo je na grob. Stražari koji su čuvali grob, u strahu su popadali kao mrtvi, a Isus vaskrsao.
Ljudi se za ovaj praznik pozdravljaju sa: „Hristos vaskrse“ i „Vaistinu vaskrse“. Cela nedelja praznika zove se Svetla nedelja, a tada se pevaju radosne crkvene pesme.
U sredu, 17. novembra 2021. godine u Bazelu održan je bratski sastanak sveštenstva Arhijerejskog namesništva za Švajcarsku. Sastankom je predsedavao Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej. Razmatrane su teme vezane za trenutnu situaciju sa pandemijom Kovid-19, kao i rad sveštenika na unapređenju duhovnog života srpskih parohija u Švajcarskoj. Takođe razgovaralo se o mogućnosti daljeg razvoja misije naše Crkve u ovoj zemlji.
Na kraju sastanka usledilo je posluženje, koje je pripremljeno od strane članica Kola srpskih sestara bazelske parohije, nakon koga se episkop Andrej zahvalio prisutnom sveštenstvu na saradnji. Posle posluženja Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej zajedno sa svim sveštenicima, prisustvovao je proslavi jubileja Zajednice hrišćanskih crkava u Švajcarskoj „AGCK“, koja se održavala u Bazelu.
Proslavljen jubilej – 50 godina AGCK Švajcarske
Radna zajednica hrišćanskih crkava Švajcarske (AGCK.CH) proslavila je u sredu, 17. novembra 2021. godine jubilej – 50 godina od osnivanja. Tim povodom organizovana je najpre plenarna skupština ove organizacije koja je protekla u svečanoj atmosferi ali i u znaku donošenja novog statuta i pravilnika o radu.
U popodnevnim časovima u starokatoličkoj crkvi u Bazelu (Predigerkirche) organizovana je svečanost na kojoj su prisustvovali poglavari svih crkava članica zajednice, predstavnici Svetskog saveta Crkava, Vlade Kantona Bazel, predsednici ekumenskih radnih grupa Nemačke i Austrije, mnogi ugledni predstavnici javnog i kulturnog života u Švajcarskoj i drugi gosti. U ime Srpske pravoslavne Crkve uvaženi gosti su bili Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej i arhijerejski namesnik za Švajcarsku, protojerej-stavrofor Stanko Marković.
U besedi izgovorenoj u toku bogosluženja, starokatolički sveštenik dr Mihael Bangert (Michael Bangert) govorio je o vaskršnjoj svetlosti koju su Crkve dužne na prenose svetu i da uvek iznova propovedaju Vaskrslog Hrista.
U svečanom govoru povodom jubileja, predsednik AGCK Milan Kostrešević osvrnuo se na istorijski kontekst nastanka ove organizacije, na biblijsko utemeljenje njenog postojanja, ali i na neophodnost održavanja kulture dijaloga u pluralističkom društvu.
Na samom kraju usledila je javna diskusija o budućnosti ekumenskog dijaloga u Švajcarskoj na kojoj su učešće uzeli Njegovo Preosveštenstvo Episkop austrijsko-švajcarski g. Andrej, Rita Famos (Rita Famos), predsednika Reformatorske crkve Švajcarske, biskup dr Feliks Gmur (Felix Gmür) u ime Rimokatoličke crkve, biskup dr Harald Rajn (Harald Rein) u ime Starokatoličke crkve, Kristijan Kun (Christian Kuhn) u ime Švajcarske evangeličke mreže i prof. dr Jorg Štolc (Jörg Stolz) profesor Univerziteta u Lozani.
Na kraju diskusije za brojne goste i članove ove organizacije upriličen je svečani koktel.
Radna zajednica hrišćanskih crkava u Švajcarskoj (Arbeitsgemeinschaft Christlicher Kirchen AGCK) izabrala je, u novembru prošle godine, novog predsednika g. Milana Kostreševića, teologa. Gospodin Kostrešević je prvi pravoslavni predstavnik ove organizacije koja postoji već 50 godina. Na ovu poziciju izabran je sa mesta predstavnika Srpske pravoslavne crkve u AGCK.
Milan Kostrešević je nakon teoloških studija na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu upisao Starokatolički fakultet u Bernu, na kome trenutno završava svoju doktorsku disertaciju.
Gospodine Kostrešević, vrlo ste rano počeli da svirate klarinet. Odakle ljubav prema tom instrumentu? Da li svirate još uvek?
