Ugledni švajcarski nedeljnik Weltwoche objavio je autorski tekst Borisa Malgurskog, o „Cenzuri filma u Švajcarskoj“ (Schweizer Filmzensur), koji prenosimo u celosti.
Projekcije mog filma o Srbima u Bosni i Hercegovini su sprečene i zabranjene, iako ga njegovi kritičari uopšte nisu videli.
Šta imaju zajedničko „20 minuten”, „Al Džazira”, „Der Bund”, Agencija Anadolija, „Svisinfo” (Swissinfo) i „Tagblat” (Tagblatt)? Svi oni su učestvovali u klevetničkoj kampanji protiv mog novog filma, koji nijedan novinar ovih medija nije video. Ne znam mnogo o redakcijskoj politici medija na Bliskom istoku, ali me je iznenadio postupak navedenih švajcarskih medija.
Ne bih mogao ni zamisliti da Švajcarska, čija se neutralnost stalno hvali širom sveta, može biti saterana do panike i cenzure. A ko je to učinio? Pojedine bosanske i albanske organizacije u dijaspori koje imaju odlične kontakte u medijima i političkim krugovima u Švajcarskoj. One vode prikriveni, ali i otvoreni rat protiv ovog dokumentarnog filma, samo zato što se on bavi Srbima na Zapadnom Balkanu. Pa šta je tako loše u tome? Naslov filma glasi „Republika Srpska: Borba za slobodu” i odnosi se na jedan od dva entiteta u Bosni i Hercegovini, međunarodno priznatih Dejtonskim mirovnim sporazumom, koji je 1995. godine okončao strašni rat u toj zemlji.
Netačne tvrdnje
Film se, međutim, uglavnom ne bavi ovim ratom, već mnogo više borbom Srba za oslobođenje od nekadašnjih kolonijalnih sila i protiv zla nacizma i fašizma, ukratko – istorijom, koja je duboko ukorenjena u Srbima tog područja. Cilj filma je da se stranoj publici približe srpski duh, srpska tradicija, kultura, muzika i kuhinja. Baš strašno, zar ne? Za nekoga, čija je svrha postojanja gajenje mržnje prema Srbima i produbljivanje podela među narodima na Balkanu, verovatno je tako.
„Da li je Švajcarska stvarno spremna da bude talac etničkih lobija.”
Zašto bi čitateljke i čitaoce nedeljnika „Veltvohe” (Weltwoche) zanimala ta dešavanja u Švajcarskoj? Zato što su u međuvremenu bosanske i albanske grupe svojom kratkovidom etničkom propagandom oštetile duh i principe, koje Švajcarska neguje stotinama godina. Ti etnički propagandisti su započeli svoju kampanju za cenzuru pre nego što je film prikazan u nekoj zapadnoj zemlji. Izneli su netačne tvrdnje da film „slavi ratne zločine” i „poriče genocid”.
Da su stvarno pogledali film, primetili bi da osuđujemo sve ratne zločine devedesetih, uključujući i one, koje su počinile srpske snage. Snimali smo i u Srebrenici i pritom bez poricanja pomenuli presudu Haškog tribunala, prema kojoj ono, što se tamo dogodilo, predstavlja genocid. Uprkos našem humanističkom stavu prema svim žrtvama rata, mnogi švajcarski mediji su, kao da su to činjenice, citirali slepe napade propagandista, a da nisu postavili ni najjednostavnija pitanja: „Da li ste pogledali film?” i „Kako možete da izjavite nešto o nečemu, što niste videli?”
Rezultat toga je bio da su mnogi bioskopi otkazali projekcije. Naročito sam razočaran bioskopom „Sinema d’Ešalon” (Cinéma d’Echallens) u Lozani, u kojem smo prikazali moj poslednji film o Crnoj Gori i gde su mi rekli da će drage volje prikazati i sledeći film. Bioskopski operater nam je ispričao da je bioskop dobio stotine mejlova i pritužbi, ponekad identične sadržine, što je sasvim očigledno deo organizovane kampanje. Čak su zvali i od njih tražili da „ne prikažu rasistički film”. Kada je pitao besnog sagovornika, koji deo filma je rasistički, ovaj je odgovorio: „Ne znam, nisam gledao film.” Mnogo drugih bioskopa širom Evrope takođe je moglo da unapred pogleda film. Nijedan nije imao zamerki na sadržaj, nego su projekcije otkazali iz političkih i finansijskih razloga.
Alternativne premijere
Naš film bioskopima neće doneti milionske prihode, pa je za njih jednostavnije da izbegnu proteste i lošu štampu, tako što će jednostavno otkazati premijeru. Sloboda govora? Preskupo. Ali u Švajcarskoj to izgleda i previše opasno. Mi smo švajcarskoj policiji prijavili jednog muškarca, koji je pretio da spali sve bioskope, koji bi se usudili da prikažu ovaj film. Međutim, gorepomenuti švajcarski mediji i neke opštine su očigledno smatrali da je moj dokumentarni film opasniji od ove očigledne terorističke pretnje, a opština Nojenhof (Neuenhof) je čak zabranila projekciju.
Organizatorima projekcija u Švajcarskoj je, međutim, fascinantan herojski čin prkosa pomogao da nađu alternativne prostore i da prikažu film u svakom švajcarskom gradu, u kojem su planirali premijere. Sve premijere su bile uspešne, a bez mnogo reklame, čak bez bilo kakvog oglašavanja. Ali mi smo imali osećaj da smo se kao prvi hrišćani morali kriti u katakombama. Da li je Švajcarska stvarno spremna da bude talac etničkih lobija, koji hoće da određuju švajcarskoj publici šta joj se sviđa, a šta ne?
Boris Malagurski je kanadski filmski režiser, producent i scenarista srpskog porekla.
https://weltwoche.ch/story/schweizer-filmzensur/