Od rane mladosti pokazivao sam ljubav i interesovanje prema muzici. Zbog toga sam uz dozvolu roditelja uporedo sa osnovnom školom upisao i nižu muzičku školu u Banja Luci. Moja prva ideja, kao kod većine dece u tom uzrastu, bila je da sviram klavir, međutim zbog niza okolnosti kojima smo tih ratnih godina bili izloženi, a koje su pre svega bile vezane za nemogućnost nabavke klavira, prihvatio sam preporuku iz muziče škole da izaberem neki od duvačkih instrumenata i tako sam posle nekoliko dana razmišljanja odlučio da to bude klarinet. Nikada se nisam pokajao jer je klarinet instrument sa zvukom i dinamikom koja mi je i tada i sada potpuno odgovarala. Danas nažalost zbog mnogo obaveza samo u retkim momentima uspevam da se vratim klarinetu.
Sledi teološki fakultet. Šta vas je privuklo da upišete teologiju?
Teologija je bila prirodan spoj moje crkvenosti i interesovanja za humanističke nauke i za jezike, kojih na studijama teologije ne manjka. Iako sam posle za vreme studija teologije, pravio određene izlete pa sam studirao i filozofiju i arheologiju, studije i proučavanje teologije nikada nisu dovedeni u pitanje.
Trenutno radite na doktorskoj disertaciji u Bernu. Kada ste doneli odluku da dođete u Bern?
Krajem osnovnih studija odlučio sam se da se dalje usavršavam iz oblast biblistike, tačnije iz novozavetnih nauka. Radi se o jednoj specifičnoj oblasti koja upravo spaja teološke nauke sa nizom srodnih disciplina, poput filozofije, arheologije i klasičnih jezika. Budući da me je sve to izuzetno interesovalo, a da je sa druge strane Novi Zavet u osnovi pravoslavne teologije, odlučio sam da doktoriram upravo iz ove oblasti. Imao sam opcije da doktorske studije sa stipendijom upišem na Univerzitetima u Jeni, Minsteru i Bernu i na kraju sam se odlučio za Bern jer je to bila najbolja prilika i jer na tom Univerzitetu predaje profesor Rainer Hirsch-Luipold koji je upravo jedan od poznatijih stručnjaka u svetu na polju istraživanja odnosa Jevanđelja po Jovanu i srednjeg platonizma ranog doba careva, za šta sam se i ja takođe veoma interesovao.
Pokojni mitropolit Amfilohije Radović, kao i vladika Nikolaj Velimirović su deo svojih studija proveli na Starokatoličkom fakultetu u Bernu. Otkud toliko interesovanje kod srpskog sveštenstva za taj fakultet?
Bliski odnosi Srpske pravoslavne Crkve i Starokatoličke crkve u Švajcarskoj vuku svoje korene iz događaja sa Prvog Vatikanskog sabora 1870. godine, kada se grupa katoličkih sveštenika i biskupa, protestvujući pre svega zbog dogme o nepogrešivosti pape odvojila od Rima i osnovala Starokatoličku crkvu. Budući da je po ovoj, ali i po mnogim drugim dogmama ova Crkva postala veoma bliska pravoslavlju, razvili su se bliski odnosi sa raznim pravoslavnim Crkvama, pa i sa našom, Srpskom pravoslavnom Crkvom. Za nas konkretno, to je pored Univerziteta na Oksfordu bio svojevrstan prozor u zapadni svet, gde su naši studenti i doktoranti dolazili i upoznavali se sa ovdašnjom kulturom i mišlju. Stoga je Starokatolička crkva do sada finansirala skoro 50 srpskih studenata i doktoranata u Bernu, od kojih je svakako najpoznatiji Sveti vladika Nikolaj Velimirović, a pored njega i Mitropolit Amfilohije, Episkop Sava Vuković, profesori Đoko Slijepčević, Emilijan Čarnić, Dragan Milin i drugi.
Glavna tema vašeg doktorata je svetlost. Šta za vas predstavlja svetlost? Nešto više od jednog elektro magnetnog talasa, koji se kreće brže od bilo čega u našem univerzumu?
Svetlost je jedna veoma zanimljiva i multidimenzionalna tema. Moja konkretna istraživanja vezana su za uticaj srednjeg platonizma na Jevanđelje po Jovanu kroz motiv svetlosti, gde sam dokazao da ovaj motiv, zadržavajući sve platonističke elemente, dobija jedno novo, hristološko značenje, jer upravo u ovom jevanđelju govorimo o Hristu kao svetlosti. Potom se osvrćem i na recepciju ovakve hristijanizacije motiva svetlosti kod hrišćanskih platoničara Klimenta Aleksandrijskog i Origena. Sasvim posebna tema bila bi naravno jedno moguće interdisciplinarno istraživanje svetlosti u oblasti teologije i fizike, za čije rezultate bih se takođe veoma interesovao. Ipak, govoreći jovanovskim jezikom, zaključio bih: Hristos je svetlost svetu.
Nedavno je u Beogradu otkrivan spomenik srpskom Kralju Stefanu Nemanji, rodonačelniku dinastije Nemanića. Malo ljudi zna da je on kršten u rimokatoličkoj crkvi, po latinskom obredu u tadašnjoj Duklji. Koje su razlike između katoličke i pravoslavne crkve?
Iako i pravoslavni i katolici vuku korene iz istog izvora, nakon raskola iz 1054. godine nažalost došlo je do udaljavanja dveju crkava na teološkom planu. Ipak, iako ni danas nismo u jedinstvu, potrebno je naglasiti da pravoslavna i katolička crkva međusobno priznaju Krštenje što govori da ipak priznajemo da na drugoj strani postoje eklisiološki elementi. Ipak najveće razlike koje nas danas razdvajaju su svakako pogled na status rimskog pape, što dalje sa sobom vuče određene razlike u pogledu na učenje o samoj prirodi Crkve. Druga bitna razlika je takozvano Filioque – odnosno pitanje da li Sveti Duh ishodi od Oca, kako uče pravoslavni ili od Oca i Sina, kako uče katolici, što po pravoslavnom učenju uvodi subordinaciju u odnos Svete Trojice. Iako se radi o dubokim teološkim pitanjima, možemo se samo nadati i moliti da će ona jednog dana biti prevaziđena.
Vi ste izabrani kao predsednik radne zajednice hrišćanskih crkava (Arbeitsgemeinschaft Christlicher Kirchen, AGCK) u Švajcarskoj. Šta je AGCK i što baš vi?
AGCK je zapravo nacionalna platforma (postoje i kantonalne) u okviru koje hrišćanske crkve, kako tradicionalne tako i tzv. migrantske međusobno sarađuju i bore se za iste hrišćanske vrednosti u društvu. Upravo ove godine proslavlja se 50 godina od osnivanja ove organizacije i čast mi je da budem prvi pravoslavni predstavnik na njenom čelu. Isprva sam bio član AGCK kao predstavnik Srpske pravoslavne Crkve, ali posle nekog vremena, zbog angažmana i truda koji sam uložio u radu ove organizacije najpre sam izabran za potpredsednika a sada i za predsednika. Nadam se da ću na ovom mestu dostojno predstavljati svoj narod i Crkvu.
Kako vi vidite Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Švajcarskoj? Šta su dugoročni ciljevi?
Misija Srpske pravoslavne Crkve u Švajcarskoj vuče svoje korene sa kraja 19. veka iako je prva zvanična parohija osnovana tek 1969. godine u Bernu. Zahvaljujući našem narodu i sveštenstvu, ostvaren je ogroman napredak u duhovnom, kulturnom i infrastrukturnom smislu. Glavni dugoročni cilj je svakako da Crkva ostane oslonac, stub i tvrđava duhovnog života našeg naroda u Švajcarskoj, ali i da samom švajcarskom društvu prikaže našu kulturu, istoriju i duhovnost. Ukoliko ove ciljeve budemo uspešno sprovodili, svi ostali ciljevi biće u dogovoru sa našim episkopom, sveštenstvom i narodom usmereni ka unapređenju našeg duhovnog života i misije Crkve.
Da li možete da zamislite srpski manastir u Švajcarskoj?
Mogao bih da zamislim jedan srpski manastir u Švajcarskoj, iako je to veoma zahtevan poduhvat koji zahteva pažljivo i dugoročno planiranje.
Nedavno je izabran novi Patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Da li ste imali priliku da ga upoznate?
Patrijarha Porfirija upoznao sam za vreme studija u Beogradu, budući da mi je kao profesor predavao Novozavetnu teologiju. Imali smo prilike da se susrećemo i u Zagrebu dok je stolovao kao mitropolit toga grada i mislim da smo dobili dostojnog arhipastira, kome možemo da poželimo dobro zdravlje i da mu Gospod da snage da pravilno upravlja našom Svetosavskom Crkvom.
Koji su vaši lični ciljevi? Da li planirate da ostanete i posle doktorata u Švajcarskoj ?
Moji lični ciljevi su svakako vezani za crkvenu službu, tako da ću se u dogledno vreme o ovoj temi posebno savetovati sa našim episkopom. Svakako da želim da mi naučni rad pored ovog praktičnogostane u fokusu interesovanja.
Kada i gde možemo sledeći put da vas čujemo kako svirate klarinet?
Ako mi nekada vreme dozvoli, voleo bih da se vratim ovom instrumentu, pa i da negde nastupim, ukoliko uslovi to dozvole, ali za to svakako treba dosta vežbe, truda i rada.
Na Saboru Srpske pravoslavne crkve (SPC) za novog 46. patrijarha izabran je mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, javlja RTS. Monah Matej iz manastira Sisojevac izvukao je kovertu sa imenom novog patrijarha iz knjige Svetih jevanđelja, u kom su se nalazile koverte sa imenima tri kandidata koji su imali najviše glasova. Proces je počeo liturgijom koju je predvodio mitropolit dabrobosanski Hrizostom, a koji je bio na čelu SPC kao najstariji član Sinoda do izbora patrijarha. Sednica Sabora SPC je počela oko 12h, a završila se nešto pre 15.45h.
Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije (Perić) četvrti je mitropolit Eparhije zagrebačko-ljubljanske.
Rođen je 22. jula 1961. godine u Bečeju. Prvo je od troje dece Radivoja i Radojke Perić, koji su se, posle Drugog svetskog rata, iz sela Osinje kraj Dervente u Bosni i Hercegovini doselili u Vojvodinu. Na krštenju je dobio ime Prvoslav. Osnovnoškolsko obrazovanje stekao je u Čurugu, a gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ završio je u Novom Sadu 1980. godine.
Pohađao je studije arheologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ubrzo je počeo da studira i na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve, na kojem je i diplomirao 1987. godine.
U čin male shime zamonašio ga je, na Tominu nedelju, 11. aprila 1986. godine, njegov duhovni otac, tada jeromonah dr Irinej (Bulović), sadašnji Episkop bački. Iste godine, episkop raško-prizrenski Pavle (Stojčević), potonji patrijarh srpski, rukopoložio je monaha Porfirija u čin jerođakona u manastiru Svete Trojice u Mušutištu 23. juna 1986. godine.
Poslediplomske studije pohađao je na Bogoslovskom fakultetu Nacionalnog i Kapodistrijskog univerziteta u Atini (1987-1990.). Na istom učilištu stekao je zvanje doktora nauka (2004.).
U čin jeromonaha rukopoložen je na Aranđelovdan, 21. novembra 1990. godine, u manastiru Svetih Arhangela u Kovilju. Tada je postavljen za igumana te svete obitelji. Za Episkopa jegarskog, vikara Eparhije bačke, izabran je na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora 14. maja 1999. godine. Hirotonisao ga je Patrijarh Pavle (Stojčević) u novosadskoj Sabornoj crkvi 13. juna 1999. godine. Za Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog izabran je na sednici Svetog Arhijerejskog Sabora 26. maja 2014. godine. Blažene uspomene Patrijarh Irinej (Gavrilović) ga je, 13. juna iste godine, uveo u mitropolitski tron u hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu, na kojem je mitropolit Porfirije nasledio blaženopočivšeg mitropolita Jovana (Pavlovića).
Vanredni je profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Govori grčki i engleski, a služi se ruskim jezikom.
Iguman
Na poziv episkopa bačkog dr Irineja, jerođakon Porfirije je 1990. godine privremeno prekinuo poslediplomske studije teologije u Atini i prihvatio se dužnosti igumana svetoarhangelske obitelji u Kovilju, na kojoj je ostao do 2014. godine. Njegovim postavljenjem za igumana započeo je preporod manastira.
Obnovljeni su stari i izgrađeni novi konaci, podignut je paraklis i otpočelo je freskopisanje manastirskog hrama.
Iguman Porfirije starao se da život monaha i bogoslužbeni tipik Kovilja budu ustrojeni po ugledu na autentičnu monašku duhovnost i bogoslužbeni opit svetogorskih opštežića. Manastir je postao prepoznatljiv po negovanju vizantijskog crkvenog pojanja, ali i po otvorenosti prema društvenoj zajednici.
Na inicijativu episkopa Porfirija, formirane su četiri terapijske zajednice za lečenje od bolesti zavisnosti, pod nazivom Zemlja živih. Od osnivanja prve zajednice 2005., do početka 2021. godine, kroz ova jedinstvena lečilišta u kojima su znanja i veštine medicinskih nauka isprepletane sa vekovnim pravoslavnim duhovnim iskustvom, prošlo je gotovo 4000 štićenika.
Bratstvo manastira je višestruko umnoženo, pa je ono, u trenutku odlaska Mitropolita Porfirija sa mesta igumana, brojalo 25 monaha.
Čitavu deceniju vladika Porfirije je bio jedan od redovnih učesnika emisije Bukvar pravoslavlja koja je emitovana na televiziji Novi Sad. Takođe je, od početka emitovanja televizijske emisije Agape autora i voditelja Aleksandra Gajšeka (2005.), pa sve do izbora za Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog (2014.), uz počivšeg akademika dr Vladetu Jerotića i druge istaknute mislioce bio njen čest gost. U svojstvu predstavnika tradicionalnih Crkava i verskih zajednica u Srbiji, episkop Porfirije je najpre bio član (2005-2008), a zatim i predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije (2008-2014).
Bio je prvi arhijerej Srpske Pravoslavne Crkve kome je povereno staranje nad organizacijom verskog života u Vojsci Srbije (2010 – 2011.).
Počev od 2002. godine, vladika Porfirije je predsednik Upravnog odbora Srpskog privrednog društva „Privrednik“ u Novom Sadu, gde se posebno angažovao u prikupljanju sredstava za stipendiranje darovitih srpskih đaka i studenata.
Mitropolit
Program svog pastirskog delovanja mitropolit Porfirije je predstavio u pristupnoj besedi na ustoličenju, u junu 2014. godine, rekavši:
„Uvek ću biti spreman da učestvujem u izgrađivanju mostova između ljudi i naroda, potpuno svestan da ima onih koji će i sa jedne i sa druge obale bacati kamenje na mostograditelje. Ali, na to me obavezuje sam Gospod koji je u Sinu svome Jedinorodnom premostio jaz između Boga i čoveka“.
O svom identitetu i temeljnim vrednostima na kojima zasniva svoje poslanje Mitropolit je tom prilikom rekao: „Ja jesam Srbin, ali sam pre svega hrišćanin, a to je univerzalna vrednost i zato ću propovedati i svedočiti Hrista. Volim svoj narod, ali volim i voleću i sve druge narode, svakog čoveka, svaku ikonu Božiju“.
Mitropolit Porfirije neguje prijateljske i saradničke odnose sa brojnim predstavnicima Rimokatoličke crkve i drugih verskih zajednica, kao i sa mnogim naučnim i kulturnim pregaocima u Zagrebu.
Bio je domaćin Osmog sastanka Svepravoslavne mreže za proučavanje religija i destruktivnih kultova koji je, pod pokroviteljstvom Eparhije zagrebačko-ljubljanske, održan septembra 2015. godine u Ljubljani.
Završio je obnovu Bogorodičinog manastira u Lepavini, pored Koprivnice, jednog od najstarijih duhovnih centara pravoslavnog naroda u Hrvatskoj.
Laureat je nagrade Bogoslovske akademije Svetog Ignatija u Stokholmu (Švedska) za 2016. godinu. Ovo priznanje dodeljeno mu je „za doprinos pomirenju naroda na Balkanu i predani rad na unapređenju jedinstva među hrišćanima“. Povodom primanja nagrade, mitropolit Porfirije je u Stokholmu održao predavanje na temu slobode i ljudskih prava. Govoreći o tome da sloboda i ljudsko dostojanstvo imaju svoje izvorište u Crkvi Hristovoj, rekao je da su „sloboda izbora, sloboda savesti, slobodan protok ljudi i ideja i materijalna obezbeđenost svakog pojedinca ono što hrišćanstvo kao autentični personalizam sa sobom nosi“ i istakao da „to ne znači da se hrišćanstvo zalaže za prolazne ljudske vrednosti, već da potvrđuje večne vrednosti u čijoj je žiži čovek i njegovo spasenje“.
Priznanje Udruženja za versku slobodu u Republici Hrvatskoj za 2019. godinu dodeljeno je Mitropolitu Porfiriju za mirotvorni doprinos u promovisanju kulture dijaloga i verskih sloboda.
Profesor
Doktorsku tezu Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju svetog Jovana Zlatoustog Vladika Porfirije odbranio je na Bogoslovskom fakultetu Nacionalnog i Kapodistrijskog Univerziteta u Atini 2004. godine. Iste godine je postao docent na Katedri za katihetsko i pastirsko bogoslovlje Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Na toj je katedri nasledio akademika Vladetu Jerotića, sa kojim je dugi niz godina na mnogim poljima blisko sarađivao.
Kao vanredni profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, od 2015. godine, izvodi nastavu na predmetima osnovnih studija Pastirsko bogoslovlje sa psihologijom i Teologija Novog Zaveta, kao i na drugim predmetima master i doktorskog studijskog nivoa. Učestvovao je u pokretanju i promovisanju Biblijskog instituta pri Bogoslovskom fakultetu.
Autor je knjiga Licem k Licu – Biblijsko-pastirska promišljanja o Bogu, čoveku i svetu (Beograd – Zagreb, 2015) i Premudrost u Tajni sakrivena – Ogledi iz Teologije apostola Pavla (Beograd, 2020), tridesetak naučnih, stručnih i popularnih radova objavljenih u domaćim i međunarodnim časopisima. Zbirka intervjua i obraćanja, koje je dao tokom prve dve godine od postavljenja za Mitropolita (2014-2016), objavljena je 2016. godine pod naslovom Zagreb i ja se volimo javno.
Srpska pravoslavna crkve će najverovatnije u četvrtak (18. februar) dobiti novog poglavara, a prema Ustavu SPC za to mesto može da se kandiduje eparhijski arhijerej koji je na čelu eparhije minimum pet godina.
Pravilnik SPC podrazumeva da se Izborni sabor mora organizovati najkasnije tri meseca od upokojenja prethodnog patrijarha, a za njegov rad je potrebno učešće najmanje dve trećine članova.
Na početku Sabora, episkopi se zaklinju da će voditi računa o dobru i interesu Crkve, otadžbine i naroda i da će glasati za najboljeg. Izbor patrijarha se sprovodi tako što se tokom prvog kruga glasanja učesnici Sabora izjašnjavaju o tri episkopska kandidata, tajnim glasanjem. Ukoliko se posle prvog kruga pojavi ime sa natpolovičnom većinom glasova, onda se u drugom krugu glasanja vladike opredeljuju za ostala dva kandidata.
Natpolovičnom većinom mora da bude izabrano i ime drugog kandidata, nakon čega se pristupa narednom krugu glasanja za trećeg takmaca za patrijaršijski tron i ponovo je uslov dobijanje natpolovične većine glasova. To znači da se krugovi glasanja mogu i ponavljati, sve do momenta dok se ne dobiju imena tri obavezna kandidata.
Nakon što episkopsi arhijereji odrede tri kandidata, njihova imena se stavljaju u zapečaćene koverte unutar Jevanđelja, nakon čega se Jevanđelje stavlja na časnu trpezu u oltaru. Posle molitve priziva Svetog duha Patrijaršijskog kapeli, najstariji monah, a to će ovog puta biti Jovan Radosavljević, izvlači jednu od koverti, koju predaje predsedavajućem Sabora.
Arhijerej koji je do tog trenutka vodio Sabor je upravo onaj koji dobija čast i obavezu da saopšti ostalima episkopima ime novog patrijarha. Zanimljivo je da on takođe otvara i druge dve koverte kako bi se svi učesnici Sabora uverili da su izbori bili regularni.
Zahvaljujući incijativi tadašnjeg patrijarha Germana, izmenjen je Ustav SPC na osnovu kojeg se bira poglavar. To je, pre svega, urađeno kako bi se usujetilo uplitanje vlasti u saborna pitanja.
German i njegovi prethodnici Dimitrije, Varnava, Gavrilo, Vikentije, birani su na značajno drugačiji način nego što je to danas pravilo. Nakon što je Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve ponovo uspostavljena 1920. godine pa sve do 1958. godine, poglavari institucije u koju ovdašnji narod ima najviše poverenja, birani su većinom glasova, ali su na tim saborima, pored episkopa, učestvovali i ljudi van Crkve, kao i ljudi iz Crkve koji nisu episkopi.
S namerom da spreči uplitanje vlasti i drugih centara moći u izbor patrijara, German je u septembru 1967. sazvao vanredni Sabor i predložio episkopima da se promeni način izbora patrijarha. Vladike su na pomentuom Saboru prihvatile da se premene članovi Ustava SPC (član 42. i 43.) čime je uveden danas poznati “apostolski žreb” pri izboru patrijarha, a koji je omogućio njegovim naslednicima Pavlu i Irineju da dođu na čelo Crkve, iako nisu spadali u red favorita.
